Ispod površine američkog filma 70-ih

[PatriotSLO]

Nisam siguran, jel neko već spomenuo genijalnu Rafaelsonovu dramu Five easy pieces:

http://www.imdb.com/title/tt0065724/?ref_=nm_knf_i1

[Nadopuna prehrani]

Nadopuna prehrani kaže:

još malo od beležaka koje sam radio za diplomski.
bob rafelson:
Veliki proboj je doživeo sa Five Easy Pieces (1970), filmom nabijenim egzistencijalističkim idejama i apsurdom pokušaja slobodnog življenja. Glavni lik, Bobby (Jack Nicholson) je rastrzan između iznuđenih izbora. Odrekao se svog velikog muzičkog talenta zbog neuklapanja u buržoasku sredinu iz koje je potekao i živi ispod svojih mogućnosti. Radi na naftnoj bušotini, gde praktično ošljari, jer ga radnički život ne inspiriše i ne zadovoljava, i zabavlja se sa priglupom konobaricom (Karen Black) koja je daleko ispod njegovog nivoa. Bobby je, naravno, nesrećan, a njegova mizerija će kulminirati kada sazna da mu otac umire, pa ode u posetu familiji, to jest ocu na samrti, manipulativnom i zavidnom bratu, njegovoj lepoj, ali elitističnoj devojci i sestri koja nije sigurna u sebe. Dok se dva sveta, svaki grozan i lažan na svoj način bore u njemu, on odlučuje da uradi ono u čemu je najbolji i pobegne, nadajući se da će ovaj put početi svoj život ispočetka. Film je snimljen relativno jeftino, pa je dosta dobro prošao na bioskopskim blagajnama, uz tri nominacije za Oscara (najbolja glavna muška i sporedna ženska uloga, te najbolji originalni scenario).
Egzistencijalističku i apsurdističku liniju Rafelson sledi i u The King of Marvin Gardens (1972). Ne menja ni glavnog glumca, ni suštinsku temu o ljudima razapetim između onoga što jesu i onoga što pokušavaju biti. Ali, ovaj svet je mnogo opasniji od ruralne Kalifornije i motela i benzinskih pumpi viđenih u Five Easy Pieces. Ovde se radi o Atlantic Cityju, gradu koji je trebao da bude raj na zemlji dok nije otkriven Las Vegas, i o opasnim stvarima kao što je varanje mafijaša starog kova za investiciju na Havajima. Jack Nicholson igra Davida, umetnika u pokušaju koji vodi noćnu emisiju na radiju u Philadelphiji. Njegove emisije su pseudo-filozofske i prepune iskrivljenih i dosoljenih anegdota iz njegovog života. Kreativnost mu nije jača strana. On odlazi u Atlantic City da pomogne bratu da izvede posao, za koji će se ispostaviti da je prevara, do kraja. Brat Jason je, pak, suviše kreativan i nedovoljno realan da opstao kao biznismen ili prevarant, večito je u nevolji i nikada to sebi ne priznaje. Uz njega u paketu dolazi i njegova paranoidna i impulsivna devojka i njena usvojena kćer, koja sanja da bude miss Amerike. Uz takvu ekipu, čak ni Davidova veština sa rečima neće pomoći, a film će se završiti sa tragedijom Jasonovog ubistva, i Davidovom interpretacijom toga na radiju.
I njegov sledeći film Stay Hungry (1976), sa Jeffom Bridgesom (nije slučajno proglašen za potencijalnog Nicholsonovog naslednika) u glavnoj ulozi, bavi se sudarom dva sveta. Craig Blake je biznismen visokog porekla, iz stare južnjačke porodice. Živi kao plejboj i zabavlja se sklapajući velike poslove. Jedan od takvih je kupovina zgrade teretane, da bi je preprodao korporaciji i na njenom mestu bi nikao neboder. Kako gazda nije zainteresovan za direktnu prodaju, Craig mora da se sprijatelji sa ekipom iz teretane: gazdom, recepcionerkom i austrijskim bilderom (Schwartzenegger, koji za ovaj film ugrabio Zlatni globus za debitantsko ostvarenje). Ovaj film suviše balansira dve nepomirljive krajnosti: ozbiljan dramski momenat klasne diskriminacije i socijalne segregacije sa jedne strane, i urnebesnu komediju u kojoj Arnie svira violinu sa lokalnim country bandom, a gazda našmrkan kokainom ganja prvo kurve, pa onda i recepcionerku. Kako kaže Roger Ebbert, film je potcenjen i podseća na Nashville, pun epizoda, od kojih su neke briljantno zabavne.

arthur hiller
U okviru matičnog žanra komedije, Hiller je snimio i svoj najpoznatiji film The Out-of-Towners (1970) po pozorišnom komadu Neila Simona. Film govori o paru iz Ohia, koji dolazi u New York u potrazi za poslom. Eksploatišući stereotip o New Yorku kao mestu u kome se dešavaju najčudnije stvari iz oblasti uličnog kriminala, gde su ljudi negostoljubivi i cinični, i gde se ljudi iz manje sredine ne snalaze, film prati par kroz mnogo stereotipih komičnih situacija. Sa solidnim prijemom kud publike i kritike, i jednom nominacijom za zlatni globus, uveo je Hillera u Novi Hollywood, iako je film urađen skoro klasično.
Usledila je iyuyetno emotivna drama Love Story (1970), koja je bila Hillerov kritički triumf (sa jednim osvojenim Oscarom – muzika, i još sedam nominacija – najbolji film, režija, originalni scenario, najbolja glavna muška, glavna ženska i sporedna muška uloga). Film je snimljen po scenariju Ericha Segala, i izašao je uporedo sa njegovim istoimenim romanom, koji je, kao i film, takođe bio hit. U centru priče je Oliver, momak iz bogataškog WASP okruženja, koji se zaljubljuje u siromašnu katolkinju Jennifer, i zbog nje se razilazi sa porodicom. Naslov se može tumačiti dvojako, doslovno, ako se fokusira samo na ljubav između Jennifer i Olivera, ili ironično, ako se fokusira na ljubav u okviru porodice. Replika „ljubav znači da nikad nemaš potrebu da se izvinjavaš“, koju Jennifer kaže Oliveru, on ponavlja na kraju filma svom ocu. Ovaj film je dosta uticao na kasnije melodrame sa socijalnom pričom u pozadini, u prvom redu Pollackov The Way We Were (1973).
Sa sledećim filmom The Hospital (1971) Hiller se oprobao u crnoj komediji. Po nagrađivanom uvrnutom scenariju Paddyja Chaefskog, Hiller je snimio staričnu sliku moderne birokratije, priču o lekaru koji je uznapredovao do administracije, u čemu se ne snalazi. On vodi bolnicu u kojoj vlada haos, koja je pritisnuta birokratijom i ljudskim greškama, i usput promišlja život i svoju ulogu u društvu. Film je bio kritički uspeh, ali nije uspostavio kontakt sa publikom.
Sa Plaza Suite (1971) Hiller se vratio klasičnoj komediji i saradnji sa Neilom Simonom. U pitanju je ekranizacija Simonove predstave, koja u tri čina prati tri različita bračna para i ispituje njihovu sreću.
Sa sledećim filmom Man of La Mancha (1972), Hiller ostaje na ekranizaciji Broadwayskih predstava. Ovog puta u pitanju je musical, paralelna priča o Cervantesovim zatvorskim danima i njegovom heroju Don Quixotu. Hiller je pokazao loš osećaj za vreme, jer musical nikako nije bio na listi poželjnih žanrova tog doba.
Nakon nezapaženog The Crazy World of Julius Vrooder (1974), Hiller snima inteligentnu dramu o Holokaustu The Man in The Glass Booth (1975), po motivima komada Roberta Shawa. Komad i film tretiraju moralnu opravdanost suđenja ratnim zločincima, pre svega kidnapovanom Eichmannu. Glavni lik je Arthur Goldman, čovek koji je preživeo Holokaust i živi kao bogataš na Manhattanu. Kada ga Mosaad kidnapuje pod sumnjom da je on pukovnik koji je upravljao koncentracionim logorom, on učestvuje u predstavi od suđenja kako bi stavio znak jednakosti između ratnih zločina i proganjanja ratnih zločinaca.
Usledili su filmovi Silver Streak (1976), triler-komedija po uzoru na slične filmove iz 50-ih, i W.C. Fields and Me (1976), biografija jednog od velikih, ali zaboravljenih komičara iz hollywoodskog zlatnog doba. William Fields je pao kao žrtva alkoholizma i loše naravi, dobivši polse blistave karijere izgon iz studijskog sistema.
Hiller je nastavio sa snimanjem jeftinih filmova, malo profilisanijih od klasične B-produkcije, ali neapaženih od kritike i publike.

jesam ja, tu gore na početku

[suburbian]

PatriotSLO kaže:

Nisam siguran, jel neko već spomenuo genijalnu Rafaelsonovu dramu Five easy pieces:

http://www.imdb.com/title/tt0065724/?ref_=nm_knf_i1

Baci pogled na prethodnu stranu,Nadopuna je Rafelsona maestralno secirao,samim tim i njegov najpoznatiji film Five Easy Pieces.









U prošlom postu greškom nije htela da mi se učita slika,sada to ispravljam!Uz jedan lapsus koji sam napravio prilikom predstavljanja glavne glumice Marcia Rodd,sad sam primetio,reč je o ulozi dizajnerke enterijera.Sorry!





Još jednom preporuka za sve filmofile.Upoznavanje Alfreda sa disfunkcionalnom porodicom njegove devojke Patsy je u samom centru radnje.Crni humor koji odiše u tim nezaboravnim trenucima,nešto je zbog čega vredi pogledati film.
Jedini film koji bi kvalitetom i sličnosti tematike(dehumanizacije modernog sveta) mogao da parira je francuski film Buffet Froid,genijalnog Bertrand Blier-a, iz 1979.


@Caecus Odlične preporuke,odakle ih samo izvlačiš.Još sam kod Hellmana,biće prilike za dopunu kolekcije.





@Nadopuna William Friedkin mi je jedan od najdražih reditelja,a Exorcist je verovatno najbolja horor drama ikada.Dosta je potcenjen njegov horor The Guardian,doduše nije iz sedamdesete,ali dotični film mi je urezan u memoriju još iz vremena kad sam ga pogledao,približno kad je i prikazan,thanks to VHS copy.



Ko je gledao originalni francuski film The Wages of Fear,potpuno mu deplasirano deluje Sorcerer.Ne pomaže ni Roy Scheider u glavnoj ulozi.




Edit: Nisam video (na)dopunu Rafelsona.

[Caecus]

bit će da imam dovoljno slobodnog vremena

i meni je friedkin jedan od dražih.ja obožavam TO LIVE AND DIE IN LA

da sorcerer je meni nekako prirastao jer sam ga prvog pogledao.a i zbog najboljeg soundtracka tangerine dream i zbog zadnje scene
ali nema sumnje da je french bolji

na tapeti je Ashby.kako sjajan potisnut režiser
shampoo i landlord koje nisam prije gledao su mi jako dobro sjeli


trilerčina :naklon:

misteriozni policijski biser tv produkcije:


i bonus da nebi bilo da je zaboravljen Richard Lester's odlićan sea triler.očita inspiracija za de Bont-ovu Brzinu

[Nadopuna prehrani]

john vukovich, ha? dobar je to live and die...
meni je sorcerer super, verovatno zato što sam ga gledao pre.

[Caecus]

Nadopuna prehrani kaže:

john vukovich, ha? dobar je to live and die...
meni je sorcerer super, verovatno zato što sam ga gledao pre.

nekako mi prije lik vukovich-a nije baš sjedao.bio sma mišljenja da je mogao neki drugi glumac uz petersena.ali nedavno ga gledao opet i drukčijeg sma mišljenja.ali naravno dafoe je tata-mata.a onaj chase je na rubu.xD.i da to je prvi film di sam gledao/zamjetio Turturroa

da za sorcerer je isti case

[suburbian]

Nadopuna prehrani kaže:

Paul Mazursky:

Sa sledećim filmom Next Stop, Greenwich Village (1976) Mazursky se pozabavio sa polu-autobiografskom pričom o rađanju jednog umetničkog pokreta tokom 50-ih godina, kada je ovaj deo New Yorka bio centar snova o slavi i bogatstvu, i pre svega uspehu. Ova nostalgična komedija prikazuje jedan od najvećih paradoksa u umetnosti: da je Novi Hollywood, dubokouman i angažovan, zapravo nastao na drugoj strani Amerike, u ciničnom, intelektualnom New Yorku, a ne u sunčanoj Californiji. Film je prikazan u Cannesu i pokupio apsolutno pozitivne kritike.

Pogledao sam ga zahvaljujući i tvojoj distinkciji dve prirodno suprotstavljene sredine u umetničkom svetu(ovde je to svet pokretnih slika),zapravo dve škole mišljenja kojima je zajedničko jedino ime onog poznatog brda.

Dobar post za najavu jednog dobrog filma.Već si istakao da je film bio rađen,delimično,po životu samog Mazurskog.Oseća se tokom celog filma posebna empatija prema mladom glumcu jevrejskog porekla Larry Lapinsky-om,koga igra dosta dobro Lenny Baker.
Selidba iz kuće njegovih roditelja(Brooklyn) u drugi deo grada(
Greenwich Village) predstavljen je kao potreba za osamostaljenjem i potraga za boljim životom.Popularno "Selo" bilo je u to vreme poprilično avangardno mesto za život.
Uz Larry-ja,prikazana je i galerija interesantnih likova.Posebno mesto zauzima rola mladog Jeff Goldbluma.On igra Larry-jevog kolegu,nadobudnog pametnjakovića,kome dug jezik odmaže na audicijama za uloge.

Christopher Walken takođe ima zanimljivu ulogu.Igra pesnika-ženskaroša,čoveka velikog intelektualnog kapaciteta,ali bez bilo kakve emotivne crte u svom karakteru.



Sve u svemu,odlično iskustvo sa filmom.Da li je Unmarried Woman približnog kvaliteta?





@Caecus

Upravo sam odgledao The Last of Sheila.Na prvi pogled mi je delovala,bar po posteru,da se radi o nekoj tv sapunici tipa The Love Boat
Srećom,reč je o misterioznom trileru koji mami svojom intrigantnom radnjom,a ne samo zgodnom Raquel Welch.
Radi se zaista o dobroj misteriji predstavljenoj poput slagalice,gde šestoro ljudi iz sveta Hollywooda dobija poziv od strane jednog manipulativnog milionera,igra ga standardno dobar James Coburn,da budu gosti na njegovoj jahti prilikom plovidbe Mediteranom.Zašto bi neko odbio takav prijemčiv poziv?
Odgovor na to i mnoga druga pitanja su dati u odličnom scenariju koga potpisuje i čuveni Anthony Perkins(Psycho).
Svako od likova ima određenu mračnu tajnu koju ne želi da otkrije,ali svaka tajna postaje ulog u igri koja postaje smrtonosna.S.H.E.I.L.(A)?!

Caecus,dobra preporuka!





Sledeći film je meni posebno drag još od detinjstva.Možda nije nepoznat,međutim,ne pomenuti ga bila bi nepravda.

Dirty Mary Crazy Larry(1974)








Slična je podela uloga kao u Two line backtop:Vozač,devojka i mehaničar.Razlika je što je tu i policija.Tipičan car chase film koji je postao kultni naslov,uz to je još više učvrstio status Petera Fonde kao jednog od glavnih buntovnika Hollywooda.

Kratak sinopsis:Profesionalni vozač "NASCARa",igra ga Fonda,i njegov mehaničar vrše pljačku sefa iz kancelarije jednog supermarketa,a sve u cilju pravljenja jednog moćnog vozila iz njihovih snova.U bežanju od policije slučajno se zatiče i devojka Mary(zgodna Susan George) sa kojom se spetljao Larry,Peter Fonda,prethodne noći i od koje se odmah ratosiljao,bar je tako mislio.

Žuti 1969 Dodge Charge je proslavljen posle filma.Treba istaći i ulogu Vic Morrow-a,uporni šerif koji juri "negativce".

Odlična zabava sa nezaboravnim krajem koga prati Larry-jeva rečenica "Nothing can stop us now".Preporuke.

[Nadopuna prehrani]

unmarried woman nije nikako loš film, ali se bavi nekako "ženskim" temama. to ne znači da je chick flick. u pitanju je ozbiljna drama o ženskoj sredovečnosti, bez previše patetike. mada, iskreno, da mi nije bio u planu za diplomski, ne bi mi privukao pažnju.

[mary89]

suburbian kaže:

Upravo sam odgledao The Last of Sheila.Na prvi pogled mi je delovala,bar po posteru,da se radi o nekoj tv sapunici tipa The Love Boat
Srećom,reč je o misterioznom trileru koji mami svojom intrigantnom radnjom,a ne samo zgodnom Raquel Welch.
Radi se zaista o dobroj misteriji predstavljenoj poput slagalice,gde šestoro ljudi iz sveta Hollywooda dobija poziv od strane jednog manipulativnog milionera,igra ga standardno dobar James Coburn,da budu gosti na njegovoj jahti prilikom plovidbe Mediteranom.Zašto bi neko odbio takav prijemčiv poziv?
Odgovor na to i mnoga druga pitanja su dati u odličnom scenariju koga potpisuje i čuveni Anthony Perkins(Psycho).
Svako od likova ima određenu mračnu tajnu koju ne želi da otkrije,ali svaka tajna postaje ulog u igri koja postaje smrtonosna.S.H.E.I.L.(A)?!

Caecus,dobra preporuka!

Nisi mogao odoljeti iskusenju da ne otkrijes neki mali detalj, hm?
I ja sam ga pogledala, odlican film.
Obozavam ovu temu.

[tromo]

Tema je odlicna i poucna,

pitanje vezano za film Hannie Caulder 1971:
jel vise akcija ili drama?

[suburbian]

tromo kaže:

Tema je odlicna i poucna,

pitanje vezano za film Hannie Caulder 1971:
jel vise akcija ili drama?

Rekao bih da su podjednako dozirani drama i akcija,ali je prevashodno akcenat bačen na seksipilnu Raquel Welch koja kreće u osvetu.Sama ta slika daje drugu konotaciju,reč je čak o nekoj vrsti parodije western filmova,što ne znači da je loš.Siguran sam da je Tarantino imao i ovaj film kao inspiraciju za Kill Bill.

mary89 kaže:

Nisi mogao odoljeti iskusenju da ne otkrijes neki mali detalj, hm?
I ja sam ga pogledala, odlican film.
Obozavam ovu temu.

Nesumnjivo da si ga pogledala.Jer akronimi ne znače ništa dok se ne odgleda ceo film.Btw...skinuo sam Bobby Deerfield-a koji si preporučila u nekom od ranijih postova,izgleda dosta zanimljivo.





Još uvek sam pod svežim utiskom poslednjeg filma koji sam odgledao.Radi se o filmu The Day of the Locust,domišljat prevod "Sjaj i beda Holivuda".
Koliko se god trudili da budemo u toku sa dopunom sopstvene arhive velikih filmova,uvek se nađe neki naslov koji vas dovede u situaciju da se pitate "zašto ga do sada nisam gledao".Pre dva meseca sam prvi put pogledao genijalni italijanski film The Bicycle Thief,i ostao zadivljen.
Skoro isto osećanje je i posle Schlesingerovog remek-dela.Njegovi filmovi "Ponoćni kauboj" i "Maratonac" ostali su mi kao neki od ponajboljih filmova snimljenih u kinematografiji Amerike.Time je još veća misterija kako sam izostavio njegov možda i najbolji film...mada je još rano za takav konačni sud,međutim,snažne emocije koje kulminiraju u zadnjih dvadeset minuta ne ostavljaju gledaoce nimalo indiferentnim.

Caecus je dao neke generalije o filmu.Vreme dešavanja je "zlatno doba Hollywooda",negde tridesetih godina prošlog veka.Hollywood je,čini mi se,uzet kao metafora za izgubljene iluzije Amerike tog vremena,a to je bilo vreme Velike depresije.
Radnja prati troje glavnih protagonista,stanovnika iz okruga San Bernardina:Fay(Karen Black),fatalna devojka koja radi kao statiskinja na filmu a sanja da bude glumica,Tod,ambiciozni mladi umetnik koji dobija priliku da radi scenografiju za veliki studio u Hollywoodu i last but not least Homer Simpson(genijalni Donald Sutherland),dobrostojeći računovođa kome nedostaje socijalna inteligencija.Tod i Homer su očajnički zaljubljenu u Fay.
Karakterizacija je sprovedena perfektno,a režiser nas polako uvodi u mračni svet Hollywooda i demistifikuje način funkcionisanja lažnog glamura i beskrupuloznosti nosilaca moći "svete šume".

Poslednjih petnaestak minuta je nešto najpotresnije što sam imao prilike da gledam.Tačnije,nijedan horor nije mogao da postigne efekat koji je ostvaren kroz kameru John Schlesinger-a u tim trenucima.Ako ima nekog ko nije pogledao,bolje da ne otkrivam detalje.Jednom rečju,masterpiece!



Donald je zaslužio za svoju transformaciju Oskara.




Izdvojio bih,već je pomenut,i Capricorn One reditelja Peter Hyams-a.Zaslužuje mnogo veću ocenu od one koju trenutno ima na IMDB-u.Ujedno i pospešuje neke teorije zavere



Za ljubitelje Charles Bronson-a jedan manje poznat naslov.Reč je o još jednom u nizu revizionističkih westerna Chato's Land (1972)





Odličan film.Bronson igra polu Apača po imenu Chato.On u samoodbrani ubija šerifa i za njim kreće potera predvođena jednim bivšim oficirom Konfederacije,igra ga čuveni Jack Palance(kamena faca).
Izuzetna fotografija predela koji su snimljeni blizu Almerije(Španija).

[Nadopuna prehrani]

alan j. pakula:

Za većinu svojih filmova koje je režirao, Pakula je bio i producent, a za neke od njih je i napisao scenario. Prvi film mu je bila intrigantna ljubavna priča. The Steril Cuckoo (1969) klasično je osmišljen i režiran film koji u podtekstu prenosi nke od ideja oslobađanja mladih od konzervativnih normi društva. Likovi su postavljeni kontrastno, Pookie (Liza Minnelli) je ružnjikava devojka kojoj ne manjka stava, a Jerry je rezervisan momak kome socijalna komunikacija nije specijalnost. On se uz njenu pomoć pretvara u otvorenog i samopouzdanog čoveka. Pakula je snimio još nekoliko ljubavnih filmova, ali mu je osnovna preokupacija bio triler kao žanr i paranoja kao ideja vodilja.
To se vidi već sa filmom Klute (1971), u kome je tema skoro pa klasična: skrivanje sopstvene perverznosti i očuvanje iluzije morala. Milje je takođe očekivan, prostitutke i njihove dame, ali glavna junakinja (Jane Fonda, za ovu ulogu nagrađena Oscarom) nije tipična prostitutka, ona je glumica u pokušaju, solidnog obrazovanja i finih manira, ali i sa paničnim napadima. Glavni junak (Donald Sutherland) nije heroj opšte prakse, nego je policajac iz malog grada koji za novac pokušava da se snađe u New Yorku, i da otkrije najpre gde je nestao, a zatim kako je nastradao njegov prijatelj. Atmosfera filma je mračna, gusta i paranodina do krajnjih granica, atipično za klasičan noir, a opet bez jakog socijalnog konteksta, kakav će dobiti kasniji Pakulini filmovi. Opšte prisluškivanje i zloupotreba moći postaće njegove osnovne teme sa filmovima koji dolaze.
Nakon nezapažene drame Love and Pain and The Whole Damn Thing (1973), Pakula se vraća trileru kao žanru sa The Parallax View (1974). Producent filma bio je Warren Beatty, koji je i glavna zvezda filma, na scenariju su radili David Giler i Lorenzo Semple Jr, kao i nepotpisani Robert Towne. Film zapravo govori o novinaru koji pokušava da se infiltrira u korporaciju za prljave poslove, politička ubistva i uklanjanje svedoka koja okuplja anonimne očajnike, idealne za žrtvovanje. Česta upotreba teleobjektiva i scena sugestivne montaže kojom glavnom junaku „ispiraju mozak“, inače čest postupak u filmovima tog vremena, služe da podignu nivo paranoidne atmosfere i koriste tipičan Hitchcockov voajerizam. Glavne zamerke onovremene kritike su bile suviše jako vezivanje za Hitchcockove filmove bez režijskog opravdanja, otkrivanje „tople vode“ i natezanje osnovne ideje filma da postoji desničarska paralelna struktura koja ubija liberalne političare. Sa vremenom film je dobio na vrednosti, kada je i politički triler kao žanr zavladao kao jako moderan posle otkrivanja Watergate skandala.
O Watergate aferi nedvosmisleno govori i sledeći Pakulin film All The President's Men (1976), koji se gotovo dokumentarno drži faktografije koju su novinari Woodward i Bernstein iskopali o prisluškivanju političkih protivnika. Kroz film prolazi mnogo likova i organizacija, ali ga živost priče čini neodoljivo lakim za praćenje. Iako je scenario dobio Oscara, kao i sporedna muška uloga, ton i scenografija, prva i druga ruka scenarija su bile odbijene od strane Pakule kao reditelja i Redforda kao ko-producenta. Sa scenografijom je takođe bilo problema, pošto Washington Post nije dozvolio snimanje u svojim prostorijama, gde se veći deo filma i dešava, za potrebe filma izgrađen je studio u Hollywoodu koji verno replicira redakciju poznatog lista. Razlika između filma i knjige za koju su Woodward i Bernstein dobili Pulizerovu nagradu je u vremenskom opsegu. Dok knjiga detaljno opisuje istragu Nixonovih nedela i nedela njegove administracije sve do njegove ostavke, film se završava sa inaoguracijom, dok se u epilogu pojavljuju novinski naslovi koji slede dalji tok istraživanja. Film je nominovan za još 4 Oscara (najbolji film, režija, montaža i sporedna ženska uloga), i imao je uspeha i kod publike, zaradivši blizu 80 miliona dolara, sa budžetom od nešto preko 8 miliona.
Comes a Horseman (1978) je film koji je promašio svoje vreme, i istorijsko i filmsko. I pored snažno pozicioniranih likova dvoje sitnih rančera, krupnog posednika i ljudi iz naftne kompanije, priča jednostavno ne uspeva biti uverljiva: ceo ovaj kaubojski sukob odvija se u doba dobrano industriajlizovanog sveta krajem 40-ih, kada je kaubojština kakvu znamo iz westerna bila zatočena samo na filmove i tematske parkove. Drugo, manir klasičnog westerna nešto je što samo podseća na bledu kopiju filmova Johna Forda, i pripada jednoj prošloj eri u svetu filma. Ipak, osnovna poenta priče o ekonomskim slobodama sitnih vlasnika i sam trostrani sukob (realniji od dvostranog, najčešće crno-belog) nešto su što je u ovom promašenom filmu bilo na mestu.
Starting Over (1979) još jedan je pokušaj reditelja da snimi kvalitetnu ljubavnu priču. Ono što ga razlikuje od većine filmova sa temom razvoda i života ispočetka je komična nota, koja izvire kako iz likova, tako i iz kredibilnih situacija. I pored uspeha da snimi priču sa likovima u sredini koja ne klizi u klišeje melodrame, a idealno zamišljenoj romantičnoj komediji se samo približava, ovaj Pakulin film nije najbolje korespondirao sa publikom i do danas je uveliko zaboravljen.
Sa Rollover (1981) Pakula je nastavio sa paranoidnim trilerima, ali i sa ljubavnim dramama. U ovom filmu dve priče su paralelne. U glavnom toku mladi bankar i udovica starog bankara pokušavaju mahinaciju kako bi preuzeli upravni odbor u banci njenog pokojnog muža. U isto vreme oni grade i međusobni odnos zasnovan na nepoverenju: ona ne veruje u čestitost njegovih namera, a on u njenu sposobnost poslovnog procenjivanja. Ispostaviće se da je bankar bio u pravu, a udovica u krivu, kada njihov pokušaj preuzimanja završi kao katastrofalna globalna kriza, te da je bankarski sistem sam po sebi bio pun fiktivnog novca i trgovine očekivanjima. Zbog zamršenosti radnje i uskosti tematike (Pakula je čovek koji je sklon realnosti, a ne uprošćavanju), film nije ostvario dobru komunikaciju sa publikom i kritikom, pa je prošao nezapaženo, iako bi se danas smatrao vizionarskim.

(da, znam da je rollover iz 1981, ali je svejedno jedan od poslednjih new hollywood filmova)

[Caecus]

@suburbian - preporučam ti ako nisi naišao na ovaj izvanredan film : Cutter's Way (1981)

mystery drama češkog kolaboratora Miloša Formana ----IVAN PASSER
Bone(J.Bridges)------Cutter(John Heard)
briljantan film zavjere,usudio bih se reći najbolji film 80-ih i film kojega su si zapamtili braća Coen!

Buried in a corporate shake-up and largely forgotten until its DVD re-release, Cutter’s Way is very much a product of the American New Wave. Ostensibly about a pair of misfits investigating a conspiracy to protect a wealthy industrialist, the film taps into the same cultural anxieties as Alan J. Pakula’s political paranoia trilogy comprising Klute (1971), The Parallax View (1974) and All the President’s Men (1976). However, rather than pandering to the audience’s belief that someone is out to get them, Passer’s film presents its conspiracy in a deeply ambiguous manner.

[mary89]

Cutter's Way (1981), zvuci zanimljivo, stavljen na downl. listu. :-)

@suburbian, mislim da te Bobby Deerfield nece razocarat, meni je bio odlican.
Chato Obozavam Charlesa, i ovaj film sam stvarno dugo trazila, na kraju sam pogledala cut verziju, ali drago mi je sto sam ga uopce uspjela pogledati.

Inace, za sve njegove fanove preporuka Adieu l'ami (1968), nema veze s temom ali kada vec pricamo o legendi...:-D

[suburbian]

Caecus kaže:

@suburbian - preporučam ti ako nisi naišao na ovaj izvanredan film : Cutter's Way (1981)

mystery drama češkog kolaboratora Miloša Formana ----IVAN PASSER
Bone(J.Bridges)------Cutter(John Heard)
briljantan film zavjere,usudio bih se reći najbolji film 80-ih i film kojega su si zapamtili braća Coen!

Sjajna dopuna odličnog posta o režiseru Alan J. Pakuli od strane našeg stručnog konsultanta Nadopune,mislim pre svega na tzv. političku triologiju paranoje koja je obeležila rediteljevu karijeru.Cutter je pravi odgovor!

Cutter's Way i ja imamo poseban odnos već duže vreme.Čuo sam za film od nekoliko različitih izvora ljubitelja filmske umetnosti,uglavnom su to bile ocene da se radi o jednom izuzetnom delu koje je neopravdano zapostavljeno u svetu kinematografije.
Trudio sam se da ga pronađem ali bi se uvek zadesio neki problem.Tako sam već dva puta bezuspešno pokušao da ga skinem.U oba slučaja ostao sam zamrznut(loši torrenti) negde na polovini.
Imao sam ga u vidu,baš kao i još nekolicinu filmova koje nisam pronašao,ali je tvoja preporuka ubrzala stvari.Konačno sam uspeo u svojoj nameri da ga skinem,treća sreća ,pa samim tim i pogledam.


U principu film bi mogao da se svrsta u sedamdesete jer je rađen po romanu Cutter and Bone iz 1976. godine.To je značajno zbog toga što su post-Vijetnamske rane bile sveže,što se moglo osetiti u Passer-ovom filmskom unikatu.Da,nisi bio daleko od istine kad si ga ocenio kao možda najvećim iz osamdesetih.Smela tvrdnja koja ima uporišta u sjajnom adaptiranom scenariju i isto tako kvalitetnoj režiji.Naravno,glumačka ekipa je takođe na nivou.
Posle gledanja,razmišljao sam na koji me film podseća.Prvi su mi pali Body Heat i Who'll stop the rain,međutim,to su samo neke naznake pošto je reč o potpuno originalnoj priči,te zato analogija sa pojedinim naslovima pada u vodu.

Može se osetiti evropska ruka u vođenju jedne tipične američke priče.Od Passera gledao sam još samo Silver Bears, i to na tv-u negde krajem osamdesetih,pamtim ga i po Jay Lenu,ha, i Stalina.Jesi li gledao Born to Win?

Film je misteriozni triler sa socijalnim komentarom Amerike tog doba.Ostalo je sve atipično za američki film,toliko otvorenih pitanja za prosečnog gledaoca,opet,s druge strane,sve je tako savršeno stilizovano da prosto imponuje.Neću dalje o radnji,posebno kraju,da ne otkrivam previše Mary i ostalima.

Hvala ti za Cuttera,dugujem ti jednu dobru preporuku..samo da je smislim.

mary89 kaže:

@suburbian, mislim da te Bobby Deerfield nece razocarat, meni je bio odlican.
Chato Obozavam Charlesa, i ovaj film sam stvarno dugo trazila, na kraju sam pogledala cut verziju, ali drago mi je sto sam ga uopce uspjela pogledati.

Inace, za sve njegove fanove preporuka Adieu l'ami (1968), nema veze s temom ali kada vec pricamo o legendi...:-D

Ako Bobby zakaže, Al Pacino sigurno neće,he.

Toliko ima kvalitetnih naslova na ovom topicu,očekivano za sedamdesete,da mi dođe da predlažemo jedni drugima i po neki loš film.Čisto zbog balansa.


Što se tiče Adieu l'ami (1968),gledao sam ga dosta davno.Skoro da sam i zaboravio pojedine detalje.

[Nadopuna prehrani]

Peter Bogdanovich

Pod patronatom Orsona Wellesa i dobio je mogućnost da snimi svoj najbolji film The Last Picture Show (1971), film koji prati odumiranje anonimnog teksaškog gradića ogrezlog u materijalizam, koje kulminira zatvaranjem jedinog bioskopa i mobilizacijom jednog od glavnih likova. Snimljen po istoimenom nefilmičnom romanu, film prati nekoliko narativnih tokova, a crno-bela fotografija dodaje na utisku sveopšte dekadencije. U to doba Bogdanovichu je dosta pomagala supruga Polly Platt, koja je producirala njegove filmove. Film je dobio značajnu pažnju publike i bio miljenik kritike, dobivši dva Oscara (sporedna muška i ženska uloga), uz još šest nominacija. Film je izazvao i niz skandala, pošto se Bogdanovich zaljubio u debitantkinju Cybill Shepherd, što je uzrokovalo njegov razvod od Polly Plat.
Nošen slavom od prethodnog filma, Bogdanovich snima retro screwball komediju What’s Up, Doc (1972) u maniru Hawksovih filmova s kraja 30-ih i početka 40-ih godina. U centru zabune su redom isti koferi koje likovi međusobno menjaju u seriji spektakularnih krađa, tuča i jurnjava. Film je dobio zasluženu pažnju kritike i publike, a Bogdanovichu doneo epitet nostalgičara i neoklasičara. Bogdanovich se držao gesla da od tradicije treba uzeti najbolje i da je treba osavremenjivati, a ne dogmatski napuštati. Stoga je učestvovao u formiranju Director’s Company, produkcijske kuće koju je osnovao zajedno sa Coppolom i Friedkinom, a koja je zapravo bila umetničko odeljenje Paramounta, gde je umetnicima davana potpuna sloboda u okviru limitiranog budžeta.
U okviru Kompanije je snimljen i Paper Moon (1973), još jedna retro crno-bela komedija smeštena u doba Depresije, sa Ryanom O’Nealom i njegovom desetogodišnjom kćerkom Tatum (koja je i nagrađena Oscarom). Ovaj bioskopski hit zapravo je bio napušteni projeka Johna Hustona i Paula Newmana, koji je ponuđen Bogdanovichu pre svega zbog epiteta neoklasičara. Ispostavilo se da je to bio pravi izbor, uključujući i izbor glumaca, kao i da je to poslednja saradnja Bogdanovicha i Polly Platt, što se ispostavilo da će Bogdanovicheva karijera ići uglavnom silaznom linijom nadalje.
Daisy Miller (1974) bio je promašen film. Pokušavajući da reciklira The Last Picture Show, Bogdanovich je snimio kostimiranu melodramu po motivima nefilmičnog romana, gde se u istoričnosti i spektakularnosti izgubio humor iz knjige. Film je dobio redom loše kritike, a i publika ga je zaobilazila. Film je zapečatio i sudbinu Kompanije narušivši njen krhki budžet i otvorivši kreativne razlike među autorima.
Sledeći film At Long Lost Love (1975) pokazao se kao još veći promašaj. Mjuzikl koji je pokušao da evocira 30-te nikako se nije uklapao u ukus publike, kao ni kritike. Film se smatra jednim od najgorih ostvarenja u istoriji američke kinematografije.
Sa Nickelodeonom (1976) pokušao je da se vrati na utabanu stazu zanimljivih i veselih filmova, i donekle u tome i uspeo. Film je šaljivi portret karijere Cecila B. DeMilla, kao i podsetnik na korene američkog filma, na beg od Edisona i trustova u Hollywood. Komedija koja vrca mitologijom donekle je Bogdanovichu dala kredita da nastavi da se bavi filmom.
Bogdanovich je nakon toga snimio Saint Jack (1979) na lokacijama u Singapuru. U pitanju je triler o sitnom makrou Jacku koji otvara svoj bordel i sukobljava se sa trijadama. Film je sniman tajno, u strahu da bi singapurske vlasti prekinule snimanje pod šifrovanim nazivom The Jack of Hearts. Kada je film konačno snimljen, zabranjen je u Singapuru i Maleziji zbog psovki i golotinje. Preko producenta ovog filma Hugh Hefnera, Bogdanovich je upoznao svoju sledeću veliku ljubav i opsesiju Dorothy Straten i upleo se u jedan od većih skandala.
Dorothy Stratten bila je najmlađa Playboyeva zečica i udata za ljubomornog i psihički poremećenog makroa Paula Snidera. Njihov brak je od početka bio loš, tako da je Dorothy pobegla kod Bogdanovicha, sa kojim je trebala da snima They All Laughed (1981). Jedne noći, rešavajući razvod sa Sniderom, izbila je svađa u kojoj je ona nastradala. Našavši se u centru skandala, Bogdanovich se našao na meti medija, i za ubistvo je, paradoksalno, bio okrivljavan jednako kao i Snider. Kako je film već bio snimljen, neočekivano je dobio autobiografske konotacije. Distributeri nisu hteli da ga puste u bioskope zbog negativnog publiciteta koji je slučaj imao, pa je Bogdanovich sam otkupio prava za film i sam ga distribuirao. To se pokazalo kao pogrešan potez, film je propao na blagajnama i dobio je negativne kritike. Film je takođe označio kraj ere Novog Hollywooda, zajedno sa ostalim kapitalnim promašajima. Svoje viđenje slučaja Dorothy Straten Bogdanovich je opisao u knjizi Death of a Unicorn. Uporedo sa Bogdanovichevom knjigom, izašao je i film Star 80, u režiji Boba Fossa, koji Snidera predstavlja kao psihopatu, Bogdanovicha kao naivca nesposobnog da zaštiti devojku, a Hefnera kao pohlepnog i pokvarenog. Film je dobio podeljene kritike, a oko cele afere pljuštale su tužbe na sve strane. Da bizarnost bude veća, nekoliko godina kasnije Bogdanovich je oženio Dorothynu mlađu sestru Louise.

[mary89]

suburbian kaže:

Ako Bobby zakaže, Al Pacino sigurno neće,he.

Toliko ima kvalitetnih naslova na ovom topicu,očekivano za sedamdesete,da mi dođe da predlažemo jedni drugima i po neki loš film.Čisto zbog balansa.


Što se tiče Adieu l'ami (1968),gledao sam ga dosta davno.Skoro da sam i zaboravio pojedine detalje.

Naravno , a kada smo vec kod najboljeg glumca ikada.
Ne znam je li netko spomenuo, mozda sam i ja, odlicni The Panic in Needle Park (1971), svi sto tvrde da Al Pacino glumi samo mafijase, pogledati ovaj genijalni film...

[Caecus]

da dobar je.al meni nema kod pacina do njegove nažalost samo dvije suradnje sa lametom
nevjerojatne uloge : naklon :

[mary89]

Da vidi se da je dao sve od sebe da savrseno odglumi serpica. Meni je Lumet, inace jedan od najdrazih, The Offence (1973)

[Caecus]

mary89 kaže:

Meni je Lumet, inace jedan od najdrazih, The Offence (1972)

danas se opet gleda