Eutanazija kucnih ljubimaca

[miss blondie]

ovo mi je teska tema i nerado o tome razmisljam, no svjesna sam da se prolaskom vremena i taj dan priblizava...

naime, imam velikog psa (40 kg) starog 11 godina, koji ima problema s kicmom - pogorsavaju se kako vrijeme prolazi. na 3. katu smo bez lifta i on sve teze silazi /penje se, a sve teze i vani hoda. kada ga boli dobije rimadyl, no on se svejedno drzi i zaigran je i prozdrljiv i ogromna maza

naravno da ne razmisljam o ikakvom uspavljivanju na osnovu sadasnjih problema.

no zanima me, kako jedan vlasnik psa uopce moze donijet odluku da svog ljubimca uspava - ako istu nije primoran donijet zbog izvanrednih okolnosti (nesreca, naglo pogorsanje zdravlja itd)?
kako da ja odlucim (kada znam da to ni nije moje pravo) da je dosla granica gdje se moj pesonja previse muci i da je vrijeme da ga se zagrli zadnji put i uspava? (naravno ne u klinici, nego doma)

uzasno mi je kad ga ljudi gledaju sa sazaljenjem i kometiraju kako se jadan muci?!
kada ja znam da je on bez obzira na otezanu pokretljivost, jos uvijek moj veseli bebonja koji ima isti duh kao prije 5-10 godina

[LazyFox]

Takva odluka je uzasno teska i ja osobno je nisam nikada morala donijeti, ali su moji roditelji prije kojih 10 godina dali eutanazirati nasu kuju malamuta, jer je imala rak koji se nije mogao izlijeciti. Kada se zivotinja vise muci nego sto uistinu zivi i kada joj pomoci nema, vrijeme je da ide. Takva odluka se donosi iz ljubavi i suosjecanja prema zivotinji, a nije i nikada nece biti laka...

[_Maya_]

moraš se pomiriti s time da jednog dana više neće biti tvog psića. dok je on još mali i kad raste o tome uopće ni ne razmišljamo. ni na kraju pameti nam nije smrt tog bića. no kako on sve više stari i kako on sve više pokazuje staračke probleme shvaćamo da ništa nije vječno. ja sam se također nedavno oprostila od svog Astora, njemačkog ovčara koji je imao 15god. imao je pod stare dane velikih problema sa zadnjim nogama i zadnjih dana više nije ni mogao ustati. vet je rekao da mu se više ne može pomoći, da ga je starost pritisla, te da je pitanje dana kad će uginuti. tako smo se odlučili eutanizirati ga. prvo ne znaš dal je bolje ostaviti psa da umre prirodnim putem, uz bol, mučenje i patnju ili da ga se eutanizira. teška je to odluka jer voliš to biće ko člana obitelji, ko najboljeg prijatelja. nezamislivo mi je bilo da ga nema, jer provela sam sa njime cijelo svoje djetinjstvo. grozno mi je bilo!!! osjećala sam grižnju savjesti zbog toga! kao da sam ga se na neki način odrekla. puno sam razmišljala o tome i plakala, no shvatila sam da je to možda čak bilo najbolje za njega, barem ga više ne boli!! a isto tako prošle god mi je uginula kujica Mala koja je imala 18god!! vet je rekao da je ona čudo od psa! nikad nije bila bolesna, jedino što je zadnjih god dana oglušila i oslijepila. ona je umrla prirodnom smrću. 3 dana je samo ležala, nije se ni odazivala, nije jela. nju nismo odvezli na eutanaziju. nismo mogli to napraviti. ona je bila nešto posebno!!
teška je to odluka-dati psa na eutanaziju ili ne!! pogotovo kad ga imaš dugi niz godina i vežeš se za to biće! najbolje je kontaktirati veterinara i posavjetovati se sa njime.
iako mojih anđelića više nema oni će zauvijek ostati u mojem srcu!!!

[Una1980]

blondie vidjet češ da češ sama shvatiti kada je došao taj trenutak
barem je tako bilo samnom
ti kao njegov prijatelj ga najbolje poznaješ i jednostavno češ znati. ne znam točno kako da to opišem..... znala sam da je to-to.


edit: nadam se da taj dan još dugo neće doći

[OOOOOOO]

ajme,grozna,bolna tema!!!
togas se uvijek bojim i strah me da to jednom ne moram dozivit,mislim da bi umrla zajedno s njim.svi mi zelimo da nas ljubimac umre od starosti,da dugo zivi i da se ned muci ali nazalost rijetko kad je bas tako,to bi bilo prejednostavno.neki dan sam bila kod vater. sa mojim ljubimcem i jedna zena je cekala da joj pas bude operiran,jadna sva zabrinuta i pozove ju veter. unutra i kaze da operacija nije uspjela(pas nije bio star imao je tumor)i da se on polako iz anestezije budi ali da joj ona predlaze uspavat ga odmah jer se muci,na sta je ona odmah i pristala da mu skrati muke,ta zena je izletila iz ordinacije zapomazuci,vristeci,van na kisu i da ide vozit,neka zena je za njom izasla da ju smiri jer ovako nije bila prisebna vozit,uzas,nesto strasno ,jos i danas mi je njen plac u usima,tako da mogu mislit kako je to.molim Boga samo da to nemoram nikad dozivit

[miss blondie]

da tema je bas bolna... mislim, jasno je meni da kad peso ne bude vise mogao hodati da nema druge nego ga uspavati.. no gledam ga i on hoce šetati, potrci kad god moze - kratko ali svejedno, znam da ima zelje i duha... no ja se ne zelim pretvoriti u osobu koja radi svoje "sebicnosti" ne moze skratit muke zivotinji.. gledala sam i ja u ordinaciji kako familia starog kokera koji je bio slijep gluh i totalno dezorijentiran, ne zeli "pustiti" nego ga uporno vodi na neke terapije... e u tom trenutku me toliko steglo oko srca i obecala sam si da nikad necu bit takva

[Tina406]

To je jako teška odluka, ne treba biti sebičan pa držati psa na životu jer je tebi teško, nego gledati njegovim očima kako je njemu.

Imam 2 primjera sebičnosti vlasnika pasa. Prva, moja frendica imala je 2 setera, kujica koja je bila u 14 god. i njezinog sina od 7 god., koji je bolovao od epilepsije. Taj seter koji je imao epilepsiju, imao je gadne napadaje, jedan za drugim, nikakve tabl. nisu više djelovale, to više karakterno nije bio taj pas, on je bio izgubljen, ništa nije kužio, vani bi otišao za drugim ljudima, stalno joj je bježao, nije nju prepoznao, i taman kad bi se koliko toliko oporavio od zadnjeg napada dobio bi novi i to više njih isti dan. Jedva je hodao, ali ona njega voli i neće ga uspavati. Mučila ga je i to strašno. Na kraju kada je pas imao napad za napadom, razl. napadaja je bilo par sati i tek onda kada više nije mogao ustati na noge, nakon 10 napadaja isti dan ga je odvezla u vet. stanicu na inekciju. Tek onda. To je sebičnost.

Drugi primjer, fredica koja je imala psa starog 15 god, pas je već bio skoro slijep, nije jeo, jedva je hodao, pišao je po kući nekontrolirano, ona ga je držala na nekakvim tabl. koje mu više uništavaju jetru nego djeluju, držala ga je na infuziji doma, sve samo zato jer on još laje, a ako laje značli da je veseli i da mu je dobro. Čista sebičnost, jer će ona biti tužna ako njega ne bude više.

[huncut]

Nekad nas naprosto mole da ih pustimo da odu. Nasa maca je bolovala, bolovala, bolovala... vukli smo je na infuzije, i po vise puta na dan, ona bi se malo oporavila, onda opet ispocetka... Taj dan, kad je umrla, zvala sam veticu da je dodje uspavati jer vise stvarno nije nista jadna mogla. Dok je vetica stigla i pripremila injekcije, Nina je zaspala sama, u narucju svog najdrazeg.
Danas uvijek mislim da sam je trebala i prije uspavati, da su sva ta lijecenja bila mucenje za nju. Nisi uvijek pametan, zelis najbolje, ali pogrijesis.
Zato se pouzdaj u svoju prosudbu, i uvijek se pitaj sto je za njega bolje.
Mi bismo najradije da su oni s nama zauvijek, ali nazalost nije moguce

[flora]

Ja sam ove godine našla malu macu, predivnu trikolorkicu, macu je netko udario i nije mogla hodati na zadnjim nogicama, našla sam ju kako se vuče na sred ceste, uzela sam ju doma, otišla k veterinaru, vet je rekao da nikad neće moći hodati na zadnjim nogicama jer se već ko zna koliko dana vukla po cesti i koliko je to bilo staro. No uglavnom, pokušala sam ju izlječiti, vježbala s njom, vodila ju van, sve ok prva 3 dana, a onda katastrofa, maca je dobila sepsu. Nisam ja bila tome kriva jer ju je pokupila negdje vani na cesti dok ju još nisam našla. Veterinar je rekao da bi bilo naj bolje da ju se uspava Sve smo pokušali da ju spasimo, ali na žalost nismo uspjeli i dala sam ju uspavati. Puno sam plakala za njom, jako mi je bilo teško, ali mislim da sam ispravno odlučila.

[OOOOOOO]

Tina406 kaže:

To je jako teška odluka, ne treba biti sebičan pa držati psa na životu jer je tebi teško, nego gledati njegovim očima kako je njemu.

Imam 2 primjera sebičnosti vlasnika pasa. Prva, moja frendica imala je 2 setera, kujica koja je bila u 14 god. i njezinog sina od 7 god., koji je bolovao od epilepsije. Taj seter koji je imao epilepsiju, imao je gadne napadaje, jedan za drugim, nikakve tabl. nisu više djelovale, to više karakterno nije bio taj pas, on je bio izgubljen, ništa nije kužio, vani bi otišao za drugim ljudima, stalno joj je bježao, nije nju prepoznao, i taman kad bi se koliko toliko oporavio od zadnjeg napada dobio bi novi i to više njih isti dan. Jedva je hodao, ali ona njega voli i neće ga uspavati. Mučila ga je i to strašno. Na kraju kada je pas imao napad za napadom, razl. napadaja je bilo par sati i tek onda kada više nije mogao ustati na noge, nakon 10 napadaja isti dan ga je odvezla u vet. stanicu na inekciju. Tek onda. To je sebičnost.

Drugi primjer, fredica koja je imala psa starog 15 god, pas je već bio skoro slijep, nije jeo, jedva je hodao, pišao je po kući nekontrolirano, ona ga je držala na nekakvim tabl. koje mu više uništavaju jetru nego djeluju, držala ga je na infuziji doma, sve samo zato jer on još laje, a ako laje značli da je veseli i da mu je dobro. Čista sebičnost, jer će ona biti tužna ako njega ne bude više.

tuzno,ali kad se bas ti nadjes u toj kozi onda pomislis ma kako da ga/ju uspavam tesko ti je i jedan dan da je s tobom vise bilo bi koda ti je netko dao ko zna sta,a opet ako ga/ju uspavas odmah poslije kazes nisam trebao jos koji dan bi pozivio/la.ma opcenito grozno,za mene najbolnija tema,i zalim svakog ko se nadje u toj situaciji

[aiax]

miss blondie kaže:

ovo mi je teska tema i nerado o tome razmisljam, no svjesna sam da se prolaskom vremena i taj dan priblizava...

naime, imam velikog psa (40 kg) starog 11 godina, koji ima problema s kicmom - pogorsavaju se kako vrijeme prolazi. na 3. katu smo bez lifta i on sve teze silazi /penje se, a sve teze i vani hoda. kada ga boli dobije rimadyl, no on se svejedno drzi i zaigran je i prozdrljiv i ogromna maza

naravno da ne razmisljam o ikakvom uspavljivanju na osnovu sadasnjih problema.

no zanima me, kako jedan vlasnik psa uopce moze donijet odluku da svog ljubimca uspava - ako istu nije primoran donijet zbog izvanrednih okolnosti (nesreca, naglo pogorsanje zdravlja itd)?
kako da ja odlucim (kada znam da to ni nije moje pravo) da je dosla granica gdje se moj pesonja previse muci i da je vrijeme da ga se zagrli zadnji put i uspava? (naravno ne u klinici, nego doma)

uzasno mi je kad ga ljudi gledaju sa sazaljenjem i kometiraju kako se jadan muci?!
kada ja znam da je on bez obzira na otezanu pokretljivost, jos uvijek moj veseli bebonja koji ima isti duh kao prije 5-10 godina

nikako..ili teško...mislim da ćeš dobro znat kad je njemu bolje da se ne muči...to ne možeš fulat...a na komentare se ne obaziri nego na ono kaj vet kaže....moj pas je doživio 16. a pametnjakovići su nas od njegove 11. pitali joj kaj se muči.....a još je i moždani u 14.-toj preživio....on se nije mučio da bi ga uspavali....kad se počeo mučiti nismo imali izbora jer odluka pada kad pas počne u mukama ugibati, što se mene tiče....kad mu nema pomoći od ljekova, kad prestane jesti i obavljati nuždu...kad boluje od teške bolesti ne kojoj ga možeš samo održavati na muci.....malo teži hod normalan je za sva starija živa bića pa i ljude...to što se promatračima čini da se on muči zato što šepa ne znači ništa....po mom mišljenju eutanazija koliko nosi lijepo ime ipak gasi život jednog živog bića na umjetan način....nije to baš uspavljivanje

[hella]

ovak, prvo cure su ti dobro rekle dvije vrlo, vrlo bitne stvari.

prvo da se ne obazireš na komentare drugih. to kako netko misli da tvoj pas zdravstveno stoji i kako izgleda je osobni stav čovjeka koji tvog psa ne vidi kroz cijeli dan. samo ti znaš kakav je on doma, da još uvijek živi i da je još uvijek sposoban za život. tu spadaju i veterinari. možeš ih pitati za mišljenje ali nemoj ga uzimati kao činjenicu, samo kao obzervaciju malo stručnije osobe od običnog prolaznika.

a drugo je da ćeš znati kad je došao taj trenutak. ne znam kako bi to opisala - znat ćeš. ja sam tu odluku donijela u sekundi, iako se o tome razmišljalo danima i tjednima. odluka je bila isključivo moja jer se nitko drugi nije mogao natjerati da to izgovori. ali evo, jednostavno sam znala da je to to. da ga boli i da on više ne živi. vjerujem da bi i sam za dva dana uginuo. (btw imao je 15 godina, teških problema s bubrezima, srcem i želucem, što mu je pružalo dosta bolova).

e sad, što se samog tog čina tiče. joj, ne znam kako bi to opisala. ali nemojte se bojati to napraviti. ako osjetite da je vrijeme, ako stvarno znate da je to to. nemojte me krivo shvatiti - ali meni je to bilo pozitivno iskustvo. plakala sam ko kišna godina, bolilo je ko sam vrag, raspadala sam se. ali kada sam ga vidjela kako opušteno leži, kako je miran, po prvi put u jaaako dugo vremena - bila sam sretna. čovjek se navikne vidjeti svog psa u bolovima, i ni ne shvatiš koliko je zgrčen, koliko je ukočen od toga. vidiš ga svaki dan i ti ne primjećuješ tu razliku. a onda kada je moja srećica mala otišao, kada sam ga vidjela da leži kao kad je bio mlad, da ga konačno više ništa ne boli - znala sam da sam mu dala najveći dar koji sam mogla i da sam mu dokazala svoju ljubav. i pokazala da mi je bio važniji od svega, pa i od sebe same.

i da, obavezno to prođite s njim. mi smo išli u ambulantu, ali ljudi su zatvorili za to vrijeme, bili smo sami, ja sam odmah rekla da mi sve kažu, upozorila na par stvari da poslije ne bi bilo problema. i evo zaista, vodili su me kroz to ko da smo obiteljski prijatelji. savjetovali, objasnili sve, zaista su imali brdo razumijevanja. znali su kad da se maknu, a kad da mi se obrate. i zahvalna sam im na tome. isto, ovo što kažeš da biste to doma napravili, zbog toga govorim, meni su rekli da izađem van na par minuta. ja sam odbila, ali žena mi je objasnila, kad pas dobije tu drugu inekciju koja mu zaustavi srce, onda znaju zakazat mišići guze pa psi znaju ispustit izmet. rekli su mi da izađem na tu minutu, da ga ne pamtim tako. i to je bila dobra odluka za mene. bili smo uz njega cijelo vrijeme. i kod prve inekcije i kod druge, samo smo na tu min izašli. kad smo se vratili rekli su mi da eto, možda ne želim vidjeti leš, ali ja sam htjela. i to je isto bila fenomenalna odluka. da toga nije bilo, bilo bi mi sto put teže..

tako da, eto, teško je, užasno je teško, ali znate u sebi da je to dobra odluka i da ste pomogli svom psu, bili do kraja uz njega. i kažem eto - ja sam nevjerojatno zahvalna što sam imala mogućnost biti uz svog psa na taj način i što sam se mogla dostojno oprostiti od svog vjernog pratioca. a o periodu nakon tog čina, uh, to ćemo drugom prilikom..

[Una1980]

potpisujem sve šta je hella rekla

[lilly53]

kad dodje to vreme, znaces.
shvatices u datom trenutku da se nema za sta vise boriti i da jednostavno taj pas i zeli da ode na neko lepse mesto.

no, nemoj se s tim unapred opterecivati, uzivaj u svakom trenutku s njim.

[scottie]

Moj prvi pas je doživio 16 godina....isto je pred kraj jedva hodao, onaj krug oko kuće koji mu je nekad bio prekratak za šetnju, tada je napravio pola, a drugu polovicu smo ga nosili (bio je pas od 10-ak kg).....slabije je vidio i čuo, ali sve je bilo dobro dok nije prestao jesti.....čak ni paštetu koju je obožavao (a znao je da nije smio) više nije htio ni poliznuti.....znali smo da ga moramo pustiti....

....ali još uvijek nismo mogli, 10 dana smo ga vodlili na infuziju svaki dan....možda smo ga samo mučili, ali tada još uvijek nismo mislili da odlazi.....

.....dođe taj dan kad sam shvatiš, odlučiš i pustiš ga da ode

[OOOOOOO]

scottie kaže:

Moj prvi pas je doživio 16 godina....isto je pred kraj jedva hodao, onaj krug oko kuće koji mu je nekad bio prekratak za šetnju, tada je napravio pola, a drugu polovicu smo ga nosili (bio je pas od 10-ak kg).....slabije je vidio i čuo, ali sve je bilo dobro dok nije prestao jesti.....čak ni paštetu koju je obožavao (a znao je da nije smio) više nije htio ni poliznuti.....znali smo da ga moramo pustiti....

....ali još uvijek nismo mogli, 10 dana smo ga vodlili na infuziju svaki dan....možda smo ga samo mučili, ali tada još uvijek nismo mislili da odlazi.....

.....dođe taj dan kad sam shvatiš, odlučiš i pustiš ga da ode

pretuzno.........

[sara4]

hella kaže:

e sad, što se samog tog čina tiče. joj, ne znam kako bi to opisala. ali nemojte se bojati to napraviti. ako osjetite da je vrijeme, ako stvarno znate da je to to. nemojte me krivo shvatiti - ali meni je to bilo pozitivno iskustvo. plakala sam ko kišna godina, bolilo je ko sam vrag, raspadala sam se. ali kada sam ga vidjela kako opušteno leži, kako je miran, po prvi put u jaaako dugo vremena - bila sam sretna. čovjek se navikne vidjeti svog psa u bolovima, i ni ne shvatiš koliko je zgrčen, koliko je ukočen od toga. vidiš ga svaki dan i ti ne primjećuješ tu razliku. a onda kada je moja srećica mala otišao, kada sam ga vidjela da leži kao kad je bio mlad, da ga konačno više ništa ne boli - znala sam da sam mu dala najveći dar koji sam mogla i da sam mu dokazala svoju ljubav. i pokazala da mi je bio važniji od svega, pa i od sebe same.

Hella, mene si rasplakala

[Analara23]

Ajme to je stvarno grozna tema...

Ja sam imala sličan slučaj...

Dobila sam kujicu rota,imala je 2 mjeseca. Zbilja je bila predivna, znam jer
su me ljudi zaustavljali po ulici i divili se, rekli bi da nisu vidjeli još
tako rota sa takvom lijepom glavom!
I sve je bilo super, taman sam završila sa svim cjepivima kad ono
Gina se jedan dan nije dizala iz kućice. Što je bilo jako čudno jer kada
bi mene vidjela odmah bi ustala i počela skakati.
Mislila sam da se prehladila ali nije htjela ni jesti..
Otišla sam kod veta i on ju pregleda, stisne ju među zadnjim nogama
i ona zacvili. On kaže na to da se prehladila i da mi neke tablete.
To je bio prvi dan.
Drugi dan Gina još gore, ne želi sad nikako van iz kućice,niti jede niti pije.
Ja brzo kod veta i on ju pregleda opet i kaže izgleda da se
potrovala ili ima štenećaka (što je meni bilo nemoguće jer je bila cijepljena).
Onda sam ju preselila u svoju sobu da ju mogu bolje njegovati..
Treći dan Gina nije mogla ustati na noge...
Ja brzo kod veta i on joj da infuziju... Mi dođemo doma kada ono Gina
malo bolje. Stala je na noge... ali to nije dugo trajalo,nakon što je infuzija
popustila samo se srušila.
Nije mogla niti obavljati nuždu. Kada bi joj bilo sila, nekako je
digla glavicu i pogledala me. Ja sam znala da je nešto,
digla bi ju i odnesla na travicu. I stvarno..moja Gina je mokrila ležećki...
Ionako bolesna i nikakva nije mi se htjela upiškiti u sobi...
Oko 21 sat četvrtog dana te agonije otišla sam kod veta po još jednu
infuziju.. I dalje mi nije jasno zašto ju nije htio tamo zadržati.
Otišla sam doma i Gina se uspjela ustati na noge i čak popiti vode.
Ja sam bila oduševljena, mislila sam biti će sve u redu.
Peti dan, to je bio ponedjeljak, i moja nona me poslala u školu,makar
sam se ja protivila morala sam ići..
Nakon velikog odmora,znači oko 10,45h nazvao me sada bivši dečko..
Išao ju je vidjeti kako je a kada ono ona je uginula...

Ajme kako sam ja počela plakati...profesorica me pustila da izađem usred sata
počela sam vikati i ridati... Na sve sreću sa mnom je onda bila
sadašnja najbolja prijateljica. Nikako se nisam mogla svladati..
Kada sam došla doma,vidjela sam ju kako na dekici leži vani u vrtu..
Ajme opet sam počela plakati...
Pozvala sam dečka i skupa smo je pokopali u vrtu...
I poljubila sam ju prije nego što sam ju stavila u hladnu zemlju
i rekla joj tiho da je nikada neću zaboraviti..

I nisam.. od tog događaja danas me dijeli 6 godina...
Uginula je točno na dan kada je imala 5 mjeseci...

I sada ima psa koji ima 7 godina i uopće se bojim njenog kraja..
Ne znam da li bi ikada smogla snage da ,ako bude potrebno
odvedem na inekciju.
Mislim da bi to ipak prepustila nekom iz familije
jer još jedno takvo iskustvo nikako mi ne bi dobro došlo..a kao
i nikome od nas...

Eto to je moja tužna priča...

[hella]

e, da, scottie je isto rekla jedan vrlo siguran znak - opći gubitak apetita. moj je pred kraj jeo samo pržene lignje. iako su ga držali na medicinskoj dijeti zbog bubrega, te konzerve nikako nije htio ni pomirisat. nego ono, ja na pod, njega ispred sebe i ajmo nagovaranje.. i inače je bio užasno izbirljiv s hranom, ali pred kraj nije htio čak ni one stvari jest za koje bi se prije prodao.. osim tih j**** lignji.. a mi odustali kad smo vidli da je kraj, pa što pas ne bi barem jeo što voli u zadnjim danima svog života. jedino što evo, ja lignje nisam nakon toga jako, jako dugo mogla jest..

@sara - sorry..

[tonka]

imala sam nj.ovcara.
s 11 godina starosti odlucili smo dati mu da ode.
zadnjih tri mjeseca zivota nije mogao ustati na zadnje noge. a pred kraj je cvilio..boljelo ga je.
imao je super apetit..ali je svaki pomak tijela pricinjavao bol...

je, tesko je. tuzan dan i evo makar je proslo 9 godina od tada oci mi se pune suzama.

miss blondie, znati ces kad dode taj dan... kad dan preraste u bol i kad pokret pricinjava napor i neugodu ...
a do tad uzivajte sto je vise moguce.

moja sestra je imala dobija koji je takoder zivio u zgradi bez lifta. po meni je prerano otiso..( s osam godina starosti) ali stepenice su napravile svoje...