Klima uredjaj

[MC16]

Klima uredjaj

Živim u jednom prijatnom, prohladnom podrumu pokraj velike tržnice. U njemu i leti i zimi vlada stalna temperatura. Zato mi pored ostalih stvari koje mi ne trebaju ne treba ni klima uredjaj kakav su kupili mnogi ljudi sa kojima sam se nekada družio. Ulica iznad moje glave je bučna i zato je prozor mog podruma uglavnom zatvoren. (Ulična buka zapravo i nije jedini razlog, ali o tome nešto kasnije.) Kad sam se tek doselio ovamo otvarao sam veoma rado taj mali prozor. Osobito noću, da bih gledao noćni život na pijaci. Bio je to žestok noćni život. Da budemoo iskreni radilo se o ljubavnom životu noćnih stanovnika pijace koji je onakav kakvog sam ga ja zapamtio bio zaista buran. Ljudi su voleli jedni druge, mnogo i bučno, menjali su tu “ljubav” za novac. Jedna grupa ljudi nudila je novac i u zamenu od pojedinaca iz druge grupe dobijala telesnu bliskost. Ponekad bih, držeći se grčevito obema rukama za rešetke mog malog prozora, napeto posmatrao koliko ljubavi ima u tim malo ostarelim ženama koje bi prvo zgrabile novac, ili ponudjenu flašu rakije, a onda raširile noge i dozvolile kupcu da dodiruje skrivene pregibe njihovih tela. Bilo je i klinaca koji su se davali starijim muskarcima, i tako dalje i tako dalje. Ta masa živog ljudskog mesa, jadnog mesa koja se smrzavala na poledici, bolovala od prostate i hronične upale jajnika živela je od ljubavi i umirala za ljubav. Idealizovao sam ljubav sve do jedne tople letnje noći kada su me polivači ulica spazili kako gledam. Rutinskim pokretima usmerili su svoje šmrkove i napunili moj podrumski stan svakovrsnim pijačnim otpadom kao što su trule šljive, kore od lubenica, otpaci od ribe kao i drugim organskim fragmentima. Tako je i moje shvatanje ljubavi prestalo da bude idealističko i u isto vreme je moj odnos sa pijacom o kome Vam pričam postao manje intiman. Ali to je sve samo uvod u priču i nema nekog dubljeg značaja kao činjenica da sam ja prema merilim našeg gradjanstva jedan prilično propao čovek. Nekada docent na univerzitetu jedne od sadašnjih ex-yu kvazidržavica. Čvrst i nepokolebljiv u svojoj karijeri, istrajan u naučnom radu, vidnjen za profesora, esteta. Odlazio sam na baletske predstave, družio se sa nekonvencionalim devojkama iz Škole za mlade talente (da one su pažljivo i strpljivo izbrijavale svoje noge da ja ne bih primetio neko nepotrebno dlakavo odstupanje i to je valjda bio jedini njihov talenat), držao predavanja, odlazio na more, plivao i bio jedan pristojan i perspektivan mladić. Sada, u vreme je moderno i čitaoci više vole priče o zvezdama, porno glumcima ili barem igračima latinskih plesova, ali ova priča o meni sasvim je drugačija. Tako neponovljiva, a opet tako poznata svakom intelektualcu koji imalo drži i poznaje samog sebe. Zavisi i kako ste vaspitani, mene je na primer vaspitala moja mama. Ona je bila, znate... jedna od onih starijih, finijih i uglednijih gradskih gospodja. Brinula se o mom vaspitanju - prava dama. Mislim, nije me vaspitala ona, plaćala je neke žene da me vaspitaju, nikada me nije dodirivala, ali je plaćala drugim ženama za to. Moja mama je bila jedna divna žena, uvek besprekorne frizure, uvek kontrolisanih crta lica. Prosto jedna žena sa velikim Ž. Vrlo osetljiva, šokirala se kažu kada sam se rodio i prvi put ukakio. Nije mogla da veruje. Njena beba da se ukaki. Ona se verovatno niakda ne bi ukakila u takvoj situaciji. A jas am to činio ponovo i ponovo i frizura moje mame nije mogla vise boti negovana, i ona nije više mogla biti dama, a to joj tata koga nisam imao čast da upoznam uopšte nije objasnio.... Ali o tome drugom prilikom jer sada moram da mislim na ručak.

Znate ručak. Muškarci koji žive sami obično razviju nezdrave navike. Mislim na rutinu. Počnu loše da se hrane. Nekvalitetno. Ja radim drugačije, držim do dobre trpeze i obično jedem kiseli kupus sa komadićima mesa - ličnu varijantu podvarka. To je stari madjarski recept. U tiganju se isprži nešto mesa iseckanog na kockice, doda se i dosta luka, crvene paprike, začina. Onda se rendani kupus doda u sve to, malo se pirja i to je to. Može se jesti sa pavlakom. Zimsko jelo, ima svoj specifičn zadah koji se rado širi iz kuhinje ali kada živite u podrumu uvek je malo prohladno i nikada niste tako daleko od zime i Alpa i deda mraza. I juče sam recimo pravio to jelo, kao i prekjuče. Kao i skoro svaki dan. Zimi kiselim kupus a što mi veoma pomaže da preživim u odba skupoće i ugovora sa MMF-om koji imaju i našu provinciju Evrope dovesti na odgovarajući nivo, ovako, kao lice bez prihoda. Moj kupus obično traje do prvih proletnjih vrućina. Onda smrad polako postane nesnosan i ja sam prinudjen da operem kacu i da ne jedem više kupus, iako bih rado upražnjavao svoju naviku i tokom ostatka kalendarske godine. Ali danas je tek prvi maj i u tekućem periodu ješću i dalje svoje omiljeno jelo koje i drugima toplo preporučujem.
A leti. Pa leti pravim jednu vrstu lake salate od veoma mekanog paradajza (skoro besplatan i skoro truo) i od surutke (znate ona voda koja ostane kada se rasproda sav sir). O tome ne bih dalje da govorim, stvar je duboko intimna zbog mog ljubavnog odnosa sa jednom od prodavačica sira.

[MC16]

Vi se sada, kao moji dragi čitaoci, svakako pitate kako sam ja, jedan docent, naučnik, saradnik jednog instituta i dečko nekoliko gospodjica iz boljih kuća postao podrumaš., lice bez prihoda, intimus jedne prodavačice sira, neko kome je sva radost da posmatra ljubav koju za pare prodaju ljudi jedni drugima i koga još na svetu drži još jedino vera u slobodnu ljubav. I to ću Vam reći, ali bih Vas prvo zamolio za malo strpljenja. Hteo bih jednostavno da Vas uputim na moj estetizam koji me je držao u mladosti. Tako ćete mnogo bolje shvatiti moju ličnost ako Vam je uopšte do toga da je razumete. Ako ne, prihvatite potonji tekst kao blagi niz anegdota o moj malenkosti.

Bio sam kako rekoh jedan sasvim fin dečko, okrenut umetnosti, nauci. Zaljubljen u profesorku likovnog. Ne zbog njenih ogromnih grudi i još veće pozadine već zbog njene mitološke i umetničke važnosti. Pričala nam je naime na jednom času o preistorijskim venerama, boginjama plodnosti, kipovima od kamena koje su predstavljale zrele žene istaknutih bokova i grudi. E pa gospodja Kaća bila je prototip jedne takve zrele žene. Obučena uvek skladno, uvek vodeći računa o svojoj esteticai baš kao i današnje devojke sa reklamnih panoa, ona je u meni probudila ono što neki pisci nazivaju strast. Znate, u to doba 1ene nisu bile tako lepe jer tržisšte mode i kozmetike nije bilo razvijeno. Žene su bile nekako prirodnije nego danas i to me je jako plašilo. Vratimo se na profesorku likovnog - strašno sam se naime divio njenim manikiranim rukama, njenim noktima. Zapravo te debele venere nisu imale ruke, a profesorka ih je imala i sada kada bolje razmislim možda me je baš to privuklo. Kip, beli kip, pa još sa rukama i u bordo manikiranim noktićima i debelim prstima, debelim punačkim rukama.... Nije mi izgledala prirodna već nekako, kao od voska, ukočena. Činilo se da stalno glumi. To me je baš zanimalo. Učlanio sam se odmah u likovnu sekciju. Moja mama to nije baš lepo primila ali je pristala jer je pored Kaće, časove i obuku držao namje i poznati likovni umetnik C.L. koji je u kasnijem periodu postao poznat kao hiperesteta i fašista, maskota nekoliko paravojnih oružanih formacija koje se po okrutnosti behu prilično istakle u ex-yu ratovima. Ali tada je C.L. bio samo bezazleni esteta prepun ljubavi za profesorku Kaću. Baš kao i ja. Na časovima nam je C.L. objašnjavao različite tehnike slikanja. Sedeo je uvek pored gospodje Kaće. Uobičavao je da joj stavi ruku na koleno dok nam govori, zbog uroka kako je objašnjaao dok se ona smejala proizvodeći veoma visoke tonove. Posle časova bi uvek ostajao sa njom da raspremi učionicu. Moja fascinacija likovnom umetnošću počela je da poprima neobične razmere. Kupio sam veliki flomaster “marker”. Počeo sam da se bavim slikanjem po toaletima, prvo u školi, a zatim i u javnim objektima u gradu. Jedne večeri, vratio sam se da pokupim zaboravljenu paletu i u učionici zatekao C.L.-a kako kleči ispred raširenih nogu profesorke Kaće. Izgledalo je kao da nešto trazi, kao da je izgubio nešto, čuos am ga kako mrmlja. Čudna situacija, odmah mi je bilo jasno da nešto nije u redu, nar ne onako kako bi moja mama volela. Tiho sam zato zatvorio vrata i ispisao se iz likovne sekcije. Bio je to mali izlet u moju prošlost, tek da poštovani čItaoci shvate da sam iskusan čovek, polno zreo, seksualno obučen, a ne tamo neki mlakonja i ništarija. Taj dogadjaj sa profesorkom Kaćom učvrstio me je u stavu da svaka veza, svaka relacija izmedju muškarca i žene veza mora imati isključivo estetski karakter i biti čista. Znači bez klečanja ispred nečijih raširenih nogu. Ovo uverenje je kasnije dovelo do mnogih patnji i bilo je sasvim pogrešno, ali tada, kao četrnaestogodišnjak nisam znao i mogao drugačije....

Noć je. Budim se. Nit mi je pobegla, ne znam kako da nastavim ovu ispovest. Komarci lete svuda oko mene. Čujem ih kako zuje, neprijatni su. Onda sleću na moju kožu, osećam male pokrete, ubijam ih rukama, moja krv meša se sa ostacima zgnječenog tela krhkih insekata i biva opet upijena u prljavim iscepanim krpama u kojima spavam. Žao mi je komaraca koje ubijam, to su sve ženke, njma treba naša krv dok su trudne. Ne rade on to namerno, ostanu u drugom stanju a u njihovom minijaturnom nervnom sistemu postoji nešto što verovatno beskrajno urla, osećaj gladi, slepi instinkt i želja da se sleti na nekog toplog sisara i iz njegovih vena isisa dragocena i hranljiva tečnost. Ipak ih ubijam dok se odnekud čuje auto-alarm, jednom, pa još jednom noć probija elektronski zvuk sirene, prvo jednostavan zvučni patern, onda imitacija sirene moćnih američkih policajaca, onda stilizacija nekakve opere. Onda tišina. I onda opet. Psi lutalice laju negde u daljini. “Divna je ovo noć..” U kućama oko mene su stanovi, u stanovima sobe, u sobama kreveti, u krevetima ljudi, u pidžamama i potkošuljama, neki čak po uticajem filmova ili autoerotizma i goli. Spavaju. Hrču. Dremaju i kuntaju, meškolje se u svojim sigurnim jazbinama. Dopire i stenjanje, neko to radi besplatno ili prodaje telo. 2ena zapomaže, mora da joj je neko rekao da je dobro ako je bučna, muškarac misli da je jako dobar “ljubavnik”. A malo zrelije Ukrajinke rade ovde na pijaci. One su meka srca, slovenske duše, daju se i dedama- krompirašima jer život je samo jedan a svi smo mi ipak ljudi. Neko se juri, štikle na asvaltu, šamari. Onda se sve utiša. Pa opet zalaje pas, tuku se mačke, vozovi tule u daljini i brodovi, radni se ljudi odmaraju zbog sutrašnjeg dana, nekada sam znao, sada više ne znam. Znao sam čemu služi noć. Niko ne dolazi, moja su vrata otklučana, moj hodnik prodavačice i prodavci ljubavi koriste kao toalet. I oni moraju negde. Sutra moram da isprosim i/ili zaradim nešto novca. Navijam radio, “Koncert za Aranhuez” uvek izaziva isti razvoj mucnine i egzistencijalne krize o kojoj je govorio onaj francuski filozof. Život je lep, uživam u njemu. Laku vam želim noć.

MC