Srpska verzija o povijesti Dubrovnika

SRPSTVO DUBROVNIKA

Sve su to bili razlozi da se prof. dr Lazo M. Kostic prihvati pisanja knjige "Nasilno prisvajanje dubrovacke kulture" koja je objavljena 1975.g. u Melburnu i sastoji se iz dva dijela u kojima autor obradjuje jezik starog Dubrovnika i dubrovacku knjizevnost.

Pitanje jezika starog Dubrovnika je veoma kompleksno. Prvobitno jezik naroda je bio specifican vlasko-romanski dijalekat, a zvanicni latinski. Kako je jacao slovenski elemenat u stanovnistvu, tako se sirio i srpski jezik, ali su se opet osjecale razlike u jeziku patricija i plebsa. Kod patricija je srpski jezik imao mnostvo latinskih rijeci i izraza, dok je obican narod govorio u jezickom smislu ispravnije. U diplomatiji su tekstovi namjenjeni zapadnim zemljama pisani na latinskom i italijanskom jeziku, a kad je rijec o istocnim drzavama onda je to cinjeno na SRPSKOM JEZIKU I CIRILICNOM PISMU. Prvobitna knjizevnost je bila na latinskom jeziku, a kasnije uporedo na italijanskom i slovenskom. Slovenski nije bio jedinstvenog izraza i razlikovao se po vremenskim periodima i spoljnim uticajima na autora, pa su s vremena na vreme prisutni izvjesni cakavizmi i ikavizmi. Medjutim, MILAN RESETAR nedvosmisleno tvrdi da jedinstveni dijalekat dubrovackih pisara "moze da bude SAMO SRPSKI DIJALEKAT KOJI SE GOVORI U DUBROVNIKU". To objasnjava cinjenicu da se u Dubrovnik doseljavalo samo SRPSKO stanovnistvo iz Zahumlja i Travunije i postepeno asimilovalo u etnickom pogledu, prvobitno staroromansko. Izvjesne dubrovacke specificnosti od naziva raguzanizmima, pa kaze "Raguzanizmi su se razvili mahom poslje XV v., tako da je u XIV i XV v. ovaj dijalekat sigurno bio blizi hercegovackom, nego u XVI i XVII v." Ovaj stav objavljen u Becu 1891.g. u Arhivu za slovensku filologiju, Resetar 1894.g. u predgovoru za knjigu "Pregled dubrovacke lirike" jos ubjedljivije precizira: "Dubrovnik ima u historiji NASEG NARODNOG ZIVOTA uopce, a narocito u historiji literature, sasvim odvojen polozaj iznikavsi kao neko ostvro na koje se spase nesto romanskog elementa sto nadzivje slovensku poplavu, Dubrovnik se nije nigdje sasvim izjednacio sa svojom SRPSKOM OKOLINOM: politickoj samostalnosti dugo pomagase i etnografska odvojenost, a kad se stari romanski grad nesto preseljavanjem Srba sa strane, a nesto posrbljavanjem domorodaca malo po malo, barem u pogledu jezika pretvorio u SRPSKI GRAD, Dubrovnik opet sacuvase svoju individualnost."

I akademik Aleksandar Belic je pisao da je kolonizacija Dubrovnika pretezno vrsena od Trebinja, Huma i Neretve, pa je ona OCIGLEDNO SRPSKA, ali se djelimicno vrsila i sa otoka i sa sjevera Dalmacije donoseci izvjesne crte cakavstine. "Uostalom, kako je Dubrovnik bio u vezi sa morem, pa prema tome i sa nasim zivljem na ostrvlju, neke zajednicke crte sa njim u njemu se i kasnije razvijaju (izgovor "i" na kraju rijeci kao "n", sa nazalizacijom vokala koji mu prethodi i sl.). S druge strane, kako je knjizevni rad u Dubrovniku otpoceo u drugoj polovini XV v. kada je cakavski knjizevni jezik bio u punom razvitku, sasvim je prirodno sto su se prvi dubrovacki pisci naslanjali na taj knjizevni jezik." On time objasnjava cakavizme kod Siska Mencetica i Dzore Drzica koji su ipak pisali dobrim hercegovackim narjecjem. "Pisci kao Ivan Gundulic (1588-1638.) obracaju paznju narocito na cistocu jezika, starajuci se da narodnim rijecima zamjene tudje. Ali i kod njih ima jos uvjek dosta arhaizama najrazlicitijih vrsta." U jednoj polemici sa akademikom Radonjicem koji je u skladu s oficijelnim nastojanjima govorio o juznoslovenskim uticajima na Dubrovnik, profesor Henrik Baric je istakao: "Zasto izbjegavati da su to plemena PRIRODNOG SRPSKOG ZALEDJA DUBROVNIKA. Time necu da kazem da nije bilo i cakavskog elementa, narocito radnickog i zanatlijskog u Dubrovniku. Tesko je reci koji je sloj stariji, CAKAVSKI ili STOKAVSKI, ali nema sumnje da je ovaj drugi bio NEUPOREDIVO JACI, tj. jaci po broju i ekonomski jaci, i da je on dao romanskom Dubrovniku svoj neizbrisivi slovenski tip."

U knjizi "Najstariji dubrovacki govor" iz 1951.g. Milan Resetar kaze da "grese i Vajan i Belic i Baric, ako smatraju da se mora uzeti da je prije prvih pjesnika jedan dio dubrovackog stanovnistva bio cakavski i da su od njega neki cakavizmi usli u dubrovacki narodni govor, a po Belicu i u dubrovacki pjesnicki jezik. Ja to posljednje odlucno odbijam jer da to vjerujemo, treba prekrojiti dubrovacku historiju koja nista ne zna da li su se trgovci, pomorci ili ribari u gustim hrpama doseljavali u Dubrovnik, pa zato ja jos uvjek tvrdim, kao sto sam tvrdio prije 50 godina, da se u Dubrovniku nije nikad govorilo, ni u njemu kao cjelini ni u jednom njegovom dijelu, dalmatinskim cakavsko-ikavskim govorom, nego uvjek SAMO HERCEGOVACKIM STOKAVSKIM-JEKAVSKIM." Resetar je tako mislio i 1889.g. pisuci: "Dubrovcani nijesu nikad bili cakavci, jer je SRPSKI JEZIK dosao u nekad romanski Dubrovnik iz staroga Zahumlja i stare Travunije, gdje se UVJEK STOKAVSKI GOVORILO."

Kad je rijec o doseljavanju u Dubrovnik, najupecatljivije podatke na osnovu arhivskih istrazivanja pruza najistaknutiji hrvatski istoricar Vjekoslav Klaic, koji se, inace, nije libio da u svrhu potkrepljivanja velikohrvatskih pretenzija pribjegne i ordinarnim falsifikatima. U ovom slucaju on ipak konstatuje postojanje stare hronike u kojoj "ima popis vlasteoskih porodica dubrovackih i za svaku se kaze ODAKLE JE DOSLA U DUBROVNIK. U popisu su 154 porodice, od kojih su dosli, iz:
-Zete 11
-Zahumlja 15
-Kotora 22
-Travunije 30
-Bosne 7
-Albanije 8
-Zadra 6
-Srbije 4
-Bugarske 1
-Splita 1
-Trogira 1
-Osora 1
-iz Italije i drugih zemalja 47."

Ivan Stojanovic je u knjizi "Dubrovacka knjizevnost" pisao: "Dubrovnik je s pocetka bio sklop dviju elemenata, rimskoga i slovinskoga. Iza pada srpskog carstva na Kosovu, Srbi se rasprsise, ne samo po Dubrovniku nego jos i preko Neretve po Dalmaciji." Ukazujuci da su mnoge srpske porodice usle u dubrovacki senat, inace, opkoljen srpskim narodom. "A u privatnome zivotu sasvijem se posrbise porodice rimske, bilo vlasteoske, sto dodjose iz Epiavara ili Askrivija (Kotora), bilo gradjanske, te slucajno dodjose iz Italije jali iz Dalmacije." Nakon sto je preveo poznatu Engelovu "Istoriju Dubrovacke republike", Ivan Stojanovic je stampao sa svojim opsirnim dodatkom u kome nalazimo i sljedece: "Kako su, pak Dubrovcani sami sebe drzali, komu li su plemenu pripadali, biva: oni Slovini koji se u Dubrovniku prvi nastanise? Kad bi se sudilo po knjizevnom pisanju prvijeh pjesnika, mogli bi pripadati i plemenu hrvatskome, cakavstine radi, ali po susjedstvu svud unaokolo, i po etnografiji, ne mogu biti drugo nego SRBI. Utjecaj SRPSKI, i brojem prvijeh stanovnika i radi politickijeh odnosaja koje su imali sa susjednim kraljevima, banima i zupanima, bijase tako jak, da i u knjizevnosti preote stokavstina i jekavstina prije nego po ostaloj Dalmaciji. Jagic pripoznaje prevlast SRPSKU i moc stokavstine, koja potisnu cakavstinu iz knjizevnosti. Miklosic opet misli - sto je dosta prilicnije, da se za cakavstinu nije nikad ni znalo u Dubrovniku, nego su samo pisali tako da budu u saglasju knjizevnom s ostalim dalmatinskijem spisateljima." Ivan Stojanovic je jos izricitiji i precizniji u zakljucku, "da je prvi Dubrovnik, na hridinama Sv.Marije, bio osnovan od ljudi narodnosti rimske, koji kasnije, kako rekosmo, primise JEZIK SRPSKI, dok je sjeverna strana bila napucena stanovnicima narodnosti slovjeno-srpske, koji se s Rimljanima stopise u puk dubrovacki... Za nase se oce ne moze reci ni po cemu da su bili Hrvati. Zemlje naokolo koje su drzali u toku vjekova, pripadale su banovima i kraljevima PLEMENA SRPSKOGA."

I drugi katolik, dr LUJO BAKOTIC 1938.g. pise: "Sto se tice SRBA na podrucju Dubrovacke republike, poznato je da su Dubrovcani, osim samog grada Dubrovnika, svu ostalu teritoriju dobili skoro iskljucivo od SRPSKIH vladalaca. Na cijelim tim teritorijama prebivao je narod pravoslavne vjere." Sve SRPSKE PORODICE koje su na dubrovacku teritoriju pod Turcima izbjegle, PRESLE SU NA KATOLICANSTVO. Njemacki istoricar GEBHARDI 1808.g. navodi: "Po propasti vece avarske drzave opkolise SORABSKI ili SRPSKI naseljeni gradjani njihov grad i naselise najblizu zemlju, cak i mjesto starog Epidaurusa u svoju sopstvenu korist pod vrhovnistvom grckog cara." ENGEL tvrdi da su SRBI u DUBROVNIKU I IME DALI, a da se u njemu do XI v.govorilo italijanski, kad je poceo slovenski element da prevladava. "Kako se grad povecavao, to njegovi stanovnici nisu mogli vise da zive samo od lova i ribolova i oni pocese da se sire, da obradjuju polja i vinograde. Da bi to mogli davrse sigurno i nesmetano, placali su 30 zlatnika zupanu SRPSKIH Travunjana, a isto toliko godisnje zupanu SRPSKIH Zahumljana, jer usred njih oba bio je dubrovacki predio. Placanje ove kamate oslobodilo je Dubrovcane istovremeno od svakog mijesanja Slovena u njihovu unutrasnju upravu. Uzajamni trgovacki saobracaj sa oba ova SRPSKA NARODA bio je za sve njih koristan."

Ruski istoricar VIKTOR VASILJEVIC MAKUSEV navodi jos jedan interesantan podatak: "Ako je italijanski jezik bio jezik nauke i drzavnog govora, a Dubrovcani su se toliko starali o njegovom usavrsavanju sto su ZAKONOM ZABRANILI ZENAMA DA IZUCAVAJU INOSTRANE JEZIKE."

Putopisac KOL takodje pise o SRPSKOM DUBROVNIKU, a njemacki baron OTO RAJNSBERG i IDA FON DIRINGFELD kazu da dubrovacka narodnost nije ni italijanska ni srpska, nego TO OBOJE U ISTI MAH.

Poznati engleski istoricar i diplomata ARTUR EVANS pisao je da je STRADUN DJELIO SRPSKI DIO NASELJA OD ROMANSKOG i da je zasut "kada je u XIII stoljecu prestao antagonizam izmedju SRBA i Romana i kada je SRPSKI JEZIK POSTAO MATERNJIM JEZIKOM epidaurskih izbjeglica." On kaze da je od pocetka 15.v. maternji jezik Dubrovcana NAJCISTIJA FORMA SRPSKOG. Slicno pisu francuski knjizevnik LUJ LEZE i njemacki istoricar HANS HELMONT, kao i NORBERT KREBS i KONSTANTIN JIRICEK.

Kostic smatra da je moguce da je u Dubrovniku ipak zivjeo mali broj cakavaca koji su bez sumnje Hrvati, kao sto je i sva okolina bila nesumnjivo SRPSKA. Prvobitno se Dubrovnik sastojao samo od grada-polisa i najblizeg predgradja, a postepeno je zadobijao najblizu SRPSKU OKOLINU, pa cakavci nikada zbog svoje malobrojnosti nisu mogli odredjivati osnovni karakter. Kako Engel navodi: "Stefan Vojislav, obnovitelj i osloboditelj Srbije od vizantijskog suverenstva oko 1040. do 1050.g. kanda je iz prijateljstva prema Dubrovcanima, darovao njima dolinu Zupe, zalive Rijeke, Gruza i Melfija (?), kao i cijelu obalu do Orasca - plodnu oblast. Isto tako izgleda da je bio darezljiv Mihailo, sin Stefanov (1050-1080), prema Dubrovcanima, svojim saveznicima. On im je darovao otoke Kolocep, Lopud i Sisan."

Konstantin Jiricek navodi da je krajem srednjeg v.SRPSKI GOVOR prevladao u Dubrovniku i Kotoru zbog izumiranja starih gradskih porodica i dolaska mnogih novih teritorijalnim sirenjem i intenziviranjem trgovackog saobracaja, a Kostic zakljucuje: "Dubrovnik je sam mogao imati, bar ispocetka, mijesan etnicki karakter. Kad je on razvio gradske zidine i prosirio se u svim pravcima sem prema moru, on je bivao sve vise i vise IZRAZITIJE SRPSKI. Dubrovacka republika bila je NESPORNO SRPSKA PO VECINI SVOGA STANOVNISTVA."
U pocetku su Dubrovcani govorili specificnim romanskim jezikom koji je predstavljao mjesavinu vlaskog i latinskog, a vlastela je upotrebljavala cistu varijantu toskanskog jezika koja se znacajano razlikovala od venecijanskog dijalekta dalmatinskih gradova koji su bili pod mletackom vlascu. SRPSKI JEZIK je ispocetka nezvanicno uvodjen kao pomocni radi administrativnog upravljanja prikljucenim teritorijama od pocetka XIII v., kako navodi Resetar "sluzbena korespodencija izmedju Dubrovacke republike i SRPSKIH ZEMALJA vodila se iskljucivo u SRPSKOM JEZIKU." Ostalo je u analima da se i jedan Dubrovcanin sa Hvara 1688.g. obracao Dubrovackom senatu CIRILICOM. Postojala su i posebni PISARI ZA SRPSKI JEZIK koji su se zvali DIJACIMA SRPSKIM za razliku od diaka latinskih. Svi dokumenti su se brizljivo cuvali u arhivu, pa kako istice Hrvat i becki profesor VATROSLAV JAGIC: "ovoj visoko razvijenoj brizi Republike za arhivima, zahvaljuje SRPSKI JEZIK za njegove najstarije, najplemenitije perle." Ni u jednom svom tekstu Jagic nije ni pomenuo hrvatski jezik kao eventualno govorni u Dubrovniku, nego samo latinski, italijanski i SRPSKI.

Svoj SRPSKI JEZIK koji su govorili, Dubrovcani su cesto nazivali NASKIM, SLOVENSKIM, DUBROVACKIM, a ponekad i ILIRSKIM. Milan Resetar je ustanovio da je 1521.g. u Mlecima stampan jedan od najstarijih stampanih dubrovackih dokumenata - SRPSKI MOLITVENIK, i to CIRILICOM. Malo kasnije je stampan molitvenik za katolicke mise koje je lajpciski profesor i jedan od najvecih slavista 19.v. AUGUST LESKIN nazvao "Dalmatinsko-SRPSKI misal". I tamo gdje se jezik naziva dubrovackim pisano je cirilicno. Postoje i svjedocanstva da se LATINSKI JEZIK NAZIVAO VLASKIM, a to se dopunjuje i sacuvanim poveljama bosanskog velikog bana MATIJE NINOSLAVA koji je svoje podanike nazivao SRBIMA, A DUBROVCANE VLASIMA. (jos jedan od dokaza sirokog koristenja termin Vlah, oni su svakako bili romansko (i romanizovano) stanovnistvo, a kasnije se asimiluju medju vecinskim Srbima, sem u dijelovima gdje su u vecem broju, kao sto je danas istocna Srbija, gdje su ocuvali svoj jezik i obicaje. Oni su se veoma sporo i tesko asimilovali, ali vreme cini svoje...) Bilo kako bilo, hrvatski jezik se nigdje ne pominje, cak ni kod Pazanina (Pag) BARTOLA KASICA koji je dugo zivjeo u Dubrovniku polovinom XVII v. Samo moderni falsifikatori ubacuju hrvatske atribute gdje stignu, pa makar to i krajnje groteskno djelovalo. Iako je Kasic vjrovatno bio Hrvat, mada mu je pravo ime Bartolomej Kasio (i u Hrvate su se utopili primorski Vlasi, Romani, kao i Avari tj. Obri, po kojima i danas nosi naziv mjesto Obrovac, gdje kasnije dolaze Srbi, bjezeci od Turaka), on koristi izraze dubrovacki, dalmatinski, bosanski, slovinski, ilirski, ali nikada i hrvatski jezik.

Ni pomena od hrvatskog jezika nema ni u XVIII v., niti se u knjigama mahom govori o ilirskom ili slovinskom. Ardelio Dela Bela kaze da je SRPSKO PISMO CIRILICA na kojoj se pisalo ilirski ili slovinski, a takve tvrdnje navodi u svom rjecniku ilirsko-italijansko-latinskog jezika koji je prvi put objavljen 1728.g. On se prosto izvinjava sto je njegova knjiga objavljena latinicom jer slovenski alfabet nije jedinstven i sastoji se iz cetiri varijante: stari ruski, moderni ruski, srpski ili cirilicni i jerolimski ili glagolitski.

Izvorno, Dubrovnik nije mogao biti ni srpski ni hrvatski. Bio je romanski. Srpski je postao naknadno jer su SRBI zivjeli svuda oko njega i sirili se na njihovu teritoriju, obuhvacao SRPSKO STANOVNISTVO, SRBI su se u njega useljavali, pa je postepeno izgubio romanske karakteristike i poprimio SRPSKE u njihovom specificnom izrazu. Hrvatski nikada sustinski nije mogao postati, ali mu je hrvatstvo nasilno nametnuto alkemicarskim etnickim eksperimentima Katolicke crkve u prvoj polovini XX v., katastrofalnim promasajima karadjordjevicevskog rezima i koncentrisanom antisrpskom politikom komunisticke diktature.

1566.g. dubrovacki Senat je na SRPSKOM JEZIKU uputio povodom stupanja na presto cestitku turskom sultanu Selimu II, sinu Sulejmana Velicanstvenog. 1638.g. objavljen je jedan oglas na italijanskom jeziku sa SRPSKIM DODATKOM, da bi ga svako bolje razumio, kako je to obrazlozeno u italijanskom dijelu teksta. Oba teksta su u sluzbenim spisima zavedena na italijanskom jeziku uz objasnjenje da im je original na SRPSKOM. Tako su i zakoni proglasavani na SRPSKOM JEZIKU na javnim trgovima da bi ih svako bolje razumio. U starom rukopisu koji potice s pocetka XVIII v. i cuva se u franciskanskoj biblioteci u Vatikanu, prva recenica koju Kostic citira je na italijanskom, a druga sljedi na srpskom: "U jednoj SRPSKOJ KNJIZI gdje su apostoli i evandjelja koji se citaju preko cijele godine na SRPSKOM, cita se poslje toga takodje na SRPSKOM: "Neka se zna kada se poceo Dubrovnik graditi od grada Cavtata na 626.godiste Isukrsta." To je kljucni dokaz da se SRPSKI JEZIK KORISTIO I U RIMOKATOLICKIM CRKVAMA.

U posljednjem periodu Dubrovacke republike postoji ogroman broj svejedocanstava o zvanicnoj upotrebi SRPSKOG JEZIKA. "U listinama sacuvanim u Dubrovniku i tako spasenim za SRPSTVO, spominje se SRPSKO IME STOTINE, ako ne i HILJADE PUTA: bilo da se oznacava etnicka pripadnost okolnih ljudi, bilo da se obiljezava jezik kojim govore ili pismo kojim pisu. I u italijanskom, i u latinskom, i u SRPSKOM JEZIKU stalno se nailazi na adjektive (ponekad i supstantive) SRPSKI itd, HRVATSKI NIKAD I NIGDJE! I na osnovu toga Hrvati, danasnji Hrvati i oni proslog vijeka, zakljucuju da je Dubrovnik bio hrvatski!!! U tim listinama spominju se mnogi drugi narodi i njihove zemlje, udaljeniji od Hrvatske, ali ovi nikada ili bar skoro nikada."

U knjizi "Srpski narod i njegov jezik" profesor Pavle Ivic je jos precizniji i iznosi da ima "ukupno cetiri ili pet pomena hrvatskog jezika u Dubrovniku ili samog Dubrovnika u krugu hrvatskih gradova iskljucivo kod pjesnika, i to u narocitim prilikama kao sto je kurtoazno obecanje nekome iz hrvatskih strana, ili naslov stampane knjige koja ce mozda obezbjediti siru publiku, ili poetska tirada u kojoj poredjenje dubrovackog sa hravstkim ima, u stvari, cilj da istakne prednost dubrovackog... Postoje, uostalom primjeri gdje dubrovacki autori pominju Hrvate, ali na nacin iz koga se jasno vidi da u njih ne ubrajaju Dubrovcane... Nasuprot tome, vrlo je cesta pojava da su "Dubrovcani, pocev od kraja XV pa do pocetka XVIII v. nazivali svoj jezik SRPSKIM (LINGUA SERVIANA) i to najcesce u SLUZBENIM AKTIMA kad je trebalo oznaciti narodni jezik Dubrovnika za razliku od italijanskog ili latinskog jezika dokumenata koji sadrze ove pomene."

Osnivac moderne slavistike, katolicki fratar jezuitskog reda i univerzitetski profesor, Ceh Josif Dobrovski pisao je Jerneju Kopitaru pocetkom 19.v.: "Geografski nazivi me malo interesuju. Ta Dubrovcani, Makedonci i Bosanci su Srbi. Kranjci, Bezjaci, Panonski Hrvati su po porijeklu Hrvati." (oko Hrvata je pogresio, jer su kajkavci izvorno Slovenci a ne Hrvati, a on se ovde poziva na govor). Nesto kasnije, u svom zivotnom djelu "Slavin" iz 1834.g. Josif Dobrovski kategoricki tvrdi: "Granice izmedju pravog hrvatskog i srpskog (ilirskog) jezika u Dalmaciji mogao bi najbolje da navede neki Hrvat koji je dobro vjest u oba dijalekta. Ako nekoji kao Zlataric u predgovoru svojih pjesama (Mleci 1597.g.) dalmatinsko-ilirski (srpski) jezik nazivaju horvacki jezik, to nije tacno govoreno, to se dogadja zbog politicke veze sa Dalmacijom. Dalmatinsko-ilirski i srpski ja drzim u sustini jos uvjek kao isti jezik. Ja znam dobro da dalmatinski i srpski nisu sasvim istovjetni govori. Ali u osnovi, oba pripadaju, bez obzira na razne provincijalizme i druga manja odstupanja, ipak samo jednoj jezickoj vrsti, kao sto su i stanovnici obe zemlje po svom porijeklu srpskog stabla."

Slovenac Jernej Kopitar je 1822.g. pisao: "Srpski ili ilirski dijalekat govori u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Dubrovniku, Dalmaciji, Istri, Hrvatskoj Granici, Slavoniji i srpskim naseljima po juznoj Ugarskoj, cetiri do per miliona, od kojih su oko polovina grckog obreda (ovo Kopitar pise latinski, a recenzija je na njemackom), ali bogosluzenje obavljaju na slovenskom jeziku." Drugi veliki slavista, mladji od Dobrovskog, ali ne i manje znacajan objavio je 1833.g.u Pesti na njemackom jeziku "Srpska zrnca za citanje", u kojima navodi: "To je istorijski i lingvisticki dokaz cinjenica da, kao sto Srbi u Srbiji, Bosni, u Slavoniji, Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji u svojoj ukupnosti sacinjavaju samo jednu granu velikog slovenskog stabla, pa makar pripadali istocnoj ili zapadnoj crkvi, isto tako i njihov jezik predstavlja samo jedno narjecje, mada sa vise beznacajnih varijateta." U Becu je 1858.g. Slovenac Franc Miklosic, takodje opcepriznati slavista, objavio na latinskom jeziku knjigu "Srpski spomenici" u koju je uvrstio sve dubrovacke isprave, povelje i pisma pisane na srpskom jeziku, a naknadno pronadjene Ceh Konstantin Jiricek u knjizi pod istim naslovom. Slicne su stavove imali Jakob Grim, Johan Severin Fater, Luj Leze, Josef Karasek.

U toku Prvog svjetskog rata konte Lujo Vojnovic je pisao o staroj dubrovackoj drzavi: "Jedna cudna republika, koja je svoje zapisnike redigovala na latinskom i naposljetku na italijanskom, ali ciji senatori diskutovahu na srpskom jeziku i korespondiragu na tom jeziku sa srpskim knezevima, obiljezavajuci na srpskom imena njihovih kuca (porodica, plemena). Ona je redigovala i sifrirala na srpskom tajna uputstva upucena njenim ambasadorima. Intolerantna u pogledu vjere, ona je drzala po strani od svojih granica Slovene preko brda; ali im je ona slala u njihovu otadzbinu podstreke na srpskom jeziku i na srpskom jeziku im je pravdu izricala."

Poznati zagrebacki sveucilisni profesor splitskog porijekla NATKO NODILO 1883.g.je zakljucio: "U Dubrovniku, ako ne od prvog pocetka, a to od pamtivijeka, govorilo se SRPSKI, govorilo se kako od pucana, tako i od vlastele; kako kod kuce, tako i u javnom zivotu. Jeste istina, da su se zapisnici raznih vijeca vodili latinski, a prilika je takodje da pod knezovima mletackim, njih radi, na vijecima se nesto raspravljalo i mletackim govorom. Nego u opcini od Mletaka oprostenoj, SRPSKI je raspravni jezik." ,"Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128)

(Ovo je tvrdio veoma obrazovani hrv.istoricar, politicar i publicista. Bio je prvi profesor opce povijesti na Filoz.fak.u Zagrebu. Jedan od prvaka Narodne stranke u Dalmaciji i ured.lista Il Nazionale u Zadru. Zastupnik u Dalm.saboru. U brojnim tekstovima polemisao s autonomaskim politicarima, gorljivo zagovarajuci nuznost sjedinjenja Dalmacije s Hrvatskom. Kao istoricar proucavao ranosrednjovjekovnu hr.povijest i proslost naroda jugoist.Evrope. Pa kako mu se ne moze prigovoriti ni na neobrazovanosti ni na manjku hrvatstva, ostaje da njegova istinoljubivost danas porazava hravtske megalomane, koji bi sve srpsko da predstave kao hravtsko. Zamislite da neko danas kaze u Dubrovniku da je to stari srpski grad u kojem se odvajkada govorilo srpskim jezikom...sto tvrdi i sam Hrvat Natko Nodilo! Dovoljno je samo da neko prozbori ekavicom ili da dodje autom sa srbijanskim registracijama i vec ce biti vredjan ako ne i fizicki napadnut. Zasto je to tako? Zato sto je to bio srpski grad, a da bi postao i ostao hrvatski mora da djeluje nasilje spojeno sa neobrazovanom masom, kojom se lako manipulise.)

Poznati francuski geograf i etnograf koji se posebno bavio balkanskim izucavanjima, Ami Bue pisao je 1840.g. da su Dalmatinci, Morlaci (sto je navodjena knjiga o Moralcima gdje se ne pominje izricito da su Srbi i sami posteniji i obrazovaniji Hrvati je odbacuju kao nerelevantan ist.dokument jer autor nije bio u tom kraju,vec navodi prepricavanja iz druge ruke), Dubrovcani i Bokelji nesporno Srbi, sto izricito potvrdjuje i osnivac austrijske statisticke nauke baron Karl Cernig 1857.g. Istog su misljenja i statisticari Adolf Fiker i Barkeli. A njemacki etnograf Kol pise 1872.g.: "Ona tako cvjetajuca i slavna u srednjem vijeku, republika Dubrovnik bila je srpska komuna. Nazivali su je "srpskom Atinom", i vlasteoske porodice njene jos i sad traze korjene njihovih geneoloskih stabala u planinama i livadama Bosne i Srbije."

Vuk Karadzic je 1834.g. zakljucio da je dubrovacki jezik pravi hercegovacki od koga se razlikuje po tome sto ima glas h, sto Dubrovcani ne kazu đeca nego djeca i sto imaju previse italijanskih rijeci. Oto fon Rajnsfberg-Diringsfeld je 1864.g. zakljucio: "Latinski, u pocetku jezik narodni, bio je jos 1450. tamo i amo u upotrebi, ali sa zahvatanjem slovenskog jezika tako pokvaren. Srpski, naprotiv, zadrza, kao jezik zena, djece i sluzincadi, premoc u kuci. Poslje se razvi postepeno iz mnogostruke upotrebe sa strancima (u trgovackom, socijalnom i literarnom saobracaju) jedan polulatinski jezik, dubrovacki dijalekat, koji je bio sastavljen iz srpskog i italijanskog i koji je jednako bio pokvaren koliko je pisano slovenski jezik Dubrovcana odrzan klasicno cist." Artur Evans je 1875.g.pisao da se u Dubrovniku cuje najljepsi srpsksi jezik. Zato tragikomicno zvuce rijeci Juraja Bjankinija u pismu Mihovilu Pavlinovicu iz 1879.g.: "Po pismu Pucica, po pismu Vrcevica itd., po rijecima Vida Kamenarevica, koji je ovdje bio ovih dana, i postenog popa Vulovica iz Kotora, koji je takodje ovuda prosao, ja cienim da kad bi Klaic i htio, da bi mucan barem njegov izbor u Dubrovackom, gdje se uobce nazalost drze da su Srbi."

Poznati hrvatski filolog Ivan Milcetic objavio je 1905.g. svoje zapise o putovanju kroz Dalmaciju 1874.g.: "Ja sam medju obrazovanim Dalmatincima nasao onda i Dalmatinaca i Slavo-Dalmata..., Slavjana, nasinaca (Dubrovcani) i Srba (Bokelji i gdjekoji Dubrovcanin), ali Hrvata nigdje."

A mozda nam je najinteresantnije svjedocanstvo grupice propagatora hrvatstva u Dubrovniku polovinom 19.v. zahvaljujuci kojima je profesor Lazo Kostic dosao do dragocjenih statistickih podataka: "Burne 1848.g. je izlazio u Dubrovniku list "Lavenire" ("Buducnost"). Na njemu je stajalo da je "hrvatski list napisan italijanski", jer primorski "Hrvati" nisu znali "hrvatski". Urednik mu je bio Ivan August Kaznacic. U jednom broju od oktobra te godine on navodi "statistiku slovenskih naroda" u kojoj ima rubrike "jezik" i "narjecje". Kao jezik Juznih Slovena naveden je "ilirski", a kao narjecja (dijalekti): bugarski, srpski, hrvatski i slovenacki odn."kranjski" (karniko, a u zagradama vendo,tj.vendski). Kao lica koja imaju:

-SRPSKI dijalekat ubrojeni su svi pravoslavni (2.880.000), a zatim skoro milion i po katolika (1.490.000) i 550.000 muslimana.

-HRVATSKI dijalekat samo 801.000, svi u Austriji, dakle niko u Bosni.

U rubrici "Turska" stoji dalje da u njoj govori srpski dijelekat skoro milion i po ljudi (1.490.000), hrvatski niko. Tada su BiH bile pod Turskom. Eto, oni, "Hrvati" Dubrovnika sami tako tvrde, bar prije 100 godina (sada vec 160). To je tada bilo opce misljenje nauke i publicistike, kome se nije bilo lako odupirati."

Kljucni cilj Hrvata ipak nije stari i nestali dubrovacki jezik, nego prisvajanje dubrovacke knjizevnosti. Posto je argumentovano dokazao da je dubrovacki jezik mogao biti samo srpski i takav zakljucak potkrepio nedvosmislenim izjavama najvecih svjetskih autoriteta iz oblasti slavistike i istoriografije, Lazo Kostic zakljucuje da je na srpskom jeziku mogla nastati samo srpska literatura, jer je literatura glavna emanacija jezika, njegov produkt, najvisi izraz, djelo ljudi koji su ne samo pisali na srpskom jeziku nego i svojim porijeklom pripadali srpskom narodu.

Sukob misljenja srpskih i hrvatskih teoreticara druge polovine 19. i prve polovine 20.v. oko etnickog odredjenja Dubrovcana, njihove istorije, kulture, knjizevnosti bio je veoma stimulativan za intenzivna, sveobuhvatna i veoma detaljna naucna istrazivanja. Objektivni i nepristrasni rezultati su uvjek dovodili do precizne srpske identifikacije, ali pod Pavelicevim ustaskim i Titovim komunistickim rezimom na silu je udzbenicima, publicistikom, strucnom periodikom i politicko-propagandnim glasilima rasprostirana tvrdnja da je rijec o hrvatskoj knjizevnosti, a svako suprostavljanje moglo je aktera dovesti pod udar krivicnopravnih sankcija. Poluvijekovna komunisticka diktatura i ideoloski monopolizam jednostavno su iskrivili svijest ljudi mladje generacije vaspitavale i obrazovale na lazima i falsifikatima (isti je slucaj sa vjestackom crnogorskom, muslimanskom (sada Bosnjackom) i makedonskom "nacijom"). Protek vremena je ucinio svoje pa su i tekstovi u najuglednijim stranim enciklopedijskim izdanjima dozivjeli kvazinaucne revizije. Orkestrirana halabuka oficijelnih hrvatskih nacionalnih ideologa i komunistickih zvanicnika, uz podrepaski ulizicki odnos srpskih namjesnika i tlacitelja sopstvenog naroda, vjestacki je mijenjala drustvene uzuse, naucnu metodologiju i teorijski misaoni supstrat. Cak su i srpski naucnici od moralnog digniteta, izricito nikad ne priznajuci da je dubrovacka literatura hrvatskog nacionalnog karaktera, a ne usudjujuci se otvoreno reci kako je nedvosmisleno srpska, bjezali u neku varijantu samostalnog odredjenja i identifikacije, insistirajuci na njenom sirem jugoslovenskom okviru.

(U hravtskoj Opcoj i nac.encikloediji u 20 knjiga sve sto ima veze sa Dubrovnikom se naziva hrvatskim-knjizevnik,politicar,istoricar,naucnik... U srpskoj (isto novoj od prije 2-3 godine) sve dubrovacko se ne naziva srpskim imenom vec dubrovackim. To samo dokazuje da su Srbi jos daleko od svog nacionalnog osvjescenjenja, i da ne znamo cuvati ni sto je nase, dok vjestacki Hrvati prisvajaju sve nase i mi iz neznanja ravnodusno to posmatramo. Zato i gubimo Crnu Goru, Krajinu, Kosovo... Jedino BH Srbi sto su se izborili za minimalna svoja prava, dok su potkupljivi beogradski cincaro-vlaski Srbi savrseno ravnodusni prema svemu sto ih licno ne dotice! Kada kazem cincaro-vlaski (i romski) ne mislim u etnickom smislu, vec kao oni koji nemaju svoje drzave i nije ih briga za nacionalne interese.)

Inace, dubrovacke knjizevnost, prema misljenju takvih naucnih autoriteta kao sto su Nikola Tomazeo, Jernej Kopitar, Matija Murko, Milan Resetar, V.V.Makusev, Arturo Kronia, Djovani Maver itd., nema neku znacajniju literarnu vrednost jer je u sustini nevjesta imitacija i kompilacija italijanskih renesansnih autora, prije svega Dantea, Torkvata Tasa, Bokaca i drugih, uz dodavanje izvjesnog lokalnog kolorita. Ona je Hrvatima vazna jer nikakve druge knjizevnosti nisu imali, a ukoliko je ubjedljivije prisvoje mogle bi im posluziti kao dokaz da svoj danasnji jezik nisu preoteli od Srba nego da imaju iole ozbiljan izvornik. Kostic navodi kompletnu argumentaciju, pokazujuci da je, iako izvorno pravnik, ovladao osnovnim kategorijama teorije knjizevnosti, a nakon iscrpne elaboracije vodecih naucnih autoriteta izvodi sljedeci zakljucak: "Dubrovacka knjizevnost na srpskom jeziku je bila najbolja u pocetku, oko XVI v. i pocetkom XVII v. Umjesto da bude poslje bolje, mogao se ustanoviti jedan katastrofalan nazadak. I to ne samo nazadak u ljepoti i vrednosti literature (uglavnom poezije), vec i u jeziku. Umjesto da se usavrsava jezik u daljim generacijama, on je bio sve slabiji. Kasnije se sve vise pisalo romanski, uglavnom mjesavinom latinskog i italijanskog jezika. Cak je u slovenskim tekstovima praktikovana ta mjesavina. Narocito su uvrstavani u tudji tekst latinski verzi, i to mahom novolatinski, prilicno udaljeni od klasicnog latinskog jezika."

Prema tome, stara dubrovacke knjizevnost ne obogacuje mnogo ukupno sprsku literaturu. Ona je daleko ispod nivoa ostalih srpskih narodnih pjesama iz istog perioda, ali to nije razlog da se mi Srbi odricemo i prepustamo je Hrvatima. Ona je nasa, a ako se uopce s nekim mozemo sporiti oko njene kulturne prirode i karakteristika, onda to mogu biti iskljucivo Italijani, jer je Dubrovnik kljucna dodirna tacka srpskog i italijanskog naroda.

Cak i hrvatski istoricar Vatroslav Jagic citira rijeckog profesora Simu Ljubica koji je 1865.g.objavio "Ogledalo knjizevne povjesti jugoslovenske" i, izmedju ostalog, naveo: "Ista kronika dukljanska, najstariji spomenik naseg jezika, pisana bez dvojbe od SRBINA U SRPSKOJ ZEMLJI, i djela najstarijih pisatelja dubrovackih i kotorskih, rodom SRPSKIH ili odgojenih barem pod uplivom SRPSKOGA narijecja, kako npr. SISKA MENCETICA, DJORE DRZICA itd."

Profesor praskog univerziteta Karl Kadlec, inace ekspert za istoriju slovenskih prava, pisao je 1913.godine da nije vazno "da li se Dubrovnik nalazio pod neposrednom vlascu srpskih vladara, nego i to, da je dubrovacka kultura dijelom srpska (a dijelom i italijanska). Nekiistoricari pretresaju u okviru srpske istorije i istoriju Dubrovnika. To cini npr. Majkov. Slicno je i sa Bosnom." Ruski slavista Viktor Vasiljevic Makusev 1867.g. je pisao: "U Dubrovniku su u isto vreme procvjetale tri literature: latinska, italijanska i SRPSKA. Latinski se jezik upotrebljavao u naucnim sastavima, u svecanim besedama, a i u poeziji; to je bio po prevashodstvu diplomatski i pravnicki jezik. Italijanski su pisani sastavi sa vise prakticnim karakterom i pjesme ciji je size uziman iz obicnog zivota. Rodjeni SRPSKI JEZIK ogranicavao se na porodicni zivot, poeziju i pripovjedi narodu."

Njemacki filolog ERNEST FON EBERG 1837.g. objavio je "Istorijski pregled slovenskih jezika i slovenske literature" u kome kaze: "Zapadni Srbi bili su izrana podjeljeni u manje drzave, od kojih su neke imale i neku vrstu aristokratsko-republikanskog ustrojstva. Ovde cemo samo navesti Republiku Dubrovnik, koljevku DALMATINSKE GRANE SRPSKE LITERATURE." Inace poseban odjeljak njegove knjige nosi naslov: "Literatura DALMATINACA ili SRBA KOJI PRIPADAJU RIMOKATOLICKOJ CRKVI", a postoji i pododjeljak "Svjetovna literatura DALMATINSKIH ili KATOLICKIH SRBA".

Njemacki putopisac J.KOL 1851.g. istice da su "narodni zivot i poezija najveceg dijela dalmatinskih stanovnika potpuno isti kao i ostalih Srba." I austrijski etnograf baron CERNIG i madjarski istoricar SVIKER dubrovacku knjizevnost smatraju nesumnjivo srpskom.

Francuski knjizevni istoricar SELEST KURIJER 1879.g. pise da je dubrovacka knjizevnost nakon turske invazije "novo cvjetanje SRPSKE KNJIZEVNOSTI izbacene iz svojih postojbina." Slavista LUJ LEZE izricito kaze da je GUNDULIC SRBIN, a istoricar i geograf ZAK ANSEL, proucavajuci srpsku usmenu knjizevnost zakljucuje: "Pored ove narodne literature, koja po usmenom predanju ide od pjevaca do pjevaca, od pokoljenja ka pokoljenju, jedna literatura naucna odrza se trajno u Dubrovniku, gdje je u XVI i XVII v.srpski malo pomalo zamijenio italijanski kao jezik elite, bogatih trgovaca ikonta." NIKOLA TOMAZEO pisao je 1853.g.: "Srbija se oslobodila turskog jarma prije nego Grcka; Dubrovnik je imao tri knjizevnosti: latinsku, italijansku i SRPSKU, samostalniju od italijanske, a dao je Italiji BALJIVIJA i BOSKOVICA." Impresioniran Tomazeovim tekstovima Kostic postavlja pitanje: "Kako to da se hrvatska knjizevnost nije pojavila za vreme hrvatske drzave? Jedva ima iz toga doba i najmanje znakova hrvatske pismenosti, dok mi iz srpske sredjovjekovne drzave imamo cijeli niz knjizevnih sastava, povelja, pa cak i velicanstveni Dusanov zakonik na srpskom jeziku!"

I rumunski istoricar NIKOLA JORGA 1924.g.pise da postoje tri Srbije i tri srpske literature, a ovde prenosimo ukratkosta misli o trecoj; dalmatinskoj Srbiji: "Ova DALMATINSKA SRBIJA, tokom citavog srednjeg v.imala je latinsku literaturu koja, sto se rase tice, pripada Srbima.
(Jorgi po prirodi stvari ne moze biti sablazan latinizam vezan za Srpstvo jer su Rumuni pravoslavni Romani, pa kako ih romansko porijeklo ne sprecava da budu pravoslavni, sto bi to bilo sa katolickim Srbima? Samo na nasem prostoru je doslo do vjerske identifikacije sa etnickom, sto je plod necijeg neznanja, necije zlonamjernosti, necijih interesa. Danas ako bi nekome rekao katolicki Srbin, izgleda skoro nemoguce, a da li je nemoguce da neki Srbin danas postane katolik? Nije! Znam za pravoslavne Hrvate iz Zagreba koji cak imaju svoju parohiju, koja pripada nekom helenskom sinodu starokalendarskom. Izgleda skoro nemoguce da je neki musliman Srbin, posebno u Sandzaku, ali eto, sve stu to predrasude, kojih Albanci nemaju i koji koriste svoj trenutno povoljan polozaj na ovom prostoru,u odnosu na Srbiju, da se sire i napreduju. Ali sto bi Srbi postajali katolici da bi bilo Srba katolika, kada ima nekoliko miliona ljudi koji su porijeklom Srbi a sada su katolicke vjere i ideoloski su Hrvati? Treba ih samo edukovati, ponuditi im neoborive argumente, i napraviti uvjerljiv plan koji bi ih stitio od crkvenog zastrasivanja, i naravno da je moguce od ovih najesktremnijih ustasa ponovo uciniti srpske rodoljube. Jer oni Srbi i jesu po svemu, ali im je vjestacki eksperiment iz politickih razloga nametnuo laz, a covjek u lazi nije prosperitetno bice vec tezi destrukciji i raspadanju, sto i dokazuje savremeno hrvatstvo, bazirano na srbomrznji. Ista je stvar i sa vjestackim Crnogorcima, Bosnjacima...svi oni treba da povrate izgubljeni sjaj.)

Ali u modernoj epohi postoji citava serija produkata ove iste literature koja sad nije vise latinska; ona je srpska knjizevnost Dalmacije, to je u prvom redu knjizevnost Dubrovacka." Bukurestanski profesor slovenskog prava KAUSANSKI i staro dubrovacko pravo iz XI i XIII v. smatrao je srpskim, bez obzira sto su svi pravni akti pisani na latinskom jeziku: "Od starijih spomenika juznoslovenskog prava treba dalje spomenuti zakonodavstvo CVJETAJUCEG SRPSKOG DOMACEG GRADA MALE REPUBLIKE RAGUZE (srpski Dubrovnik)."

Lazo Kostic istice da su svi zvanicniji srpski istoricari knjizevnosti poput PAVLA POPOVICA i TIHOMIRA OSTOJICA dubrovacku literaturu smatrali srpskom, kao i SRBI KATOLICI MILAN RESETAR i PETAR KOLENDIC. Posebno se divio akademiku Kolendicu jer "je i poslje rata bez ikakvog okolisavanja nazivao dubrovacki jezik srpskim i knjizevnost na njemu srpskom." Sremac dr JOVAN SUBOTIC objavio je 1850.g. u Becu na njemackom jeziku raspravu "Neke osnove srpske knjizevnosti" i naveo: "Drugi odsek srpske istorije knjizevnosti obuhvata literaturu Dubrovacke republike i prostire se na XV,XVI i XVII v. Kao i sloboda srpskog naroda, tako se i njegova literatura skloni u zidine malog, ali pametnog i srecnog Dubrovnika. Bas tada pronadjena vestina stampanja knjiga i njome nazvan slobodniji saobracaj duhova, mnogo su je pomogli. Srpska umetna poezija podize se do najviseg stepena umetnickog savrsenstva. Njen prvi majstor i reprezent je IVAN GUNDULIC (1620.) sa svojim "OSMANOM". Imena kao sto su DRZIC, MENCETIC, PALMOTIC, DJORDJIC preovladavala su u ovoj periodi srpske literature. U dubrovackoj poeziji je uticaj italijanskih majstora sasvim vidljiv. Napredovanje Turaka prema Jadranu, s jedne strane, i sirenja Mlecana prema Zagorju s druge strane, doveli su malu srpsku republiku u opasan skripac i u gruvanju oruzja koje je tome sledovalo, ucuti se ovde srpska muza." Cak i jedan od rodonacelnika srpske socijaldemokratije DUSAN POPOVIC pisao je 1917.g. u okviru tada aktuelnih rasprava medju austrijskim socijalnim demokratima: "SRPSKA REPUBLIKA DUBORVNIK bila je u srednjem veku ne samo vazan trgovacki centrum, vec je proizvela pesnike, naucnike, mislioce koji su ponekad uzivali vreopski glas." JOVAN CVIJIC je nedvosmisleno Dubrovcane smatrao SRBIMA, a dubrovacku knjizevnost srpskom, i za Dubrovnik kaze da je bio "SRECAN SPOJ LATINSKOG I SRPSKOG DUHA".

Jedan od najvecih srpskoh pjesnika svih vremena JOVAN DUCIC pisao je 1893.g.: "Otkriva se spomenik velikom srpskom pjesniku IVANU FR.GUNDULICU; ime srpskog naroda, narocito ime slobodnog SRPSKOG DUBROVNIKA, najvecma je uzdigao pjesnik "Osmana", PLEMIC SRPSKI DJIVO FRANJIN GUNDULIC, cije veliko ime proslavlja srpstvo sad prilikom njegove 400.godisnjice u Dubrovniku, mjestu njegova rodjenja, dana 14.junija o.g... Sveti pepeo velikog SRPSKOG PJESNIKA GUNDULICA mirno pocivaju u grobu, sretan sto spomen njegov velica i proslavlja danas cijeli SRPSKI NAROD. Jos za koji dan, pa ce usred srpskog Dubrovnika da zablista velik i velicanstven spomenik njegova slavna sina i najveceg srpskog epskog pisca... U ono vreme dok su se Srbija, Bosna, Hercegovina i Crna Gora borile i krvile s vjecitim dusmaninom, u to doba je u pitomom Dubrovniku srpskom cvjetala prosvjeta i sirila se knjiga srpska... Dubrovnik je bio leglo velikih duhova - pjesnika i knjizevnika srpskih... Nema valjda ljepsih i milijih uspomena nego su uspomene sto ostaju u dusi onoga koji je ikada vidjeo takve svecanosti i uspomene sto ponese srpski rodoljub vracajuci se iz verog srpskog primorja... Neka se, ko iole moze, odazove ovolj ljubavi koji je veliki srpski sin i pjesnik GUNDULIC spram SRPSTVA GAJIO, S KOJOM JE LJUBAVLJU SRPSTVO POVEZAO, I S KOJOM JE U HLADNI GROB LEGAO."

Cak je i najveci hrvatski slavista VATROSLAV JAGIC, koji je u mladosti tvrdio da je dubrovacka knjizevnost hrvatska, u zrelijim godinama vise puta ispravljao mladalacke zablude, iznoseci stav da je dubrovacka knjizevnost ipak zajednicka i Srbima i Hrvatima. U izdanjima njegovih dijela poslje Drugog svjetskog rata SVI TI NJEGOVI STAVOVI SU CENZURISANI, ALI IH JE PROFESOR KOSTIC STRPLJIVO PRONALAZIO U PRVIM IZDANJIMA I ARHIVAMA! Slicno su postupali Matija Murko i Imbro Tkalac Ignjatijevic, a biskup JOSIP JURAJ STROSMAJER uskukao se i ispametio 13.juna 1893.g.(povodom podizanja spomenika Gundulicu od strane srpske omladine Dubrovnika): "Mi Hrvati, koji smo prvi izdavati poceli dubrovacke i dalmatinske pisce, mi smo se morali od prvog pocetka cijeloj stvari na celu staviti i znacaj joj hrvatski utisnuti. SAD KAD SU TO SRBI UCINILI, SVE STO MI U TOM SMISLU UCINILI BUDEMO, BICE SAMO SJENA ONOG SJAJA, KOJIM SE SRPSTVO U OPRECI PREMA HRVATSTVU OBASJA."

I po svojoj tematici stara dubrovacka knjizevnost je opca, slovenska i dubrovacka. "Mnogi su dubrovacki pisci svih vijekova njihove pismenosti bili inspirisani dogadjajima i licnostima iz srpske istorije, ali ni jedan jedini makakvim dogadjajem iz hrvatske istorije. Niti spominju njihove lazne kraljeve, niti njihove istorijske podvige." Svoj zakljucak profesor Kostic ubjedljivo potkrepljuje misljenjem Jovana Ducica: "NIKAD, NI NEKAD GUNDULIC, ni kasnije VOJNOVIC, NISU PJEVALI O HRVATIMA, niti su NI SEBE NI SVOJ GRAD ZVALI HRVATSKIM. Hrvati, medjutim svojataju i Gundulica i Vojnovica, kao sto su POKRALI SRPSKE NARODNE PJESME, CEGA SE STIDIO JEDAN JAGIC."

I sve bugarstice, koje su dugo pokusavali pripisati Hrvatima, imaju iskljucivo SRPSKU NACIONALNU TEMATKU I SADRZAJ. Komentarisuci dio dubrovackog istoricara MARVA ORBINIJA "Kraljevstvo Slovena" Pavle Ivic je u knjizi "Srpski narod i njegov jezik" napisao: "To ce kraljevstvo biti otjelovljeno prije svega u srednjovjekovnoj srpskoj drzavi. Da takvo uzivljavanje u srpske stvari nije bilo knjisko ni izvjestaceno, znamo po narodnim pjesmama koje su u ono vreme zabiljezene u Dubrovniku i okolini, a u kojima nas presrecu KNEZ LAZAR i KNEGINJA MILICA, MILOS KOBILOVIC i VUK BRANKOVIC, BRACA JUGOVICI, STRAHINJA BANOVIC, MARKO KRALJEVIC, DESPOT VUK i mnogi znanci iz znatno kasnijih Karadzicevih zbirki."

Analizirajuci podrobno GUNDULICEVOG "OSMANA", Lazo Kostic zakljucuje svoju studiju o SRPSTVU DUBROVNIKA: "GUNDULIC JE SRPSTVO NE SAMO ZNAO I PREPOZNAVAO, VEC PROSTO VELICAO: ON GA JE PROSIRIO DO NESLUCENIH GRANICA, vise nego i jedan pjesnik, ijedan literant slovenskog juga, vise nego ijedan narodni pjevac."


Srpsko more

Profesor Lazo Kostic je 1963.g. u izdanju "Srpske misli" u Melburnu objavio knjigu "Srpska istorija i srpsko more", pokazujuci da su Srbi po dolasku na Balkanski poluotok svoje prve drzave formirali na morskoj obali i tamo razvili novu sopstvenu kulturu pod uticajem drugih, tada civilizovanijih naroda. Za svoje teze on odmah trazi uporiste u djelima poznatih naucnih autoriteta, pa tako vec u startu citira njemackog istoricara KONSTANTINA FON HEFLERA koji je 1882.g. provizorno odredio granice prvobitne srpske drzavnosti: "Dugo vremena je takodje izgledalo da je za Srbiju vaznije sta se dogadja na obalama i otocima Jadranskog mora od Draca do Dubrovnika i od Dubrovnika do Zadra, nego sto se zbiva na ljevoj obali Vardara, koji je toliko dugo predstavljao istocnu granicu Srbije, ako se uopce za to doba moze govoriti o jednoj srpskoj drzavi."

I poznati rumunski istoricar NIKOLA JORGA, koji je bio jedan od najpriznatijih balkanologa, pisao je 1922.g. da se prva srpska vojnopoliticka formacija teritorijalnog karaktera pojavila u Boki i njenom zaledju, pa se sirila prema jugu, obuhvatajuci Bar i Ulcinj, i sjeveru do kapija Dubrovnika. Prvo je formirana Duklja, sa izrazenim zapadnim uticajima. Dve godine kasnije Jorga tvrdi da je Srbija prvobitno imala 3 dijela: "Srbija unutrasnja, vizantijska, upravljena izvjesnog momenta prema Dunavu i najzad Carigradu; zatim Srbija jadranskih obala i Srbija dalmatinska. Od stare Zete, koja je poslje ponela ime Crne Gore, iz Kotora je formirano prvo kraljevstvo Srba, koje nije bilo ni vizantijsko ni pravoslavno, ni istocnjacko, nego katolicko po vjeri, latinsko po kancelariji, a zapadnjacko po pravcu. Konti ove oblasti, knezovi (to Jorga srpski oznacava) postali su kraljevi po volji naroda. Oni su tada bacili svoj pogled prema kraljevskoj kruni i Sveta Stolica joj im je dala." Da je Duklja, danasnja Crna Gora (tacnije trecina danasnje CG, a kontinuitet je zbog djelomicnog preklapanja teritorija) sjediste prve srpske drzave, slazu se i KONSTANTIN HEFLER i PJER MARZ. U vreme kneza Mihaila kulturna orijentacija je prozapadna, a samo datiranje ide oko 900.g. RATINGER primorske Srbre naziva juznima i kaze da se dijele na cetiri plemena - Neretljane, Zahumce, Travunce i Dukljane. On smatra da je prvo nastala Zahumska a onda Dukljanska drzava.

SAFARIK obalu srpskog mora locira na podrucju od Bara do usca Cetine, da bi u Nemanjino doba dosla do usca Drine. I ruski istoricar APOLON ALEKSANDROVIC MAJKOV je smatrao da je Zeta prva srpska drzava, kao i da je obuhvacala Duklju i Dalmaciju. KONSTANTIN JIRICEK stanje u XI v. vec preciznije odredjuje: "Kod Srba je u to doba bilo dva sredista sa dve dinastije. Jedna je kuca Stefana Vojislava, vladara u Primorju, u pokrajinama Duklji, Travuniji i Zahumlju. Kako je ova oblast sretno odbila napade Vizantinaca, postala je ona u XI v. prva narodna sila. U unutrasnjosti i nekadasnjoj prvobitnoj zemlji Srba, vladala je druga loza, koja je od kraja XI v. svojim neprekidnim napadima na Grke bacila potpuno u zasjenak vladaoce u Primorju, te ih je pred kraj XII v. sasvim potisnula u Duklji."

Zetski vladari su bili prvi srpski kraljevi. Vizantijski ljetopisac GEORGIJE KEDRON navodi da je PRVI SRPSKI KRALJ BIO JOVAN VLADIMIR, a njegova loza najpoznatija pod Stefanom Vojislavom koji se jos pominje kao Stjepan Dobroslav Vojislav.

Hrvatski istoricar FRANJO RACKI pisao je u 19.v.o kralju Bodinu, koga je nazivao Budim, kao potomku Stefana Vojislava: "Imajuci u vlasti djedovinu Zetu, Travuniju i Hum, razmaknu i na ovoj strani pram sjevero-iztoku granice do gornje Bosne. Tim je nacinom Budim opet ujedinio SRBSKE ZEMLJE u porijecju Zete, Rase, gornje Bosne i Drima, te postao gospodarom davnih SRPSKIH ZUPANIJA." Racki pise istom prilikom da se djelatnost srpskog naroda sa Bojane i Morace pomjerila ka Istoku na podrucje Drine i Morave, kao i da je u vreme Stefana Nemanje srpski narod preuzeo primat na Balkanu. Srpska drzava dozivjela je nagli razvoj upravo u periodu kada se Hrvatska uveliko gasila, sto Racki na slikovit nacin formulise: "Kada je hrvatskome narodu zapadalo sunce, srpskome je pucala zora."

JOVAN CVIJIC takodje pise da se prva srpska drzava Zeta formirala u Primorju, ali i da je zauzela sjevernu Albaniju i da joj je prestonica bila u Skadru. Slicno pisu i Stojan Novakovic i Ceda Mijatovic, a akademik Nikola Radojcic, 1936.g., ukazuje da je pogresno proucavanje istorije srpske drzave poceti od Stefana Nemanje, jer je njegova drzava samo nastavak prethodnih srpskih drzavnih formacija. I u to vreme neki primorski gradovi s preteznim romanskim stanovnistvom imali su unutrasnju autonomiju. Kontinentalnom ekspanzijom srednjovjkovne srpske drzave primorje nikada nije zapostavljeno, a iz njegove istorije u pravnom smislu tumaceno je pitanje kontinuiteta. I SVETI SAVA kako navodi Laza Kostic, trazi legitimitet za krunisanje svoga brata u njihovom porijeklu IZ DUKLJE I NASLJEDJU DUKLJE. Kod DOMENTIJANA (jedan od dva biografa Sv.Save, drugi je Teodosije) stoji da je trazio krunu "da krunise svoga brata na kraljevstvo po prvom otecastvu kraljevstva njihova, U KOME SE I OTAC NJIHOV RODI...U MJESTU ZVANOM DIOKLETIJA, koje se zove veliko kraljevstvo od pocetka."

(Dakle krajnje je pogresno kada neki komunistickom ideologijom odnarodjeni crnogorci prisvajaju sebi dukljanstvo i onda da se crnogorski Srbi gade na dukljanstvo u njihovoj vjestackoj verziji. Naprotiv, kako nam svjedoce svi izvori, kako viznatijski stari tako i savremeniji i to Hrvati i ostali stranci da su Dukljani Srbi, a vidimo da je i to svetoga Save djedovina, i da se ne ustrucava da i more naziva dioklijsko, to znaci da je pravilno prihvatanje dukljanstva samo u srpskoj verziji, sve drugo je falsifikat. Tako istincki Srbin Crne Gore ce se diciti i sa Dukljom, kao i sa kraljen Nikolom i Njegosem i prihvaca sve zastave Crne Gore, dok ce falsifikatori i neznalice bastiniti neko istoriji nepoznato antisrpsko dukljanstvo,i neko antisrpsko crnogorstvu,suprotno i Njegosu i Nikoli, a odekli su se vec srpske trobojke Crne Gore,i uziamju samo ponesto cemu daju otrovni smisao. Pravi Crnogrorac je samo Srbin ,kao i nekada Dukljanin, gdje je i rodjen Stefan Nemanja. Tako su i u Bosni muslimani uzeli grb hriscana Kotromanica (Tvrtko I), sa krinovima, sto oznacava 3 krina; svetu Trojicu ili pak Bogorodicu, u heraldici, a onda se hriscani Bosne tj i dalje Srbi gnusaju na "muslimansko" obiljezje iako nikada nije bilo muslimansko. To odricanje od nase bastine govori o nasoj gluposti, a jos su gluplji izrodi koji mijenjaju nac.ime sezonski..bogumili,Turci,muslimani pa Bosnjaci,sta je sljedece?)

I Franc Miklosic, Stojan Novakovic, Nikola Jorga i Konstantin Jiricek govore o srpskoj nemanjickoj kraljevskoj tituli kao pravu sljedbenistva na dukljansku, a poslje su, u skladu sa feudalnom tradicijom svoga vremena, kraljevskoj tituli pribrajali razne zemlje pod njihovom vlascu. Svi srpski vladari do pada Despotovine titulisali su se kao gospodari Primorja ili zapadnih strana, sto je kasnije preuzeo i bosanski kralj Tvrtko, isticuci da je nasljednik prestola svojih praroditelja, srpske gospode. I svi njegovi nasljednici se nazivaju gospodarima Srbije, Bosne i Primorja, dodajuci postepeno novoosvojene teritorije.

Postoje i pisani podaci koji se odnose na deveti i deseti vijek. "Prvi istoricari Srba na Balkanu, CAR KONSTANTIN PORFIROGENIT (polovinom X v.) kaze da "SERBLI NE STANUJU SAMO U SERBLIJI, ZAHUMLIJI I TERBUNIJI, NEGO I U PAGANIJI. Na drugom mjestu da su SRPSKI arhonti (knezevi) vladali Paganijom, "da je SRPSKI VLADAR PETAR (oko 891.do 917.) imao u rukama PAGANIJU, zemlju Neretljana." HEFLER pise o tom najstarijem periodu srpske istorije na Balkanu: "Srbija se dijelila u cetiri glavna dijela: Srbija, Zahumlje (Hercegovina), Zeta ili Duklja (planine oko Skadarskog jezera) i Trebinje; niti je postojalo drzavno srediste, niti zajednicki starjesina (vladalac), nije bilo ni drzave ni patrijarha, kao sto smjeli gusari na Neretvi postojahu zasebno i idjahu svojim putevima." Neretljanski Srbi zadugo nisu primali hriscanstvo pa su zato nazivani Paganima, a njihova oblast Paganijom. STOJAN NOVAKOVIC je pisao 1880.g.: "Mada su Paganija ili Neretva i Humska zemlja poslje spojene u jedno, u Humsku zemlju, iz starine su to dve oblasti koje se ne smiju mijesati. Oni Neretljani ili Pagani, sto su bili slavni po gusarstvu i po tvrdoglavom drzanju u staroj prethriscanskoj vjeri, nisu bili isto sto i Humljani, stanovnici predjela na ljevoj obali Neretve. U pocetku srpskog stanovanja i srpske istorije u tim predjelima, to su bile dve oblasti, sa dve zasebne uprave, dva centra i dve istorije."

FERDO SISIC, jedan od najznacajnijih hrvatskih istoricara pisao je 1928.g. da se "neretljanska oblast rasturila vec na pocetku XI v. (svakako prije 1020.g.), pa je jedna, i to veca cest, naime kopnene zupanije Rastok, Makar i Dolje pripala kraljevini Hrvatskoj, od otoka Brac i Hvar, a druga, manja cest, otoci Korcula i Mljet, Zahumskoj oblasti."

Neretljanski Srbi su bez sumnje prvi Srbi koji su usli u istoriju. U Zadru je 1872.g. o njima pisao dalmatinski istoricar BOGLIC: "Strasni, odvazni, srcani, zeljni boja i ratovanja, odusevljeni zivom zeljom za nezavisnoscu, Neretljanski SRBI imahu slobodnu (svoju sopstvenu) vladu, i na moru koje oplakuje nase obale ne trpljahu stranu vlast."

FARLATI za njih kaze: "SRPSKO pleme, divlje i oporo." Neretljanski prota LJUBO VLACIC objavio je 1901.g.u Mostaru knjigu "Iz proslosti srpske oblasti neretljanske" u kojoj konstatuje: "Ova snazna, u pocetku za tri stotine godina nezavisna srpska republika, koja se od Cetine protezala, zadavala je strah moreplovcima Jadranskog mora." Dalje Vlacic kaze: "Neretljane nazivaju Srbima SVI ISTORICARI, KAO I SVI HRONICARI MLETACKI. I Lucijus u svojoj Istoriji (knj.III,gl.14,5), a Racki u "Povjesti Slovenstva" str 17, naziva ih Srbima. Sime Ljubic takodje priznaje da je neretljansko primorje srpsko, pa veli: "Godine 1443.bijase u Srbskom primorju jaka vatra rasplamtila medju Mlecanima i STJEPANOM, VOJVODOM SVETOG SAVE (Pregled povisti hrvatske, str.109.) (Sada je nezamislivo da katolici Hercegovine (trenutno Hrvati) prihavte Stjepana Kosacu kao hercega Svetog Save, po kome ova oblast i nosi takvo ime! Oni ga doduse prihvacaju, ali ne u originalu, vec okrnjenog, laznog, bas kakvoj i "naciji" pripadaju. Ipak sto je danas nezamislivo reci govori istorija, jer u lazi se napreduje, a istorija ostaje kakva je, i cinjenica da su i posteniji obrazovani Hrvati pisali o srpstvu Hercegovaca!)

DJURADJ VOJISALJIC, vojvoda "Donjih krajeva", sinovac Hrvojin, smatrao je i zvao svoje ljude uz Neretvu DONJIM SRBIMA (Miklosic, "Monumenta Serbica" 320, 445, 467.).

PAUL JOZEF SAFARIK 1843.g. pise da se s Neretljanima pojavljuju prvi sigurni podaci o SRBIMA, davno prije formiranja Duklje: "Pocetkom IX v. bila je njihova moc tako porasla da su postali strah i trepet za Mlecane; zbog toga ih je napao duzd Jovan Participacijus na moru i prinudio na mir (oko 820.g.). Duzd Tredoniko obnovi ugovor sa Drosakom koji je kanda bio neretljanski zupan (oko 836.g.). Ali su Neretljani i dalje vrsili ispade na moru i 840.g. pobjedise Tredonika u pomorskoj bici. Njihova smjelost na moru izrodi se uskoro u gusarstvo. Tako opljackase i zarobise izaslanike pape Adrijana kad su se vracali iz Carigrada sa Sabora. Svi akti ovog Sinoda padose u njihove ruke (869-879)... Duzd Ursus Participacijus se bori protiv njih bez uspjeha... Godine 917.podvrze ih srpski veliki zupan svojoj vlasti; bez sumnje su se opet uskoro oslobodili, jer se 932-948. tako smjelo ponasaju i tako se snazno bore sa Mlecima." I dalje se o Srbima Neretljanima nalazi kod Safarika: "Njihov nadasve povoljan polozaj na moru, izmedju usca Cetine i Neretve, moc do koje doprese posjedovanjem otoka... sprecise Mlecane da ih ponize dok im naposljetku ne zada duzd Petar Ursul II smrtni udarac godine 977., jednako kao i njihovim hrvatskim saveznicima, od kada njihova moc sve vise pocinje da opada. U XI v. potpuno se potcinise zeljeznoj ruci Mletaka."

Neretljanski Srbi i njihovi tadasnji saveznici Hrvati granicili su se na rijeci Cetini, koja se kod Omisa uljeva u Jadransko more i to je prva teritorijalna granica izmedju Srba i Hrvata za koju istorija zna. 1930.g. njemacki naucnik STAJNCINER tvrdi da su Hrvati uvjek bili pod tudjinskom vlascu, pa ma u kom vidu. "Suprotno dalmatinskim Hrvatima, dalmatinski su SRBI juzno od Neretve ocuvali svoju punu nezavisnost. Zasticeni prodorom zemlje, oni su se, u prvom redu Neretljani, istakli smjelim gusarenjem, tako da su Vizantija i Mleci bili prinudjeni da se oslobode ove napasti placajuci danak. Tek krajem X v. nastupise Mleci protiv Neretljana, koji 998. izgubose otoke HVAR, KORCULU i LASTOVO u korist Mletaka, i morase se povuci u svoja kamenita gnjezda na kontinentu."

Zetski knez Vojislav sa sinovima Gojislavom i Radoslavom potukao je 1042.g. kod Bara neuporedivo nadmocniju vizantijsku vojsku. Svjedocanstvo o toj velikoj pobjedi nalazimo u Ljetopisu popa Dukljanina ili Barskom rodoslovu koji predstavlja najstarije djelo SRPSKE KNJIZEVNOSTI i istoriografije i datira oko 1200.g., iz cega FERDO SISIC (Hrvat) izvlaci zakljucak da je "U ZETI kod SRBA KATOLIKA bilo slovenskih profanih knjiga, dakle literature i prije Stefana Prvovjencanog i Sv.Save", a madjarski istoricar LUDVIG TALOCI 1898.g. zakljucuje: "Vazna je i ta okolnost da je Ljetopis popa Dukljanina sa svim svojim varijanstama ugledao svijeta u juznom dijelu Dalmacije, gdje je STARO SRPSTVO, koje je tu na obali kod svoje kuce ostavilo snazne tragove u literaturi. Nigdje drugo nije nadjen nijedan primjerak."

Ljetopis ili Barski rodoslov Hrvati su na sve moguce nacine falsifikovali i prisvajali, o cemu je akademik Nikola Radojcic pisao 1951.g.: "Barski rodoslov je, po svom piscu, po mjesti gdje je nastao, po narodu ciju proslost najvise opisuje i po drzavnim formacijama ciji razvitak prikazuje, domaci SRPSKI IZVOR. Ali, srpski domaci izvori pisani su pretezno starim crkvenoslovenskim jezikom u srpskoj redakciji, a ovaj izvor sacuvan nam je na latinskom jeziku, koji mozda, bar jedan njegov dio, ne predstavlja jezik originala nego prevoda... Barski rodoslov je istorijski izvor najvise za ona vremena iz srpske proslosti gdje je mocna Zeta stajala na celu srpskih drzava... Hrvatske proslosti je u Barskom rodoslovu toliko malo, da je hrvatski prevodilac jednoga dijela ovog izvora morao uvlaciti Hrvate gdje ih niko nije nasao u originalu, da bi na taj nacin opravdao svoju namjeru kao da se cijeli prevedeni dio Barskog rodoslova tice hrvatske proslosti. U hrvatsku istoriografiju srednjeg vijeka smjesten je Barski rodoslov najvise zbog dodatka prevodu jednog njegovog dijela koje se tice smrti kralja Dimitrija (Dmitra) Zvonimira. Ali ta legenda ima samo tolike veze sa Barskim rodoslovom, sto je njegov pocetak preudesen u njen uvod. Nista vise."

U doba Nemanjica centar srpske pismenosti postao je manastir Hilandar, ali ce srpsko primorje u kulturnom smislu opet zasjati punim sjajem kada je u Rijeci Crnojevica 1493.g. proradila PRVA SRPSKA STAMPARIJA. (Dakle ne dukljanska, ne zetska, ne crnogorska, jer u to vreme cg ime i ne postoji, a srpski se jezik tu pominje u zapisima i stampanim knjigama od kada se prica na srpskom jeziku.) Cak i JAGOS JOVANOVIC, istoricar koga Lazo Kostic smatra jednim od KREATORA CRNOGORSKE NACIJE, o stampariji pise sljedece: "Cetinjska ili obodska stamparija bila je vrlo kratkog vijeka. Bila je svega dve godine (1493-1495.), ali i pored toga ona je NAJKRUPNIJI DOGADJAJ U KULTURNOJ ISTORIJI SRPSKOG NARODA, jer je bila PRVA SRPSKA STAMPARIJA, a druga po redu medju slovenskim narodima."

Engleski istoricar umjetnosti SESIL STJUART je otkrio da je crkva Sv.Luke u Kotoru, ZADUZBINA STEFANA NEMANJE iz 1196.g. u stilskom pogledu osnovica kompletne srpske manastirske arhitekture srednjeg vijeka. I najstariji crkveni portret, sacuvan u STONU, predstavlja srpskog kralja Mihaila, sina trebinjskog kneza Vojislava.

POKRET SRBA KATOLIKA I SRPSKI POKRET
U DUBROVNIKU KRAJEM XIX VEKA



„Kao otok sred mletačkog zemljišta postojaše od starine obrtna i trgovačka republika srpska Dubrovnik.“ (Medo Pucić, 1867)

Sažetak: Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i značajan činilac srpskog naroda. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju srpstva u Dubrovniku, smatrajući da je jedno vera a drugo narodnost. U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se niko u grad ne prima za stalnog žitelja ako ne usvoji pravilo katoličke crkve. Pokatoličeni pravoslavni Srbi ostajali su i dalje Srbi, čuvajući svoju tradiciju i svoje običaje. Srpska obeležja u Dubrovniku mogu se pronaći svuda: u pesmama Srba Dubrovčana, u štampi koja je objavljena u XIX veku i početkom XX veka, u društvima koja su osnovana, u jeziku i književnosti starih Dubrovčana. Dubrovačka književnost po svom nacionalnom karakteru bila je srpska većim svojim delom. Pisana je štokavskim dijalektom pre nego što je taj dijalekat postao osnovica književnog jezika Srba.

Ključne reči: Dubrovnik, Srbi katolici, jezik srpski, vera, narodnost

*



Istina o narodnosnoj opredeljenosti starih Dubrovčana može se videti iz stavova i svedočenja javnih i kulturih ličnosti Dubrovnika, naročito u periodu buđenja nacionalne svesti kod Srba. Srpska obeležja u Dubrovačkoj republici mogu se pronaći svuda: u pesmama Srba Dubrovčana, u štampi koja je objavljena u Dubrovniku u XIX veku i početkom XX veka, u društvima koja su osnovana, u jeziku i književnosti starih Dubrovčana. Posmatrajući jedan širi period zbivanja može se zaključiti da u prelomnim trenucima istorije nije uvek pobeđivala mudrost pa je često nastajao nepremostiv jaz između stanovnika Dubrovačke republike koji su bili različite nacionalnosti. Pokatoličeni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, čuvajući I svoju tradiciju i svoje običaje. Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i značajan činilac srpskog naroda. Smatrali su sebe ogrankom rastrzanog slovenskog naroda koji je govorio srpsko-dubrovački jezik. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju Srpstva u Dubrovniku, smatrajući da je jedno vera a drugo narodnost.

Već sa primanjem hrišćanstva Sloveni su bili podeljeni na uticaj istočne Pravoslavne crkve i zapadne Rimokatoličke. Srbi u Dalmaciju i Hrvatskoj još od starine kao i oni potisnuti iz unutrašnjosti Balkana u vreme najezde Turaka, obrazovali su vojnu granicu između Turske, s jedne strane, I Austrije i Mletačke Republike, s druge strane. Od tog vremena pa sve do pada Mletačke republike 1796. Srbima na ovim područjima bilo je zabranjeno da se mole, da otvaraju svoje škole i osnivaju svoja društva, jer katolička crkva je vodila glavnu reč a umetničko stvaranje i sve vrste književnosti počivale su na njenoj dogmi. Austrija tj. Austro-Ugarska imala je od 1867. imeperijalističke težnje prema Balkanu pa je negovala hrvatstvo tamo gde ga nije bilo I širila sve veću srbofobiju. Jeremija Mitrović u delu Srpstvo Dubrovnika govori o podeli između istočnog i zapadnog dela hrišćanske crkve na pravoslavni Istok i katolički Zapad. „Na tom području Srbi su zauzeli prostor s obe strane one prvobitne celine, ali su većim delom sačuvali svoju narodnost i versku celinu okrećući se pravoslavnom Istoku i izdržavajući udare svih talasa i s jedne i s druge strane. Narodnosna postojanost Srba, iako ne uvek, izdržavala je izvesno versko osipanje pod udarom sa obe strane, što se vidi iz narodnosne svesti Srba katolika i Srba muhamedanaca, kojima sve do naših dana druga vera nije oduzela zajedničku tradiciju, zajednički jezik i svest o srpskoj zemlji.”1 U XVII veku Vatikan je štampao ćirilične crkvene knjige za vernike ćiriličnog područja. Bez obzira na dešavanja, sastav stanovništva i istorijska zbivanja, u jeku borbi i političkih previranja Dubrovnik je vekovima ostajao slobodan i samostalan grad-država zahvaljujući mentalitetu i mudrosti njegovih građana. Stalno je materijalno jačao i kulturno se uzdizao boreći se za očuvanje svoje slobode. Dubrovčani su uvek znali mudro da izaberu zaštitnika kome će izvesna materijalna naknada biti znak odanosti ovog grada.

Postoje dokumenta o tome da je od srpskih vladara, koji su mu bili u zaleđu, Dubrovnik nešto dobio na dar a nešto kupio. Okolina je dugo pripadala istočnoj crkvi. Za Ston i Rat Dubrovnik je davao novčani prilog kaluđerima srpskim, koji su se povukli u Svetu goru. Dubrovčani su veoma važan korak učinili 1333. kupovinom Pelješca, gde su stanovnici pre dubrovačke kupnje bili pravoslavne vere, a po jeziku, običajima i nošnji bili su srpske narodnosti. Većina krajeva dubrovačke oblasti kasnije se polatinila, ali ako zađemo duboko u prošlost, pronaći ćemo svuda srpske korene. Konavljani su u staro doba imali oženjene popove, kao što je po istočnom obredu, a ženu su nazivali popadijom. Kasnije i kada su usvojili latinske običaje, popadijom su zvali majku, sestru i službenicu popovu. Ostala su i krštena imena: Jovo, Vuko, Nikac, zatim stari srpski natpisi na grobovima u Popovićima, na Vignjima, u Lovornu; ostalo je krsno ime: Nikoljdan, Miholjdan, Mitrovdan, Lazareva subota. Sve do XIX veka ostala su sačuvana imena brda, dolina, običaji i srpska nošnja. Iz tog perioda ima i povelja pisanih ćirilicom. U Konavlima su se oduvek čule gusle i narodne pesme, mahom i u svoj dubrovačkoj okolini, što je poznato srpsko narodno obeležje.

Svadba se vršila po srpskim običajima. Na osnovu svega toga može se videti da okolina dubrovačka, iako je prešla na katoličanstvo, nije prestala biti srpskom jer kako su govorili upravo znameniti Dubrovčani koji su bili katoličke vere „baška vjera baška narodnost“. Uostalom pravoslavnoj crkvi pripadaju i grčka i bugarska i rumunska crkva. To bi morali razumeti duhovne vlasti i jedne i druge vere jer Srbi katolici, iako su bili zaneseni za svoju srpsku narodnost, isto toliko držali su i do vere katoličke.

U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se „niko u grad ne prima za stalnog žitelja ako ne usvoji pravilo katoličke crkve. Pri tome se narodnost nije menjala kao što je to bilo kasnije u Hrvatskoj, jer u Dubrovniku je živeo isti narod kao i u okolini mu, iako razdvojen u dve crkve. Pokatoličeni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, čuvajući i svoju tradiciju i svoje običaje.“2 Nazivi svetaca i praznika bili su kao u ostalim delovima srpskoga naroda (Ivanjdan, Lučindan, Petrovdan, Krstovdan), isti običaji bili su za Božić, Đurđevdan, na isti način su sekli badnjak. Dubrovački biskup Mato Vodipić3 u svom romanu Marija Konavoka objavljenom u Zagrebu 1893. piše da je slava divan običaj i da se „uz veselje pije u slavu božju kao kod svih Srba, a napija se obično do pete čaše. One krsne zdravice, kako ih je i Vuk zabeležio, i danas se obavezno izgovaraju uz veselje, naročito na slavskom gošćenju. Uz živu srpsku tradiciju vezanu za pravoslavnu veru i prošlost čuvala se i hercegovačka nošnja pa je dubrovački nadbiskup morao da preduzima posebne mere protiv sveštenih lica koja nisu htela da odbace poznatu hercegovačku kapu.4 Čuvao se narodni duh, narodna književnost, junačke i lirske pesme, pevanje uz gusle, pa se tragovi osećaju i u delima mnogih dubrovačkih pisaca. Obično se tvrdi kako je Matija Ban5 sa Medom Pucićem6 u burnim godinama 1848/49. dubrvačko slovinstvo preimenovao u srpstvo, a zanemaruje se činjenica da je dubrovačko slovinstvo uglavnom značilo što i srpstvo, sa onim nasleđem iz zaleđa, i da je u stvari tada samo dobilo svoje pravo ime.

Važno pitanje koje zanima mnoge naučnike danas jeste kako je nestalo srpsko ime u tim krajevima. Republika dubrovačka kad bi stekla koji kraj, odmah bi nastojala da tamošnji puk preokrene na latinstvo. No kako su Srbi ne samo narodnost nego i veru zvali srpskom, trebalo je to prekinuti, jer je nastupalo drugo verovanje, koje nije bilo srpsko. Pošto se ime srpsko pritajilo u verskom smislu, iščezlo je malo po malo i u narodnom. Nije još uvek bilo drugog narodnog imena, a za jezik je ostao naziv naški, kako se u puku (uz srpski) i pre zvao. Da je u to vreme u tim krajevima bilo poznato hrvatsko ime, tada bi verovatno ostalo u narodu. Dokaz o tome da je tu živeo srpski narod i da je jezik kojim Dubrovčani govore srpski može se tražiti u Srpskim spomenicima Meda Pucića, Miklošićevoj Monumenta serbica, u istorijama Kalaja i Majkova, u delima Račkog, Matkovića, Kukuljevića, Nodila itd. Književnici su koristili naziv slovenski zato što je sinonim za srpski.

Sve dok ih niko nije ugrožavao, Dubrovačani su bili samo Dubrovčani a u XIX veku počela se buditi nacionalna svest srpska i hrvatska. Kako Srbi Dubrovčani nisu dozvoljavali da njihovo katoličansto sputava njihovo narodnosno osećanje dobro se vidi u njihovom protestu Vatikanu 1901. kad je papa Lav XIII bulom Slavorum Gentem, Zavod sv. Jeronima u Rimu, nazvao hrvatskim7 ceneći dubrovačko katoličanstvo, koje je pokazalo čvrstinu kroz vekove. Vatikan je usvojio protest Srba Dubrovčana katolika i uklonio naziv hrvatski iz Zavoda. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika gde god da su živeli. U jednom delu srpske štampe pokušali su da donošenje vatikanske odluke o pripadnosti Svetojeronimskog zavoda pripišu đakovačkom biskupu Štrosmajeru.8 Milutinović objašnjava da ova tvrđenja ne odgovaraju istorijskoj istini jer je Štrosmajer bio prijateljski raspoložen prema Srbima katolicima a da je organizator rimske propagande u južnoslovenskim zemljama bio Josip Štadler. Barski arcibiskup Šime Milanović i tadašnji ministar pravde Lujo Vojnović9 uložili su protest protiv nepravde nanesene Crnoj Gori kod Vatikana. Papa ih je ljubazno primio i rekao da će ispuniti obećanje. U odgovoru je stajalo da im namera nipošto nije bila da vređaju katoličke Srbe već da je grešku „učinilo lice, kome je stvar bila povjerena, nazvavši pogrešno sve jugoslovenske katolike Hrvatima."10

Nakon dugih pregovora i savetovanja Vatikan je popustio i 8. marta 1902. predstavnik Vatikana, kardinal Mario Rampola i poslanik Crne Gore Lujo Vojnović potpisali su sporazum kojim je ukinut naziv pro croatica gente i zamenjen nazivom Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; barskom nadbiskupu potvrđena je titula Primas Serbiae i odobreno je učenje srpskog jezika i ćirilice.11 Najviše interesovanja za ovaj događaj pokazali su sami Srbi Dubrovčani. Antun Fabris,12 jedan od vodećih političkih predstavnika primorskih Srba katolika, u uvodniku Dubrovnika piše da je svetojeronimski spor trajao punih sedam meseci. „Ovoliko trajanje njegovo pokazuje, da to ne bijaše čista vjersko-crkvena stvar, već da se je pod plaštom vjere i crkve skrivao narodni šovinizam i neprijateljska struja protiv slobode i samoopredjeljenja srpskoga naroda na Balkanu (...) Protiv takvoga nedjela bješe jednodušno ustalo cjelokupo srpsko javno mnijenje plamenijem prosvjedima; tomu se je prosvjedu zatim pridružila i diplomacija Crne Gore, potpomognuta vladom bratske Srbije, da kod sv. Stolice izvojšti ne samo zadovoljštinu već i pravo srpskomu imenu i srpskomu narodu na Svetojeronimski zavod.13 U jednom telegramu Dubrovčanima, iz 1903. papa im se obraća – Srbima katolicima. 14

U vreme kada su se Srbi i Hrvati borili protiv italijanaša oformili su zajednički Narodnu stranku. Dalmatinski Srbi su zajedno sa Hrvatima tražili ujedinjenje Dalmacije sa Slavonijom i Hrvatskom. Srbi su bili uvereni da je hercegovačka buna znak za ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom. Posle austrijske okupacije Bosne i Hercegovine 1879. dotadašnji zajedniči politički organ Hrvata i Srba na primorju Narodni list, prestaje biti organ Srba. Oni se izdvajaju u zasebnu stranku Srpsku narodnu stranku. U Zadru 1880. počinje borba za očuvanje srpskog imena. Srbi u Zadru pokreću list Srpski list odnosno od 1888. Srpski glas. Srbi i Hrvati razišli su se zbog pitanja buduće nacionalne države da li u okviru Habzburške monarhije ili u ujedinjenju van nje, pa „izbija politički srpski pokret na površinu, bez obzira na veru“15. Iako su dubrovački Srbi bili protiv saradnje sa autonomašima prihvatili su je, procenivši da je bolje to nego se prepustiti Hrvatima. Pred opštinske izbore u Dubrovniku 1890. napavili su koaliciju od predstavnika Srpske narodne stranke, grupe nezavisnih građana i autonomaša kao svog kandidata istakli su grofa Frana Gondolu. Izdali su i proglas građanima Dubrovnika u kojem se osuđuje nastojanje Hrvatske narodne stranke da pohrvati Dubrovnik. Na tadašnjim izborima pobedila je koalicija i na čelo dubrovačke opštine došao je Gondola.

Program Srpske narodne stranke prilično se poklapao sa Programom lista Glas Dubrovački. Međutim dok je Srpska narodna stranka sarađivala sa autonomašima pristalice lista Glas dubrovački bili su protiv razvoja italijanskih autonomaša kao političke stranke. Časopis Glas Dubrovački pokrenulo je pet Dubrovčana, Srba katolika (Mate Šarić, Anton Puljezi, Vlaho Matijević, Nikša Gradi i Antun Vršić). Napravili su nacrt u kojem kažu:

Dubrovčani dole potpisani tvrdo uvjereni da su dužni:

I Javit otvoreno kako, osjećajući da su Srbi neće se nikad sliti ni pritopiti u Hrvate, premda su spravni u neopredeljenoj budućnosti, stupiti š njima u kakvu čim zajendicu.

II Ostat u državnoj svezi, koja obstoji s ove strane Litve, te borit se složno sa ostalim Slavenima suprot Nijemcu za ukinuće dualizma i da se uvede u federativni sistem.

III Opirat se dosljedno svakoj težnji ma kog državnopravnog združenja sa Hrvatskom.

IV Opirat se svakom daljem opstojanju i razvoju talijanskim autonomaša kano političke stranke.

V Opirat se svom silom svakom širenju upliva budi njemačkog budi mađarskog u zaposjednutim zemljama na Balkanu. 16

U knjizi Izabrani članci Antuna Fabrisa H. Barić u svom predgovoru piše i da se u Srbiji srpstvo primorskih katolika vezuje za srpski omladinski pokret osamdesetih godina u Dubrovniku a da je dubrovački pokret toga vremena politički jasno formulisao staru nasleđenu narodnu srpsku misao jer je posle pobede na izborima 1890. jasno i konkretno afirmisao političkoj javnosti južnoslovensku misao da „Hrvat i Srb neće više reći katolik i pravoslavni i da se hrvatska i srpska stranka ne dijeli više po vjeri, barem u Dalmaciji“ kao što je u to vreme priznavao onda najugledniji hrvatski list, zagrebački Obzor karakterišući tu pojavu „kao fakat od velikih konsekvencija za našu narodnu budućnost (1890, br. 198)“.17 H. Barić smatra da se nisu osamdesetih godina „prvi put katolici oglasili Srbima“ kao što piše P. Popović, jedan od retkih Srbijanaca koji su početkom XX veka pisali o problemu složenih srpsko-hrvatskih odnosa i o katoličkom srpstvu na Primorju. Već šezdesetih godina XIX veka narodni preporod u Dubrovniku imao je „pod tradicionalnim imenom Slovinstva izrazito srpsko obeležje“.18 Barić ističe da je srpski pokret u Dubrovniku samo „prirodna rezultanta svega onoga što stari grad sv. Vlaha vezuje sa njegovim srpskim zaleđem: i njegova istorija, i geografski položaj njegov, i poreklo pretežnog dela starog stanovništva njegovog – srpskih Neretljana i Zahumljana, i dijalekat kojim Dubrovčani govore. Uostalom i Milan Rešetar je pokazao da je jezik slovenske dubrovačke kancelarije od XIII do XV veka bio „nesumnjivo jezik njegove hercegovačke pozadine, a ako izvesne crte dubrovačkog dialekta dodaju čakavske osobine, to se, kako je lepo formulisao Belić, ima objasniti uticajem naseljenika iz udaljenijih hrvatskih krajeva na formiranje govora čija je osnovica hercegovačka. Nesumljivo je, međutim, da je glavni priliv slovenskog elementa u romanski Dubrovnik – čiji je stari romanski govor vegetirao još i pod kraj 15. veka – bio srpski.“19 Barić podseća da su Dubrovačani jezik zvali slovenski, dubrovački ili naški (kao Gundulić) a srpsko ili hrvatsko ime upotrebljavali su prema nazivanju jezika lica kojima su se obraćali. Kod Marina Držića u komediji Dundo Maroje među likovima koji su komični publici Dubrovnika zato što govore tuđim jezikom jeste i Hrvat Gulisav koji je govorio dijalektom iz okoline Senja. Pisci dubrovački nazivali su svoj jezik naški ili slovinski „koje je ime s početka značilo samo srpski; a polagano se razvilo kao ime jezika sviju našijeh plemena na jugu, pa kasnije kao sveslovenski naziv jezika, a po tome se namijenilo i stranijem narodima, pa čak izvan Evrope. No slovinski je sinonim srpskomu i eto dokaza.“20

Pominjući kralja Milutina Đura Daničić kaže da je kralj išao po svoj grčkoj i slovenskoj zemlji njegovoj. Pisar dubrovačke republike potpisao se još 1364. kao diak srpski a to je kasnije prevedeno na slovinski. Iz verskih razloga Dubrovčanima je dobro došao taj naziv slovinski za književni štokavsko-jekavski govor, koji je menjao naziv srpski. Osim toga srpsko ime bilo je i vezano za državu a Dubrovčani se nisu hteli pretopiti u državu srpsku.

Krajem XIX veka jačanje srpstva u Dubrovniku bilo je na vrhuncu. Dubrovački književni i kulturni radnici želeli su da u jednoj veoma napetoj situaciji (u vreme okupacije Bosne i Hercegovine i u vreme velike mržnje između ljudi različitih nacija) deluju smirujuće. U okviru tog pokreta delovali su: Dum Ivan Stojanović, Medo i Niko Pucić, Luko Zore, Antun Kazali21, Marko Car22, Jovan Sundečić23, Mato Vodopić i Nikša Gradi. Dubrovačka književnost pisana je štokavskim dijalektom i to pre nego što je taj dijalekat postao osnovica književnog jezika Srba. Dubrovačka literatura po svom nacionalnom karakteru bila je srpska. Osim jezika, Dubrovačane je povezivao i osećaj slovinstva. Jovan Skerlić je smatrao da je Medo Pucić više nego iko učinio na buđenju i razvijanju narodne svesti u Dubrovniku i bio duša srpskog pokreta kod dalmatinskih katolika i centar kruga pisaca i javnih radnika. „Slobodnog i liberalnog duha, odvajajući veru od narodnosti, on je postao ubeđen i oduševljen Srbin. U tom osnovnom srpskom i slovenskom osećanju, zanesen poklonik narodne poezije, on je pevao narodoljubive i slobodoljubive pesme, koje su uticale na mlađi naraštaj u Dalmaciji.“24 Bio je pesnik ali se bavio i političkom delatnošću kao jedan od istaknutih predstavnika i nosilaca narodnog preporoda u Dalmaciji. Poitalijanjeni Srbin Nikola Tomazeo, ukazujući bezbroj puta na svoje srpstvo, veliki deo svog književnog rada posvetio je srpskim narodnim pesmama, a 1849. u Veneciji osnovao katedru srpskog jezika. On kaže: „Nama Srbima narodne pesme su jedina škola iz koje se možemo učiti čistoti jezika kojim je govorila moja mati.“25 U listu Dubrovnik iz 1897, br. 15. Fabris u tekstu Apoteoza Srpstva osuđuje postupak Matice hrvatske zbog pohrvaćivanja srpskih narodnih pesama a Lujo Vojnović u broju 35. objavio je kao prilog listu duže razmatranje o postupcima Jugoslavenske akademije i Matice hrvatske prilikom izdavanja narodnih pesama.

Pokušavajući da smire srpsko-hrvatski spor Srbi Dubrovčani opredeljivali su se sve više za srpsko ime i za srpsku stranku. Tom pokretu pristupili su najširi krugovi: i trgovci, i radnici, i sveštenici katolički.

„U toj dilemi, u pitanju opredeljenja katoličkih Primoraca za hrvatsko ili srpsko ime, značajnu ulogu igrao je i sukob liberalizma sa klerikalnim pravcem pravaške, onda najjače hrvatske stranke na celom Primorju. I zato, dok je fanatičko katoličko sveštenstvo bilo glavni nosilac državnopravaške okviraške misli, liberalizam koji je u ostalom izrazito obeležavao i stari dubrovački srpskoslovenski pokret oko Slovinca (1878-1884) – opredeljivao je protivnu stranku – u srpski tabor. To je razlog što je tad njemu prilazilo ne samo slobodoumno građanstvo, nego i liberalni katolički popovi i fratri, kao Pavlić, Brili, Radovanović, Miljan, Ficov, Murat i crkveni velikodostojnici kao kanonik-dekan stolne crkve Dubrovačke dum Ivan26 Stojanović.“27

U vreme kada su katolički i pravoslavni klerikalci produbljivali jaz između Hrvata i Srba u Dalmaciji Dum Ivan Stojanović, ugledni katolički sveštenik, pisao je: “Srbin sam po porijeklu i po čuvstvu, katolička mi crkva to ne brani, jer je ona univerzalna; kršćanstvo me uči, da ljubim bližnjega, pa ko je bliži od srpskoga naroda? Zvalo bi se ne biti kršćaninom, kad bi se vjere radi od svoga naroda odbio i njegovijem neprijateljem postao.“28 Govoreći u svom delu Dubrovačka književnost o jeziku Dum Ivan Stojanović smatra da isti jezik ukazuje na zajedničko poreklo i tamo gde je isti jezik mora biti ista narodnost. Dubrovčani su komunicirali na više jezika ali najviše su upotrebljavali srpski jezik. Za dubrovčake porodice koje su među sobom pričale na nemačkom i italijanskom postoji pričica. „Kad se koji našinac iz prosta puka usudi govoriti sa svojijem dobrodcem drugijem jezikom, on mu odgovori s nekom porugom: nemoj zaboraviti naški!! A dalje u tekstu se objašnjava da taj naški – kakav je upravo bio ne poznajemo po spomenicima iz starine već po komedijama Držićevim iz 15. i 16. veka. Svi ostali pisali su na književnom jeziku...“29 Dubrovčanima je bilo izuzetno važno da dobro poznaju svoj jezik a dubrovački jezik stvarali su tako što su ga primali od svojih suseda Srba pa ga uglađivali na svoju ruku preko akademija koje su se bavile udešavanjem metra i jezika. Dum Ivan smatra da je jezik dubrovački isto što i toskanski za Italijane, kastilijanski za Špance, pariški za Francuze, i naglašava da je takav i hercegovački za Južne Slovene. Kaže da je „Ovo narečje plod mnogobrojnijeh akademija, crpeno iz hercegovačkog jezika i nadostavljeno starom književnom jeziku dubrovačkome. Taj je jezik hercegovački baš onakav kako ga opisuje Sundečić: „Jezik srpski...zlatni jezik, jezik vila pjevačica, jezik sitni tamburica, gibak, gladak, zvučan, sladak, bogat, jedar, krjepak, vedar, jezik slave, jezik srca...Mi nadostavljamo s naše strane da, kad bude taj jezik još bolje izglađen i izrešetan od akademija, kad nastane novi klasićizam po mitologiji narodnoj, po pričama i po poslovicama narodnijem, i kada se uza sve to upotrijebi još i narječje dubrovačko, i ono pošto se vadi iz staroga klasićizma dubrovačko-dalmatinskoga, onda će biti evropski uglađen jezik u književnosti našijeh potomaka.“30 Stojanović smatra da je jezik dubrovački srpski sa malim razlikama u odnosu na standarni istočnohercegavački govor. On se poziva na Šafarika koji je govorio o Dalmatincima kao o delu srpskog plemena i dodaje da je Engel je korio Zlatarića što jezik u Dalmaciji zove hrvatskim pošto je taj jezik čisto srpski, a ime hrvatsko spominje se samo radi toga što je Dalmacija bila neko vreme u političkim vezama s Hrvatskom radi Ugarske. Getaldi je pisao da je jezik dubrovački više raški nego hrvatski a u fusnoti objašnjava da je Raška bila glavna oblast usred prave Srbije gde su danas Novi Pazar i Toplica pa dodaje da je raški jezik isto što i srpski. Dum Ivan kaže da postoje neke reči koje se nalaze samo u Dubrovniku a usvajajući srpski jezik u dubrovačkoj sredini negovan je i srpski duh ili kako on kaže srpska ćud.

Kada je Antun Fabris počeo da uređuje list Dubrovnik Hrvati su isticali državno-pravnu hrvatsku misao nasuprot srpskoj narodnoj misli. Već 1901. stvorena je klerikalna stranka koja je najvatrenije isticala velikohrvatstvo na čelu sa Antunom Starčevićem. Glavni zadatak lista Dubrovnik bio je borba protiv klerikalizma koji je vodio Južne Slovene tamo gde im nije mesto, kako je Fabris naglašavao. „Rečeno je i ponavlja se vrlo često da je srpski pokret kod katolika na Primorju bio pokret lokalnog karaktera. Nesumnjivo, ali on ima opštenarodni karakter borbe protiv potiranja srpskog imena i srpske narodne misli kod katolika i u ime vere, kada se kod Hrvata srpstvo nije smatralo kao narodnost nego kao konfesija, i kada je srpko-hrvatska borba, zbog toga, a i zbog 'srpstva od tri prsta' trebalo da se izlegne u sukob obrijanih i bradatih popova".31 Pokret primorskih katolika bio je uvek deo celokupnog nacionalno-političkog života srpskog, još od vremena kada je Matija Ban bio glavni poverenik Garašaninov za Dubrovnik i južnu Hercegovinu kao Popović, Tomazeov učitelj za srednju Dalmaciju. U jednom članku objavljenom u Dubrovniku 5. aprila 1899. Fabris piše: „Dvadeset je godina prošlo, otkada je stupila u život nezavisna srpska narodna stranka na Primorju. Imamo pred sobom dvadeset godina srpskoga političkoga života i narodne srpske borbe. I prije toga Srbi su na Primorju ne samo učestvovali u političkom životu naše pokrajine već su što više bili glavna vojska stare narodne stranke. Da nije bilo Srba, koji su očuvali čist kao biser narodni jezik, narodne običaje a što je najglavnije narodni duh, usuđujemo se kazati, da naša pokrajina, to se tiče narodnoga karaktera, ne bi ni iz daleka onako izgledala, kao što je danas...Dvadesetogodišnja borba za srpsko narodno ime i za priznanje političkih prava srpskoga naroda na Primorju produžava se i traje. Ona postaje sve to ogorčenija i žešća. Svaki, ma i najmanji, pravedni srpski uspjeh buni i uznemiruje našu braću-nebraću...U Dubrovniku u domovini Dživa Gundulića i Meda Pucića, gdje bi gotovo svaki kamen znao pripovijedati o nerazriješivim vezama našega grada sa Srpstvom – u Dubrovniku, velimo, na c. Kr. Učiteljskoj školi ne smije se ni spomenuti srpsko ime, s toga su mišljenja i tako rade skoro svi učitelji, pa i onaj, koji je ovijeh dana bio naimenovan za upravitelja. Nama srce puca, kad slušamo pripovijedati učenike rečenoga c. Kr. Zavoda, da se za ime našega naroda i jezika, te svega uopće što se tiče našega naroda, nikada ne čuje ime srpsko...“32

U Dubrovniku u domovini Dživa Gundulića i Meda Pucića, gdje bi gotovo svaki kamen znao pripovijedati o nerazriješivim vezama našega grada sa Srpstvom – u Dubrovniku, velimo, na c. Kr. Učiteljskoj školi ne smije se ni spomenuti srpsko ime, s toga su mišljenja i tako rade skoro svi učitelji, pa i onaj, koji je ovijeh dana bio naimenovan za upravitelja. Nama srce puca, kad slušamo pripovijedati učenike rečenoga c. Kr. Zavoda, da se za ime našega naroda i jezika, te svega uopće što se tiče našega naroda, nikada ne čuje ime srpsko...“32

Dakle, nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku bili su uglavnom Srbi rimokatolici: Dum Ivan Stojanović, Lujo Vojnović, Luko Zore33 Pero Budmani34, Milan Rešetar35 itd. Jedan od prvih Srba rimokatolika u Dalmaciji Lovro Pavlović, advokat u Makarskoj i narodni poslanik Srpske narodne stranke u Dalmatinskom saboru, pisao je u nizu članaka da su pravoslavni i katolički Srbi jedan kompaktan narod, prirodna celina koja ne teži ni istoku ni zapadu. Lujo Bakotić36, jedan od vođa Srba katolika u Dalmaciji, pisao je da su Srbi katolici osobita dalmatinska pojava i da među njima ima radnika, seljaka ali najviše intelektualaca. Ima ih u celoj Dalmaciji ali najviše u Dubrovniku. „Ističući svoje srpstvo mi nismo pitali ni katoličke ni pravoslavne sveštenike da nam priznaju opravdanost tog svog osvedočenja, jer smo bili uvereni da imamo prava da ga ističemo:“37 Prema njegovim istraživanjima početkom XX veka u Dalmaciji, Boki i Dubrovniku bilo je oko 600.000 stanovnika a od toga 120.000 Srba pravoslavne vere i oko 20-25000 Srba katoličke vere. Srbi katolici nisu bili protivnici srpsko-hrvatskog sporazuma. Borili su se za stvaranje države izvan austrijskih okvira.

Među Srbima katolicima u Dalmaciji bilo je i onih čiji preci su bili pravoslavci. Jedan od njih je Lujo Vojnović, sin Koste Vojnovića, kneza užičkog, akademika i profesora Pravnog fakulteta u Zagrebu. Kosta Milutinović u svom delu O pokretu Srba katolika u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki kotorskoj 1848-1914 govori da već sama „imena istaknutih dubrovačkih Srba katolika označavaju čitavu epohu u kulturnoj istoriji ne samo Dubrovnika već i čitavog jugoslovenskog Jadarana“.38 Nikola Tolja u svojoj doktorskoj disertaciji Književno značenje dubrovačkog časopisa „Srđ“ (1902-1908) koja je odbranjena u Zadru 1986. daje spisak Srba katolika među kojima su: Antun Fabris, Matija Ban, Valtazar Bogišić, Luko Zore, Medo Pucić, Niko Pucić39, Nikša Gradi, Pero Budmani, Marko Murat, Vid Vuletić Vukasović, Dum Ivan Stojanović, Kristo Dominković, Lujo Vojnović i dr.

Srpska kulturno-prosvetna društva u Dalmaciji nisu bila podeljena na društva Srba katolika i Srba pravoslavaca. Većina ovih društava bila su zajednička i u njih su bili učlanjeni Srbi oba obreda: Srpska čitaonica (1863) Srpsko pevačko društvo Sloga (1874) Dubrovačko radničko društvo (1874) Dubrovačka građanska muzika (1874) Zadruga Srpkinja Dubrovkinja (1874) Srpska dubrovčka štamparija (1894) Srpska zora (1901) Srpsko gimnastičko društvo Dušan Silni (1907) i Matica srpska – Dubrovnik (1909) koja je širila srpsku prosvetu i nastavu, izdavala knjige, časopise, davala stipendije siromašnim srpskim đacima. Delatnost Matice srpske trajala je samo pet godina. Za to vreme izdala je 16 knjiga a sekretar i glavni organizator bili su Stijepo Knežević i Frano Kulišić, obojica Srbi katolici. Važna baza pokreta Srba katolika bila je Dubrovačka gimnazija a prema istraživanjima Nikole Tolje, među profesorima ove ugledne škole bili su Luko Zore, Antonije Vučetić, Pero Budmani, Vicko Tripković, Stijepo Lucijanović, Mato Zglav – sve Srbi katolici. Prvi almanah koji je izašao u Dubrovniku bio je Dubrovnik cviet narodnog književstva 1849. a pokrenuli su ga Matija Ban i Medo Pucić. Mnogi dubrovački Srbi pisali su za taj list (Niko Pucić, Ivan Kaznačić i dr.). Donosio je ideje o slovinstvu, o zajedničkoj slovenskoj gramatici, rečniku. Prestao je da izlazi već 1852. List Slovinac pokrenut je 1878. a urednik i pokretač bio je Luko Zore a stalni saradnici Medo i Niko Pucić, Marko Car, Mato Vodipić, dum Ivan Stojanović, Nikša Gradi – sve Srbi katolici. Kasnije im se pridružio i Jovan Sundečić, pravoslavni sveštenik. Časopis se zalagao za jedinstvo svih južnih Slovena u vreme kada su bili zaoštreni nacionalni sukobi između Srba i Hrvata i kada Hrvati poriču bilo kakvo srpsko ime. Pokrenuli su ga ljudi koji su se osećali i deklarisali kao Srbi. Slovinac nije bio samo list već kulturno-politički pokret na veoma visokom nivou. „Slovincu je sveta stvar jedinost narodnja; od Varaždina do Bara i od Visa do Timoka jedan je narod koji jednijem te istijem jezikom govori i neprekidno je smješten, što su dvije bilješke karateristične koje čine istovjetnost i jedinost jednog naroda. Na pometnutom prostoru stanuju Srbi i Hrvati koji uz dva krila Slovence i Bugare čine jug Slovenski i ta sva četiri življa najzgodnije nazivamo Slovincima.“40 Najpoznatiji intelektualci, književnici i naučni radnici sarađivali su u Slovincu. Jovan Sundečić pokrenuo je aprila 1863. list Zviezda ali je ugašen već 1864. Oko sebe je okupio Srbe katolike, Srbe pravoslavce i Hrvate. U listu su sarađivali Medo Pucić, Antun Kaznačić41, Stjepan Buzolić. List Gušterica bio je politički list Srba katolika. Režimski organi često su ga cenzurisali. Bio je to list dubrovačkih pristalica dalamatinske Srpske stranke. Izašla su ukupno 24 broja. Formalno je uređivao Jozo Flori a stvarno Nikša Gradi, dubrovački vlastelin. Kada su 1891. Hrvati pokrenuli Crvenu Hrvatsku Dubrovčani osnivaju čuveni časopis Dubrovnik. Prvi broj Dubrovnika, nedeljnih novina, izašao je 1892. u redakcije Steve Vrčevića, kada je otvorena i Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića. U uvodu su najavili da će nastaviti tradiciju ranijih srpskih listova Gušterice i Glasa Dubrovačkog s tim što će morati da budu malo čvršći. Nacionalni program ovih novina ne obuhvata samo Dubrovnik već i Boku i sve što je imalo nekakve veze sa narodnošću, osobito iz Bosne i Hercegovine. Osnovna vodilja urednika Dubrovnika bila je da ne treba biti verski netolerantan, da je vera svakome sveta i da je Srbin mio koje god vere bio. „Jedana od najglavnijih i najznamenitijih tačaka našega programa ta je da se nećemo ni najmanje osvrtati kako se ko krsti i da li se klanja, da nećemo dakle miješati vjeru s narodnošću, jer se narodnost označuje po sasvijem drugim obilježjima.“42 Od 1895. urednik je bio Antun Fabris. U to vreme list je bio uzor političkih listova. Pratio je sva književna i kulturna zbivanja i sve zemlje gde žive Srbi. Od 1897. Fabris je uređivao i Dubrovnik, ilustrovani kalendar. To je bio list za sve Srbe a cilj mu je bio da služi srpskom narodu bez razlike vere i zemlje. Saradnici su bili Andra Murat, Ivan Stojanović, Jovan Sundečić, Marko Car, Vid Vuletić Vukasović43. Fabris u svom Uvodniku naglašava da im je cilj da kalendar prodre u srpski narod katoličke vere jer ih preplavljaju tuđinci koji šire tuđu misao i tuđe ime. „Ovaj lepi kalendar vidno i jasno ispoljava Srpstvo u Primorju. Mi po njemu vidimo da je Srpstvo neosporna istina, da ono postoji i napreduje pokraj svih šovinističkih hrvatskih nedostojnih napada.“44

Časopis Glas dubrovnika uređivao je Mateja Šarić. U zaostavštini Nikše Gradija postoji tekst koji govori o tome da se Dubrovčani apsolutno osećaju Srbima, da imaju svoj srpski pokret ali da ne pomišljaju na velikosrpsku ideju već na zajednicu sa drugim južnim Slovenima. „Mi Dubrovčani, Srbi po poreklu, iako se nećemo nigde pa nigde pratapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj Velikoj Srbiji, te bi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi shodna prilika u zajednicu Jugoslavensku“.45 Glas srpski izlazio je od septembra 1885. do avgusta 1886. u štampariji Dragutina Pretnera. Časopis Srđ izlazio je od 1902. do 1908. uređivao ga Antun Fabris, koji je bio osnivač i vlasnik. Bio je glasilo svih Srba na primorju ali okrenut jugoslovenstvu. Štampan je u štampariji A. Pasarića. Kasnije su se o njemu starali Luko Zore, Krsto Dominković, Antonije Vučetić i Miho Vaketi. U tom časopisu sarađivali su svi poznati kulturni, književni i naučni radnici Dubrovnika. „Oko Srđa su se okupili odabrani dubrovački Srbi. Poznavalac tadašnjih prilika u Dubrovniku, istoričar Nikola Tolja, konstatovao je da se tada u krug Srba katolika obreo najbiraniji dio onodobne dubrovačke inteligencije: kulturnih, književnih, znanstvenih i javnih radnika, koji su udarili pečat ne samo časopisu Srđ već i ukupnom kulturnom i javnom životu u onodobnom Dubrovniku, a dijelom i na slavenskom jugu...“46 Kada je u Srđu objavljena pemsa Uroša Trojanovića (1902) vlasti su uhapsile autora pesme, Antuna Fabrisa i Antuna Pasarića, vlasnika štamparije. Proveli su nekoliko meseci u vlažnoj dubrovačkoj tamnici i ubrzo nakon izlaska umrli.

Evropska novinarska javnost se bila zauzela za Fabrisa pa su ih austrijske vlasti zbog tog pritiska pustile. Pred sudom je Fabrisa branio Ignjat Bakotić, Srbin katolik i jedan od prvaka Srpske stranke na primorju. Kada je Antonije Vučetić, dubrovački istoričar, preuzeo Srđ, dao mu je novu boju, sasvim jugoslovensku. „Vučetić je Srđu u ime jugoslovenstva oduzeo srpski predznak. Pozivajući čitaoce na pretplatu i saradnju, novi urednik je, pored ostalog, rekao: „Nadahnuti ovim ugledima Srđ će, kao jedini primorski list na jugu, nastojati da bude Srbima i Hrvatima glas Dubrovnika, glas sloge.“47

Štionica dubrovačka odnosno Narodna čitaonica pored osnovne dužnosti da narodu obezbedi lepu i korisnu knjigu oživela je raniji Banov almanah-godišnjak Dubrovnik, koji je izlazio 1849-1852. Almanah je izašao 1867, 1868, 1870 i 1876. O njemu su se starali Niko Pucić, Jozo Buniš i Stijepo Skurla.

Dubrovnik zabavnik Štionice dubrovačke izašao je 1885. a urednik mu je bio Ivan Stojanović. Štampan je ćirilicom i latinicom. Godine 1890. bili su u Dubrovniku opštinski izbori na kojima je pobedu odnela srpska stranka, koju su sačinjavali u ogromnoj većini Srbi katolici. O tim izborima dosta se pisalo u dalmatinskim partijskim novinama. Godine 1893. otkriven je u Dubrovniku Gundulićev spomenik podignut inicijativom srpske dubrovačke omladine. Na tu svečanost došli su Srbi i Hrvati iz svih krajeva. Srbi iz Srbije i Crne Gore. Venac od cveća poslao je i kralj Aleksandar Obrenović.

Hrvatski pravaši nameravali su da tu svečanost iskoriste u stranačke svrhe. Na grobu srpskog pesnika Meda Pucića na Vidovdan, kada su svi Srbi došli da se poklone grobu govorio je Vladimir Trojanović, a nakon njega i Vlaho Matijević u ime dubrovačke omladine koja ide Medovim tragom. „Kao što je pokojni Medo svojim plemenitim i patriotskim srcem ljubio sve Slavene kao što je on pjevao o slavenskoj slozi, a ipak kao Dubrovčanin znao da ne može da bude drugo nego Srbin, tako i dubrovačka omladina pruža ruku svim Slavenima, ali ujedno ne zaboravlja nikad da je ona srpske narodnosti, i da tu svoju narodnost ima da očuva“.48

Centar Srba katolika bio je Dubrovnik u kojem je od 1849. do 1908. izlazilo sedam časopisa, almanaha i kalendara. Izuzetno obrazovani, Srbi katolici bili su nosioci srpskog pokreta i imali su svoje kulturne, političke i privredne ustanove. Otvoreno su se borili da očuvaju svoj nacionalni identitet. Ugledni katolički sveštenici u Dubrovniku javno su isticali svoje srpstvo iako ni na koji način nisu dovodili u pitanje vernost rimokatoličkoj crkvi. Zato sagledavanje ove teme mora biti sistematičnije i šire.

U čisto narodnom pogledu bitno je istaći da su Srbi u Dubrovniku bili Srbi i pre primanja hrišćanstva i da se u dubrovačkim katoličkim porodicama slavila krsna slava i bili su sačuvani mnogi srpski običaji. Spajala ih je ljubav prema narodu, međusobno poštovanje i osećaj slobodoumlja. Međutim, nakon Prvog svetskog rata „nestajali“ su Srbi Dubrovčani. Srpska štampa prestala je da brani srpske interese po nalogu iz Beograda. Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića, koja je preživela rat, ostala je bez srpskog imena odnosno postala Jugoslovenska štamparija. Do Drugog svetskog rata doseljavao se sve veći broj stanovnika katoličke vere ali druge nacionalne pripadnosti i drugačijih političkih uverenja. Nakon svega toga katolike su počeli izjednačavati sa Hrvatima a pravoslavne sa Srbima bez obzira na to kako su se sami izjašnjavali. Paroh dubrovački Božidar Mitrović pisao je 28. jula 1938. predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije memorandum u kojem govori o teškom stanju Srba u Dubrovniku. On kaže da su pre rata imali bogatu pravoslavnu crkvu, srpske škole, Maticu srpsku, časopise, jak trgovački stalež i sl. „Prije rata pravoslavni Srbi sa Srbima katolicima predstavljali smo jednu veliku cjelinu tako, da se na općinskoj zgradi uvijek vijala i srpska zastava i glavnu riječ vodili su Srbi sa nacionalnim pravima“.49 On dalje kaže da se Srbi u ovom gradu progone, da se protiv njih iznalaze razne neistine i podvale. Vlada je taj memorandum odmah stavila ad acta. Srbi katolici koji su preživeli Drugi svetski rat izjašnjavali su se kao Jugosloveni uz obavezno ćutanje o srpstvu ili su se pretopili u Hrvate. Ne samo da se danas retko pominju Srbi katolici već i oni najugledniji kulturni i javni radnici, koji su predvodili srpski pokret u Dubrovniku i Dalmaciji nalaze se u Hrvatskom biografskom leksikonu, Leksikonu hrvatskih pisaca, Leksikonu hrvatske književnosti kao da su bili hrvatske nacionalnosti. Armin Pavić nazvao je dubrovačku književnost hrvatskom književnošću 1875. godine a kasnije i mnoge njegove kolege. Kada je Matica hrvatska izdala zbirku narodnih srpskih pesama pod hrvatskim imenom, Srbi katolici, na čelu sa Antunom Fabrisom i Lujom Vojnovićem veoma burno su reagovali i osudili su taj postupak. U današnje vreme nema takvih reakcija, ili bar ne tako burnih, bez obzira na sve što nam se događa. Ako sagledamo sve činjenice, morali bismo obratiti mnogo više pažnje da ljudi koji su se borili protiv poricanja srpskog imena i koji su uložili svoju energiju da dokažu da su srpskog porekla, bez obzira na veru, budu u svim srpskim istorijama književnosti, leksikonima i sl. jer dubrovačka književnost velikim delom pripada srpskoj književnosti.



Literatura

1. Lujo Bakotić, Srbi u Dalmaciji od pada mletačke republike do ujedinjenja, Beograd 1938.

2. H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, Beograd 1940.

3. Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad 1998.

4. Dubrovnik, 14. VIII 1892.

5. Dubrovnik, 13. mart 1902.

6. Dubrovnik kalendar za godinu 1900, god. IV, Dubrovnik 1900.

7. Slovinac, br. 12, 1879.

8. Kosta Milutinović, O pokretu Srba u Dalmaciji, Dubrovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989.

9. Kosta Milutinović, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica 1992.

10. Jeremija Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, Beograd 1992.

11. Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd 1953.

12. Dum Ivan Stojanović, Dubrovačka književnost, Dubrovnik 1900.



Rezjume: Serbi katoliki bili nositeljami serbskoj narodnoj misli v Dubrovnike v 19. veke i znamenatelьnaja častь serbskogo naroda. Oni otkrovenno borolisь protiv teh, kotorie otricali suščestvovanie serbskogo naroda i serbskoj kulьturi v Dubrovnike, utverždaja čto vera odno, a narodnostь sovsem drugoe. V Dubrovnike togo vremeni bilo prinjato, čto postojannim žitelem goroda možno statь tolьko po usvoenii katoličeskogo zakona. Prinimaja katoličeskuju veru pravoslavnie serbi sčitali sebja i dalee serbami, hranja svoih tradicij i običaev. Serbskie priznaki v Dubrovnike možno najti vezde: v pesnjah serbov-dubrovčan, v pečati, publikuemoj v 19. i načale 20. veka, v sozdavanii kulьturnih obščestv, v jazike i literature drevnih dubrovčan. Dubrovnickaja literatura, po nacionalьnomu harakteru po bolьљej časti bila serbskoj literaturoj. Ona pisalasь љtokavskim dialektom, prežde čem on sam stal osnovoj literaturnogo jazika serbov.

*

Napomene

1 Jeremija Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, Beograd, 1992, str. 6.

2 Jeremija Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, str. 72.

3 Mato Vodopić, pesnik, (Dubrovnik, 1816 – Dubrovnik, 1893). Gimnaziju završio u Dubrovniku, filozofiju i bogoloviju u Zadru. Bio je kapela, župnik, kanonik i biskup dubrovački. Sarađivao je brojnim dubrovačkim časopisima (Dubrovnik, Slovinac itd).

4 Jeremija Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, str. 77.

5 Matija Ban, pisac, publicista, političar (Petrovo Selo kod Dubrovnika, 1818 – Beograd, 1903). Poreklom iz Bosne, rodom iz Konavla. U Dubrovniku završio osnovnu školu i gimanziju, a privatno učio filozofiju i pedagogiju. Veliki deo života proveo u Turskoj i u Srbiji gde je predavao italijanski jezik, istoriju, zemljopis. Jedan je od vrsnih saradnika Ilije Garašanina. Bio je član društva Srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije. Propagirao je zajednički međuslovenski rečnik i spajanje ćirilice i latinice u neko novo pismo.

6 Medo Pucić, (Dubrovnik 12. III 1821 – Dubrovnik 18. 6. 1882), dubrovački vlastelin, pesnik, publicist. Potomak je stare dubrovačke patricijske porodice. Osnovnu školu učio u Dubrovniku, gimnaziju i filozofijuu Veneciji, pravne i poliitčke nauke na Sveučilištu u Padovi u doba nacionalno-oslobodilačkih pokreta Macinija i Garibaldija. Bio je konzervator kulturno – istorijskih spomenika u Dubrovniku, komornik Karla Ludovika, član Jugoslavennske akademije u Zagrebu. Bavio se istorijom dubrovačke književnosti. U prvoj fazi svog rada izjašnjavao se kao Srbin katolik kasnije kao Jugosloven (slovinac).

7 Papskim brevetom od 1. VIII 1901. Slavorum gentem pretvoren je u Collegium Hironyimanum pro Croatica gente i na osnovu toga pristup su imali samo sveštenici rimokatoličke veroispovesti koji su sinovi gentis croaticae. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika u svim jugoslovenskim zemljama...U papskom brevetu Slavorum gentem, između ostaloga, ubrojen je u hrvatski narod i onaj deo katolika u Crnogorskom primorju koji je potpadao pod Barsku arcibiskupiju. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo i u Crnoj Gori.

8 Kosta Milutinović, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica, 1992, str. 66.

9 Lujo Vojnović (15. april 1864, Split – Zagreb, 18. april 1951), književnik, pravnik, publicista. Srednju školu pohađao u Splitu, Zagrebu i Dubrovniku. Prava diplomirao u Zagrebu a doktorirao u Gracu 1892. Od 1886. do 1889. bio je sudski činovnik u Zagrebu i Trstu a od 1894. do 1896. advokat u Dubrovniku. Bio je sekretar kneza Nikole 1896, ministar pravde Crne Gore (1899-1903), crnogorski ambasador u Vatikanu (1901-1902), šef kabineta kancelarije kralja Nikole 1912, crnogorski delagat na Londonskoj konferenciji 1913, u službi srpske vlade u Rimu i Parizu 1915-1919. Izučavao je dubrovačku prošlost i naučnom svetu učinio dostupnu građu Dubrovačkog arhiva. Mnoga njegova dela služila su dugo za istraživanje pojedinih perioda dubrovačke prošlosti.

10 Kosta Milutinović, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica, 1992, str. 67

11 Kosta Milutinović, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, str. 68.

12 Antun Fabris (1864-1904), publicista, književnik. U Dubrovniku je učio gimnaziju i maturirao; slavistiku studirao u Beču kod Vatroslava Jagića. Bio je suplent gimanzije u Zadru i u Splitu. Nameravao je da pređe da radi u Srbiji kao profesor slavistike i klasične filologije, ali pošto je postao urednik lista Dubrovnik ostao je u Dubrovniku.

13 Dubrovnik, 13. mart 1902.

14 Jeremija Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, Beograd 1992, str. 40.

15 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, Beograd 1940, str. XI.

16 Kosta Milutinović, O pokretu Srba u Dalmaicji, Durovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989, str. 57-58.

17 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, Beograd 1940, V.

18 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, Beograd 1940, str. V.

19 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, str. VI, predgovor.

20 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, str. 37

21 Kazali, Antun, pesnik, sveštenik (Dubrovnik 29. IV 1815 - Dubrovnik, 16. I 1894). Osnovnu školu završio u Dubrovniku, filozofiju i bogosloviju u Zadru (1834-1838). Bio je kapelan i paroh u Konavlima, Pločama, Vrućici itd., upravnik škole u Stonu. Govorio je latinski, grčki, francuski, nemački i engleski jezik. Bio je saradnik brojnih časopisa i listova: Zora dalmatinska (1845), Slavenski jug (1848-1849), Dubrovnik (1849), Glasnik dalmatinski (1855-1859), Naše gore list (1862), Glasonoša (Karlovac 1862), Slovinac (1878-1880), Zora (Zadar, 1886). Uređivao je Glasnik

dalmatinski u Zadru. Izjašnjavao se kao Srbin katolik i smatrao je da književnost dubrovačka ne može biti hrvatska.

22 Marko Car (Herceg Novi 1860 - ?), književnik, publicista. Osnovnu školu završio u Kotoru, u Zadru sarađivao u Srpskom glasu, kasnije pokrenuo list Vuk. Bio je inspektor umetničkog odeljenja u Beogradu od 1919. Deklarisao se kao Srbin katolik sve do Drugog svetskog rata. U znak protesta zbog držanja jednog dela katoličkog klera utoku rata prešao je u pravoslavnje i sahranjen je na groblju manastira Savine kod Herceg Novog 1953.

23 Jovan Sundečić, pesnik, pravoslavni sveštenik (Golinjevo kod Lijevna, 1825 – Kotor 1900). Odrastao u Imotskom u Dalmaciji. Učio čitati i pisati u Manstiru Glavini. Završio Zadrasku bogosloviju 1848. Bio je sveštenik i profesor Zadarske bogloslovio, sekretar kneza Nikole. Uređivao je brojne srpske časopise. Bio je urednik kalendara Orlić.

24 Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd 1953, str. 192.

25 J. Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, str. 80 (Iz dela Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. IV. Venezia, 1842, p. 20).

26 Dum Ivan Stojanović (Dubrovnik, 17. decembar 1829 - Dubrovnik, avgust 1900), kanonik dekan Stolne crkve u Dubrovniku, bavio se književnim i naučnim radom, pisao o istoriju Dubrovačke Republike godinama istražujući po dubrovačkim arhivima i bibliotekama. Preveo s nemačkog značajno delo Johana Hristijana fon Engela Povijest dubrovačke republike i napisoa značajno delo Dubrovačka književnost. Bio je vođa srpskog pokreta u Dubrovniku. Bio je cenjen i poštovan i kod katolika i kod pravoslavnik. Omiljen kod širokih narodnih masa bez obzira na veroispovest.

Bio je omiljena ličnost srpske dubrovačke akademske omladine. Pisao je o međunacionalim odnosima na jedan originalni način. Sve do smrti ostao je glavni nosilac pokreta Srba katolika u Dubrovniku i Dalmaciji uopšte. Bio je protagonista verske tolerancije i opšteg kulturnog napretka. Ukazivao je u svojim člancima i mnogobrojnim pripovetkama na zablude svojih savremenika govoreći da je vera jedno a narodnost drugo.

27 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, str. XIII

28 Dubrovnik, br. 9, 1900.

29 Dum Ivan Stojanović, Dubrovačka književnost, Dubrovnik, 1900, 191.

30 Dum Ivan Stojanović, Dubrovačka književnost, Dubrovnik, 1900, str. 199.

31 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, str. XX

32 H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, str. 5.

33 Luko Zore, urednik Slovinca (Cavtat, 15. januar 1846 – Cetinje, 9. mart 1906), maturirao u Dubrovniku, završio slavistiku na Filozofskom fakultetu u Beču kod Frana Miklošića. Bio je profesor i direktor gimnazije, prosvetni inspektor u Dubrovniku, Kotoru, Zadru, Sarajevu, na Cetinju. Biran je za narodnog poslanika u Dalmatinski sabor i Austrijski parlament. Bavio se poezijom, književnom kritikom, istorijom dubrovačke književnosti, kulturnom i političkom istorijom Dalmacije, Dubrovnika i Boke kotorske. Bio je član SANU i JAZU.

34 Petar Budmani, filolog i urednik velikog Rječnika Jugoslavenske Akademije (Dubrovnik, 1835 – Casatel Ferrati 1914). Bio je dobar matematičar, muzičar, pisao i o dubrovačkim dijalektima, napisao gramatiku ruskog jezika, izdavao stare pisme....

35 Milan Rešetar, profesor Univerziteta (Dubrovnik 1860 – 1942). Osnovnu školu i gimnaziju završio u Dubrovniku a slovensku i klasičnu filologiju u Beču i Gracu. Bio je prof. Gimnazije u Kotoru, Zadru, Splitu, docent Bečkog univerziteta, profesor filologije u Zagrebu. Bavio se srpskim jezikom, njegovom istorijom, dijalektom i starom dubrovačkom književnošću.

36 Lujo Bakotić, prevodilac, publicista, političar (Senj 1867 – Beograd 1941), gimnaziju završio u Splitu, pravo u Beču i Gracu, doktorirao u Gracu 1892. Bavio se advokaturom, bio poslanik srpske stranke u Dalmatinskom saboru. Polemičke članke iz politike i prava objavljivao u više periodičnih publikacija. Opisao društvenu aktivnost Srba u Dalmaciji tokod XIX veka.

37 Lujo Bakotić, Srbi u Dalmaciji od pada mletačke republike do ujedinjenja, Beograd, Beograd 1938, str. 185.

38 Kosta Milutinović, O pokretu Srba u Dalmaccji, Durovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989, str. 37.

39 Niko Pucić, pesnik, političar, publicista (Dubrovnik 1783 – Dubrovnik 1857). Osnovnu i srednju školu završio u Dubrovniku, nauke u Italiji. Bio je poslanik na Dalmatinskom saboru.

40 Slovinac, br. 12, 1879.

41 Antun Kaznačić, advokat, pesnik (Dubrovnik, 28. IX 1784 – Dubrovnik, 1. IV 1874) Učio je lepe nauke i filozofiju kod braće Frana i Urbana Apendinija. U Đenovi bio postao konzularni kancelar, išao na predavanja trgovačkog i pomorskog prava, rečitosti, latinske, italijanske poezije na Ligurskom sveučiištu kod prof. Faustina Galjufa. Bio je sekretar društva Arcadia degli Intrepido-Parteno-Epidauretani. U Carigradu od 1806. bio činovnik u trgovačkoj kući Pozza-Barzolesi, arhivar u Dubrovačko-Kotorskom upraviteljstvu, a 1810. Vlada ga je imenovala sekretarom za Bokokotorske poslove. Bio je pravi dubrovački Slovinac. Kao književnik uglavnom je pisao prigodnice. Oduševljavao ga je narodni pokret, pisao satire i šaljivu poeziju po ugledu na narodnu poeziju.

42 Dubrovnik, 14. VIII 1892.

43 Vuletić, Vukasović Vid, pedagog, etnolog i književnik (Brsečine kod Dubrovnika, 16. dec 1853 – Dubrovnik, 10. jul 1933). Od 1866. školovan u semeništu u Dubrovniku gde je 1875. završio višu gimnaziju, potom 1876. preparandiju u Arbanasima kod Zadra. Bio je učitelj u građanskoj školi u Dubrovniku i Korčuli. Od 1897. profesor je ženske preparandije u Dubrovniku gde je predavao jezik, istoriju i geografiju. Bio je dopisni član SKA, istraživač starina i narodnih običaja. Najveći deo njegovih radova posvećen je epigrafskim spomenicima, proučavao je grbove i rodoslove, pečate, bavio se istorijom crkve, istraživao i objavljivao istorijsku građu o različitim temama. Objavio je nekoliko rasprava o istorijskim vezama Dubrovnika sa srpskim zemljama.

44 Dubrovnik kalendar za godinu 1900, god. IV, Dubrovnik 1900.

45 Kosta Milutinović, O pokretu Srba u Dalmaicji, Durovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989, str. 58.

46 Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad,1998, str. 34.

47 Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad,1998, str. 35.

48 Lujo Bakotić, Srbi u Dalmacijik, od pada mletačke republike do ujedinjenja, Beograd, 1938, str. 111.

49 Borak 78.

ПОДСЕТНИК
Јован Ђаја О СРПСКОМ ДУБРОВНИКУ (Говор, непознатог датума 1913. или 1914)

За данашњи мој разговор о Дубровнику, морам вас, поштовани слушаоци, најпре нешто замолити. Говорити о свом родном месту, о ком је свако сећање песма, свака успомена светиња, па још о месту, које је природа чаробно украсила, а историја дубоко обасјала, може у вама изазвати сумњу, да ли је баш све важно и непристрасно у мом излагању о том милом ми предмету; можете, сасвим природно, помислити, да ја на прошлост и садашњост Дубровника гледам кроз заносне успомене из детињства, а не непомућеним оком хладнога разума, те вам износим своја привиђења, а не своја увиђања о том предмету. Молим вас, да вам ваша сумња не поколеба веровање. Будите уверени у истинитост и непристрасност мога излагања, јер сам и по нарави и по доживљајима свикао хладном разуму подвргавати све залете срца и уобразиље.

Из прошлости града Дубровника и дубровачке хиљадугодишње републике ја овом приликом нећу за предмет узимати ни политички ни културни део његове историје. То би захтевало и много више времена но што смем без злоупотребе употребити, а што је главно, то би излазило из оквира ових конференција и њихове сврхе. Стога ја сам наумио, да вам из старога Дубровника пред очи изнесем само оне одлике и особине, које су се у необичној мери у њему развиле, него у ма ком другом савременом му граду и држави, те тим одликама и особинама постаје једна, истина по простору мала, али по знаменитостима велика историјска посебност која је за нас утолико знаменитија и поучнија, што је она производ римских државних и државничких основа, спроведених и изведених кроз дух и особине једнога од најчистијих делова српскога народа, док су у осталом Српству византијске државне и државничке основе спровођене и извођене кроз дух и особине нашега народа.

Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као један од најчистијих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре сто година, био је или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, која је те покрајине, Пељешац, Рат, Приморје, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад је Дубровник потпао најпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустрију. Осим тога, те је крајеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократије, као господара свих земаља у области Републике.

Отуда је следовало одржавање чистоте српскога народа, његова језика и свих његових особина и обичаја. Све до наших дана очувана је на земљишту Дубровачке Републике чистота српскога језика, са свима народним обичајима свадбеним, погребним, свечарским итд. Тако на пример, против увођења гвоздених огњишта која ми зовемо наказно шпорет, у Дубровнику се износио као пресудни разлог да се не може на њ наложити бадњак, а Божића без бадњака није било ни у једној дубровачкој кући, као што није било ни сељачке куће без гусала. А усред града Дубровника често се до наших дана виђало где се скупља свет и застају “госпари” пред неким здањем, да слушају народне песме уз гусле.

Потпадање Дубровника под Аустрију донело је систематско, поступно сузбијање и искорењивање свих народних обичаја, подмладак у школама није смео никада ништа чути ни из своје дубровачке историје, а још мање из историје свога српскога народа; све су школе биле на италијанском језику, који се иначе није говорио ни у једној дубровачкој кући, где се италијански говор сматрао као туђинска афектација, која се обично прекидала примедбом укућана: “Немој заборавит нашки!” Ово неколико напомена и доказа о чистоти српскога народа на земљишту дубровачке републике учиних стога, што се у нас у томе још у велике повлаче незнање и мишљења сасвим погрешна о Јадранском Приморју па и о Дубровнику.

После ових уводних напомена, да пређем сада на излагање оних одлика и особина, које учинише од старога Дубровника, као што рекох, једну историјску посебност и особитост.

Од свих одлика истаћи ћу две, које у себи обухватају и друге као своје последице. Прва је од тих одлика: дубровачко народно васпитање; друга је: дух и начин дубровачкога државног управљања.

Нема никакве сумње, да су људи бар онолико исто израз васпитања, које су добили, колико су наследни израз својих родитеља и предака. Платон моћ васпитања ставља за јачу од моћи наслеђених особина. Он каже: “И најплеменитији људи од природе, ако добију рђаво васпитање, постају изванредно рђави.” А Ренан вели: “Питање о васпитању за друштво је питање живота или смрти, питање од кога зависи будућност.” Између ова два велика духа из давнашњости и садашњости сви се и филозофи и социолози и историци слажу у томе, да васпитање народно мора бити прва и највећа брига у држави, јер од тога зависи какви ће бити њезини грађани, зависи дакле живот и напредак и државе и народа. Пресудну важност васпитања за човека и за народе један је филозоф свео у ову изреку: “Човештво нам дају отац и мајка, али човечност нам даје само васпитање.”

Дубровачка Република, којом су управљала њезина властела, прожета је била овим истинама о човекову и народном васпитању. Слободно се може рећи, да је Дубровачка Република васпитањем свога народа и своје властеле створила изузетан пример у свету, који се, истина, и могао извести у малој држави од 40.000 душа, али који ипак остаје као узор о срећним последицама народног васпитања, из кога је и произашла могућност да се онако мала република прослави и мудрошћу својих државника, и умешношћу својих трговаца, и изврсношћу својих помораца, и величином својих научника, и множином одличних књижевника и песника, и дуготрајном срећом својих грађана.

То васпитање народно, које се у Дубровачкој Републици вршило и мудрошћу закона, и свима установама у држави, и црквом, и школом, и примером управљача, и које је прешло у крв покољењима, и преносило се силином традиционалнога правила за живот и напредак, то васпитање, и у појединцима и у народној заједници, произвело је најлепше, трајне плодове. Да наведем неке од тих плодова, и то од оних који избијају на површину, те су поуздани знаци и оних који су у души и у срцу. Од плодова тога васпитања да споменем најпре онај за који је народ у Дубровнику подесио нарочиту реч: складност. Складност обухвата пристојност, одмереност, учтивост, скромност, отменост, у опште склад свих лепих особина у опхођењу и односима с људима. Дубровачка складност у народу лако је уочљива и урођена, да слободно можете, путујући преко земљишта Дубровачке Републике и дан дањи по складности становника га познати, докле допираху и где престајаху границе Дубровачке Републике и дубровачкога васпитања, ма да прелазећи те границе остајете ипак у истом народу, само изван домашаја дубровачке складности.

Даљи су плодови дубровачког васпитања били, да су се у народу изванредно ретко дешавали велики злочини: убиства скоро никада, крађе сасвим изузетно; пијанства такође није било у дубровачком народу, чак ни међу дубровачким морнарима, који су свуда цењени као први на свету. И дан дањи убиства, крађе, пијанства врло су ретке појаве на земљишту бивше Дубровачке Републике, извесно ређе но ма у ком другом крају и народу.

Дубровачко васпитање постигло је и необично велику уредност у животу и раду дубровачких сељака.Услед тога тај красни српски народ, на каменитом земљишту, од кога се једва где-где земља види, са које, поред све лепоте поднебља и природе, и поред неуморнога рада, ипак не може добити ни потребну количину хлеба, тај народ живео је под републиком, па у главноме и данас, боље, уредније и угледније, него сељаци у много богатијим земљама и у много повољнијим приликама. У Дубровнику се ни дан дањи не може видети одрпан и прљав сељак. Сељанке из оближње Жупе, кад долазе у град, носе што имају за продају у великој округлој котарици, покривеној засторком белим као снег, те сељанке застају у зору пред вратима од града на Плочама, па се изумивају, доћерају, обуку чисте беле чарапе, и тада улазе у град и иду на Пољану, да продају оно што су донеле. У Дубровнику, ни у селима дубровачким нису се чуле никада никакве гадне псовке, па и дан дањи врло се ретко чују; чак се и свако “Бога ми”, “Бога ти” итд, које и дан дањи вређа дубровачко ухо, нарочито кад се то чује из уста госпођа и госпођица, у Дубровнику обично замењује са “брода ми”, “брода ти” итд.

Лепота народне ношње и до данас је у многоме очувана. Али је Аустрија забранила сребрњаке и јатагане, које су пређе за силавом носили, и сматрали су се као саставни део свечанога руха. Од тога оружја никакве опасности није било ни у случају какве свађе и туче, јер дубровачко васпитање постигло је било, да кад се сељаци заваде, па их разјареност доведе и до боја, они увек још толико присебности имају, да најпре иза стола баце далеко у страну оружје, па се тек онда ухвате у коштац.

Та питомост, та спољашња и унутрашња складност, коју је дубровачко васпитање давало и властелину и сељаку, учиниле су, да је Дубровник међу првима на свету био у старању за находнике, за сирочад, за болесне и за сиротињу; Дубровник је први био, који је укинуо тортуру, стављање на муке при кривичним испитима криваца и сведока. Тако је у свету тешко продрла увиђавност о нечовечности и неправди тортуре, да је заиста за Дубровник велика слава и знак много већих државничких и друштвених врлина у њему него у целом свету, кад је у њему најпре тортура укинута. Тај дух питомости и племенитости, као плод дубровачкога васпитавања, овладао је био и у односима између властеле и пучана, дубровачких грађана, а такође, и у односима између господара и кметова.

Све ово скупа, што сам делимично казао, довољно је зацело за доказ, да народно васпитање у Дубровачкој Републици, од кога још унеколико трају традицијске навике и последице, чини једну одлику, која истиче Дубровник као историјску посебност.

Кад је Пен основао прву енглеску насеобину у Америци, у оном шумском крају, који се по њему зове Пенсилванија, он је као прво основно правило казао новим насељеницима: “Васпитавајте народ”. Слушајући тај упут Пенсилванија је постала зачетак данашње горостасне америчке величине, а када је од тога развијенога зачеткаУашингтон државничком мудрошћу и јунаштвом створио слободне Савезне државе Америке, он је на сaмрти, као драгоцено завештање своме народу, оставио препоруку: “Васпитавајте народ”. То нам довикује и пример Дубровника и пре Уашингтона и Пена. Само се доследним и сталним васпитавањем у кући, школи, цркви, друштву и држави, одгајивају и стварају друштвене, грађанске и јуначке врлине и подобности. Задивљени свет гледао је шта може васпитна, моћна косовска успомена, народних предања и песама у српском духу на Куманову, Косову, Прилепу, Битољу, Скадру, Брегалници итд.

Треба увек имати на уму, да се у одбрани народних и државних интереса не иде по упутима чистога разума, него само по надахнућу родољубивога васпитања. И то што вреди за патриотску страну васпитања, вреди и за све остале стране грађанскога и друштвенога васпитања, које једино може да у повољну равнотежу доводи и одржава она два основна нагона у човеку: себичност и удружљивост; а у тражењу равнотеже у сталној борби између та два супротна, а за човеков опстанак нераздвојна нагона, у коме се састоји историја човечанства. Чист разум, мудра увиђавност, никада у човечанству неће постати у толикој мери општа особина, да ће моћи завести и одржавати потребну равнотежу између ја и ми, између појединца и заједнице, између интереса личних и општих. Бар се та могућност не може догледати, а не треба је баш ни желети, јер би то значило, са свршетком борбе између та два нагона ка себичности и ка заједници, свршетак развоја и напретка у човечанству, које происходе из њихове (нема наставка)

Зађох у врло крупне истине, за које би свака реченица ових мојих напомена могла бити предмет нарочитога разлагања. Изашао сам, дакле, из позоришнога оквира ових конференција. Али истичући из успомена на стари Дубровник васпитну страну његовога хиљадугодишњег живота и његове необичне умне, политичке и културне величине у најмањим физичким границама, нисам се могао уздржати од ма и летимичнога доказивања, да васпитну моћ ништа друго не може заменити за постизање срећнога и успешнога живота у народу и у држави.

Нисам се могао уздржати нарочито стога, што се у нас баш васпитна улога куће, школе, друштва, цркве и државе јако потцењује и запушта. Рекло би се, да се у нас заборавља на истину, да срећу и полет народима и државама не може дати свеопшта мудрост и наука, која је непостижна, него само васпитна наука на све оне погодбе у срцу и глави, од којих зависе народна и државна срећа и полет. Послушајмо у том обзиру поуке и Пена и Уашингтона, и нашега Дубровника, и целе светске историје, и свога сопственога искуства. Поставимо себи основно правило, да народни подмладак првенствено треба свестрано васпитати и навикнути, па на тој основи што боље образовати и научити.

Да пређем сада на другу одлику старога Дубровника, на дух и начин дубровачкога државног управљања, који такође чине од Дубровника, не само једну историјску знаменитост, него баш једну историјску посебност.

По себи је за свакога јасно, да су се те две главне одлике у Дубровнику: народнога васпитања и државнога управљања, узајамно допуњавале и једна из друге произлазиле: мудро управљање васпитавало је народ и властелу, а из тог васпитавања происходило је мудро управљање и све друге државне и државничке погодбе.

На вратима дворане у двору дубровачкога кнеза, како се зваше једномесечни председник Дубровачке Републике, стоји великим црним словима урезано у белом камену ово: “Obliti privatorum publica curate”, што значи: Заборавивши приватне ствари старајте се о општим. Из те дворане управљало се Дубровачком Републиком, и чланови вијећа који су се сваки дан састајали, на уласку су сваки пут добијали ту опомену.

Заиста се мудрије изреке не може наћи за управљање ма какве и ма колике државе на свету. У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управљање општим државним пословима употребљава за подмиривање приватних интереса. Уверени су били стари Дубровчани, да је извор највећих несрећа, раздора, деморалисања у држави, кад се на државној управи помешају општи интереси са приватним; када обзири приватни утичу на одлучивање о јавним пословима; кад у држави предводе политички живот они, чији су приватни интереси непосредно скопчани са државним пословима и с државном политиком; једном речју: кад у држави влада, у правом смислу те речи, бирокрација, тј. чиновничка политика и владавина.

У оној монументалној заповести својим управљачима, над вратима њихове већнице, Дубровачка је Република изрекла суштину све државничке мудрости; у тој се мудрости садржи језгро све државничке науке од Аристотела до Макијавелија, до Мила и Спенсера. Суштина Макијавелових државничких начела и поука у томе је: опште добро једино је мерило државничком раду, и према томе немешање приватнога државниковог добра у државне послове, мерило је и правило за државника. Само на основи тога начела, изведена у политички живот једне државе и у њене уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићују бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у најбољим рукама.

[pjosip]

Naplavljivanje žbrljotinama iz SANU kuhinje ?

Skribomanija "akademika " poput Milića od Mačve, Krestića i sličnih plaćaju-me-po-količini-stranica likova ?


ABUSE !

Ето, све то значе оне речи на вратима дубровачке Вијећнице: Заборавивши приватне ствари старајте се о општима.

И у Дубровнику се заиста у том духу и управљало. Истина, Дубровачка је Република била аристократска, у којој су властела владала, али баш у тој властеоској владавини, која иначе свуда прелази у племићку тиранску једностраност и раскошност, у Дубровнику се није ни приближно појављивала аристократска осионост, бездушност и разврат. И у том властеоству све је ипак задахнуто било духом дубровачкога васпитања, и онога великога државничкога начела, истакнутога као основно правило изнад уласка у већницу, да треба заборавити на приватне интересе кад се ради и одлучује о општим државним интересима.

А дубровачка властела била су или прастарога урођеничког порекла, претопљена у првим почецима града Дубровника у српску властелу, кад је српски народ населио сву околину оне одвојене стене у мору, на којој су првобитно основали Дубровник бегунци из блискога Епидаура испред аварске поплаве, или су у највећем броју била та властела из српских земаља, као што су Пуцићи, Овчаревићи, Гучетићи, Сјерковићи итд – а неколико је властеоских породица приспело у Дубровник у току векова из туђине, па су се и оне потпуно слиле с народом у који су дошле. Ја још памтим из детињства старога Ченгића, кад је у Дубровник силазио, да походи Пуциће своје рођаке, како их је он увек називао. И заиста је била слика за дубоко поучно размишљање о српској судбини, гледати потурченога српскога властелина где у походе долази својима од пет векова одвојеним покатоличеним рођацима, на крајњој ивици заједничке им православне српске постојбине, која је допала најстрашнијега ропства, те се у Дубровнику састају, као на јединој дасци која је остала за спасавање после великога српскога бродолома.

У Дубровнику се заиста управљало по оном мудром упуту над вратима дубровачкога вијећа. Кроза све векове Дубровачке Републике, врло су ретке појаве унутрашњих нереда или покушаја да се приватни прохтеви ставе изнад општих интереса. За све то време Дубровник се необичном мудрошћу провлачио кроза све разноврсне тешкоће, замке и противнике; за све то време Дубровник је с неуморном и ретком умешношћу и солидношћу трговао, те је народ у Дубровачкој Републици живео у спокојном благостању, не прелазећи никада у богаташке разврате ни у пучанству ни међу властелом, којима је највеће уживање било у науци, у књизи и песми, у забавним састанцима и у представама комедија, сатиричних дијалога и осталих врста драмске уметности, и у многом уживању чаробне природе у вилама и перивојима у дубровачкој околини.

Али и у тренуцима непријатељске опасности, из дубровачкога народнога васпитања и државничке мудрости, произлазила је и јуначка одлучност и пожртвовање, те Дубровник има и свога Атилија Регула у Маројици Кабоги и своје ненадмашне јунаке на морској пучини, на којој се може рећи да је велики јунак био сваки дубровачки поморац све до наших дана. Дубровачко бродарство тако се било развило и својим поморцима тако прославило, да је Карло V тражио савез Дубровачке Републике за борбу против берберских гусара на афричкој обали и по Средоземном мору. Цар, над чијом државом сунце не залази, у савезу с државом од 40 000 душа! Зар то не доказује до какве се важности и моћи својом памећу умела попети Дубровачка Република! А колико је њено бродарство било представља нам и сачувано предање у народу, да је после тога похода против гусара, у ком је Карло V претрпео пораз, од истакнутих дубровачких помораца и бораца, само на дубровачком острву Лопуду остало “Триста Вица удовица” то јест триста удовица које су се звале Вица.

По том предању може се ценити и величина дубровачкога доондашњег бродарства, и величина претрпљенога удара, од кога се дубровачко бродарство после тога тешко опорављало, док велики земљотрес 1667. године 6. априла не поруши славни град, који се истина обновио, али није више могао постићи пређашњи полет, док га не преплаве таласи Француске револуције у силном облику Наполеонових ратова. После Наполеоновог пада на Бечком конгресу Дубровник би поклоњен Аустрији, под којом већ сто година чами…

Ево нас је ток овога разлагања довео до садашњега, новога Дубровника. Па шта би се могло казати о том новом Дубровнику?

У заробљеном Дубровнику удар престанка хиљадугодишњега слободнога живота изазвао је пометњу у властели, у грађанству и у народу. Пред мрском туђинском силом све се повукло у отуђеност према новим приликама, у апатичну поремећеност, у ону философску ресигнацију Римљанина Боеција Северена у тамници германских варвара. Властела дубровачка нагло изумираху у загушљивој атмосфери, несвикнута ропства. Данас од дубровачке властеле нема више од неколико последњих остатака.

Али успомене из прошлости и још неутрвене последице старога дубровачкога васпитања и дубровачке државничке мудрости створише у подмлатку заробљенога Дубровника врло пријемчиво земљиште за семе националне мисли за препорођај српскога народа у уједињеној слободи. На том дубровачком земљишту српска народна мисао обухвата широким погледом и тежњама и сву браћу на словенскоме југу, те постаје расадник и средиште за далеке и идеалне сврхе. Отуда је и било, да се српство и хрватство, у лику њихових представника Сундечића и Павлиновића, најпре у Дубровнику руку под руку ухватило. А у потоње доба може се рећи, да је српско-хрватска коалиција у српском и хрватском народу под Аустро-Угарском највише снаге добила из онога дубровачкога земљишта.

Осим тога од старих дубровачких особина још су се у Дубровнику одржале трговачке подобности. На дубровачком земљишту поникли су скоро сви нови огранци српске трговине, која је у Дубровнику, и у Трсту, и на Ријеци и уопште по свету играла врло сјајну улогу, па и сада је још одржава, иако под сталним душманским притиском Аустрије, којој је главни политички задатак ометати, спречавати све што је српско, па и само српско име. Али жилавост хиљадугодишње прошлости ипак се у Дубровнику држи против свих туђинских насртаја у свим могућним видовима, те и данашњи Дубровник представља свесна чиниоца српских задатака, југословенске слоге, културнога и привреднога полета.

Немојте мислити, опет вас молим при крају ових летимичних навода, за које би требало много више времена, да ја овим певам свом родном месту одушевљену апологију по заносним успоменама из детињства. Верујте да сам само истину изнео и говорио. А ко год је у Дубровнику био или у њ буде отишао извесно је видео или ће се уверити, да сам о старом и новом Дубровнику само истину казао, у колико сам овим разговором могао прелетети преко главних одлика старога Дубровника и његове сенке у садашњости, која живи у ропству од преостатака својих врлина и особина, и од вере у свој препорођај у заједници са својим српским родом. Дубровник се од нас има много чему надати, а ми се од Дубровника имамо много чему научити; а Дубровникове наде извесно се неће изјаловити, ако се од дубровачке прошлости будемо научили да народној срећи и сваком напретку води народно васпитање и државничка мудрост, те будемо послушали оно што нам ради будућности довикује сва дубровачка прошлост: “Васпитавајте народ!” и “Заборавивши приватне ствари старајте се о општим.” Ако послушамо тај дубровачки глас извесно ћемо убрзо имати прилике да узвикнемо хвала Дубровнику, да живи уједињено Српство!

[pjosip]

Samo vi sanjajte o Dubrovniku.

U cijeloj Srbiji nema jedne starine. Samo još jedan dokaz da i nisu bili država nego - svećenički red.

[OzzyTheMan]

Dajte brišite ove nerazumljive postove

"Hrvati" (Srbi katolici) (Pjosip), to što si spomenuo SANU je tvoja frustracija proizvedena nedostatkom argumenata, kao i činjenicom da ne možeš se pomirit sa činjenicom da su ti preci bili Srbi.

Ko se stidi podrijekla, vazda, vazda rđav do vijeka!

Vrati se svom srpstvu , imaš još šansi da se pokaješ i staneš na svoje noge!

UVEK SRPSKI PONEKAD LATINSKI NIKAD HRVATSKI

"U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini", pisao je hrvatski istoričar Natko Nodilo.


Natko Nodilo je, uz Franju Račkog, utemeljivač hrvatske istorije. Krasila ga je privr-ženost istini. Zaključke je donosio samo na osnovu pouzdanih izvora i nije podlegao pritiscima hrvatskih državotvoraca 19. veka, koji su od naučnika tražili da svoje radove prilagođavaju "istorijskim dokazima" o prisustvu hrvatskog naroda i hrvatskog jezika "diljem" Dalma-cije, Slavonije, Srema, Like, Korduna, Banije, Hercegovine, Bosne, Baranje i Dubrovnika.

Doslednost istini Natko Nodilo je dokazao i svojim delom "Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je, o jeziku Dubrovnika, napisao ovako:

"U Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od pučana, tako od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik."

Nodilo je bio potpuno u pravu, mada se, danas, ne bi našao niko u Hrvatskoj, ko bi se usudio da podrži ovaj njegov naučni sud. Priznavanjem Dubrovčana katolika za Srbe, bilo bi srušeno sve u temelju zvanične hrvatske istorije, pa i tvrdnja o "povjesnom pravu" hrvatske države na ovaj grad sa srpskim stanovništvom i srpskom civilizacijskom baštinom.

Dubrovački dokumenti otkrivaju da je zvanični jezik Republike bio latinski, ali se, pored njega, pominje i domaći jezik; nekad kao srpski, nekad kao ilirski, nekad kao slavinski, nekad kao vlaški, ali nikad kao hrvatski.

To što su Dubrovčani ispovedali katoličku veru, kao i Hrvati, ne govo-ri ništa o srodnosti Dubrovčana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleđu. To je činjeno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluostrva. Ne znamo da li se iko, temeljno, bavio istorijskim fenomenom da je jedino Srbima zabranjeno da ispovedaju katoličku veru!?

Da bi ovo bilo primamljivo i značajno istraživanje, opominje nas i činjenica da su katolici Dalmacije, Slavonije, Hercegovine, Bosne, Dubrovnika i drugih srpskih krajeva, sve do prvih decenija 20. veka, sebe smatrali Srbima. Vremenom su svi oni postali "Hrvati" i među njima nema više onih koji se osećaju Srbima.

Institucije Katoličke crkve ne bi same uspele da prevedu Srbe, sa velikog područja, na katoličanstvo, pa onda da ih pohrvate, da im nisu pomagale navedene katoličke države: pritiscima i privilegijama, a i kroz prosvetnu, kulturnu i informativnu delatnost. Ove države su, radi preobraćanja Srba katolika i Srba pravoslavaca u Hrvate, posezale i za golom vojnom i policijskom silom, što je dostiglo vrhunac u oba svetska rata, kad je ovo pomagala i Nemačka. Dubrovčani su se dugo opirali uknjiženju u hrvatsku rubriku, jer nisu pristajali na tako nešto, samo zbog toga što ispovedaju kato-ličanstvo. Na kraju, tu veru ispovedaju Nemci, Italijani, Španci, Francuzi i drugi narodi i nikom ne pada na pamet da ih zbog toga, smatra Hrvatima!

Dubrovčani nisu dozvoljavali da ih religija sputava u narodnom osećanju. Za srpstvo su se borili javno, književnošću, prosvetom, štampom, kao i delatnošću u različitim društvenim organizacijama. Činili su to iako su protiv sebe imali i Vatikan, i mletačku, i mađarsku, i austrijsku, i nemačku, i hrvatsku vlast; u svakom periodu neku od njih, ili više njih - odjednom.

Zanimljiv je primer pokušaja pohrvaćenja Dubrovčana katolika u ne tako davnom vremenu - 1901. godine. Hrvatski državotvorci su i godinama pre toga svojski radili na tom poslu. Između ostalog, bacili su oko i na "Zavod Svetog Jeronima" u Rimu, kojeg su osnovali i izdržavali Srbi Dubrovčani. Papa Lav Trinaesti je bio uveren da su Dubrovčani, početkom 20. veka, već bili pripremljeni za prevođenje u hrvatstvo, pa je, svojom bulom, ovaj zavod preimenovao u "Hrvatski zavod Svetog Jeronima".

Dubrovčani katolici su žestoko protestvovali protiv ove odluke pape Lava Trinaestog. Papa je ustuknuo. Bojao se, tada, duže polemike o suštini srpstva i hrvatstva, a i rasprave o pravoslavlju i katoličanstvu. Poslao je pismo Dubrovčanima katolicima, obaveštavajući ih da se iz imena ovog zavoda briše dodata reč "hrvatski". No, i posle ovog izvinjenja, papa je i dalje strahovao od pokretanja javne rasprave o narodnosti i jeziku Dubrovčana, pa im se obraća, kao Srbima katolicima, telegramom i 1903. godine.

Pismo i telegram pape Lava Trinaestog Dubrovčanima objavljeni su u srpskom listu "Dubrovnik", ali su ti brojevi godinama traženi i uništavani od strane budnih graditelja hrvatske države i nacije, pa je pitanje da li su, pored onih u arhivi Vatikana, ovi a tekstovi Lava Trinaestog igde još sačuvani.

Pohrvaćenje Srba Dubrovnika i Srba drugih srpskih krajeva činjeno je krađama, između ostalog, lirskih i junačkih narodnih pesama, koje su skupljali Srbi katolici, pa čak i katolički sveštenici. Te pesme je Matica hrvatska objavljivala kao "hrvatske narodne pjesme". Ovakav postupak Matice hrvatske podstakao je Dubrovčanina katolika (Srbina) Luju Vojinovića, brata pesnika Ive Vojinovića, da u srpskom listu "Dubrovnik" (1897, u broju 35) napiše oštru kritiku Matičnog postupka, proročki nagoveštavajući iščezavanje Srba katolika, uz genocid Hrvata nad Srbima. On svoj članak zaključuje ovim rečima: