Priručnik za samoubistvo Rodiona Romanoviča Raskoljnikova

[RodionRomanovič]

Napisao sam nekoliko priča kojima se borim protiv osećaja ludila i besmisla koji me vrebaju već duže vrme iza svakog ćoška.

Postaviću neke od njih...

Susret

Jutros sam se čudno probudio iz sna. Nisam osetio onaj bol u želucu koji me već godinama, bez izuzetka, budi iz najdubljeg sna. Nisam bi preznojan. Košmara, ako je i bilo, nisam se sećao. Sve je bilo u najboljem redu, čak zlokobno idealno. Nisam navikao na takvo buđenje. Obično, oči otvaram uz histeričan vrisak, obliven znojem, preplašen i grozničav. Zašto je jutros drugačije? Zašto se budim ovako energičan i zdrav?

Ustao sam i u par laganih koraka došao do kupatila. Crni, vlažni zidovi i memla nisu zaudarali kao inače. Nisam kašljao. Čak ni voda nije bila đavolje hladna kao obično. Umio sam se i osetio još veći nalet snage i energije. Želeo sam što duže da uživam u ovim nesvakidašnjim trenucima, na koje sam usled višegodišnjih mučnina i bolesti potpuno zaboravio. Rastuživala me je i pomisao na to da će ovaj osećaj nestati i da ću se vratiti na staro. Bio sam umoran od glavobolja, gorušice, i mučnine koja me je razdirala. Neko vreme, uspevao sam vinom da ublažim svoja očajna stanja i tegobe. Sada više ni ono nije delovalo.

Kada sam zakoračio da izađem iz kupatila osetio sam nečiju blizinu, neki neobjašnjivo tih pogled na sebi. Okrenuo sam se, ali, naravno, nikog nije bilo. Znao sam ja tako, s vremen na vreme, da osetim da me neko posmatra, iako sam se sam nalazio u prostoriji. Pripisivao sam to svojim neuračunljivim stanjima uzrokovanim lošim vinom i glavoboljama koje nisu prestajale mesecima. Ovaj put, taj osećaj tuđeg pogleda bio je mnogo intenzivniji nego do sad. Ni po izlasku iz kupatila, iako sam i dalje osećao veliku snagu, nisam ga se mogao otarasiti. Odlučio sam da preskočim jutarnju rakiju i ne obraćam pažnju na taj halucinogeni pogled, kako ne bi narušio polet i elan koji osećam. Vratio sam se u sobu da ugasim svetlo koje je, po običaju, gorelo celu noć. Gorelo je jer sam osećao užasan strah od košmara koji su me budili. Zato sam naučio da spavam sa upaljenim svetlom.

Međutim, na moje zaprepašćenje, u krevetu sam ugledao čoveka kako leži. Bio mi je okrenut leđima i samo se njegova glava nazirala iznad ćebeta koje je pokrivalo ostatak njegovog tela. Bojažljivo, kao u magnovenju, prišao sam krevetu. Taman, kada sam se primakao čoveku i došao nadomak njegovog lica, sa leđa sam osetio snažan zadah nečega zlokobnog. Taj zadah me je paralisao i nisam više vladao svojim nogama. Povukao me je ka sebi. Ugledao sam konture nečeg onostranog, nečeg neobjašnjivog sa crnim rupama umesto očiju, koje su me hladnokrvno gledale dok su preuzimale kontrolu nad celim mojim bićem. Taj pogled je zaista ledio krv u žilama. Moja paraliza postala je totalna. Da, bio je to susret sa ništavilom. Dugo sam se spremao za njega, čak ga potajno i priželjkivao, ali sada, kada je došlo vreme, ipak sam bio prestravljen. Želeo sam da odložim ovaj trenutak. Međutim, shvativši bezizlaznost situacije u kojoj sam se našao, i videvši nepokolebljivu želju ništavila da preuzme kontolu, prepustio sam se. Nisam imao kud. Bližio se kraj. Čovek koji je ležao u krevetu, okrenuo se ka meni, i jasno sam mogao videti njegovo bledo lice.

Bio sam to ja.

[RodionRomanovič]

Ovde sam pokušao da parafraziram Jesenjina, ali nisam uspeo u svojoj osnovnoj nameri.

https://www.youtube.com/watch?v=K0n8aCrgO04
Crni čovek

I večeras ta prokleta mučnina i bol, taj crni čovek koji me progoni od rođenja. Svu noć sedi pored mene u tom, odvratnom, mračnom kaputu. Molim ga da ode, da me pusti, da makar svoju poslednju noć provedem sam, bez njega. On mi se samo zlobno smeje, na momente glasno, na momente ćutke. Jeziv je. Mrzim ga. Gadi mi se...

Sutra neću ustati crni gade. Nećeš me više progoniti. Jutro nećemo dočekati, ni ti, ni ja.
Uzimam revolver. Prislanjam ga na čelo. Bože, da li ona zna da me više neće biti? Da li me se uopšte i seća? Možda pamti samo crnu nakazu? Da, crni skot ju je i oterao od mene.- Ali, neka, neka, crni, i tebi je presuđeno-. Kada pritisnem oroz, zauvek ćeš nestati i ti. Nećeš se više šepuriti po kafanama, bordelima i kockarnicama-. -Nećeš više ispijati vino na moj račun, mizerijo-. -Ostaće ti samo ništavilo-. -Poslaću te tamo, i to će mi biti poslednje, ali najveće zadovoljstvo u životu!-

Crni čovek je pokazivao neobično ushićenje zbog mog gneva. Češkao se po svojm oronulom licu i naslađivao mojoj nemoći. Mrzeo me je koliko i ja njega, možda i više. Znao sam da moram što pre povući obarač, kako me ljudske slabosti ne bi pokolebale u čvrstoj nameri da, konačno, večeras, završim sve. Ali, možda se ni ovim potezom neću rešiti crnog đaavola. Dosta razmišljanja. Pritisnuo sam obarač i osetio kako crni čovek nestaje u daljini. Eto, vredelo je živeti barem za taj trenutak, kada sam ga se otarasio. Sada više ništa ne osećam. Izlečen sam.

[late bloomer]

Da ti se nije neki Sirijac skrio u sobi?

[RodionRomanovič]

late bloomer kaže:

Da ti se nije neki Sirijac skrio u sobi?

Haha, da je Sirijac, lako bi...

[late bloomer]

Aj, kad san se raspisa... šta si sta? Il te je konačno zgrabija?

[PussyLicker]

daj jos, jos

[Tannhauser Gate]

ja ti neman pojma o umjetnosti ni pisanju ni romana ni pjesama. al ti mogu reč : smanji vino dragi i sve ce bit ok.

priđeš na votku. i uzmeš par onih monstera. ima ti novi il dottore. žuti. diže ajme.
i onda ideš negdi di ima puno mladica i tražiš one ranjene tj. najpijanije.

i bambusaj sine

[RodionRomanovič]

E, Tanhausere, ni ja se ne razumem mnogo u pisanje i te stvari, ali se tek u muvanje istog pola ne razumem i ne zanimam, sto se za tebe i ne moze bas tvrditi))

[RodionRomanovič]

Evo, postaviću i ovu, pošto vidim da ste ludi za ovim veselim izlivima.

Vetrovi

Iako me svako veče u snovima progone beštije, aveti i demoni, java mi je još teža. Ona je mnogo gora jer postoji. Opipljiva je, realna, i gotovo da mogu da dodirnem taj užas koji me okružuje. Kada se probudim iz košmarnog sna postoji taj jedan, sasvim mali, nejaki, gotovo neprimetni, trenutak nade, da nije sve tako beznadežno i sablasno, ali kada on prođe i kada dospem na javu, sve se gasi, i ja provodim dane u stanju koje ima paklene obrise.

A, nije uvek bilo tako. Naprotiv. Ja sam nekad istinski voleo Život. I on je voleo mene. Razumeli smo se i međusobno hrabrili. Ipak, zamrzeli smo se i sada igramo igru koju preziremo i jedan i drugi. U toj igri pobednik može biti jedino Smrt. Ona je ta čiji šapat sve češće čujem dok se borim sa nepodnošljivim danima i noćima. Ona je ta koja uporno i nametljivo napada Život, nagovarajući ga da me pusti u njen zagrljaj. Ono što me čudi jeste da je moj strah od nje sve veći, iako mi je život sve manje važan. I nikako ne mogu da rešim tu zagonetku. Zašto se i dalje bojim smrti, ako sam sve ravnodušniji prema životu? Zar ne bi bilo razumno da taj strah polako nestaje? Ovako, vetrovi me nose, tamo-amo, između mesta na kome više ne želim da budem i mesta na koje se bojim da odem. Ti vetrovi, nekada su me nosili kroz predivne vrtove i krajolike Života. Eh, kako sam samo uživao dok su oko mene letele rajske pčele i čuo se huk vodopada sa moje reke na kojoj sam provodio dane. Miris poljskog cveća, divljih ljubičica i smilja, ispunjavao je svaku poru moga bića i ja sam se radovao svakom novom danu, svakoj noći i mesečini, svakom cvrkutu ptica koje su posećivale moje prozore. Nisam tada ni slutio da će divlje zveri zameniti moje pčele, a zlokobni ropac umiruće hijene, čarobni zvuk mog uzvišenog vodopada. Sa vrata Raja, u predvorje Pakla, došao sam svojom krivicom. Bogove vetra ne mogu kriviti. To je ono što sleduje svakom prokletniku, koji se poigra sa praiskonskim zakonima. Preko noći, vetar je odneo sve ono što sam bio JA. Nestale su ptice i pčele, nestali su sunce i mesec, nestao je med. Nestala je i ona. Ja sam ostao na istom mestu, ali ničega više nije bilo. Neko vreme sam proveo u molitvama bogovima, nadajući se da će mi vetrovi vratiti ono što sam godinama, strpljivo stvarao. Svaki fijuk sam dočekivao sa nadom da mi baš on vraća sve ono čega sam lišen. Međutim, vremenom, nada je iščezla, a ostali su praznina, bes i gorčina. Sada nema ni njih. Samo ravnodušnost prema Životu i strah od neizbežnog. Ostali smo dakle, samo, ništavilo i ja. Jako nam malo fali da se konačno ujedinimo i postanemo jedno. Apsurd je u tome što nikada nisam razumeo ljude koji su se mirili sa ništavilom i tako ga olako prihvatali, kao rođenog brata, kao zamenu za neuslišenu želju i izneverene snove. Takvi ljudi, u meni su izazivali zlokoban osećaj i mučninu. Sada sam i ja postao jedan od njih.

Sa molitvama sam prestao odavno, ali dođe tako, s vremena na vreme, istina, slabašan i zakržljao vetrić, koji u meni pobudi malu i jedva osetnu želju za nečim što ne mogu jasno da definišem. Taj vetar je toliko slab da svojom snagom ne može da pomeri ni najmanji list hartije, ali ja ga ipak osetim u nekim zabačenim katakombama duše. Tada se opet, drhtavim i nesigurnim glasom, pomolim bogovima, ni sam ne znajući čemu se tačno molim. Kada bi mi dala signal, kada bi me samo potražila, kada bi mi samo poslala pismo po vetru, možda bi se sve promenilo...

[NicolasBourbaki]

Jbt Rodione, oš se ti ubit?

Piši dalje, možda se javi

[RodionRomanovič]

Zašto bi se Rodion ubio?

Ovo su samo neke njegove projekcije, neki strahovi, što prošli, što sadašnji, i suočavanje sa njima u pismenoj formi.

[RodionRomanovič]

Znači, imam hit ljubavnu, melodramatično-patetičnu priču koju ću postaviti za par dana.

Prvi put, junak ne umire, ili se bar zasigurno ne zna da li je umro, ahahaha

[RodionRomanovič]

Evo patetične fikcije...

Nemir

Ovaj nemir koji osećam, ne mogu da lečim ni са čim, pa ni alkoholom, koji mi je do sada uvek pomagao. Zato sam odlučio da se iskradem i potpuno sam odem na obalu Dunava, ne bi li mi on dao neki savet ili informaciju, kada već ne mogu da tražim utehu od ljudi koji me ne razumeju. Dunav je, međutim, velika reka i rešava probleme mnogo značajnijih ljudi od mene , tako da nije bio naročito zainteresovan za moje muke. Samo mi je nemušto, birokratskom arogancijom, saopštio da mu je Morava prenela da je dugo nije videla kako se brčka u plićaku. Dakle, ni na ovu veliku mutnu reku, nisam se mogao osloniti u smirivanju napetosti i nemira koji su me osvojili.

Zato sam se pomolio bogu vetra, ne bi li me on udostojio bilo čega o njoj, kako bi me ili smirio ili još više uznemirio. Sve je, međutim, bilo bolje od ovog stanja koje je pretilo da preraste u agoniju. I, taj istočni vetar, moj stari dobri drug, doneo mi je miris njene kože, i njen glas koji nikada pre nisam čuo, ali sam znao da je njen. Šapnuo mi je i to da je ona srećna, da je opet našla smisao i da joj se život osmehuje. Nastojao sam da pobedim sebičnost i budem srećan zbog nje. I bio sam, zaista sam bio, bog mi je svedok, ali to nije menjalo činjenicu da je moje srce zauvek postalo njeno i da sam je zavoleo pre nego što sam i znao da postoji.

I, kada sam se vraćao kući sa obale, opijen njenim mirisom i glasom, sve devojke koje sam usput sreo bile su ona, i sve su se zvale po njoj i sve su volele nekog drugog čoveka...

[RodionRomanovič]

Gljiva

Pre nekoliko dana, pojeo sam jednu pečurku. Iako nisam bio gladan, i uprkos tome što pre toga nikada nisam osetio želju da je probam, neka ogromna sila, neka nevidljiva ruka ju je prinela mojim ustima, i ja sam je uslast pojeo. I, čim je gljiva završila u mom telu, osetio sam grčenje mišića. To grčenje, postepeno je prerastalo u paralizu. Bio sam svestan toga, ali ništa nisam mogao da preduzmem, ili nisam želeo, ni sam više nisam siguran. Nekoliko momenata, stajao sam nepomično, a onda sam osetio kako gljiva preuzima kontrolu i nad celim mojim bićem.

Moje stanje posle tog čina, može se opisati kao halucinogeno. Ništa više nisam gledao istim očima, i postavljao sam sebi gomilu pitanja. Pitao sam se, kako je ova ukusna i zavodljiva gljiva dospela do mene. Možda je bila tužna i usamljena? Možda je ranjena? Možda joj je trebao neko kao ja, a možda se sasvim slučajno našla baš u mom organizmu. Bilo kako bilo, ona je tu. I, nije to više gljiva, ona je postala voda koja se rasula po celom telu i ušla u svaku katakombu moje duše. Postala je sastavni deo mene. Ja osećam njenu patnju i bol, ali osećam i njenu natprirodnu snagu.

Često se ova voda pretvara u vatru, i tu je moja nevolja. To je ono što unosi nemir u moj život, naročito kada padne noć. Tada, bol u grudima i neka nesvakidašnja uznemirenost, postaju moji demoni. A, još, kada dune istočni vetar koji vatru samo rasplamsa, onda znam da da ću noć provesti u stanju koje ima paklene obrise. Zato se trudim da ona ostane voda i da se što ređe pretvara u vatru. Nije to do nje, znam, ne želi ona meni da naškodi ili da me povredi, za sve sam odgovoran samo ja i moja ljudska nesavršenost.
Ali, šta je čovek? Čovek je i vatra i voda. Nikada mu nije dovoljna samo jedna ili druga. Čas mu je prehladno, čas prevruće, a kompromisa između ove dve sile nema. Čovek je proklet po prirodi.

I, kako pomiriti nepomirljivo i na taj način oterati demone i prokletstvo čovekovo? Kako usaglasiti razum i emociju? Da li bi čovek mogao ostati Subjekt, ako u potpunosti odbaci ono što izlazi van granica razuma? Sa druge strane, da li su menanizmi razuma suviše represivni za čoveka? Da li ga sputavaju ili stimulišu?

Moja egzistencijalna potreba, kojoj težim ceo svoj ništavni život, jeste, stvaranje jednog centra, koji ne bi bio u oštrom sukobu sa razumom, i koji bi mi obezbedio da ljubav, veru i intuiciju, dakle sve ono što stoji van strogih razumskih granica, mogu da ispoljavam bez opasnosti po gubitak sebe samog. To radim zato što smatram da bez ljubavi i patnje, bez intuicije i vere, ja nisam potpun. Možda čak i ne postojim.

I pored moje beskompromisne borbe za pronalaženjem ovog centra, naravno, i dalje ga nisam našao. Kako stvari stoje, ova potraga je besmislena. Zato me transformacija vode u vatru, koja se odvija u mom organizmu, plaši sve više. Ako se jednog dana probudim i shvatim da ja je vatra ono što želim, kako ću se osloboditi vode, a da sa njom ne nestane i veliki deo mog sopstvenog ja. Možda bi to bio nestanak celokupnog mog bića, pa bi se vatri prepustila samo okoštala čovečja ljuštura, nesposobna da voli, veruje, pati i prašta?
Mnogo je otvorenih pitanja na koje moj siromašni um ne može dati odgovore, ali te noći u groznici i vatri, na vetru koji ih raspaljuje, postaju sve češće i jače. Slutim, da će me ubiti ili temperatura vatre ili snaga vetra. Ako i to nekako preživim, moguće je da ću se udaviti u hladnoj vodi. Ako preživim i to, pitanje je koliki deo mene je zapravo ostao u životu. Možda pola, možda ni toliko...

[lazan]

Pukni zoro

[RodionRomanovič]

Navijač

Pre nekoliko dana, dok sam u jednoj vrsti polukomatoznog stanja, izazvanog visokom temperaturom i većom količinom domaćeg crnog vina, lenjo sedeo na fotelji, začuo sam lupanje na ulaznim vratima. Jedva sam se doteturao, nesigurnim i teškim korakom, i otvorio vrata. Bio je to mladić koji je neodoljivo podsećao na mene, samo što je bio 15ak godina mlađi. Presekao sam se i drhtavim glasom ga upitao ,,Ko si ti"? On je samo nemo prošao pored mene i ušao u stan, ne obazirući se na moje pitanje. Seo je na kauč, upalio TV, prebacio na sos kanal i pustio utakmicu Crvena Zvezda-Partizan iz 2001. godine. Zatim je prebacio noge preko fotelje i rekao mi da mu donesem pivo, ali da bude hladno kao zmija. Potom je počeo da peva neku navijačku pesmu koju sam i ja pevao kad sam bio njegovih godina. Gledao sam ga šokirano, ali sam izvršio naređenje i doneo mu flašu Lav piva. Otvorio ju je mobilnim telefonom, plavom Nokia 3110 i nastavio da peva: ,,Ponos grada ti si našega, volim te jedina...”