Evropa kao aktivizam...

[Kosmarac]

Evropski identitet slobodnog pojedinca uglavnom je zasnovan na radu u zajednici,na aktivizmu volje koje sebe ispoljava u spoljasnji svet koji zeli da potcini svome trebanju. Bila to privatna volja pojedinca koji otelotvoruje gradjanski princip,samovolja autokrate,ili pak ideal gradjanske revolucije olicen u jednakosti i protestantskom moralu koji radja kapitalizam,uvek je rec o afirmativno postavljenom pojedincu,koji zeli da osvoji sto vise materijalnih dobara,moci ili slobode za sebe i zajednicu.

Temelj Evrope,medjutim,poznaje i asketizam,drustvenu autarhicnost helenistickog perioda,koji kroz stoicizam(i epikurejstvo) postavlja zatvorenog pojedinca u sukob iskljucivo sa svojim nagonima,zeljom da se oni potisnu i ostvari unutrasnji ideal u sukobu sa svojom granicom,smrcu. Bitan element evropske raznolikosti jeste i pravoslavna introvertnost,gde citave zajednice mogu da se nadju na outu koji sprecava izlazak obicajnosti jednog naroda iz sebe,a podviznistvo se predstavlja kao smernica zivota pojedinca. Naravno,ovo je samo duhovni nivo,dok politika posreduje sukob ovih dveju volja koje jesu Evropa.

Na drugom kraju sveta,citava jedna civilizacija zadrzala je u sebi princip neodvojivosti religije i filozofije,koji sprecava volju da izadje iz sebe i postene globalna,a modusi prilagodjavanja indijske i kineske drustvene organizacije jesu samo spoljasnje prihvatanje ideja koje dominiraju svetskom pozornicom. Sustina istocnjacke supstancijalnosti toliko je daleka od ostvarenog coveka zapada koji je porobio prirodu i ljudsko drustvo sopstvenoj oslobodjenoj volji(za moc?),koje jeste afirmacija ideje izvan sebe. Ja je(u Evropi subjetivizma i Fihtea recimo) osvojila svoje Ne-Ja i vratilo se nazad obogadjeno iskustvom predjenog puta. Ja je sebe pronaslu u potvrdi izvan,u drugom Ja,prirodi,drustvu,i tako postalo Sopstvo,princip koji vlada,cini se zauvek determinirajuca hegelijanska istoricnost.

Ipak,u zasicenju civilizacije kojoj pripadamo,ne samo u kultovima okrenutim ka istoku,javlj se potreba za samocom,za refleksijom koja nema pretenziju nametanja volje drugome,jer je mnogoljudnost gradskog zivota stvorila i otpor kultu rada,samoproizvodjenja afirmativnosti. Poput kraja Grcke epohe,ispostavlja nam se novi izbor...osvajati vec pokoren svet ili se vratiti "unazad" zaboravljenoj introspekciji.

Mozda bas iz razloga cinjenice da je,u svojojevrsnoj svojoj reverzibilnosti,moderan covek,na neki paradoksalan nacin,ponistio svoju subjektivnost...nivelacijom licnosti na objekat apstraktne,kolektivisticke volje(toliko svojstvene totalitarizmu).

Sta nam je ciniti,vise se ne moze postaviti kao pitanje,jer je sloboda izbora svedena na utapanje u pomenutu "volju" ili negaciju licnosti kojom se odlikuje istok. Kao da je pomiren,svet vise ne vidi licnost,ne trazi arhetip.

Pitanje moze biti svedeno i na: uzdrzanost ili afirmacija kao licni izbor...apstrahujuci prethodni pasus. Jer,pored svega,uzdrzanost je uslov kulture kao sputane agresije(Frojd),nacin zivota u zajednici. I to je zapad.

Uostalom,sve dolazi u obzir i Rim i kolonijalizam i krstaski ratovi...svi suludi pokusaji da se pobegne od sebe.

Doduse,mozda je Evropa stala. Ali njen prekookeanski ogranak obicajnog skepticizma iz kojeg se cak izvodi i slobodna volja...ocito nije.

Slutnja: Kad model postane globalan,zavisnost nece biti moguca,ergo osuda ce biti pounutrenje i mozda neki jaci princip cak.

Prorostvo: Necemo doziveti. Jer je napregnutost odnosa potcinjenosti jos uvek slobodna da dela u delovima drugih civilizacija koje ne haju za gradjansku revoluciju.

[Kosmarac]

Kako je moguce da subjektivizam autarhije ide uporedo sa oslobodjenom kolektivistickom voljom? Kako je moguce da smo istovremeno ignorantni pojedinci i uzorni pripadnici drzave koji verno sluze u ratu? Koja je to granica koja postavlja cilj jednog drustva iznad pojedinca? Zasto nam je totalitarizam toliko blizak ako smo civilizacija subjektivnosti?

Tema za naucni rad?

Moracu da redefinisem kompletnu zapadnu etiku. Kad skupim snage.

[nitko i ništa]

TV reklame nekako najočitije daju uvid u težnje ljudi našeg vremena. Nedavno sam zapazio jednu : 'Budi različit! Budi svoj!' Zanimljiv paradoks, jedan imperativ – dakle naredba od nečega izvan nas, da budemo to što jesmo – dakle da slušamo samo svoj unutarnji glas.
U toj općoj težnji da se bude različit svi postaju isti – naime isti su baš po tome što svi hoće biti različiti. Tako da bi doista različit bio baš onaj koji – za razliku od svih ostalih – ne želi biti različit.

Kad smo sami jednostavni, naime najjednostavniji što možemo biti, tad smo ono što jesmo. Da bismo bili ono što doista jesmo valja odbaciti sve što nismo, a to odbacivanje jest pojednostavljivanje. Ne možemo biti jednostavniji od toga, a odbacili smo sve suvišne složenosti (komplekse?). Tek tada možemo biti zrcalo koje neće iskrivljavati sliku onoga što zrcali. Zrcalo koje odslikava ono što jest.
Nasuprot tome insistiranje na vlastitoj osebujnosti, na osobitosti vlastite perspektive, iskrivljuje sliku onoga što jest, zamračuje je. I tom mraku su nam sve krave crne, sve izvan nas je isto, sve je svejedno. Jer sadržaji te naše 'posebnosti' koja se hoće, te naše 'osebujnosti' na kojoj se insistira, su neki izvanjski sadržaji. I samim time nisu ništa posebno ni osebujno već su nešto za sve jednako. Kad su svi nekonvencionalni i 'otkačeni' onda je doista posebno ne biti otkačen. Ta nekonvencionalnost je postala konvencija.

Subjektivnost nas vodi u kvantitativnu beskonačnost gomile jednakih jedinki koje svaka za sebe imaju prvid svoje posebnosti a uniformnosti svijeta izvan sebe.

Vlastita jednostavnost vodi uvidu u kvalitativnu beskonačnost svijeta koji je beskrajno složen u isprepletenosti svega sa svime.

[Mljacko]

Granica između totalirzma i samodostatnosti je u promidžbi djelatnosti koja prethodi razmišljanju, kontemplaciji pojedinca. A promiče ju način na koji je proizvod uručen konzumentu.
Živimo u dobu gdje su ljudi postali pokretne reklame. Ja bih reko da se ovdje radi o postupnom zasićenju slobode.

A možda se jednostavno radi da svjedočimo početak degradacije zapadne civilizacije. Ko što su Grci gledali na historiju - sve ima početak, vrhunac i kraj, možda će jednostavno će naša civilizacija propasti i zamjenit će je neka druga (naravno, ljudska). Ideologija poslijeratne Europe je ideologija slobode. Bilo bi pretenciozno ili čak umišljeno reći da je ta ideologija vrijednija od drguih, a još gore bi bilo reći da ideologija uopće "vrijedi".

Jedan Kinez je reko jednu poprilično glupu rečenicu: onaj tko čezne za nečim i to dobije, bit će uskraćen za osijećaj čežnje. No to me podsjetilo da postavim drugo pitanje: jel sloboda uopće dostojna da ju nazovemo vrijednošću ili je najveća čar slobode sama čežnja za njom?

[Kosmarac]

nitko i ništa kaže:

Nasuprot tome insistiranje na vlastitoj osebujnosti, na osobitosti vlastite perspektive, iskrivljuje sliku onoga što jest, zamračuje je. I tom mraku su nam sve krave crne, sve izvan nas je isto, sve je svejedno. Jer sadržaji te naše 'posebnosti' koja se hoće, te naše 'osebujnosti' na kojoj se insistira, su neki izvanjski sadržaji. I samim time nisu ništa posebno ni osebujno već su nešto za sve jednako.

Upravo se o tome radi,o toj kvantifikaciji sadrzaja,a ne o njegovom kvalitetu,o stvarnoj posebnosti(u srpskom jeziku ne postoji ta lepa rec osebujnost) koja bi se mogla oznaciti nekim simbolom izvan te same i proste zelje da se bude svoj,razlicit,nikako drugaciji. Tako je danas frik onaj ko nije frik i ne uklapa se u sliku coveka okicenog tzv interesovanjima,slengom,odecom...koje "reprezentuju" znak razlike...Bicu toliko slobodan da kazem da je versko opredeljenje jednako navijackim bojama kluba za koji se navija. Toliko je ono sto uzvisuje pretvoreno u modaliteta svog spoljasnjeg ispoljavanja.

Subjektivnost nas vodi u kvantitativnu beskonacnost gomile jednakih jedinki koje svaka za sebe imaju prvid svoje posebnosti a uniformnosti svijeta izvan sebe.

Mi moramo doci do tacke kada je subjektivnost postala svoja izopacenost i pokusati da osvetlimo sta je znacila stoicka povucenost,sta hriscanski moral u svojoj snazi da pojedinca usmeri na svoju vertikalu,sta gradjanska volja da se jedan princip prava na privatnost,slobodu i jednakost izdvoji kao model ljudske zajednice...i pokusati da uspostavimo (ako je ima) vezu ovih ideala sa potonjom i aktuelnom uniformnom subjektivnoscu koja je samo odraz i prazno slovo na papiru ovih postavljenih normi jedinke. Da li je polaziste krivo ili je svaki iskorak iz teorije kao zelje...uvek bio izuzetak koji potvrdjuje pravilo kolektivizama?

[Kosmarac]

Mljacko kaže:
Granica između totalirzma i samodostatnosti je u promidžbi djelatnosti koja prethodi razmišljanju, kontemplaciji pojedinca. A promiče ju način na koji je proizvod uručen konzumentu.

Da,to je svet danas,robu je zamenila informacija i "nametanje samodovoljnosti",ma koliko ovo pod citatom cudno zvucalo. Covek je prisiljen da bude orudje sopstvenog egoizma. A tvoje reci samo govore da je totalitarizam i dalje na delu,ali sofisticirani,socijalizacijom ustrojen...koji coveka gura da bude iskljucivo ekonomski subjekat,pod cim se moze podrazumevati i prisiljenost na sluzenje proizvedenim informacijama,sa koji ukoliko se iskljuci...pojedinac prestaje da bude u iluziji svog politickog subjektiviteta.

No to me podsjetilo da postavim drugo pitanje: jel sloboda uopce dostojna da ju nazovemo vrijednošcu ili je najveca car slobode sama cežnja za njom?

Ta napregnutost izmedju ceznje i ostvarene slobode jeste jedno od vjeruju modernog demokratskog poretka...on je kontinuiran proces,nikad dovrsen,itd. I na ovoj diskrepanciji funkcionise zapadno opravdanje da "dela" u krajevima koji ne poseduju veru u svoju,samim sobom odredjenu ulogu superiornosti. Pokrice organizovane drzave postoji,ali svako dalje angazovanje na nametanju volje preti da iskoraci iz ovog modela i pretvori se,ako ne u puki totalitarizam,onda u utvrdjivanje ovog samoljublja uzvisenosti...koji svakako moze da postane opasnost po ostatak sveta. Jer sta je rat,nego sumnja koja bezi od sebe u drugoga,a svoju bledu sliku "slobodarskog" pokusava da potvrdi u tudjoj, krivoj predstavi koja je ispod principa koji namece.

[illegale]

Kosmarac kaže:
Da,to je svet danas,robu je zamenila informacija i "nametanje samodovoljnosti",ma koliko ovo pod citatom cudno zvucalo. Covek je prisiljen da bude orudje sopstvenog egoizma. A tvoje reci samo govore da je totalitarizam i dalje na delu,ali sofisticirani,socijalizacijom ustrojen...koji coveka gura da bude iskljucivo ekonomski subjekat,pod cim se moze podrazumevati i prisiljenost na sluzenje proizvedenim informacijama,sa koji ukoliko se iskljuci...pojedinac prestaje da bude u iluziji svog politickog subjektiviteta.

Kad na svijetu sve postane upitno, kad licemjerje i shizofrenija odnosa navede svakog da se povuce u svoj mali svijet, sve sto ostaje jeste da trazi utosiste u uzvisivanju vlastitog ega kao krova kuce "samodostastne" iluzije.

Samo potrosacko drustvo, lov za statusom temeljenom na parama, kao produkt tog istog shizofrenog sistema, ostaje jedino legitmno mjerilo drustvenih odnosa. Jer u tom falicnom svijetu samo pare se ne mogu hinit. Mada mnogi i to pokusavaju