Kako podnosite rastanke?

[BigCityBeats]

Godiva kaže:

Polako, daj si vremena. Još si jako mlad i sigurno će uskoro naići netko za koga će ti biti drago što te čeka na kolodvoru.

Imam 26, to sam zaboravio napisat, pa ti procjeni jesam li jako mlad ili samo mlad

[morcego]

SitnaRiba kaže:

ako postoji dugoročan plan da se negdje nađete u neko doba na pola puta, onda kilometri ne predstavljaju problem

mislim... nisam ono natrkeljala bez veze... i ne... frendica nije odselila u zadar, a ja ostala u zagrebu

Pa...ne postoji. Nemamo para za dugoročne planove takve vrste. A i ne znam di je točno pola puta između npr. Kolumbije i Hrvatske. Nije jednostavno (barem meni).

BigCityBeats kaže:

Kao da tapkam u mraku s povezom na očima.

Kužim što te brine, ali mislim da si/smo dovoljno mladi da se to može promatrati kao tapkanje u mraku, a i kao neograničen broj mogućnosti, baš zato što se ne vežeš. U principu, nema dobrog i lošeg, osim ako te nešto čini da se osjećaš dobro ili loše. Ako tebe rastanci ne peru kao druge, nema razloga da se prisiljavaš na to da te peru.

Rugalica kaže:

@Morcego, zasto ti mislis da se prijateljstvo gasi ako se ne cujete na redovnoj bazi? Pa sto ako ne mozes nazvati neku osobu taj dan, zasto to dozivljavas tako tragicno kao da je ta osoba zauvijek otisla ili da vise niste bliske?

?
Ne mislim da se prijateljstvo gasi, nisam to rekla. Nije stvar u tome da mi smeta kad jedne osobe nema svaki dan, ali mi itekako fale moji ljudi na dnevnoj bazi, i da, rado bih da su tu svaki dan, barem telefonski (ili barem da je taj skajp malo bolji, a ne da se osjećam ko da rađam dok skajpam ) u trenutku kad nemam nikog. Onda steknem nekog, ali se opet selim ili se te osobe opet sele i tu me onda krene prat pavlovljev refleks od ponovnog nemanja nikog, možda se o tome radi.
Daleko od toga da mislim da ljudi ili ljubav trajno nestaju.
Ali ne znam zašto je toliko čudno da neke ljude želim svaki dan i želim s njima barem imati mogućnost čuti se svaki dan, a ne samo kad eto baš slučajno imam vremena ostati u svojoj sobi s wirelessom, cimeri nisu doma pa imam privatnost i taman je dovoljno sati u obje države da bismo se čuli. Ali, takvih je dana vrlo često jako malo (ovisno opet o tome koji posao radiš - u mom slučaju ih je malo. Zato i visim toliko po forumu - ne moram obraćat pažnju na 6 sati razlike ).

[SitnaRiba]

morcego kaže:

Pa...ne postoji. Nemamo para za dugoročne planove takve vrste. A i ne znam di je točno pola puta između npr. Kolumbije i Hrvatske. Nije jednostavno (barem meni).

Ha gle, ako ne postoji neki dugoročni plan za neki susret, onda kužim da je teško i frustrirajuće, isto kao i veza na daljinu u kojoj ne postoji plan za zajedničkim životom u nekoj budućnosti... jer takvi odnosi teško da se uspiju održati na postojanoj razini intimnosti, dugoročno :/
Imam sreće da su se ljudi nakon određenog vremena uvijek vraćali, pa odlazili, pa se vraćali... i u tom tumbanju i pretumbavanju se nismo izgubili.... ali mislim da je ključ bio taj što smo se ipak viđali i što bi ti periodi ne viđanja relativno kratko trajali (po tri ili šest mjeseci)...

~vija neki kineski smart koji malo radi, malo ne

[Godiva]

BigCityBeats kaže:

Imam 26, to sam zaboravio napisat, pa ti procjeni jesam li jako mlad ili samo mlad

Jako si mlad.

[morcego]

SitnaRiba kaže:

Ha gle, ako ne postoji neki dugoročni plan za neki susret, onda kužim da je teško i frustrirajuće, isto kao i veza na daljinu u kojoj ne postoji plan za zajedničkim životom u nekoj budućnosti... jer takvi odnosi teško da se uspiju održati na postojanoj razini intimnosti, dugoročno :/
Imam sreće da su se ljudi nakon određenog vremena uvijek vraćali, pa odlazili, pa se vraćali... i u tom tumbanju i pretumbavanju se nismo izgubili.... ali mislim da je ključ bio taj što smo se ipak viđali i što bi ti periodi ne viđanja relativno kratko trajali (po tri ili šest mjeseci)...

~vija neki kineski smart koji malo radi, malo ne

E, to.
Ma ono, u biti sam ljuta na cijelu ovu ekonomsku situaciju koja nas sve redom dovodi u loše priče. Jer ono, čak ako je meni i dobro, nekom mom nije, čak ako se taj netko i izvuče tako što ode raditi negdje na kraj svijeta, onda se događaju te situacije poput opisane,...i tako. Mislim, skoro pa sam ljubomorna na ljude godina naših djedova i baka koji nisu imali tu nepredvidivost Ok, ne baš, ali...mislim da si na tragu toga što pokušavam reć.

[Depeche E.]

Prije mi je bilo najlakše samo okrenuti se i otići. Bez suvišnih pozdrava koji bi me boljeli. To je bio moj način opraštanja/prekida. No ipak sam se osjećala prazno, tj. tjeskobno, a i shvatila sam da to neke druge meni drage ljude također zaboli. Doduše, lagala bih kada bih rekla da sam način ponašanja promijenila isključivo zbog drugih

To je bilo baš sebično od mene.
A vooooolim se grliti i dati pusu!

Moj problem bio je u tome što sam, da bih bolje podnosila rastanke, bila nešto što nisam.
Jer nisam hladnokrvna i vežem se za ljude, životinje, mjesta i stvari
Prekjučer sam se, nakon 15 dana provedenih s desetero ljudi koje volim, osjećala užasno prazno i tužno!

Dan je baš bio usran http://www.youtube.com/watch?v=HKdJ-Ul1E3M Skoro pa točno ova pjesma

Jaao, sada su mi misli opet tamo u tom trenutku kada se svi grlimo, opraštamo, zezamo i ljubimo.
Baš imam jebeno zečje srce

I uglavnom, danas sam bolje i vedrije! Ali, u principu, rastanci me skrše
Ne volim ih i najradije bih samo zapucketala prstima i nestala bez riječi!

A što se nekih značajnijih rastanaka tiče, najbolnija je bila rastava mojih. Ali više nije. Iako, to i nije neki rastanak u kojem gubiš one koje voliš nego samo više ne živite na istoj adresi i dobivaš puno više novaca

[RedSonia]

romantične rastanke mnogo lakše podnosim nego rastanak s prijateljima i bliskim ljudima, to mi nakon 30-e osobito teško pada, čak mi je lakše ne puštati ljude previše blizu samo zato što mi je preteško ako bi ih izgubila

[morcego]

RedSonia kaže:

romantične rastanke mnogo lakše podnosim nego rastanak s prijateljima i bliskim ljudima, to mi nakon 30-e osobito teško pada, čak mi je lakše ne puštati ljude previše blizu samo zato što mi je preteško ako bi ih izgubila

Ovo ko da sam ja napisala. Nisam još prešla tridesetu, ali nekad se osjećam ko da sam prešla pedesetu - I guess I was just born ancient

[Zek0slav]

Ja nemam običaj iskazivati neke dublje emocije. Društveni običaji općenito mi idu na živce pa ih volim preskočiti. Glupo mi je prolaziti kroz folklor i stvari za koje me boli kurac.
Opraštam se dosta hladno, bez nepotrebne priče i nikada ne plačem. U sebi prođem svoj proces tugovanja. Imam tu naviku sve komplicirati i vrtiti scenarije što traje dosta dugo dok ne dođem do određenog zaključka.

Najprirodnije mi je kada nakon rastanka ostanem s osobom u komunikaciji, pa se polagano kroz vrijeme udaljimo i nestanemo u eteru. Volim zamišljati kako smo krenuli različitim stazama koje se svaki dan sve više udaljavaju i to mi je ok.

Iznenadni rastanci su rijetkost. Čak i kada se dogodi nešto relativno brzo, uvijek postoji određeno razdoblje prije toga u kojem nanjušim što se zbiva pa se pripremim na to. Nedavno je jedna osoba naglo prekinula komunikaciju sa mnom zbog obaveza što me dosta jako povrijedilo. Toliko da sam postao dosta ljut na nju. Još si pokušavam to nekako objasniti u glavi. Vidjet ćemo!

Što sam stariji čini mi se lakšim to nekako racionalizirati. Tj. što imam više iskustva s time.
Imam 24.

[TWO8]

Jako teško , prilično sam emotivna, tipično ženski pa plačem često tako i na rastancima.

[Panonium]

mislim da je čak i ljutnja nepristojna u pojedinim slučajevima, g*mad se treba iskorijeniti ali nema se love i volje izgleda