Livanjska priča

[borky]

Odlomak iz mog još ne objavljenog romana:Livanjska priča. Roman je završen u jesen, 1999god.

- Pa, u čemu je problem? upitao ju je Antiša mirno i razborito kao i uvijek.
Pogledala ga je zahvalno, bilo joj je skoro neugodno … učinilo joj se da je i ovaj, kao i svaki put dosada ... kada bi ga uporno nastojala u nešto ubijediti, kucala na otvorena vrata.
- Znaš šta! … hajdemo danas jednostavno dangubiti. Idemo lijepo u grad, ništa baš veliko, ništa posebno, šetat ćemo jednostavno ulicama, gledat šta drugi rade.
- Važi li! - upitala ga je razdragano, jer već je znala da važi.
Antiša je spremo potvrdio tu važnost, dodavši da je to jako dobra ideja … eto, baš mu se dopada.
- Vidiš! dobra ti je to ideja … ne znam kako se ja toga uopće nisam sjetio.
- Pa zato imaš mene - dobacila mu je Lucija vragolasto, i tako su skrenuli tu inače programiranu subotu, na jednu sasvim drugu stranu.
Krenuli su u grad, odmah poslije doručka. Antiša je, da bi i on nešto pridonio današnjoj izvanrednoj situaciji, i da ne bi debelo zaostajao za Lucijom, sa svoje strane predložio da krenu pješke, a, što je značilo najmanje sat vremena pješačenja, do centra grada kuda su naumili.

Dan je bio divan. Poslije obilnih kiša, koje su saprale i odnijele sobom ljetnu prašinu, razbile nesnosnu sparinu, zavladalo je ugodno toplo vrijeme … prava sunčana rana jesen.
Grad je oživio nakon uobičajne ljetne zamrlosti, i svih tih godišnjih odmora, ulice su ponovno brujale, žamorile na svim jezicima svijeta, nudile, prodavale, uzimale, kupovale. 
Glavna ulica, i trg pred dvorcem, prepuni svijeta, posvuda vrije, sve je u pokretu, u bjesomučnoj utrci s vremenom.
Ulični zabavljači se rasporedili po strateškim mjestima, kud pogled baciš, oko sebe su okupili dokonu svijetinu, glazba se čuje, mješa se i utapa, u žamor veselog grada.
Peruanci sa prigrnutim pončoima i tipičnim vunenim, Inka kapicama … El condor pasa, se razliježe pješačkom zonom, malo dalje “alleinunterhalter” zametnut velikim bubnjem, u ruci crna metalna gitara, na nogama zavezane činele, pred ustima montirana usna harmonika, potkovane kaubojske čizme, u obijesnom taktu udaraju o tvrde granitne ploče. “Blowing in the Wind”, se nadjačava sa latinskoameričkim zvucima.
U neposrednoj blizini, vrlo živo, kao da je na najžešćoj bojišnici pucketa popkorn, puca, prska, udara na sve strane, kao da želi iskočiti iz vlastite kože, i uhvatiti se u ovaj vrtoglavi ranojesenji ritam, na oko bezbrižne užurbanosti, prije nego nestane u raskrečenim halapljivim ustima gladne gomile.
Ljeto je na zamaku, sezonska rasprodaja je izmamila mnoštvo kupaca, tiskanje oko prepunih stolova … prolaznici idu, zastaju, nehajno bucaju, vade, razgrću, bacaju, idu dalje … bucaju dalje, bacaju dalje, sve ide dalje, sve se vrti, vrte se i njih dvoje, zinuli na sve … čude se, očito ih je to silno šarenilo dogadjanja zateklo, iznenadilo, kao da nisu nekada i sami tražili, bucali, i kupovali besposlice.
Izgledalo je kao da nisu očekivali tu ključalu živost grada, njihovog grada, a, u stvari taj grad nikada nije ni prestajao ključati, samo su se oni odmetnuli, tu gore na brdo, u najotmjeniju stuttgartsku četvrt, u svoju raskošnu vilu, gdje ništa ne ključa, nego se dani kradu pored svojih stanara, polako, tiho, nenametljivo, kao na prstima, bez gradske buke, suvišnog gradskog saobraćaja, bez dječije vike i cike, gdje je sve jednolično, diskretno, sve je statično, učmalo, na neki streilni način kontrolirano, dozirano na beskrajnu smirenost, napadnu urednost, zapravo u suludu ukalupljenost, u milimetarski podkresane, do čiste perverznosti dotjerane žive ograde, oko, kao na razglednicama zamrlih vila, u zelenilo skriveni konteneri za smeće, i oni su, evo danas, nakon dugo, dugo vremena, na trenutak napustili to kontrolirano ludilo i zamijenili ga za ovu velegradsku raspojasanu, ranojesenju vrevu. 
Grupa iranskih studenata, obučena u crne odore, tiska im letke u ruke, “Der Schah von Persien ist ein Mörder! … ein ganz gewönlicher Verbrecher!“ Da je, Reza Pahlavi, šah od Perzije, jedan obični ubojica, stoji masnim slovima otisnuto, tu na tim letcima.
Malo dalje, skupina hrvatskih emigranata, simbolično zavezana teškim lancima, traži slobodu za političke zatvorenike „Freiheit für Marko Veselica“ i oni dijele svoje letke. Sudbine Djure Perice, Davora Arasa, Vjenceslava Čižeka, Franje Tudjmana, Nikole Novakovića, Petra Miloša, ispisane su tu na tim letcima, svi oni, na pravdi Boga, a, nepravdi sistema, ustvari, u neljudskom kršenju ljudskih i gradjanskih prava, čame u jugoslavenskim kazamatima.
Prolaznici ih nehajno uzimaju i nehajući za to, što je Šah od Perzije jedan obični ubojica, ni zato da se u Jugoslaviji, u ime neke imaginarne svijetlije budućnosti, brutalno gazi i ruši budućnost njenih naroda, mnogi ih i neotvorene gužvaju, i bacaju u košare za smeće.
Prolaze prolaznici uzimaju letke, bacaju, a to da je Šah od Perzije jedan obični ubojica, a, da u tome baš nimalo ne zaostaju ni jugoslavenske ubojice slobodne misli, to baš i ne spada pod njihovu brigu. 
Tu, na travi, pred dvorcem, na toplom ranojesenjem suncu, polijegali ovdašnji studenti, tankaju sunce za nadolazeće, hladnije dane, momentano ih ne zanimaju, Reza Pahlavi, ni Marko Veselica, to će možda doći na red, kasnije, kada se ponovno okupe na faksu, tada će im se sigurno učiniti da je Šah od Perzije zbilja prekardašio, a, Jugoslaviju će, kao poseban slučaj, po starom lošem običaju jednostavno preskočiti. Jugoslavija, taj konglomerat, raznih naroda, narodnosti, vjera, jezika, pisama, dva puta se radjala, u sveopćem krvavom krkljancu, dva puta je stvarana, nakon velikih svjetskih nemilih obračuna, kada pobjednici sude nad pobijedjenima, što znači da je oba puta sklepana, ne po volji i interesima njenih naroda, nego po uskovidnom, sebičnom diktatu pobjednika … drži jedan od organizatora prosvjeda govoranciju, prolaznici u jurnjavi zastaju, naguravaju se, na trenutak poslušaju, odmahuju rukama, jure dalje. 
Govornik je gorljiv, uvjerljiv … govori ... da s tom zemljom, Jugoslavijom, nešto nije, niti može biti u redu, ta zemlja se dva puta radjala, a tko se dva puta radja, s njime sigurno nešto nije u redu. 
- Povukodlačila se, djava ti je odnija! - viče jedan od okupljenih gastarbeitera.
- Muči, djava tebe odnija, udara ga drugi laktom pod rebra, čuće te kogot, pa kuš onda? 
- Ća će me čut! - i nek čuje! - to, ka biva, bojim se ja nji i njijove Udbe, jebem i nji, i njijovu državu.
- Pa da ! Lako ti je vode beštimat, i junačit se, a, ća ćeš kad dodješ dolika? - ća ćeš, jadna ti majka, kad ti jami pašoš, pa stebon u pržun – i još ti da po krstima … oćeš se i onda junačit, jadniče, jadni, kad ti bidne ko onomu Duji?
- Kojemu Duji? - je li onome Šiminom, onome ća se vratija iz Australije?
- Ma, kakva Australija, kakav Šime! - neznaš ti oveg! To ti je jedan drugi Duje, ća ga ti neznaš!
- Ja da ga neznan! - ma, vidi molin te, kako neznan! ja da neznan! – ma, ja ti, Gospe mi blažene, znan sve Duje u glavu, od, do … ća ji je got Bog na vi svit da.
- Ma, jeli! Ko bi to reka, molin te ! Ne vidi ti se u brk da si tako puno pametan, eto džaba ti tolika pamet, i jopet oveg neznaš.
- Aj' dobro! – neću se svadjat s tebon, eto, neka neznan, a, ća mu je bilo? 
- Čuj ća mu je bilo! – čovik je nastrada! Eto ća mu je bilo. 
- Nastrada … a, kako to, nastrada? – 
- Lako! - nastrada radi svoje jezičine, ka ća ćeš i ti. 
- A, ća je to toliko zgrišija ?
– Ća je uradija! Ća je zgrišija ! E, reka in je, tamo doli, njima, da in se Tite nakrivija. 
- Ajmeee, Gospe blažena … kako se nakrivija?
- Kako ? Fino! nakrivija se ukoso! - Oni su, kurbini sinovi obisili Titu, vako malo, ko ukoso, samo nebili ko ća reka … on je jadan uša tamo … i svit priča da je reka … aaa, vidi ća van je se ovi drug Tite nakrivija.
- Pa, nije to ništa, ti reče da je i bija nakrivljen.
– Je on bija nakrivljen, ali, njemu djava nije da šutit, i još je doda … konda je se napija … i strpalo ga u pržun, oduzelo mu pašoš, izmlatilo ga, košto će i tebe, kad te se dofate. 
- O, Gospe moja draga, ja manita naroda, čuj ti, hotimice obisili Titu nakrivo ... e, to samo antkrstin more past napamet.
Prati Antiša i govor i razgovore, gastarbeiter se ogleda oko sebe, govornik pojačava glas.

[borky]

Tisućudevestosedamnaeste, još dok je trajao taj veliki svjetski rat, dok je hrvatski vojnik, prevaren, izmučen, izmrcvaren, svoje kosti, za tudje interese, sijao po stratištima, diljem Europe, od Piave, preko Kajmačkalana, Galicije do Odese, za tudjeg kralja, za promašene interese slavne habsburške monarhije - dotle su mu na grčkom otoku Krfu ...
- Pa, dakoće drugi, nego Grci? - jeben jin mate, i njima i inglezima.
- Kako Grci? - ća lupetaš tu? - kakvi Grci?
- Pa, čuja si da je vika Grčka.
- Nije vika Grčka, jeben te gluva, vengo niki grčki otok, a, ingleze nije ni spomenija.
- Neka ji on nije spomenija, jesan ja! i oni su velika djubrat, oni su vavik bili mimo cilega svita, i vavik su bili kontra nas Rvata.
- A, kako ti to znaš?
- Čuj budale, kako znan! - pa, znan lipo! - je li oni jedan njijov, oni tamo niki glavešina … je li on bija reka ...
- A, koji to njijov?
- Koji ! ća ti ga ja znan koji, gospe ti drage, ko malo ji ima - ko će to sve popantit.
– Dobro! – a, ća je taj bija reka?
- Eto neznan više ni ća je bija reka, smetnija si me, mora, kad mi se stalno uplićeš u rič … prepiru se na političkom planu gastarbeiteri … dotle su, ponavlja govornik … svijetina ne haje, samo se Antiša pretvorio uho … dotle su hrvatski politički naivnjaci, ujedinjeni u “Jugoslavenskom narodnom odboru” pod vodstvom Ante Trumbića, i dičnih hrvatskih muževa, Frana Supila, Ivana Meštrovića, i ostalih, prestrašeni Londonskim tajnim sporazumom, i talijanskim aspiracijama na naš Jadran, s jedne strane, i srpska bizantijska prepredenost, u liku staroga Cincara, radikala Nikole Pašića, s druge strane, pretvorili zagrebačku majsku deklaraciju, u krfsku, od države “Slovenaca, Hrvata, Srba” stvorili državu “Srba, Hrvata, Slovenaca” i tako tom prevarenom, napaćenom narodu hrvatskom, pripremili jedan drugi jaram, drugog kralja, drugog gospodara, gurajući ga pod žezlo francuskog legionara, srpskog svinjogojca, kralja Petra Karadjordjevića.
- Jesam ti reka, vrancuzi, kosti im se zamele, kobogda, svakuda se oni petljaju, samo gledaju di će nami naudit.
- Ma, djavla si ti reka ... nisi vrancuze ni spomenija, spominja si ingleze i grke.
- Jesam i nji, i ća mi moreš … inati se gastarbeiter, i vrancuze san spominja, a, ti malo bolje slušaj.
- A, da budete malo tiši, gospodo, opominje ih Antiša uljudno.
Gospoda gastarbeiteri su se zgledali, i brže bolje se udaljili od njega.
- Jesam ti reka, blento blentavi ... cilo vrime ja tebi govorin da Udba sluša, ali, ća ćeš ... aj' ti budali dokaži ... budali je more do kolina, ne da ti djava šutit, pa ne da … ta tvoja pogana jezičina će nas odvest ravno u pržun.
- Oli je ono udbaš? - djava mu sriću odnija.
- Jašta je vengo udbaš! - jes ti njega vidija? - meni je odma bija sumljiv, vidilo se odma da je pravi udbaš.
- Vidija si, znači! - pa, kad si vidija, ća mi nisi reka, da se odmaknemo od antikrsta.
- Nu, smišan li si, pa, kako neću vidit? - ta, nisan slip, ka ti ! Ja san mislija da si i ti skonta, i da ćeš šutat. A, kako to da nisi vidija … na njem sve fina roba, kravata utegnuta, jes ti njemu vidija ruke? - vidi se da taj baušteli nikad nije ni prismrdija, i mora mi je bit sumljiv.
- Eto meni nije bija sumljiv, a, nisam ga dobro ni zagleda.
– A, nisi vidija kako je zinija unoga ustašu … oka on šnjega nije skida.
- Oli je ono ustaša! -
- Siguro da je ustaša, dako će drugo bit?
- Siguro, siguro … a, kako ti to znaš?
- O, vidi manita čovika, Gospe blažena, pa, kako ne bi zna? sve ća je on reka, bilo je protivu današnje države, a, ti mu još idješ potvrdjivat, blento božiji, i sad smo najebali.
- Nekasmo najebali, nemogu ti ja na krivdu šutit i gotovo.
- Biće tebi gotovo, kad dodješ doli, a ono te zapisalo.
- Čuj zapisalo! a, ko će njiman dat moje ime, brezime, atresu?
- Sve oni znadu, ništa se ti ne sekiraj.
U Odesi je počelo. U krvavoj Odesi, gdje se masovno masakriralo, gdje su, pokapajući mrtvace grobaru rekli, da ne mora znati tko su ti ljudi, jerbo su Hrvati.
U Odesi se klalo, tamo su pucale kosti, davili utopljenici, i samo 23.oktobra 1916. ustreljeno je trinaest Hrvata u Kulikovu polju … parafrazira govornik Miroslava Krležu.
– Eto, Gospe mi blažene, ne pomakeja se ja s ovog mista, ako san ga išta razumija, da san samo malo bliže, bi ga priupita, koji to trinest?
- Ma, ća ga imaš pitat, pa, jesi čuja da je trinest naši pobilo!
- E, pa čuja san da je naše jude pobilo, a, neznan di ji je pobilo … i to je bio samo početak zločina, na kojemu je stvarana ta nova država, koja je obuhvatila narode, koji nikada u povijesti nisu živjeli skupa, štaviše, koji su se četiri godine gledali preko nišana, da bi pod geslom, ”Za kralja i otadžbinu” stvarali svoju zajedničku budućnost, oglušivši se o razborita upozorenja hrvatskog narodnog tribuna, Stipice Radića, izrečenog u Hrvatskom Saboru, uoči odlaska hrvatske delegacije u Beograd “Još nije prekasno, ne srljajte ko guske u maglu” Ta magla, nazvana zajednička budućnost, gradjena, na, iznevjerenim nadama jednih, megalomanijom i politikom gole balkanske sile drugih, s pravom je proglašena tamnicom naroda, i srušila se kao kula od karata, na samom početku drugog velikog svijetskog oružanog sukoba.
- Tako je! ima ovi čovik pravo … ubili su nan Radića, na pravdi Boga, ponijelo je gastarbeitera, zaboravio je na Udbu, pasoš, i na to, da ih je zapisalo.
- Samo ti viči, ta će te tvoja pogana jezičina skupo doć … daće oni tebi Radića i pravdu, kad te se dovate … da bi ju današnji neimari zla, ti jednoumnici bezumlja, uz svestranu pomoć političke kratkovidnosti zapadnih sila, i expanzionističke politike Sovjetskog saveza, ponovno uskrsnuli, i te zavadjene, medjusobno zaraćene narode, po drugi puta strpali u okvire povampirene tvorevine, ne poštujući povijesna iskustva, propisujući im “Bratstvo i jedinstvo”, kozaračko kolo i "Druže Tito mi ti se kunemo".
- Bravo govornik, je, borami, tako je! - i ja san piva, kad san ono bija u vojski, u Zaječaru … svi smo morali pivat, pa san i ja piva.
Jalta, dogovor velikih sila o sferama utjecaja ... fifti-fifti za Balkan, omogućili su jugoslavenskim satrapima, da 1948 god. Staljinu kažu Njet! i tako postanu zakrpa izmedju Istoka i Zapada.
Ta krvava zakrpa … je, Gospe mi, pametna mu je i ova, dašta nego krvava zakrpa ... ugradjena u novi svjetski poredak, politikom ravnoteže sila, vremenom je postala mezimče, i jednih, i drugih, postala je stjecište raznih salon ljevičara, umišljenih mudraca, od Ernst Blocha, Herberta Marcusea, Jürgen Havermasa, i ostale dokone bratije, koji njen sistem korisnog laviranja izmedju velikih sila, u svojoj širokoj dokonosti, skučenoj, i nadasve plitkoj vizionarnosti, proglasiše posebnim putem u svijetliju budućnost, i praktično ostvarenje socijalizma sa ljudskim likom, nimalo ne mareći za naličje te izobličene frace … ima čovik pravo, ja bi sve ovo odma potpisa, ne da se šutjeti gastarbeiteru … a, to iskreveljeno lice gole balkanske tiranije, već desetljećima zatire svaku slobodnu misao, ubija dušu narodu, progoni, i nemilosrdno kažnjava sve one, koji se usude ustati protiv te sulude sadašnjosti, i stranputice u mračnu budućnost, završio je govornik.
- Sve je tamo nike švabe spominja, a nije se sitija onog našeg jadnog Duje spomenit.
- Oli ima još niki Duje ! Pa, kruva ti, koliko ti, ti Duja imaš ?
- Na nega san mislija, ća san ti reka da je nastrada... velin, kako to da nije njega spomenija ?
- Mani mi se sad tog svog Duje, vengo, sve ća je ovi čovik reka, sve je ured, sve je reka baš kako triba, ja bi mu, bi Isukrsta mi, evo sada bi mu najradije iša čestitat, sve je baš nako kako je reka, samo ća nije restumačija, di je one naše pobilo ... to mu je jedina falinka ... ponavlja uzbudjeno gastarbeiter.
- Bi ti svašta uradija, oli ti pamet smeta, govori mu drugi, odvlači ga, da mu ne bi iša čestitat … narod se razilazi.
Antiša je na kratko porazgovarao sa jednim od organizatora hrvatskog političkog prosvjeda. Držite se dečki! govori na kraju, uzima ponudjeni propagandni materijal, uredno presavija i stavlja u džep.
- Vidi, vidi, nuder! - vider, kako onaj udbaš slaže one papiriće u džep, zabrinuto će gastarbeiter, gurkajući laktom drugog … tribalo bi otić, čoviku reć da je on žbir, da ga se pazi.
- I ti ćeš mu to reć, ajde ne budali, molin te! - konda on to i sam nezna … svi se oni znadu u glavu.
- Misliš!
- Nije samo da mislin, vengo znan.
- Ma otkud bi ti to zna? - ta nije niko od nji doša tebi na bauštelu, pa ti kaza … neznaš ni ti, samo se praviš važan, priknadali su se i dalje gastarbeiteri, i izgubili se u gradskoj vrevi.

[Canuleius Leius]

To je dalmatinsko-bosanski roman?

[borky]

Canuleius Leius kaže:

To je dalmatinsko-bosanski roman?

Jest, bogami oštrouman zaključak. Dva dalmatinska gastarbeitera govore svojim dijalektom, u jednoj, dalmatinsko-bosanskoj priči. Možda su ipak trebali pričati kajkavski, pa da se komotno može reći da je to jedna zagorsko-bosanska priča.

[Canuleius Leius]

borky kaže:

Jest, bogami oštrouman zaključak. Dva dalmatinska gastarbeitera govore svojim dijalektom, u jednoj, dalmatinsko-bosanskoj priči. Možda su ipak trebali pričati kajkavski, pa da se komotno može reći da je to jedna zagorsko-bosanska priča.

A što,ti se ljutiš zbog mog zaključka?
Ja sam to tako primjetio,i nije to glavna značajka romana..