Miroslav Mika Antić

[Spadalica]

JEDRA

Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim

zubate kotve da odvalim,
rumenom pesmom da plane mrak

da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak

postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane

to je lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane

sa jednom smeđom, toplom vešću
usne će obalom da mi odu

limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu

za mnom će vetar, kad me sretne
mrmljati neki osmeh nov

krišom ću svima da podmentnem
pomalo svoga srca pod krov

zorom će okolo cveće rađati
gde god sam iz krošnji visine pio

i još će dugo ljudi pogađati
i neće znati ko je to bio

[ilovik]

Stvarno je bio originalan, izvanserijski:

In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

[halfbasic]

Može li mi neko napisati kratku analizu pjesme "Posle ljubavi"? Šta je, da tako kažem, poenta pjesme? Koje je značenje ovih zadnjih stihova "..čega se razdvojeni nikada više nećemo moći sjetiti."? Da li to znači da oboje neće više moći voljeti nikoga drugog, već je prava ljubav moguća samo između njih dvoje?

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao
posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim
olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na
temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna
školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je
gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka
prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok
ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više
nećemo moći setiti.

[Kikilliki]

halfbasic kaže:

Može li mi neko napisati kratku analizu pjesme "Posle ljubavi"? Šta je, da tako kažem, poenta pjesme? Koje je značenje ovih zadnjih stihova "..čega se razdvojeni nikada više nećemo moći sjetiti."? Da li to znači da oboje neće više moći voljeti nikoga drugog, već je prava ljubav moguća samo između njih dvoje?

Ovo sam našla na drugom sajtu:
Posle ljubavi

Ovo je predzadnja pesma zbirke Plavi čuperak, potom sledi pesma Posle detinjstva. Navedene pesme obilježavaju kraj, oproštaj, napuštanje jednog razdoblja i ulaženje u jedno sasvim novo. “Posle ljubavi” za sobom nosi setan i melanholičan ton. Temeljni motivi koji čine pesmu su mladost, raskršće, školska godina, ruke. Oproštaj između dve osobe koje su nekada skupa delile klupu i ljubav opisan je kao njegov odlazak uz prugu, gde trava ima ukus vode, peska i sunca, dok je njen odlazak iza mosta, niz raskršće. Antić je taj odlazak usporedio s razilaženjem dve posvađane osobe. Cela je pesma alegorijski prikazana kao prva ljubav koja polako nestaje. Odlazi u zaborav, kao i mašta i ideje većine dece kada odrastu. Pesma se sastoji od osam strofa slobodnog i nevezanog stiha. Pomno je isplanisana njihova struktura; pridaje na ritmu upravo zbog gomilanja i povećanja broja stihova pri kraju pesme. A, pesma kao da i dalje prenosi taj setan ton, iako se njene reči ne nastavljaju. U predzadnjoj strofi upotrebljen je polisindeton, a u zadnjoj anafora.

Balada

Od svih si devojaka bila tiša,
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda.

Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?

Jedne je noće udarala kiša
Tako krvnički ko čuvari reda.

Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja.

Jer kad su te u svitanja seda
Obešenu našli o drvo kraj vrata

Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo-pola pedlja.