Na Postelji Od Ječma

[L'Kur]

Posmatram prazne neke ljude
njihova lica bleda, strana
miriše komad rodne grude
u donjem domu restorana

I čujem bezdan moje čaše
kako samoga sebe pije
naiđu časi što me plaše
kad duša vri od nostalgije

Tada bih rado da kroz veo
oblaka što zri čudnim sjajem
otkinem neba sitan deo
pa da ga zovem zavičajem

Ili, još bolje, da sa slika
zaboravljene modre bajke
osetim dodir lovorika -
tople dlanove brižne majke

Ali samoća sa mnom slavi
neće da ode od mog stola
sve dok se, žedna, ne udavi
u boci mudrog alkohola.




26.11.2003.

[L'Kur]

Ponekad mi se pesma
istrgne kao dete
Nestašno šmugne drumom
nedovršena naga
Nešto joj dune i tad
pobegne jednostavno
Kroz usnuli komšiluk
na drugi kraj planete
U postelju od ječma
gde cveta moja draga

Sleti joj tiho kradom
na lavandu kraj lica
S usana pije nektar
od kog se čežnja budi
Greje se vatrom oka
što beše jednom davno
Debeli nagna bagrem
da joj vrat zagolica
A jata gavranova
rastera s njenih grudi

Nekad se moja pesma
izmigolji i zbriše
Cestom niz vreli asfalt
čim predje preko praga
Pa preko njiva brda
preplovi more ravno
Obično tada opet
samu sebe napiše
Na postelji od ječma
gde cveta moja draga

[L'Kur]

Beše to davno
dok su se zvezde još uvek s neba osmehivale
uspavanke kotrljale ravnicom
u večernje ure
a svitanja dolazila neizostavno
namćorastom živicom
da ne nagaze rascvetale lale
i tajanstvene božure

Beše to svet
prepun radosti jednog dečaka
prinčeva, princeza i dobrih vila
probaj i ti da se setiš
ubereš sasvim običan cvet
raširiš krila
i pod čarobnim okriljem mraka
Mesec nadletiš

Svet čudan
kojim su žarile i palile baba roge
a zle veštice s gusarima vodile borbu
za izgubljeno blago
i ma koliko da si budan
spakuješ javu u torbu
cipele od sedam milja staviš na noge
pa činiš šta ti drago

Strašan svet
u kome opaka aždaja vreba iz mraka
spremna da me proguta
čak me po imenu zove
ipak voleo bih da opet
makar pet minuta
imam taj osmeh dečaka
i izgubljene snove

[L'Kur]

Ne daj
Da tvoje telo lako
Prekrije olujni vetar

Daruj ga prosjacima
Što sede ispred katedrale
Nemi i sakati

Pijancima
Umornim od noći
Proturenih kroz smežurane dlanove

Vojnicima na straži
Tužnim zbog pisama
Koja ne stižu

Daruj ga neštedimice
Odžacarima garavog lica
I čistog srca

Radnicima u fabrici
Koji platom kupuju
Dečje osmehe

Oznojenim nadničarima
Nabreklih mišica
A veđa zadignutih

Saobraćajcima
Kad te uhvate
Da prođeš kroz crveno

Daruj ga svakom
Živom
Ko ti uputi bludnu pomisao

Samo ga meni ne daj
Nikada nikada
Ne daj ga meni

Prepuni su mi džepovi
Odavno već
Vetrova i oluja

[L'Kur]

Jedna je umrla reč, jutros, u pola devet.
Izdahnula je kako priliči prvoborcu:
Hrabro i časno. Mirno legla na stari krevet,
stavila sebi tačku pa svom skliznula tvorcu.

Život joj beše buran: Družila se s Bodlerom.
Pod krovom na Monmartru rađala mu sonete.
Pozirala spram sveće mažena guščjim perom,
sivilom pergamenta pravila piruete.

Skliznula reč je vrela u hladni stisak smrti.
Vozovi nisu stali, svet se i dalje vrti.
Na njeno mesto odmah dođe reč druga, nova.

Sve dok, jednoga dana, neko, u smelom letu,
ponet krilima starih, zaboravljenih slova,
vrelu reč ne otrgne tom hladnom vilajetu.