[herostat]

nesto zamire, ponestaje daha
tihe boje prekriva belina jaka
dalazim polako do vrata
bez glasa
kucam u snove tiho, tiho

buku u glavi skrivam maskom
smejem se glasno
u grcu
izvestaceno
privid normalnog pred vratima stvarnog
kucam u snove tiho, tiho

okolina je izbacena
zbog nje
zidovi su podignuti
zbog mene
gledam, a ne vidim
slusam, a ne cujem
strah me je i toga se
ne stidim
hrabrost mi ne treba
snagu ne zelim
ali potajno u tisini
je prizivam

samoca je lepa kad je biras
kao odmor od buke
kao pauza u svetu
kao svetlo u mraku

sada je buka i svet i svetlo
u stalnom mraku mrak
suzavaju se vidici
vidici kao pogledi
pogledi kao gledanje
u svet oko sebe
nema sveta za gledanje
sve se svelo na uspomene
drage uspomene bole
mnogo bole
al mi smisao daju

kucam u snove tiho, tiho