Miroslav Mika Antić

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostajes...

[borntobewinner]

Meni najdraža, Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom pocetku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju!

[decent young player]

miki, miki često mislim na tebe.
ne pitajte ni kako ni zašto, antićevi stihovi su ponekad više od života.
a možda je tako svakome kad pročita mikijeve banalne a tako velike filozofske misle u stihu... sjajan pjesnik, bolan čovjek, tako to obično i bude.

upravo sam ovo napisao na temi "lijepi stihovi" pa evo link, šteta da se ne spomene ovdje. meni prelijepa pjesma.

Da li sam svuda...

[avant-garde]

decent young player kaže:

Da li sam svuda...

Posebno ovaj dio:
"Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode."

[borntobewinner]

Epilog

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

(...)


Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

(...)

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kome su mi srce amputirali.

[Soul sister]

Čarolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

[herostat]

Mika je bio rodjeni filosof.
http://www.youtube.com/watch?v=WLylu...eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=F1aJ4...eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=FTgTX...eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=Oe6xW...eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=9lk8l...eature=related
treci prilog je meni nevidjen .

[dodir]

"Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh." M. Antić

[dodir]

Jedna od omiljenih, meni bar...

BESMRTNA PESMA


Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

mozda će i u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige...

Zar ima briga?

Tuge...

Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga.

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvaći vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao...

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.





A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budes odvažio.

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi jos otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.





Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.





Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.

Miroslav Mika Antić

[dodir]

"... zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom.
Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim.
Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom... "

Miroslav Mika Antić

[dodir]

" Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.

Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.

Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…"

Miroslav Mika Antić

Ti si ono najlepše što sam uselio u oči zelene od stakla.

Ja sam vašar. Eto šta! Ja sam tristo čuda. Muzika sam. Gužva. Smeh. Vrteška. I luda.

Hteo bih da ti bude dobro, sasvim dobro, u ime aorista moje ljubavi i davnoprošlog vremena.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevat ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi...

Srećom: jastuci ništa ne govore. Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao lađe, velike bele lađe, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu. U zoru te dovedu. I zna se: sve je uredu...


Svi su rastanci tužne priče,zato ja rastanke ne priznajem i nikad neću.
Suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek nice.

Imala je u oku električnu centralu, a ja bandere sasvim crvene i žute. Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav. I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela...



Mi se nikad nismo vodili za ruke,
niti smo gledali zajedno zalaske sunca,ali
gledajuci ih u sutonu dana,bili smo bliski...
bliskiji nego mnogi drugi..

[Taa]

Antić je moja opsesija!


Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Zaista, ti me tako divno ne znaš.

Ne pitaj me kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio: ti. Možda si ti pomalo bio: ja. Možda smo zajedno bili ceo svet.

Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Meni misao stalno na Jadranu.
Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam… a ja im kažem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.

Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću, i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom,
dokle me ima, dok postojim...
... Zato ću uvek biti sa tobom, u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče, još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem i nikad neću!


Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi.
I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju mog glasa
i kćeri da nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da poneseš moje oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.

Postoje ljudi koji ti iščupaju srce i postoje oni koji ga vrate na mesto.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost da imam gde da prenoćim.

I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.

To, kako se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori, pa boli ili ne boli.

Bogat sam. Imam oči. Ruke. I pune džepove dobrih reči.

[borntobewinner]

Ekspres za sever

A o kiši ti nisam ni rekao
sve mi je usne ulubila
Malo me ljubila
malo ubila...

[dodir]

"Bori se", Miroslav Mika Antić

Muzika iz filma "Crni bombarder"


http://www.youtube.com/watch?v=RgcPucuEzo4

[Ufomammut]

Taa kaže:

Antić je moja opsesija!


Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Zaista, ti me tako divno ne znaš.

Ne pitaj me kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio: ti. Možda si ti pomalo bio: ja. Možda smo zajedno bili ceo svet.

Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Meni misao stalno na Jadranu.
Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam… a ja im kažem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.

Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću, i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom,
dokle me ima, dok postojim...
... Zato ću uvek biti sa tobom, u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče, još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem i nikad neću!


Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi.
I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju mog glasa
i kćeri da nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da poneseš moje oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.

Postoje ljudi koji ti iščupaju srce i postoje oni koji ga vrate na mesto.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost da imam gde da prenoćim.

I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.

To, kako se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori, pa boli ili ne boli.

Bogat sam. Imam oči. Ruke. I pune džepove dobrih reči.

http://www.youtube.com/watch?v=Gz0P6eP_R-Y

[dodir]

" To ne odlaze ptice. One su utkane u vazduh. To se rasteže pamćenje i odnosi ih u zaborav.
Ugrađeni u vreme, to ne starimo mi. To se razilazi prolaznost i odnosi nas put večnosti.
To se ne razlaže lišće. Ono je uraslo u vetar. To se vidici otkidaju i gnjuraju u nepovrat.
Ugrađeni u prostor, ne umiremo to mi. To se rasteže nebo i uzdiže nas ka zvezdama. "

[wintersoul]

Jedino čisto čulo - to je dodir moje i njene ruke. Sve ostalo uopće nisu čula.