Quote:
8472 kaže:
Želje u raskolu s mogućnostima vode do razočarenja, depri, frustracija, pa i samoubojstva.
Zato je bitno da se želje i mogućnosti balansiraju.
Prilagodiš ono što možeš. Što ne možeš, jebiga. Nemoš pomaknut planinu. Možeš ju zaobići.
I naravno da je jako individualno.
Super si opisao ovo sa psihićkom. Raspon je stvarno velik. Ja sam isto htjela biti pilot, doktorica, nuklearna fizičarka.
Ali nisam sposobna ni za jedno od toga.
I što sad?
I ja sam odrastala misleći kako su moji starci najbolji na svijetu, da boljeg nema, ma vrh, milina, da nema smrti, bolesti, pojam patnje je bio kad bi dobila minus jer nisam napisala domaći rad. Tu obitelj više nemam.
I što sad?
Imam muža i djecu, ali ako se ne brinem o njima neću ih bome imati doživotno. Otići će i muž i djeca.
I što onda?
Radim u struci za sebe, ne ide najbolje, jebiga bolje nego da radim na kasi u Konzumu ili da sam nezaposlena.
I koga briga? One koji su nezaposleni ili rade u Konzumu na kasi?
Ma boli koga kurac za mene.
Dire, niko nije rekao da ne zaslužuješ bolje. Samo sam ti htjela reći da ne živiš u praznim nadama već iskoristiš što možeš, sad, odmah.
Vjerujem da ima stvari zbog kojih bi se mogla osjećati puno sretnije i zadovoljnije.
|
Iz moje prespektive imaš život iz snova. Iz nečije druge možda i ne.
Evo stavio sam oglas na psihokauču. Javilo mi se ljudi...0.
Za jebeno kino. O drugim stvarima da i ne govorim.
Moji starci su meni priuštili djetinjstvo kakvo ne bih poželio ni neprijatelju. Eno ih, živi su obadvoje. Tu je i sjebana genetika za koju nikoga ne mogu kriviti.
Ne vjerujem u Boga, jer sam samo loše dobivao od života.
Ne vjerujem ni u bolje sutra, jer me sutra čeka isti ovakav život ko i danas.
Nemoj se ljutiti ali mislim da bi bilo bolje kad bi se netko relevantiniji javio na temu. Netko tko ima/nema ono što i ja, i da je zadovoljan.
Razgranati mod