Asocijalnost

[tina88]

lamija kaže:

i ja imam takav problem...samo sta se ja uvijek usporedjujem s drugima..i ak sam u vecem drustvu,bilo prijatelji bilo nepoznati,ja sam tjeskobna.....kao da se ukocim...ne znam kaj bi pricala....ak i kazem nes,osjecam se da sam rekla neku glupost........,pa se onda vecinu vremena smjeskam....i uvijek sam zavidna drugima kak su opusteni....

E, točno to što si i ti lamija rekla. Nakon kratkog vremena i mene neka depra, tjeskoba izmiksana s nervozom uhvati u društvu. Ma katastrofa... Plus toga, kao da sam neka balava klinkica od 15 gledam druge cure, uspoređujem se po svim segmentima s njima i onda dolazim do zaključka kako sam najjadnija pa zavidim. Je****, ispada da sam fakat u banani.

[lamija]

ne znam sta bi ti pametnog rekla...mene to drzi vc 2 godine...i odlucila sam ic na nekakvu psihoterapij......jer to nije normalno...nikad nisam opustena...ti bar imas decka...pa uzivaj s njim.

[PoPotrebiLuda]

Super jer već sam mislila da tućeš ljude

Pretpostavljam da zbog te neke nelagode i treme od komunikacije (plus šta si stavila sebi u glavu da si asocijalna pa je tu i presing prisutan) imaš cinične komentare koji ljudima ne budu baš smišni. Da si opuštena virujem da nebi bilo tako. Mislim da dojam drskosti i umišljenosti ostavljaš zbog nekog "straha" od nepoznatih ljudi. Držiš se sa strane, a kad neko krene s tobom u bilo kakvu vrstu komunikacije automatski odgovaraš drsko i tako osoba stekne o tome dojam da si umišljena.

Neznam jesam li u pravu? To sam pretpostavila jer sam ja prije bila takva.

Mislim stvarno da nisi asocijalna nego da si samo not izzy going person i to je ok. Kome se ne sviđaš takva ni netriba ti

[amarena_1]

PoPotrebiLuda kaže:

Neznam jesam li u pravu? To sam pretpostavila jer sam ja prije bila takva.

Mislim stvarno da nisi asocijalna nego da si samo not izzy going person i to je ok. Kome se ne sviđaš takva ni netriba ti

a kako si ti to riješila?

[tina88]

PoPotrebiLuda kaže:

Neznam jesam li u pravu? To sam pretpostavila jer sam ja prije bila takva.

Mislim stvarno da nisi asocijalna nego da si samo not izzy going person i to je ok. Kome se ne sviđaš takva ni netriba ti

Da, u pravu si. Makar dobrim djelom.
Kažeš da si prije i ti bila takva. Kako si se 'vratila u tokove normalnog života'? (al sam pjesnik večeras )

[tina88]

Eto, i mene i amarenu zanima how to get back on the track.

[PoPotrebiLuda]

Za početak sam izbila sebi iz glave da imam problem.

Prestala sam bit toliko samokritična i svatila da je sve u mojoj glavi. Da mi niko ne može pomoć osim sama sebi i da jednostavno moram prominit način razmišljanja.

Npr. prije bi mi bilo neugodno kad bi išla put doma i srela svoju susidu koju ne poznajem baš dobro (više je poznanica)...došlo bi mi loše čim bi je ugledala jer sam znala da ću sad morat nekih dvistotinjak metara do ulaza nešto pričat sa njom....osjećala bi grč u želucu jer sam se bojala da ću zablokirat i da će to bit dvistotinjak metara neugodne šutnje...doslovno bi se oznojila jer me bilo sram te proklete šutnje.

Prestala sam vršit pressing na samu sebe u stilu "sad moraš pričat, sad moraš bit urnebesno smišna i sl." Prominila sam sklop u glavi, prestala sam sebe mrzit jer sam šutila...i onda je za mene ona neugodna šutnja postala samo šutnja. Prestala sam se bojat šutnje, prestala sam se bojat toga da će neko za mene reć da sam dosadna, ovakva ili onakva.


Iznenadila sam samu sebe jedan dan kad sam se vraćala doma, susida mi prišla, kad sam osjetila osmijeh na svom licu,kad sam osjećala blaženu opuštenost, kad nisam smišljala šta ću sad govorit nego su riči spontano izlazile iz mene...i gle čuda...čak se i smijala mojim glupastim izjavama...iznenadila sam samu sebe.

Nekad kad je sretnem ugodno pročakulamo do ulaza, nekad i šutim veći dio vrimena...neš ti, šutila sam, velike stvari.

Kad sam postigla to da sam prihvatila da ne moram bit pričljiva, da šutnja nije nešto loše i neugodno...gle čuda...postala sam veselija, vedrija, stekla samopouzdanje....postala sam KOMUNIKATIVNA.

Neznam kako vas dvi tumačite tu svoju asocijalnost, ali ja mislim da je tome uzrok kompleks manje vrijednosti i kad sam to priznala samoj sebi i prihvatila to da je u redu šta nisam glavni klaun u društvu, da je normalno da ima boljih od mene i da će ih uvik bit...stekla sam ogromno samopouzdanje, postala sam puno opuštenija, lako ću se začakulat s bilo kim.

Naravno, nije se to priko noći dogodilo, to je bia proces od par miseci, koliko je tribalo da prominim sklop u svojoj glavi, korak po korak, samu sebe sam iznenadila


Zabolili me prsti koliko sam tipkala, nadam se da će vam bar malo pomoć ovo moje lupanje po tipkovnici

[amarena_1]

PoPotrebiLuda kaže:

Neznam kako vas dvi tumačite tu svoju asocijalnost, ali ja mislim da je tome uzrok kompleks manje vrijednosti i kad sam to priznala samoj sebi i prihvatila to da je u redu šta nisam glavni klaun u društvu, da je normalno da ima boljih od mene i da će ih uvik bit...stekla sam ogromno samopouzdanje, postala sam puno opuštenija, lako ću se začakulat s bilo kim.

ja znam biti sva u grču kad se nađem u situaciji kad moram pričati...
nije problem pričati sa svojima doma, sa kojom prijateljicom, sa dečkom...
problem je kad se nađem u društvu ljudi koje slabo poznajem ili uopće ne...
tada jednostavno vršim pritisak na samu sebe, ono, već unaprijed znam da ću šutit i samo o tome razmišljam, umjesto da popričam s ljudima...
a sigurna sam da se radi o komplesku manje vrijednosti, o nedostatku samopouzdanja...
jer, bojim se da ne kažem nešto glupo, pa opet ako nešto kažem, bojim se da je to nešto bzv, bojim se kakvo će mišljenje formirati ti nepoznati ljudi...
najgore mi je kad me netko pita: "a zašto ti šutiš?"
ne znam, pokusavam to rijesiti, ali očito nemam dovoljno snage da to rijesim...

[PoPotrebiLuda]

amarena_1 kaže:

ja znam biti sva u grču kad se nađem u situaciji kad moram pričati...
nije problem pričati sa svojima doma, sa kojom prijateljicom, sa dečkom...
problem je kad se nađem u društvu ljudi koje slabo poznajem ili uopće ne...
tada jednostavno vršim pritisak na samu sebe, ono, već unaprijed znam da ću šutit i samo o tome razmišljam, umjesto da popričam s ljudima...
a sigurna sam da se radi o komplesku manje vrijednosti, o nedostatku samopouzdanja...
jer, bojim se da ne kažem nešto glupo, pa opet ako nešto kažem, bojim se da je to nešto bzv, bojim se kakvo će mišljenje formirati ti nepoznati ljudi...
najgore mi je kad me netko pita: "a zašto ti šutiš?"
ne znam, pokusavam to rijesiti, ali očito nemam dovoljno snage da to rijesim...

Eto...takva sam bila. Ali identično takva.

Tribaš poradit na samopouzdanju, ohrabrivat samu sebe....šta i da kažeš nešto glupo? Šta ti je najgore šta ti se može dogodit jer si rekla nešto glupo? Bolje ispast glupa nego iz aviona- takav stav bi tribala zauzet. Kažem ti...sve je u glavi.

Neću nikad zaboravit, bila sam na jednom razgovoru za posa, ja i još 10ak ljudi u istoj prostoriji čekamo poslovođu da dođe obavit grupni razgovor s nama. Svi šute...ja sam tila razbit taj svoj strah, ohrabrim se i izvalim toliku glupost da me sram iti napisat šta sam rekla. Naravno, svi su me blido gledali

Pomislila sam u sebi....ma baš me briga, ionako ih nikad više neću vidit
To je bilo negdi u početku kad sam tek počela minjat naćin na koji sam do tada razmišljala o komunikaciji s nepoznatima.
Kad se osramotiš par puta jer si izvalila neku glupost šesti put te neće više ni bit sram

Ne triba na to gledat tako kritično.

[lamija]

PoPotrebiLuda kaže:

Eto...takva sam bila. Ali identično takva.

Tribaš poradit na samopouzdanju, ohrabrivat samu sebe....šta i da kažeš nešto glupo? Šta ti je najgore šta ti se može dogodit jer si rekla nešto glupo? Bolje ispast glupa nego iz aviona- takav stav bi tribala zauzet. Kažem ti...sve je u glavi.

Neću nikad zaboravit, bila sam na jednom razgovoru za posa, ja i još 10ak ljudi u istoj prostoriji čekamo poslovođu da dođe obavit grupni razgovor s nama. Svi šute...ja sam tila razbit taj svoj strah, ohrabrim se i izvalim toliku glupost da me sram iti napisat šta sam rekla. Naravno, svi su me blido gledali

Pomislila sam u sebi....ma baš me briga, ionako ih nikad više neću vidit
To je bilo negdi u početku kad sam tek počela minjat naćin na koji sam do tada razmišljala o komunikaciji s nepoznatima.
Kad se osramotiš par puta jer si izvalila neku glupost šesti put te neće više ni bit sram

Ne triba na to gledat tako kritično.

kad te citam sve je tesko i povjerovat da si bila takva...stvarno je ziva istina da je to sve samo u glavi,al kad to traje neko vrijeme stvarno se teko oslobodit iz tog kruga

[amarena_1]

a reci mi, kakav je tvoj život bio prije? mislim dok si šutila
jer ja imam dosta problema unazad neko vrijeme, nemam baš puno prijatelja, nekako sam dosta sama, pa mi i to ljuljka moje samopouzdanje..
i već mi je dosta svega toga, želim se promijeniti...

[PoPotrebiLuda]

lamija kaže:

kad te citam sve je tesko i povjerovat da si bila takva...stvarno je ziva istina da je to sve samo u glavi,al kad to traje neko vrijeme stvarno se teko oslobodit iz tog kruga

Istina da se teško oslobodit, pogotovo šta se to s vrimenom bilo odrazilo na sva područja života, npr. nisam dugo imala momka, imala sam samo 1 prijateljicu (doduše bolje 1 prava nego 100 bezveznih), na faksu nije išlo najbolje jer me se smatralo nezainteresiranom za sve predmete jer nisam sudjelovala u raspravama na predavanjima i na poslu je bilo teško jer moj posa se temelji na suradnji i komunikaciji s drugima (možeš mislit na šta je to ličilo) itd., itd.

Ako sam se ja oslobodila onda stvarno može bilo ko tako da u vas dvi uopće ne sumnjam.

[lamija]

idem si jos par puta procitat tvoje prosle postove

[PoPotrebiLuda]

amarena_1 kaže:

a reci mi, kakav je tvoj život bio prije? mislim dok si šutila
jer ja imam dosta problema unazad neko vrijeme, nemam baš puno prijatelja, nekako sam dosta sama, pa mi i to ljuljka moje samopouzdanje..
i već mi je dosta svega toga, želim se promijeniti...

To prije i nije bia život (sad to vidim). Ne zato šta sam šutila nego zato šta nisam imala hrabrosti, samopouzdanja...ukratko imala sam kompleks manje vrijednosti (sad realno gledajući vidim da nisam imala razloga za bit takva) radi toga sam i šutila...jer moje su riči bile "nezanimljive" i "nevrijedne" u odnosu na riči koje su drugi izgovarali.

Nebi tribala krenit sa razmišljanjem da želiš sebe prominit, tribaš samo prominit način gledanja na stvari pa ćeš se time i sama s vrimenom počet minjat. Ali super je stvar šta želiš nekakvu promjenu po tom pitanju. I to je već veliki plus

[amarena_1]

PoPotrebiLuda kaže:

To prije i nije bia život (sad to vidim). Ne zato šta sam šutila nego zato šta nisam imala hrabrosti, samopouzdanja...ukratko imala sam kompleks manje vrijednosti (sad realno gledajući vidim da nisam imala razloga za bit takva) radi toga sam i šutila...jer moje su riči bile "nezanimljive" i "nevrijedne" u odnosu na riči koje su drugi izgovarali.

Nebi tribala krenit sa razmišljanjem da želiš sebe prominit, tribaš samo prominit način gledanja na stvari pa ćeš se time i sama s vrimenom počet minjat. Ali super je stvar šta želiš nekakvu promjenu po tom pitanju. I to je već veliki plus

da, sve isto kao i kod mene...
ja želim TO promijeniti, zapravo i ne želim se skroz promijeniti, jer onda bi već bila neka druga osoba...
a i valjda ima nešto kod mene šta valja, što ne treba mijenjati
a koliko imaš ti godina? ako se smije znati

[tina88]

amarena_1 kaže:

ja znam biti sva u grču kad se nađem u situaciji kad moram pričati...
nije problem pričati sa svojima doma, sa kojom prijateljicom, sa dečkom...
problem je kad se nađem u društvu ljudi koje slabo poznajem ili uopće ne...
tada jednostavno vršim pritisak na samu sebe, ono, već unaprijed znam da ću šutit i samo o tome razmišljam, umjesto da popričam s ljudima...

jer, bojim se da ne kažem nešto glupo, pa opet ako nešto kažem, bojim se da je to nešto bzv, bojim se kakvo će mišljenje formirati ti nepoznati ljudi...

Eto, pored svega što sam rekla u prijašnjim postovima, 'krase' me i ove odlike koje je amarena navela.

PoPotrebiLuda, ti si očigledno uspjela savladati tu prepreku i svaka ti čast. Meni se prekjučer dogodio izvjesni događaj koji je moju nesigurnost samo još više produbio...

[amarena_1]

tina88 kaže:

Meni se prekjučer dogodio izvjesni događaj koji je moju nesigurnost samo još više produbio...

a gle, to ti je kad nemaš samopuzdanja, i neka sitnica, možda beznačajna situacija te skotrlja, a kamoli ne neka mal ojača stvar...
rado bi ti pomogla da mogu
ali moramo si prvo same pomoći...

[PoPotrebiLuda]

amarena_1 kaže:

da, sve isto kao i kod mene...
ja želim TO promijeniti, zapravo i ne želim se skroz promijeniti, jer onda bi već bila neka druga osoba...
a i valjda ima nešto kod mene šta valja, što ne treba mijenjati
a koliko imaš ti godina? ako se smije znati

Svi imamo puno toga šta valja, al smo zaokupljeni onom jednom, dvi stvari koje baš i ne valjaju to je uvik tako.
Od stabla nevidimo šumu (ili obrnuto ) nisam sigurna kako ide

Imam 24.

Mislim da je neka od vas spomenila da je takva ima 2 god. Ja sam bila takva otkad sam znala za sebe.

[PoPotrebiLuda]

tina88 kaže:

Eto, pored svega što sam rekla u prijašnjim postovima, 'krase' me i ove odlike koje je amarena navela.

PoPotrebiLuda, ti si očigledno uspjela savladati tu prepreku i svaka ti čast. Meni se prekjučer dogodio izvjesni događaj koji je moju nesigurnost samo još više produbio...

Šta ti se prekjučer dogodilo? Piši....bit će samo lakše.

[špiljski čovik]

Da se i ja ubacim - tina ovo sve kaj si ti napisala koda sam sam pisal tako da te kužim. Ako te zanima evo kako je meni.Inače imam 21 godinu.
Grčevi u trubuhu a i u ostalim djelovima tijela.
Kad sam među većom ili nepoznatom skupinom ljudi često mi je neugodno a onda sam živčan i znojim se tolko da se bojim ljudima pružit ruku da ne osjete kolko je mokra.
I čini me se kao da svi imaju nešto za reć osim mene a kad i ja oču nešto reć to ispadne muc-štuc(inače pije sam imal problem s mucanjem koje se javi u tim trenucima kad sam napet)
Kad sam na faksu i kad sjedim u klupi obični s nekim koje je klupa il stolaca do tebe progovoriš koju riječ, al ne ja ja samo sjedim u nekom grču i šutim jer mislim da nemam ništa pametni i interesantno za reć. Nekad lupim nešto neprimjereno situaciji i tad bi najrađe propal kroz zemlju.
Čest se u takvim situacijama zacrvrnim i vidi se da mi je neogodno.
A da ne govorim šetlja do doma s nekim poznanikom-strašno.
I tako kad dođem s faksa il odnekud baci se na krevet i tek tada sam opušten i imam osjećaj koda je neko s mene maknul tonu kamenja s mene.

Inače mislim da je sve to zbog manjka samopouzdanja.