Da li su Rimokatolici sekta?

[Crveni Grof]

Ovako je glasila tema na Serbiancafe-Diskusije-Pravoslavlje koja je cak dugo bila izdvojena tema (?!) Slucajno sam kliknuo na taj forum jer nisam vjernik a nisam ni' pravoslavac. Fenomen koji mi je privukao paznju je da velika vecina pravoslavnih vjernika smatra da su rimokatolicka crkva, protestantske crkve, pa cak i finska pravoslavna crkva jeres, sekta, otpadnistvo i slicno.

Da nisam bio jedini iznenadjen tom cudnom pojavom, pokazao mi je post jednog Srbina:
--------------------------------------------------------
zlajo (pjesak) - 08. septembar 2004 u 07.41 (registrovani član)

Do sada sam mislio da sam pravoslavac, kao i moj otac i majka, kao moji preci, ali poslije ovakvih diskusija i isljucivosti ne vjerujem da cu ikada vise reći da sam pravoslavac. Moji preci moguce da, ali ja bogami moga - NE.
---------------------------------------------------------

Dalje, dobro mi je poznata medjunacionalna mrznja na Balkanu, sto je donekle i razumljivo nakon rata ali imam dojam da njihovo nepriznanje i omalovazavanje nije uzrokovano politickim desavanjima vec necim drugim. Vjerujem da im to sugerira njihova crkvena elita.

Ja sam katolik ali nisam vjernik te bih, stoga, pitao vas vjernike, da li vi smatrate da su pravoslavna crkva, protestantske crkve, finska pravoslavna crkva, jeres, sekte, manje vrijedne i slicno i da bi se trebale vratiti na "pravi put".

Pozdrav

[zagor]

Gr0f kaže:
Ja sam katolik ali nisam vjernik

Daj mi samo reci kako čovjek može biti katolik a da ne bude vjernik? Zašto ne kažeš da si ateista?

[Dunj@]

Gr0f kaže:
Dalje, dobro mi je poznata medjunacionalna mrznja na Balkanu, sto je donekle i razumljivo nakon rata ali imam dojam da njihovo nepriznanje i omalovazavanje nije uzrokovano politickim desavanjima vec necim drugim. Vjerujem da im to sugerira njihova crkvena elita.

Ja sam katolik ali nisam vjernik te bih, stoga, pitao vas vjernike, da li vi smatrate da su pravoslavna crkva, protestantske crkve, finska pravoslavna crkva, jeres, sekte, manje vrijedne i slicno i da bi se trebale vratiti na "pravi put".

Svašta si tu udrobio. Imaš krive predodžbe o vlastitoj "vjeri". Dobro ti reče Zagor; ne možeš biti katolik i ne biti vjernik. Ili si jedno ili drugo. Možda si samo kršten kao katolik, ali to ništa ne znači. Neka vanjska razlika jest u tome što su pravoslavne crkve nacionalne (a katoličke su internacionalne). Otud se svaki Srbin smatra (i) pravoslavcem, odnosno automatski se tako smatra i za Hrvate da su katolici što je pogrešno, ali je donekle razumljivo zbog povijesti.


Bitno: Svaki pravoslavac kaže da su katolici otpali od prave vjere, a katolici uvijek govore o raskolu, dok razne protestanske opcije možeš prepoznati po žestokom antipapizmu.
Označavanje određenim riječima govori i o stavu.

Inače, svaka od vjera smatra da one druge treba izvesti na "pravi put".

[Crveni Grof]

zagor kaže: Daj mi samo reci kako čovjek može biti katolik a da ne bude vjernik? Zašto ne kažeš da si ateista?

Kulturoloski sam katolik, porijeklom. Kuzis? Nije to bilo pitanje. Ne praviti se blesav!

[Aurora Aurea]

Stav fundamentalistističkih pravoslavnih teologa prema papizmu

Sa duhovne strane gledišta i rimokatolicizam i tzv. pravoslavlje jesu otpad od Istine i jesu sekte i ljudski kultovi koje u središte stavljaju čoveka i ljudski shvatanje Boga, ljudsko tumačenje (izvrnute) Božije reči. Zapravo hrišćanstvo je još u drugoj polovini prvog stoleća, a pogotovo u četvrtom stoleću, kada je se institucionalno vezalo za Carstvo i izgubilo karakter svetog Bratstva, već dosta degradiralo i otudjilo od Istine. I zbog toga su se, jednim delom, i iz krila hrišćanstva iznedrile brojne sekte. Dakako da i u rimokatolicizmu i u pravoslavlju ima čestitijih ljudi, i bilo je i posvećenijih čistome životu ljudi, ali sve to ipak nije dovoljno da se te dve konfesije legitimišu pred Bogom kao 'istinska Crkva'. Te dve konfesije ni po imenu nisu Hristova Crkva. Da bi se pokazale kao Crkva nedostaju im duhovni darovi, pre svega proroštvo, dakle živo vodstvo Duha Svetog. A Duha nema onde gde se duhovno i predano ne živi.

Medju pravoslavnim teolozima i pastirima mogu se naći kako oni koji su za ekumenske projekte sa Rimskom crkvom, tako i oni radikalni koji isključuju svaki oblik ekumenske i pastirske suradnje. Pogledajmo set prezentacija tih isključivijih razmišljanja pravoslavne teologije u kojoj se rimokatolicizam tretira samo kao ropski papski kult..

Prezentacija je data samo kao ilustraciju, i ona ne odražava moj stav. Jer smatram da ni pravoslavni ni katolički teolozi ne vide trnje u vlastitim očima, niti su spremni da ga izvade da bi i drugima mogli istinski pomoći.


* * *

PAPIZAM KAO IDOLOPOKLONSTVO


Papistima je, na žalost, papa važniji od Hrista, a njihovo čovekopokloničko bezumlje došlo je do "dogmata" Prvog vatikanskog koncila po kome je "Sveti Otac" nepogrešiv po pitanjima vere (iako je još u doba u kome je Rim bio pravoslavan bilo papa - jeretika - Honorije, recimo). U buli od 18. novembra 1302. papa Bonifacije osmi je ustvrdio: "Mi objavljujemo, tvrdimo, određujemo, proglašavamo da je potčinjenost rimskom prvosvešteniku za ljudsko biće neophodan uslov spasenja". Papa Eugen je 1439. objavio da "rimski prvosveštenik ima vlast nad čitavim svetom", a bula pape Pavla četvrtog iz 1559. onima koji su mu verni stavlja do znanja da "rimski prvosveštenik, koji je na zemlji zamenik Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, ima punotu vlasti nad narodima i carstvima, i svima sudi".

Ovo učenje važi i među savremenim rimokatolicima. Tako je biskup Bugo 1922. izdao knjigu "Crkva" u kojoj se kaže da Hristos u Pričešću prisustvuje samo "polovično", i da je u toj, najsvetijoj Tajni on "nem"; druga Hristova "polovina" je - sami papa, kroz koga, tobož, Hristos "govori" (nesrećni papisti stalno zaboravljaju na pape kakav je Aleksandar Bordžija, jedan od najkrvožednijih zlikovaca Renesanse; o ostalim "nepogrepivima" da i ne govorimo). Bugo veli: "Idite Isusu, Koji govori: idite Papi (...) Papa je Isus Hristos (!) skriven pod pokrovom koji posredstvom ljudskog organa nastavlja svoju društvenu službu među ljudima". Zaneseni Bugo bunca o "slatkom osećanju koji se okusi pred Darohranilicom (gde je papističko pseudo-pričešće, "hostija"), i kraj papinih nogu"...

Ovakav odnos prema papi omogućio je papama da steknu ogromnu moć koju oni i do dana današnjega poseduju; jer, biti "namesnik Hristov" i "nepogrešiv u pitanjima vere", imati pravo da ti kardinal u toku mise ljubi koleno - zar to ne znači osetiti se svemoćnim i neprikosnovenim, smatrati samog sebe bogom? Za pravoslavne hrišćane to je bogohulstvo u najvećoj mogućoj meri jer Hristu, istinitom bogu i istinitom čoveku, nije potreban nikakav "Namesnik"; On, kao večni Arhijerej, kormilari Crkvom svojom koja brodi prema Carstvu nebeskom. Duh Sveti, duh Istine i Pravde, uči i upućuje pravoslavne na svaku istinu i na svaku pravdu, pa je jasno da u Crkvi niti ima, niti može biti "nepogrešiv" čovek. Po učenju Svetih Otaca čuvar istine nije ni episkop, ni sabor episkopa samih za sebe, nego sav narod Božji, nasleđe Oca i Sina i Duha Svetoga. I episkop može da pogreši; i sabor episkopa može da pogreši; i mnogi verni mogu da pogreše. Ali Duh Sveti, Nepogrešivi i Svesilni, svagda ima Svoje verne prijatelje i svedoke kroz koje u doba zabluda i dogmatskih zastranjenja blista istina Otkrivenja datog Crkvi.
Za sva nedela papizma krive su pape čiji su nesrećni sledbenici postali čovekopoklonici, smatrajući reči papine važnijim od reči Hristovih. Zato je uzaludno očekivati da će se neki (bilo koji!) papa "pokajati" za zločine ustaša nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Jer, onda bi morao da se "pokaje unazad" za sve svoje prethodnike, počev od onih koji su dali blagoslov križarima da u svojem četvrtom ratu poharaju Vizantiju i da nastoje da pokatoliče Romeje. Morao bi papa da se kaje zbog inkvizicije, zbog jezuitskih zlodela, zbog slanja vojske na Srbiju i Rusiju, zbog unijaćenja u Slavoniji i na Ukrajini, u Belorusiji, Rumuniji; morao bi da se kaje zbog progona svetogorskih monaha; morao bi da se kaje zbog reka i mora krvi koje su njegovi sledbenici prolili ubijajući pravoslavne "šizmatike", protestante, Jevreje, Crnce, Indijance itd. kao što neko primeti - to je teorijski moguće, ali je psihološki neubedljivo. Jer, kako reče Njegoš: "Krv je ljudska hrana naopaka", a institucija papstva zbog koje je toliko krvi proliveno od svoje naopakosti se ni do danas nije oslobodila. Ne zaboravimo: upravo zbog papizma i Inkvizicije na Zapadu je nastao ateizam, svojevrsni strah od "surovog" Boga Koga su zapadnjaci videli u postupcima svojh papa, kardinala, biskupa i njima podređenih. Tragedija zapadnog čovečanstva je u lažnom hrišćanstvu, u bezizlazu "nepogrešivosti" jednog čoveka, koji "namesnikuje" Hristu, krivotvoreći Njegov Prečisti Lik ne samo na svoju, nego i na propast mnogih duša papi potčinjenih. Samo iz te perspektive postaje nam jasno zašto je Zapad, ta "kolevka demokratije i slobodoumlja", u svojim dubinama tako "tolerantan" i pun mržnje prema prema onima koji drukčije misle.

[Aurora Aurea]

DA LI IMAMO ISTOG BOGA SA PAPISTIMA


Danas mnogi nastoje da ubede pravoslavne kako nema bitnih razlika u veri između pravih, svetoapostolskih i svetootačkih Hrišćana, udova Tela Gospodnjeg Istočne crkve, i sledbenika namesnika Hristovog na zemlji. Međutim, nije i ne može biti tako. Sama predstava o Bogu kod papista suštinski se razlikuje od pravoslavnog znanja o Bogu i iskustva Boga, mada spoljašnjih sličnosti ima. Pođimo redom.
Evanđelje jasno svedoči da Duh Sveti ishodi samo od Oca Nebeskog (Jn. 15, 26), a da se Sinom Božjim šalje u svet. To je bila vera Istoka i Zapada prvih deset vekova, a Sveti Oci su anatemisali svakog ko bi se usudio da izmeni Nikeo - Carigradski Simvol u kome jasno stoji: "Verujem... i u Duha Svetoga, Gospoda životvornoga, Koji od Oca ishodi..." Papisti su, međutim, u "Simvol" dodali tvrdnju da Duh Sveti ishodi "i od Sina" ("Filioque"), što je zadalo jedan od odlučnih udaraca jedinstvu Istoka i Zapada. Time je Duh Sveti, Jednosuštan i Jednobitan Ocu i Sinu, stavljen u podređen položaj u odnosu na Oca i Sina. Odmah nakon ovoga, pojavio se i niz drugih novotarija u učenju o Bogu, koje su samo produbile jaz.

Takođe, papski bogoslovi ni nekad, a ni danas ne znaju da je Bog, Jedan po Suštini, Trojičan po Licima, stvorenim bićima dostupan kroz bezbroj nestvorenih blagodatnih energija, bez kojih nema stvarnog Bogoopštenja. Suština Božja nespoznatljiva je i nepristupna svakom stvorenju, i angelima i ljudima; ali energije Božje, Koje su takođe Bog, jesu blagodat koja se izliva na stvorenja Gospodnja i čine ih usvojenim čedima Nebeskog Oca. Ova blagodat Svete Trojice obožuje čoveka, sarađujući sa njim u podvigu slobodne ljudske volje. Hristovim Vaploćenjem, Raspećem i Vaskrsenjem mogućnost oboženja postala je realna, i svetitelji su, napojeni blagodaću Božjom, obasjani i umiveni njome, postajali kako kažu Oci, "bogovi po blagodati". Ovo učenje Svetog Pravoslavlja, od Hrista ostavljeno Crkvi kao opit i život, papistima je izgledalo toliko nerazumljivo da su dvojica latinomislećih monaha Verlaam i Akindin u četrnaestom veku svim silama napadali svetogorske podvižnike - tihovatelje (isihaste), predvođene Svetim Grigorijem Palamom, koji su iz molitvenog iskustva znali da se čovek - stvorenje sa svojim Svemoćnim i Sveljubavnim Tvorcem može sjediniti kroz blagodatne energije, projavljene kao svetlost u Hristovom Preobražaju na gori Tavoru. Papisti su tvrdili da je blagodat od ovog sveta - a da se čovek spasava svojim silama i "dobrim delima". To učenje je od pravoslavnih bilo odlučno odbačeno, a na Zapadu je i dan-danas prisutno. Bog papista je, očito bog filosofa i mudraca ovoga veka, a ne živi i Istiniti Bog Avraama, Isaka i Jakova, Bog čovekoljubac, koji blagodaću Svojom kroz Crkvu osveštava svu tvar. Zato je u pravu grčki teolog Galitis kada kaže: "Vera u jednog takvog Boga (u kakvog veruju papisti, nap. prir.) ne razlikuje se od BEZBOžJA (...) Samo stvorenim blagodatima i stvorenim sredstvima ne možemo da dosegnemo do Boga, jer smo večni zarobljenici tvari i ne možemo da prebrodimo barijeru tvarnosti. Jedan takav Bog ne postiji, nije nam potreban." Papski Bog je idol istinitog Boga, veli Galitis; a idolima je, dakako, zabranjeno da se klanjamo. Ponor između Tvorca i tvorevine, nepremostiv silama tvorevine same, premošćen je Bogočovekom Hristom i večnim energijama Trojice, kojima se verni na svakoj Liturgiji pričešćuju.

Papski teolozi su Boga LJubav nastavili da kleveću i na mnoge druge načine. Pre svega, tvrdili su da je Bog smrću kaznio Adama i Evu, a izvorno učenje Crkve je da su Adam i Eva sami sebe kaznili smrću, poslušavši nagovor đavola i opredelivši se da jedu plod poznanja sa Drveta dobra i zla koji im je "zamenio" Boga Koji je život. Anselm Kanterberijski je izmislio teologiju "Božje osvete" po kojoj je Bog toliko bio "uvređen" grehom Adamovim da je NJegov Sin morao da postane čovek da bi se, kroz Krst Hristov, Nebeski Otac "osvetio" ljudskom rodu: tek tako je zadovoljena advokatska "pravičnost" papističkog "Boga" - tiranina. Zapadni čovek je slušao da je Bog LJubav, ali nije znao po čemu je On - ljubav, ako se stalno gnevi i sveti, i ako je stvorio pakao da bi u njemu mučio grešnike. Pravoslavno učenje je, naravno, sasvim drukčije. Bog JESTE Ljubav, i to LJubav koja je Oganj (Jevrejima, 12. 29). On svoju LJubav izliva na slovesna stvorenja, angele i ljude, svagda i stalno, i očekuje da mu oni ljubavlju slobodno uzvrate. Međutim, gordošću zaslepljeni i u tamu potonuli bivši angeli, otrovani mržnom prema Bogu, postali su đavoli, a nepokajani grešnici, odričući se Boga i ljubavi NJegove, đavolima su se u gordosti i u buntu pridružili. Bog ih večno voli, izlivajući na njih Oganj LJubavi. Oni ga večno mrze, uzvraćajući Mu tamom svojih umova i srdaca. Aleksandar Kalomiros veli: "LJubav je Oganj. Svako ko voli to zna. Bog je LJubav, dakle Bog je oganj. A Oganj sažiže sve one koji sami nisu oganj, dok one koji su oganj čini da budu sjajniji i blistaviji (Poslanica Jevrejima, 12, 29) (...) Svi su u istom ognju LJubavi. Ali jedni blistaju dok su drugi tamni". Prema tome, pakao je večan zato što je večna mržnja đavola i nepokajanih grešnika prema Bogu Koji ih večno voli. Oni su iznutra ledeni, smrznuti, jer su mrzeli i mrze, a spolja ih žeže LJubav i Svetlost koju oni ne mogu podneti. Pakao je, dakle, "biti okružen ljubavlju, a mrzeti sve unaokolo" (Kalomiros). Ne znajući za to, i misleći da je Bog - večiti sadista, Zapad se pobunio protiv takvog Boga i nastao je ateizam, bezbožje koje je uvek i antiteizam, protivbožje. Jer se "tvorac pakla" ne može voleti: njega se ili boje ili ga mrze. Ateizam se, to treba zapamtiti jednom zauvek, nije javio na pravoslavnom Istoku, nego na krivoslavnom, inkvizitorskom, teologijom uplašenom Zapadu. Istok je znao za Hrista čovekoljupca i vaskršnju radost, a Zapad je drhtao i skrivao se u mišije rupe filozofije i nauke, ne mogući da podnese monstruoznu izmišljotinu koju su im pape propovedale umesto Hrista. Verujući da je u paklu stvorena vatra ovog sveta, inkvizitori su "krivce" spaljivali na lomačama, a neki od njih su tvrdili kako je jedno od zadovoljstava ovih u raju da gledaju kako se grešnici u paklu muče.

Još mnogo nas suštinski odvaja od papske religioznosti. Učenje o čistiluštu, po kojem se delimično pokajane duše s one strane groba privremeno muče u plamenu, da bi bile spasene; učenje o tome da sveci imaju "višak dobrih dela" koji ulazi u papinu riznicu i zbog čega on za novce može da deli "oproštaj grehova" sadašnjih i budućih, obogotvoravanje Bogorodice za koju papisti tvrde da je "bezgrešno začeta", iako je ona, bez ikakvog ličnog greha, bila podložna praroditeljskom grehu...

Iz svega ovoga je jasno: Pravoslavlje i papizam se suštinski razlikuju, a jedini put ka miru i ljubavi između Istoka i Zapada je pokajanje papista i povratak njihov veri Svetih Otaca i Sabora.

Prema tome, pravoslavni treba da na svaki način izbegavaju uticaj papske duhovnosti: bilo preko nazovi-pobožnih slika koje nam neki nameću kao "ikone", bilo preko njihovih knjiga i brošura, bilo preko propovedi papskih sveštenika. Pravoslavac ne sme ni po koju cenu da se moli sa krivoslavnima, a papisti su, kao što smo videli, krivoslavni. Viđenja koja katkad imaju neki od papinih sledbenika takođe su prelesti (duhovne obmane), i ne treba im verovati. Dovoljno je samo pomenuti da je tzv. "Gospa" koja se javila u portugalskom mestu Fatimi i tobože prorekla mnogo šta o našim vremenia "tražila" od pape da Rusiju, zemlju pravoslavnih, posveti "kultu njenog srca", to jest da se pounijati. Tzv. "Gospa iz Međugorja", s kojom se ni mnogi rimokatolici nisu "slagali", govorila je o skorom "ujedinjenju svih religija", i slično...

Znajući sve ovo, međutim, mi smo dužni da se držimo osnovnog načela naše vere. A to je: voleti grešnike, odbacujući njihov greh; voleti one koji su u zabludi, a prezirati njihovu zabludu; moliti se za one koje je đavo prevario i okrenuo lažnoj duhovnosti. LJubav nam je neophodna naročito danas, kad talasi zla i mržnje preplavljuju svet; naročito danas, kad se Vatikan ponovo diže protiv pravoslavne Srbije, Rusije, Grčke i Bugarske, služeći se, kao i nekada, čas nasiljem, a čas lukavstvom, da bi, po reči Gospodnjoj, ako bude moguće sablaznio i izabrane. LJubav je sila koja spasava i preobražava, krepi i pobeđuje; njome smo sluge Raspete i Vaskrsle LJubavi, Hrista Boga našeg. Zato je Sveti Aleksandar Nevski, koji je papine križare pobedio na Ladoškom jezeru, izjavio: "Bog nije u sili, nego u pravdi".
A pravda je u Pravoslavlju, pravom slavljenju Boga u Trojici.

[Aurora Aurea]

POSTOJE LI PAPSKI SVECI?

Do pada u papsku jeres, sav Zapad je bio pravoslavan, i mnogi Božji ugodnici su zablistai sledeći Hrista, Istok sa visine. Italija se proslavila ispovednicima i mučenicima ranog Hrišćanstva (mošti svetih Petra i Pavla i danas počivaju u Rimu), Svetim Amvrosijem Milanskim, Svetim Venediktom Mursijskim, kao i svetim rimskim episkopima - pravoslavnim papama (papa znači "otac") - Svetim Grigorijem Velikim, Svetim Lavom Velikim, Svetim Maritnom ispovednikom itd. U Francuskoj su se javili pustinjaci u Galiji, čiji je život opisao Sveti Grigorije Turski (iz grada Tura), kao i mnogi blagoverni kraljevi... Irska je imala, Svetog Patrikija Ravnoapostolnog, koji je sa ostrva molitvom proterao zmije još u četvrtom veku; škotska Svetog Ajonu, Svetog Kolumbana, Svetog Munga; Egnleska Svetog Mučenika Kralja Edvarda... Bilo je pravoslavnih svetaca među Germanima i među Romanima, isto kao kasnije među Zapadnim Slovenima (recimo, među česima - Sveti Vaclav i Sveta Ljudmila). Svi su oni verovali u Boga u Koga mi verujemo i ispovedali Ga na način na koji Ga mi ispovedamo, pričešćujući se Hristom kojim se mi pričešćujemo i osveštavajući se Duhom Kojim se mi osveštavamo. Ali, od kad je Zapad otpao od Pravoslavne Crkve i uveo čitav niz dogmatsko-kanonskih novina, stranih Svetom Pismu i Svetom Predanju, tamo svetaca nema. Ne znači da nema dobrih i duševnih, milosrdnih i iskrenih ljudi: ali svetaca nema i ne može biti zato što je Duh Sveti odstupio od onih koji su počeli da žive i misle jeretički. Podsetimo se samo jedne činjenice - papski sveštenici ne mogu da osveštaju vodicu na njihovo Bogojavljenje, nego su, uprkos molitava i obreda, prinuđeni da je SOLE da se ne bi pokvarila; pravoslavni pak, blagodaću duha božijeg vodicu osveštavaju jednom zauvek i ona se nikada ne može ukvariti. Za svetost je neophodno biti u opštenju sa Svetom Trojicom onakvom kakvu je otkrio Logos Božji, Hristos.

Papska jeres uopšte ni ne zna za oboženje nestvorenim Božjim energijama kojima čovek od grudve blata postaje usvojeno čedo Nebeskog oca. NJeni teolozi veruju da je blagodet tvarna, a ne nestvorena, i da se svetost zadobija individualističkim putem, samodovoljnošću juridičko-moralističkog tipa, kao i sumnjivom "mistikom". (Tako, recimo, postoji mistika "srca Isusovog" i "srca Marijinog", iako Sveti Oci na saborima izričito zabranjuju obogotvorenja bilo kog dela Hristovog ili Bogorodičinog tela.) Rimokatolički mističari su uvek bili u većoj ili manjoj prelesti, baveći se molitvom na pijetistički i sentimentalistički način i primenjujući tehnike molitve koje su zabranjene od Svetih Otaca (na primer, Ignacio Lojola je jezuitima ostavio "duhovne vežbe" koje se sastoje u zamišljanju slika iz Hristovog života, što je puko fantaziranje). Prema tome, ni Francisk od Asize, ni Tereza od Avile, ni Ivan od Križa niti bilo koji drugi katolički podvižnik nisu sveti u pravoslavnom hrišćanskom smislu te reči. Sam proces kanonizacije kod papista umnogome je sumnjiv, zasnovan na pravničkom i moralističkom pristupu, a često je reč o pukom administriranju "svetima" određenog kraja ili oblasti. Ima i tragikomičnih primera: tako je Jovanka Orleanka u svoje vreme bila spaljena kao veštica, a nakon nekoliko stoleća je kanonizovana; i Terezi od Avile pretila je lomača, a papa je u devetaestom veku "svecima" proglasio nekoliko inkvizitora, od kojih je jedan za života bio toliko omrznut da je, kao svešteno lice, i za vreme mise u crkvi stajao u oklopu i sa kopljem koje je odlagao tek kada se pričešćivao. Ubili su ga rođaci jedne od inkvizitorovih žrtava: papa ga je rimokatolicima ponudio kao "mučenika".


Takođe, čitanje knjiga koje su pisali papski pisci i mističari je veoma opasno, pošto ta dela obiluju "duhom zablude". Delo Tome Kampisa "O ugledanju na Hrista" je, kako objašnjava Sveti Ignjatije Brjančaninov u "Azbuci duhovnog života" (knjiga objavljena i kod nas, puna prikrivene gordosti koja se zaklanja maskom smirenja, a vezu sa Bogom svodi na raspaljeno maštanje o "ljubavi" i "milosti" Boga prema usamljenoj duši, koja ni ne oseća potrebu za Crkvom kao liturgijskom zajednicom. Na žalost, kod nas su bile popularne knjige poput "Spjeva o bogočovjeku" izvesne Marije Voltorte, desetotomne zbirke fantazija i vulgarno čulnog prepričavanja Evanđelja, koje nikakve veze nema ni sa Svetim pismom, ni sa Svetim Predanjem Pravoslavne Crkve. Crkvena zapovest: "Jeretičke knjige ne čitati" najpouzdaniji je putokaz kad se sretnemo sa nekim od papističkih dela, jer, kako kaže Sveti Isak Sirijanac, ništa tako ne može da naoruža duha hule protiv nas kao čitanje jeretičkih knjiga.

[Aurora Aurea]

LUDILO SREDNJEG VEKA

Kada su otpali od punote Crkve, papisti su svoju veru počeli da shvataju spoljašnje, kao nešto što se mora ispunjavati po sili ritualističke navike i zakona, više ljudskog nego Božijeg. Sveštenstvo ih je zastrašilo predstavom nemilostivog Boga - "inkvizitora", za sitnicu su mogli da budu spaljeni na lomači, a crkva je bila ustanova za sprovođenje papine tiranije. Nije onda ni čudo što su se Zapadnjaci, željni da se povremeno "opuste" i sačuvaju od takvog pritiska, počeli da se u pojedine dane u godini ponašaju razulareno, prostački, pa i bogohulno, što im je, kao svojoj neznavenoj "dečici" (kako ih naziva dostojevski u "Braći karamazovima"), Veliki Inkvizitor i dopuštao.

Postojao je, među papistima, praznik luda ili praznik magarca, tobož u spomen Bogorodičnog i Josifovog bekstva s bogomladencem u Egipat. U centru praznika je bio - magarac. Služene su tzv. "magareće mise", praćene komičnim magarećim revanjem, "Ia!". Ove mise su, verovali ili ne, održavane u katedralama, a kad se završe, sveštenik je, umesto blagoslova, tri puta njakao; verni su, umesto "amin", takođe odgovarali njakanjem. Za Uskrs su u hramovima pričane masne šale: prvi je opet počinjao sveštenik sa predikaonice. To se zvalo "risus pachalis" - uskršnji smeh. Za Praznik luda birani su lakrdijaški opati, biskupi i nadbiskupi, a u crkvama neposredno podređenim papi čak i lakrdijaški papa. Mihail Bahtin, opisujući ovakve "praznike", beleži sledeće: "Za vreme svečane službe izabranog lakrdijaškog episkopa u samom hramu kadilo se, umesto tamjanom, izmetom. Posle "bogosluženja" kler je sedao u taljige natovarene izmetom; klerici su se vozili ulicama i bacali izmet u narod koji ih je pratio". Parodičari, često fratri i župnici, pisali su parodije na "Oče naš", "simvol vere", "Bogorodice djevo", a sačinili su i tzv. "Liturgije" - pijanica i kockara. Na vrhove katedrala stavljane su figure demona, himere, a na ikonostasima izobražavane sramotne slike... Pravoslavnim Hrišćanima u to je teško i da poveruju, ali činjenice su neoborive: tekstovi "magarećih misa" i drugih bogohuljenja došli su do nas, a turistički vodiči posetiocima katedrala pokazuju već pomenute bludopisane predstave u hramovima. Ne treba zaboraviti: kad se ostane bez Boga Istinitog, laž i greh nesmetano caruju nad ljudima. To je bila i sudbina papinih sledbenika.

[Aurora Aurea]

JEZUITI


Jedan od po zlu čuvenih papskih kaluđerskih redova je i red jezuita (isusovaca), koji je, sa motom, "Ad maiorem Dei gloriam" ("Za veću slavu Božju"), u šesnaestom veku osnovao Španac Ignacio Lojola. Osnovni cilj rada bio je obnova rimokatolicizma, ugroženog protestantskom reformacijom. U tu svrhu, Lojola je kao osnovno načelo reda postavio apsolutnu pokornost papi i duhu papizma (mada je, u stvari, red imao velikog uticaja na pape i bio svojevrsna "crkva u crkvi"). Jezuita je, po naređenju više vlasti, mogao biti poslan bilo gde i bilo kad na propoved; on je, kako tvrdi Lojola, po naređenju te iste vlasti morao da smatra da je belo - crno, i obratno, da priznaje nad sobom i vlast beslovesne životinje, ako mu je Bog "odredi"za starešinu.

Jezuiti su se veoma brzo proširili po Zapadnoj Evropi. Osnivajući mnoge srednje i visoke škole, veoma su uticali na razvoj evropske inteligencije; trudeći se da, preko ispovesti, zagospodare savestima ljudi, uspeli su da za kratko vreme steknu simpatije, naročito među ženskim svetom, kome je godila svojevrsna "blagost" jezuitskih "dušebrižnika". Lojola im je sastavio duhovne vežbe koje su se sastojale u zamišljanju slika iz Svetog Pisma i njihovom "sozercavanju" (što je praksa potpuno tuđa svetootačkoj askezi). Takođe, bilo im je dopušteno da lažu i čine druge slične stvari, koje treba da služe "na veću slavu Božju". Pošto su se pokazali beskrupulozni u ostvarenju svojih namera i beskarakterni u tobožnjem ugađanju Bogu, pripisana im je izreka "cilj opravdava sredstvo", a reći nekome da je "jezuita" značilo je reći mu da je licemer i podlac, maskiran obrazinom čovečnosti. Jezuiti su se uključili u rad inkvizicije, a ognjem i mačem su nastojali da šire papizam u Severnoj i Južnoj Americi, među lokalnim indijanskim stanovništvom koje ih se grozilo. Papa im je dao pravo da prodaju indulgencije (oproštajnice grehova), čime su se oni obilato služili, pa su ljudima koji su materijalno pomagali red oproštajnice svih grehova davali dva puta - jednom u toku života, a jednom na samrti.

[Aurora Aurea]

INKVIZICIJA


Papa je, da bi suzbio prave i umišljene jeresi, kao i da bi se borio protiv "veštica i čarobnjaka" uveo Inkviziciju, jednu od najkrvavijih institucija svih vremena. Inkvizicija je trebalo da u ime Hrista, Boga LJubavi, nalazi i kažnjava inakomisleće, predajući ih na mučenja i spaljivanje na lomači. Zato su odmah izmišljena "teološka" opravdanja. (Zaboravila se u potpunosti reč Svetog Jovana Zlatoustog, velikog svetilnika Istinske, Pravoslavne Crkve, koji je govorio: "Jeretičke dogmate, protivne onima koje primismo, treba anatemisati, a bezbožne dogmate treba razobličavati. Ljude pak potpuno štedeti i moliti se za njihovo spasenje"). Tako je Toma Akvinski u svojoj "Sumi teologije" pisao (2/2,11,3): "Ako svetovni vladari falsifikatore novca ili druge zločince odmah opravdano ubijaju još mnogo pre se jeretici, smesta čim im je dokazana jeres, mogu ne samo izopštiti iz crkve, nego i opravdano ubiti". Papa Grgur deveti prvi je poslao inkvizitore (islednike) "jeretičke opakosti" u gornju Italiju, gde je bilo veliko sedište katara (patarena). Njegov prethodnik, Inocentije Treći, (1198-1216) uveo je pravilo po kome se može povesti sudski proces protiv čoveka optuženog za jeres na osnovu tužbe, prijave i "per inquisitionem" (za osobu za koju se javno govori da je "veštica" ili da je jeretik). Inkvizitori su imali posebna ovlašćenja: oni su u isti mah bili i sudije i tužioci i islednici; pošto su papski teolozi i pravnici tvrdili da je jeres "poseban zločin" (crimen excertum), za njeno sudsko gonjenje nisu važila uobičajena pravila. Papa Ivan Dvadeset drugi i Eugen četvrti su savetovali da se sudski procesi vode "bez ustručavanja, sudske buke i formalizma". Inocentije četvrti je svetovnim vlastima naredio (1252) da u procesima protiv osumnjičenih koriste torturu čijom su primenom rukovodili sami inkvizitori. Samo četiri godine kasnije, 1256, papa Aleksandar četvrti daje pravo inkvizitorima da jedan drugog razrešuju od "iregularitta", tj. krivice zbog toga što oni, kao monaška lica - fratri, koriste torturu nad optuženima (eto odakle potiču "blagoslovi" ustaških "vojnih svećenika", koji su svojim "duhovnim čedima" davali "oprost" nakon pokolja pravoslavnih Srba - "šizmatika". Inocentije Osmi je 1484. godine izdao bulu "žarko želeći" u kojoj poziva da najstrože budu kažnjeni svi oni što ometaju inkvizitore u njihovom "bogougodnom" delu.

Inkvizitori (fratri dominikanskog reda, koji su sebe, zbog revnosti, zvali "psima Gospodnjim") imali su pravo da u toku procesa koriste LAŽ. Tako su, recimo, obećavali uhapšenima da će ih pustiti ako sve priznaju i odaju "saučesnike", a kad bi ovi priznali - inkvizitori su ih predavali svetovnim vlastima na pogubljenje (papska psevdo-crkva nije formalno spaljivala jeretike - to su radile vlasti određene države). Drugi metod laganja bio je još podliji: inkvizitor koji bi dao obećanje pred sam kraj procesa, kad žrtva prizna, povlačio se, a na njegovo mesto je dolazio drugi - za koga obećanje nije važilo(!).

Pisani su mnogi inkvizitorski udžbenici. Tako su dominikanci Henrik Institoris i Jakob Sprager 1487. izdali "Malleus Maleficarum" ("Malj za veštice" - setimo se da su ustaše uživale da jasenovačke logoraše, srpske mučenike ubijaju maljevima). Ta knjiga je u čitavoj Evropi do sedamnaestog veka doživela tridesetak izdanja. U njoj su podrobno opisane inkvizitorske veštine i postupci, pa je mnoge "nadahnula" da još revnosnije služe kao "psi gospodnji". Inače, jedan od autora "Malja", Institoris, bio je čovek sumnjivog moralnog života. Papa Sikst četvrti je, recimo, od augzburškog biskupa tražio da ga zatvori zbog pronevere velike količine srebra koje je u Nemačkoj bilo zarađeno zahvaljujući prodaji tzv. "oproštajnica grehova" (indulgencija). Kasnije je Institoris postao papama omiljeni čovek i njegova inkvizitorska aktivnost se nastavila.

Martin del Rio, jezuita (i jezuiti su se pridružili svojoj braći dominikancima) u jednom traktatu savetovao je inkvizitore da budu oprezni kad vešci i veštice na mukama ćute i da ne smatraju to znakom njihove nevinosti. Tobož, đavo im pomoću čini zatvara usta ili njihovo telo sklanja na drugo mesto, a na sprave za mučenje namesti leš (bestidnost do bestidnosti, sve u ime "kršćanstva"). Lek protiv onih koji ćute je - nasilno sipanje vode istima u usta, po mogućstvu što ledenije. što se veštica tiče, njih, smatra del Rio, treba ubijati čak i ako se ne utvrdi da su činima nekom "naškodile" - jer su u savezu sa demonom. Da bi bili što dosledniji "kršćani", inkvizitori su na svoje žrtve stavljali jagnje napravljeno od voska, (da simvolizuje Hrista" - svete mošti), ili su im - (opet na silu!) u usta sipali "svetu vodicu".

Jedan častan čovek, jezuita Frederik Spe (1591-1635) boreći se protiv inkvizitorskog ludila u progonu "veštica", govori o podlosti u postupanju sa uhapšenicima: "Ako uhapšenica pokazuje strah uzimaju joj za zlo jer tvrde da ima lošu savest, ako ne pokazuje strah, tvrde da se pretvara da je nevina". Zbog toga to je reč o "posebnom zločinu", nikom ne dopuštaju advokate. Priznala ili ne - biće ubijena. Mučenja se, sve teža i strašnija, ponavljaju po četiri - pet puta, a sudije, smatrajući da služe Bogu, ne osećaju nikakvu krivicu. Za njih je sramota da se utvrdi da su nekog nevinog uhapsili - čim je uhapšen, mora da je kriv. Žene, uglavnom sirotice i starice, su na mukama bile prinuđavane da odaju druge "veštice" i osobe o kojima nisu ništa ni čule. Bilo je dovoljno da te neko okleveta, pa da odeš na lomaču. U toku isleđivanja primenjivana su sva sredstva koja su kasnije, u Drugom svetskom ratu, ustaše koristile likvidirajući svoje žrtve.

Najkrvavija inkvizicija bila je španska. Nju je naročito negovao Ferdinand "Pobožni", koga je papa proglasio za "sveca" (u žitju mu piše da je "sopstvenim rukama donosio drva za spaljivanje jeretika"). Torkvemada, znameniti veliki inkvizitor Španije, imao je nezavisnost u postupcima čak i u odnosu na papu. Na hiljade ljudi izgubili su živote zbog raznih optužbi - Mavari su ubijani jer nisu hteli da napuste islam, Jevreji jer su se držali judaizma, a domaći "jeretici i veštice" stradali su svakodnevno. Priređivani su i "auto da fei", činovi "javnog ispovedanja vere", pokajanih jeretika koji su zatim spaljivani. Prethodno su bili poniženi i izrugani na najnedostojnije načine. U ovim "auto da feima" uživali su podjednako i španski kraljevi i rulja žedna krvi. Zbog užasa španske inkvizicije u Holandiji je u šesnaestom veku izbio veliki ustanak protestanata koji su uspeli da proteraju papiste - okupatore sa svoje zemlje. Inkvizicija je u španiji postojala sve do početka devetnaestog veka, kada ju je Napoleon ukinuo. Naravno, nije bilo ništa bolje ni u Francuskoj (setimo se "Vartolomejske noći"), Nemačkoj, Italiji i drugde. U susednoj Hrvatskoj procesi vešticama takođe su bili sastavni deo svakodnevice papinih podanika, koji su tek u osamnaestom veku za vreme "prosvećenog apsolutizma" Habzburga shvatili da "lov na veštice" i nije najneophodniji element rimokatoličke "pobožnosti".

Pa i protestanti, odvojivši se od Rima, nisu mogli da se oslobode duha Inkvizicije, kojim je Zapad zaražen i do dana današnjeg. Tako je, recimo, nemački pravnik - protestant Benedikt Karpcov (17.v.) po svedočenju Oldenburga, na smrt osudio 20.000 ljudi! Svakog meseca išao je da se "pričesti" i 53 puta pričitao Sveto Pismo.
Episkop Danilo (Krstić) na jednom mestu kaže: "Jeretička poluvarvarska Evropa kasnije je došla do grozota Inkvizicije, jer teološki nije razlikovala Oganj božanske ljubavi i stvorenu vatru ovoga sveta, misleći da je ta vatra ovoga sveta u paklu i da u to ime može spaljivati. Dakle, pitanje njihovog pogrešnog verovanja vrlo je bitno, jer se dogmatik uvek proverava etikom. Tako je, eto, sedamnaest vekova posle Periklovog doba, u kome policija nije ni tukla, ni hapsila građane, došlo do toga da se u franačkoj Evropi u ime Hrista, Boga Ljubavi, i njegovog tzv. "vikara", "namesnika" pape razbuktavaju inkvizitorske lomače. Zbog toga se zapadnoevropska inteligencija razočarala u hrišćanstvo i stvorila zavereničko društvo slobodnih zidara - masoneriju. Sasvim je prirodno da iz takve tradicije kasnije niče bezbožna Francuska revolucija, a da za njom dolaze otvoreni satanisti - Karl Marksa, na primer (...) Sve što je u Evropi dobro, dolazi iz romejske Vizantije, a sve što ne valja je "domaći proizvod", plod poluvarvarskog, inkvizitorskog duha (savremeni Njegoš bi rekao "tragovi im smrde lomačama") (...) Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabljenu Vizantiju, jer je u njoj video nesalomivi duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa naizgled svemoćnom Rimu odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca.

[Druid]

Samo cu reci ovo da ne "filozofiram" puno:

Crkva + politika i onda malo zacinis u to sve nekoliko ortodoksnih dogmaticnih fanatika i dobiješ netoleranciju i mrznju na
religijskom, nacionalnom i ostalom nivou razlika je li. U svakom slucaju, bezveze.

[Krkan]

Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabljenu Vizantiju, jer je u njoj video nesalomivi duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa naizgled svemoćnom Rimu odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca.

cudo kako sveti savo nije nanjusio banjicu...
bila mu je malo blize...

[Aurora Aurea]

Pregled nekih zastranjivanja i zabluda Rimokatoličke i Pravoslavne crkve:

- Odbacivanje Duha Svetog kao impersonalnog Principa, čime se negira Božija Sveprisutnost, jer Bog samo kao Princip i Sila može biti sveprisutan, ne kao osoba.

- Odbacivanje sedmerostrukog Duha Svetog koji ishodi iz svetog Dvojstva: Iskon-Ljubavi i Iskon-Mudrosti.

- Odbacivanje Dvojedinog Boga, Elohima, odbacivanje Boga i kao Boga-Majku.

- Verovanje da se duša stvara tek pri začeću deteta, dok duša postoji i pre začeća i dolazi iz Neba, iz Božijeg Daha.

- Odbacivanje reinkarnacije, time i Hristovih ranijih utelovljenja.

- Verovanje u uskrsnuće materijalnog tela, umesto u ustajanje i obnovu duhovnog tela, a preobražaj materijalnog.

- Obožavanje idola, kipova, ikona, relikvija, 'svetih' mesta, raspela (što nema veze sa poštovanjem Krsta kao simbola Hristove Žrtve), ...

- Opčinjavanje lažnim čudesima i znamenjima. Nedostatak istinskih harizmatika, pre svega proroka i videlaca.

- Kult svetaca-bogova; istinsko hrišćanstvo ne poznaje svece već samo ljude svete Životom, svete u Bogu i po Bogu, Duhu Života. Verovanje da se čovek posvećuje obožavajući 'svece' je duboko pogrešno.

- I u jednoj i u drugoj crkvi sveti sakramenti su izopačeni, što se vidi najbolje u pričesti, euharistiji koja se ne obavlja deljenjem jednog blagoslovenog beskvasnog hleba i jednog pehara pomešanog vina.I jedna i druga crkva izbacili su Gospodnje večere, agape.

- Pretvaranje posvećinanja Bogu male dece u posvećivanje konfesiji i u krštenje. Istinsko krštenje u vodi i ognjenim Duhom sledi samo nakon duboke pouke i prihvatanja Hrista.

- Kult raskošnih zdanja-hramova koji svedoče za zanemarivanje duše kao Božijeg hrama.

- Odbacivanje jednostavnog prahrišćanskog odevanja (u bele lanene haljine) i odevanje klera u skerlet, crninu, raskoš,...

- Odbacivanje vegetarijanske ishrane koja je obeležavala prahrišćanstvo, čiji najbolji reprezent je bio Isusov brat, Jakov Pravednik, prvi episkop Crkve u Jerusalimu.

- Postojanje glomazne i autoritarne hijerarhije koja negira jednostavnu prahrišćansku služiteljsku hijerarhiju: episkop, presbiter, djakon. Postojanje raznih kaludjerskih redova koji kopiraju starorimske kolegijume.

- Vezivanje za etnos ili ukalupljivanje u lažni kosmopolitizam, internacionalizam, sve do mondijalizma. Vezivanje za državu i njene institucije. Život sa svetom i za svetovne vrednosti. Odsustvo gromke kritike raznih društvenih izopačenosti i pogubnih trendova.

- Onemogućavanje ženi da bude sveštenik, ženi koja je u prahrišćanstvu mogla da bude i izabrani prorok.

- Gubljenje milodarnog desetka i uvodjenje crkvenog poreza.
- Bogaćenje crkve ponajmanje priliči Hristovoj Crkvi; takodje industrijske akcije, pa čak i one u vojnoj industriji.

- Pokrivanje Božije reči ljudskim predanjima i ljudskim tumačenjima i dogmama.

- Verovanje da sveštenik nekom može da otpusti grehe. Čovek-sveštenik može samo da ukaže da će se gresi od strane Boga razdrešiti ukoliko se čisto živi.

- Odbacivanje Hiljadugodišnjeg Zemaljskog Carstva Mira koje će se preliti u večnost. Odsustvo rada na izgradnji Hristovog Carstva.

- Verovanje u natrprirodno začeće Hrista Gospoda. Hrist je čisto začet od čistih roditelja uz blagoslov Duha, po volji Neba.

- Zanemarivanje dana posvećenog odmora i Božijih svetkovina; ako se i neke od njih svetkuju, čini se do razuzdano i nedolično.

- Nedostatak žive vere u živog Boga, vere koja je i vernost, koja Božiji Zakon stavlja u središte svih životnih strempljenja i potvrdjivanja. etc

[swaschta]

Aurora Aurea, svaka cast sto si dajes toliko truda, ali ipak mislim da kraci postovi imaju vise utjecaja. Isto kao kad razgovaras, monolog od 45 minuta se tesko prati, crtica od 5 minuta se pamti.

Grofe, sto se tvog pitanja tice, sazeo bih to u par rijeci: svatko tko se maknuo od izvornog Biblijsko ucenja je pripadnik sekte. I katolici i pravoslavci su optereceni tradicijom koja im je vaznija od onoga sto pise u Bibliji. Vjerujem da i medju jednima i drugima ima pu iskrenih ljudi, ali svatko od njih je dosao ili ce doci do situacije kada ce morati sam odluciti kako dalje.

[zagor]

Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabljenu Vizantiju, jer je u njoj video nesalomivi duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa naizgled svemoćnom Rimu odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca.

I vaso vjeruje u svece?

[el - Fatih]

Auroro, daj mi molim te reci na kojim si pilsevima da ih n e bi zabunom uzeo, ovo sta ti pises (nije mi se dalo sve procitat) je brutalno mijesanje istine, poluistine i lazi, kako to da nisi spomenuo roze slonove koji dolaze.
Isusove ranije reinkarnacije?!
U koga se to po tebi Isus prije reinkarnirao?
Jel ti pises o krscanstvu ili necem drugom?
Tema je koliko sam shvatio donos Katolicke i Pravoslavne Crkve i njihovi pogledi na ove druge, a ne ovo sta ti baljezgas.

[Revolver]

el - Fatih kaže:
Auroro, daj mi molim te reci na kojim si pilsevima da ih n e bi zabunom uzeo, ovo sta ti pises (nije mi se dalo sve procitat) je brutalno mijesanje istine, poluistine i lazi, kako to da nisi spomenuo roze slonove koji dolaze.
Isusove ranije reinkarnacije?!
U koga se to po tebi Isus prije reinkarnirao?
Jel ti pises o krscanstvu ili necem drugom?
Tema je koliko sam shvatio donos Katolicke i Pravoslavne Crkve i njihovi pogledi na ove druge, a ne ovo sta ti baljezgas.

Da i ja se to pitam.Kakve sad vražje reinkarnacije.
To je ono kad nemaš što napisati pametno o svojoj vjeri onda kao Aurora možeš samo napadati druge.

Sveti Sava je predosjetio Jasenovac a Staru Gradišku i Blajburg.

[Aurora Aurea]

zagor:

» I vaso vjeruje u svece?«

To je tudja misao, citat, ne moj stav i moje zaključivanje.
Brat Vasa ne veruje u svece već u svete ljude, svete u Bogu i po Bogu, u one kroz koje Bog živi i odredjuje njihove misli i dela.

el - Fatih:

» Auroro, daj mi molim te reci na kojim si pilsevima da ih n e bi zabunom uzeo, ovo sta ti pises (nije mi se dalo sve procitat) je brutalno mijesanje istine, poluistine i lazi, kako to da nisi spomenuo roze slonove koji dolaze.
Isusove ranije reinkarnacije?!
U koga se to po tebi Isus prije reinkarnirao?
«

Pravoslavnu kritiku katolicizma sam prezentaciono i ilustrativno preuzeo i doterao je da bude čitljiva na latinici sa stranica pravoslavnog duhovnog centra vladika Nikolaj Velimirović:

http://www.vnikolaj.org.yu
http://www.vnikolaj.org.yu/katolici.html

O ranijim Isusovim inkarnacija podrobno sam govorio na temi Utelovljenja univerzalnog spasitelja:

https://www.forum.hr/showthread.php?s=&threadid=15825

» Jel ti pises o krscanstvu ili necem drugom?«

Pišem o istinskom hrišćanstvu, nazarenskom hrišćanstvu, i govorim i o lažnom hrišćanstvu i otpalom hrišćanstvu.

revolver:

» Da i ja se to pitam.Kakve sad vražje reinkarnacije.«

Reinkarnacija je božanski princip, a u satanskom svetu ona dobija i dijabolički, vražji karakter, onda kada duša hrli u meso da bi se čulno iživljavala i da bi služila satani.

» Sveti Sava je predosjetio Jasenovac «

To su tudje misli, citati, ne moj stav. Ja sam tačno predosetio da nećete pročitati uvodne naznake onog seta izlaganja i da ćete mi pripisati kao lični stav ono što sam samo ilustrativno preneo.

[odgovorko]

Je li sviet čekao stolječa da bi iznjedrio sektaštvo. Majstor prevare Sotona nije tako dugo oklijevao.
Seccio (lat.)- odcijepiti, odsiječi. Što se od čega odcijepilo, zašto i kada. Duga i potresna priča. No ja ću je maksimalno skratiti. Da li je brojnost neke religiozne skupine dobar temelj za prosuđivanje što je sektaštvo a što nije. Nije li Isus rekao nešto posve suprotno. Naime, da je malo onih koji idu uskim (pravim) putem. Na nama je da taj broj učinimo što je moguće večim.

Još za života apostola bilo je nekih koji su pokusavali uobliciti krscanstvo po vlastitom ukusu
"Ali nemojte da vas zavedu, jer neće doci ( strasni dan Jehovin) dok najprije ne dodje otpad" (2. Sol. 2:3).
Je li Sotona čekao 19 vijekova vrebajući da nadahne nastajanje 'otpada'. Nikako ne?
Što su bila njegova mocna oruzja, protiv kojeg je čovjecanstvo bilo nemocno ukoliko nema štit od Rijeci Bozje
Filozofija:
Krscanstvo je pocelo sa strmoglavljivanjem onda kad je nastojalo grcka filozofska gledista uskladiti sa krscanskim učenjem. Onda dakle, kad je kršćanima bilo intelektualni izazov pojmiti grcku filozofiju i Platonove ideje o besmrtnosti duse.
Kada je strmoglavljivanje nastavljeno?
Umjesto da službeno priznanje krscanstava, kao religije Rimske imperije, bude povoljan momenat, desilo se za krscanstvo nesto jos pogubnije od proganjanja. Postalo je religija za prestiž i političku promociju, (kao i danas) nešto s čime je se moglo isticati . Već iskrivljena Kristova nauka, prožeta kompromisnim spajanjem paganskih obicaja, pomogla je nastajanju snažnog političko-religiozniog elementa - rimokatolicke crkve koja je stoljecima kroz instituciju "svetog rimskog carstva" i papinstvo krojilo politiku Evrope i svijeta. U njezinim njedrima izrodili su se imperijalisticki križarski ratovi, zastrašujuca inkvizicija i dr. Njezini misionarski pohodi po svijetu bili su plašt za kolonizaciju, a vjerovanja koja su iz toga su proizasla su smjesa plemenskih vjerovannja i nečega sto nije niti nalik krscanstvu.
Raskoli:
Intelektualne filozofsko - teoloske ideje sve više su udaljavale kršćanstvo od naroda. Vise nije bilo vazno razumjeti ideju. Bilo je vazno obraniti je, po cijenu i raskola koji se odigrao cini mi se 1056 godine. Cjepkanje (sektaštvo)je nastavljeno do savremenih dana.
Veliki majsrot prevare ne daje predaha. Vadi sve vise aduta a jedan od njih je nacionalno-vjerska indetifikacija.
Ljudi vole da se busaju u prsa svojom nacijom, utoliko bolje ako je obojena religijom. Na nebesima je rodjen jedan veliki svijet nacionalnih heroja - svetaca. Svijet koji ne postoji. Kršćanstvo je postalo toliko obimno i komplikovano da je bilo potrebno silno školovanje da bi se pojmilo. A narod..?
Narod voli tajne i dogme koje ne treba razumjeti. Zar da narod muči muku da razumje trojedinog boga i transupstancijaciju krvi i tijela Isusova. Sto manje razumje manje je kriv.
Narod bogme voli i freneticno dizati tri prsta u vis. A kad digne tri prsta onda je tako močan i snažan. Usužuje se nazvati i nebeskim.
Sotona zna da je čovjek, osim ponosom, biće ispunjeno emocijama, i tu osobinu je iskoristio za uoblicavanje svakojakih oblika religioznih štovanja, po ukusu naroda, običaja i emocioonalne gladi.
Milijunima je vaznije odavati religioznu čast bogorodici negoli razumjeti zasto je Isus morao dati svoj zivot.
Narod voli pompu pa su religiozni obredi vremenom postali parade pompe i kica, a na zapadu čak i glamura.
narod voli samoopravednost pa religije svijeta obiluju postovima, isposništvom, besmilslenim odricanjima, pustinjaštvom i dr. da bi svoju samopravednost nahranio.
Ne, nije Sotona cekao 19 vjekova da nacini svoje remek djelo. lažno kršćanstvo - lažnu religiju uopće. Nije gubio vrijeme.
Uvjek je doduse kroz istoriju bilo malo žita u kukolju kako kaže isus.
Medjutim svako nastojanje da se razobliče crkvene dogme je prošlo onako kako je Isus prorekao. Bilo je dovoljno da snažna crkva proglasi nesto za herezu i – gotovo, kukolj je preplavio zito. A nekad je cak i posjedovanje Biblije i njeno prevodjenje na jezik blizak narodu smatran herezom. Narodu tj njegovoj savjesti je odgovaralo da ne razumije, a Sotona...on je znao da vjecni zivot znaci usvajanje tocne spoznaje o Bogu i Onome koga je poslao Isusu Kristu (Ivan 17:3)
Svakako da je razvoj demokratskih načela, medija i sl, pripomogao (i Bog je to moguće imao u vidu) da se iz tog velikobabilonskog meteža, a uoci početka posljednjih dana, počne izdvajati žito koje ce imati grandiozni zadatak objaviti radosnu vijest.

Jehova Bog je kao i u drevna vremena, kad je iz babilonskog ropstva vratio Izraelce, te obnovio hram u Jerusalemu i pravo obozavanje, isto tako počeo okupljati svoj narod za pravo obozavanje. Postepeno ih je obasjavao svjetlom spoznaje.
Neki su proroci zapisali rijeci Bozije a da ih nisu razumjeli (Dan12:8).
Čak i apostoli su u svoje vrijeme shvatili da neke stvari jednostavno ne razumiju (Djela ap. 1:6,7:1 i 1.Kor 13:9-12). Jehovin narod na progresivan način,nekad ćak i kroz trnje pretjeranih očekivanja i greški razumio njegov naum i prepoznao sliku sustava svijeta uoci kraja (Price Salamunove 4:18; Ivan 16:12)
Sta vise, Biblija pokazuje kako ce u posljednje dane doci do velikog porasta spoznaje (Danijel 12:4)

Isus je jedne prilike rekao nadobudnim zidovskim religioznim vodjama da njihov otac nije Bog vec je njihov otac Sotona djavo ubojica i lazac od pocetka.
Veoma je zanimljivo kako Isus njihovu duhovnost usporedjuje sa ocem.
Gle, djeca u pravilu nastoje oponasati svoga oca u svakom pogledu.
Sta mislis tko je duhovni otac začetnicima krizarskih ratova, strasnih inkvizitorskih mucilista, spaljivanja "vjestica" i heretika".
Nisu li njihove metode slične nauci koju su proklamovali a začeo ih njihov otac Sotona, nauci o mučenju u vječnoj paklenoj vatri.
Nije li isti taj otac nadahnitelj vjerskih fanatika koji ne prezu od najgnusnijih teroristickih napada i nadahnitelj rulje koja ce sa tri prsta u vis i golemim krstovima oko vrata krenuti u rat.

Pozdrav!

[el - Fatih]

Aurora Aurea kaže:
zagor:



To je tudja misao, citat, ne moj stav i moje zaključivanje.
Brat Vasa ne veruje u svece već u svete ljude, svete u Bogu i po Bogu, u one kroz koje Bog živi i odredjuje njihove misli i dela.

el - Fatih:


Pravoslavnu kritiku katolicizma sam prezentaciono i ilustrativno preuzeo i doterao je da bude čitljiva na latinici sa stranica pravoslavnog duhovnog centra vladika Nikolaj Velimirović:

http://www.vnikolaj.org.yu
http://www.vnikolaj.org.yu/katolici.html

O ranijim Isusovim inkarnacija podrobno sam govorio na temi Utelovljenja univerzalnog spasitelja:

https://www.forum.hr/showthread.php?s=&threadid=15825



Pišem o istinskom hrišćanstvu, nazarenskom hrišćanstvu, i govorim i o lažnom hrišćanstvu i otpalom hrišćanstvu.

revolver:



Reinkarnacija je božanski princip, a u satanskom svetu ona dobija i dijabolički, vražji karakter, onda kada duša hrli u meso da bi se čulno iživljavala i da bi služila satani.




To su tudje misli, citati, ne moj stav. Ja sam tačno predosetio da nećete pročitati uvodne naznake onog seta izlaganja i da ćete mi pripisati kao lični stav ono što sam samo ilustrativno preneo.

Ja cu ti sada ilustrativno prenijeti kako bi ti ovo trebao pisati na postu sekta.com, ili nekom drugom slicnom.
Znam da sam ogranicenoga uma, ali ja i dalje uopce nemam pojma o cem si ti pisao ili sto si ti citirao, vladiku? koji ako je clan pravoslavne crkve ima vjerovanje o Ocu i Sinu i Duhu Svetome, a ne o jos x broj inkarnacija.
Meni je zao ako nema posta gdje mozes iznijeti / citirati te svoje fiksne ideje, ali potrudi se i sam daj naslov necem takvom, a nemoj upadati na post kojem to nije tema, nego samo zbunjujes ljude, mene npr.