Najljepše ljubavne pjesme poznatih pjesnika

[Soul sister]

Čamdži Mujo i lijepa Uma

Vino piju age Sarajlije,
vino piju, Zasavicu biju,
ranjenici mladi podvikuju.
Svaki veli: ” Jallah, moja majko!”
Čamdži Mujo: “Jallah, moja Umo!”
Čamdži Mujo družini govori:
“Ah, družino, moja braćo draga!
Kada meni suđen danak dođe,
suđen danak i umrli sahat,
ufat'te mi konja lastavicu,
i na konju zelenu dolamu!
U dolami u džepu desnome,
u njemu je prsten i jabuka,
u zadžepku mrko ogledalo,
podajte ga mojoj Umihani,
nek s’ ogleda, a mene ne gleda,
nek s’ udaje, a mene ne čeka,
a ja ću se junak oženiti,
crnom zemljom i zelenom travom.
Ako bude roda gospodskoga,
žaliće me tri godine dana.
Ako bude roda hojratskoga,
neće žalit ni tri bijela dana.”
To izusti, pa dušicu pusti,
i umrije, žalosna mu majka!
Ufatiše konja lastavicu
i na konju zelenu dolamu.
Kad su došli šeher Sarajevu,
uzimaju prsten i jabuku,
dadoše je dilber Umihani.

Desila se roda gospodskoga,
žalila ga tri godine dana:
za godinu lice ne umila,
a za drugu ne nasmijala se,
a za treću kosu ne oplela.
Kad nastala četvrta godina,
rusu kosu rukom odrezala,
pa je šalje daji na kapiju.
Dajo joj je kosu pozlatio,
dajinica biserom kitila,
pa je meće gradu na kapiju,
ko prohodi da joj kosu žali:
“Ova kosa u devletu rasla,
u golemu jadu odrezana:
il’ je majka ukopala sina,
il’ sestrica brata jedinoga,
il’ djevojka svoga suđenika?
Nit’ je majka ukopala sina,
ni sestrica brata jedinoga,
već djevojka svoga suđenika,
što ga neće steći dovijeka.”
Govori joj ostarjela majka:
“Što ti žališ tuđina junaka?
Nije ti ga majčica rodila”.
“Luda ti si, moja mila majko!
Da si mi ga i triput rodila,
ja ga ne bih ovliko žalila,
ko što žalim tuđina junaka,
ja ga neću steći dovijeka!”


Umihana Čuvidina

[kety05]

OVDJE TE VOLIM

U boricima se tamnim raspliće vjetar.
Svjetluca luna po lutalačkim vodama.
Isti se dani jedan za drugim smjenjuju.
U plesnim se figurama magla rastvara.
Srebrni galeb slijeće u zalazu sunca.
Ponekad jedro. Visoke, visoke zvijezde.

Ili crni križ nekog broda.
Sam.
Ponekad dočekam zoru i čak mi je duša vlažna.Huči, bruji daleko more.Ovo je luka.Ovdje te volim.

Ovdje te volim i uzalud te obzorje skriva.
Usred ove studeni još uvijek te volim.
Ponekad mi poljupci putuju onim sumornim brodovima koji plove prema nigdini.
Osjećam se zaboravljenim poput starih sidra.
Tužniji su gatovi kad na njih večer pristaje.
Malaksava moj jalovo gladan život.
Volim što nemam.
Ti si daleko.
Moja se muka bori sa sporim sutonima.
Ali noć stiže i počinje mi pjevati.
Luna svoj sneni kotač pokreće.

Gledaju me očima tvojim najveće zvijezde.
A zato što te volim, borici na vjetru
ime ti pjevati žele svojim žičanim lišćem.

Pablo Neruda

[bhavatarini]

~ Miroslav Antić, Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

[Jim Corbet]

Rastanak

I šutjesmo dugo u noć gledajuć daljine
i titrala nam srca od velike čežnje,
dok mjesec je visok prosipao trake
i dirao njene bijele grudi nježne.

A znali smo da vrijeme kao vihor leti
i da ide sutra što rastanak nosi,
tek ruka sama k njoj se lako pruži
i nađe raj u njenoj bujnoj kosi.

K'o umorni ratnik što za mirom žudi
i traži krilo gdje će stavit lice,
tako za njom se tresla cijela duša
dok usnama joj gladih svilne trepavice.

A s dalekih se gora rosila tišina,
u rukama počivao mi njezin tanak struk,
k'o slatki san se čuo uzdah njezin
dok nad cijelim krajem snivao je muk.

Silno je ljubih, dugo do svitanja,
k'o zemlja pusta kad uživa kišu
i danas kad prođem k'o slučajno tuda,
zastanem, slušam, tu njene grudi dišu.

Ivica Grgić

[Jim Corbet]

Klupe duž keja

Skrivena hodaš u nizu aleja
utkana u zvijezde sva si mi u snima
puste klupe što samuju duž keja
zovu nas da opet sjedimo na njima.

Presahle su riječi od kada te nema
na granama lišće tako sjetno vene
vrijeme kao šapat u krošnjama drijema
tužne su i tamne bijelih breza sjene.

Zatočena trajno negdje u mom umu
prisutna i stalna kroz sutone i jutra
u mijenama vjetra, sva u divnom šumu
u mislima mojim nošena u sutra.

Uz anđele hodaš u nizu aleja
utkana u srce, sva si mi u snima
dok puste klupe samuju duž keja
i traže nas da opet sjedimo na njima.

Ivica Grgić

[Jim Corbet]

Bez slova i znamena

Kao sjaj u tvome oku
što se blistav suncem ljeska
kao lađa svezana u doku
sva u vodi puna pijeska

Zarobljen negdje u tvome umu
slomit ću pero pjesnika u sebi
na studenoj gori, u vjetra šumu
zadnje ću riječi uputiti tebi.

Pusti da umrem, nestanem bez traga
kao šapat ponad gorskih šuma
daleko od tebe srno moja draga
od tvoje ljepote, briljantnog ti uma.

Bez raspela i rastanka, bez luči
sam i pust sa srcem od kamena
sa davno prolivenom žuči
ogrnut lišćem bez slova i znamena.

Ivica Grgić

[NeaSnow]

Fatamorgana


Ti si iluzija na mome putu.
Ti si lažna voda
i sjena u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne vjeruju ti.
Nisi na mom horizontu, ne svijetliš,
iako to činiš svjetlošću vode.
Ne gorčiš, iako zagorčavas život.
Ne stižeš, iako si tu.
Refleks u tvojim očima
lažna je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,
zelenilu koje ne postoji,
svježini bez vjetra,
vatrenoj riječi koju nitko
i nikada nije napisao na zidu.
I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.
Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi.

Dulse Marija Lojnaz

[sendleri]

Я тебя отвоюю у всех земель, у всех небес,
Оттого что лес - моя колыбель, и могила - лес,
Оттого что я на земле стою - лишь одной ногой,
Оттого что я о тебе спою - как никто другой.

Я тебя отвоюю у всех времен, у всех ночей,
У всех золотых знамен, у всех мечей,
Я ключи закину и псов прогоню с крыльца -
Оттого что в земной ночи я вернее пса.

Я тебя отвоюю у всех других - у той, одной,
Ты не будешь ничей жених, я - ничьей женой,
И в последнем споре возьму тебя - замолчи!-
У того, с которым Иаков стоял в ночи.

Но пока тебе не скрещу на груди персты -
О проклятие!- у тебя остаешься - ты:
Два крыла твои, нацеленные в эфир,-
Оттого, что мир - твоя колыбель, и могила - мир!

Марина Цветаева 15. 8. 1916.

Ирина Дубцова - Я тебя отвоюю http://www.youtube.com/watch?v=XdgPhTzsZeo

* * *
Ya tebya otvoyuyu u vsekh zemel, u vsekh nebes,
Ottogo chto les — moya kolybel, i mogila — les,
Ottogo chto ya na zemle stoyu — lish odnoy nogoy,
Ottogo chto ya tebe spoyu — kak nikto drugoy.
Ya tebya otvoyuyu u vsekh vremen, u vsekh nochey,
U vsekh zolotykh znamen, u vsekh mechey,
Ya klyuchi zakinu i psov progonyu s kryltsa —
Ottogo chto v zemnoy nochi ya verneye psa.
Ya tebya otvoyuyu u vsekh drugikh — u toy, odnoy,
Ty ne budesh nichey zhenikh, ya — nichyey zhenoy,
I v poslednem spore vozmu tebya — zamolchi! —
U togo, s kotorym Iakov stoyal v nochi.
No poka tebe ne skreshchu na grudi persty —
O proklyatiye! — u tebya ostayeshsya — ty:
Dva kryla tvoi, natselennyye v efir, —
Ottogo chto mir — tvoya kolybel, i mogila — mir!

Marina Tsvetayeva



I'll conquer you from all lands, from all the sky,
Because forest is my cradle and in the forest I'll die,
For I stand on the ground with just one of my legs,
For I will sing to you like no one else.

I'll conquer you from all times, I will fight
All golden banners, all swords and all nights,
I will chase away dogs from a porch and I'll throw the key
For in winter night not even dogs are more loyal than me.

I'll conquer you from all others - from that one
I will be no one's wife, you - no one's groom,
And in the last argument I will take you - be quiet! -
From the one with which Jacob stood in the night.

But for now I won't on your chest the fingers cross -
With you, you remain - O the curse! -
Your two wings, that at the ether take aim -
Because the world is your cradle, and world your grave.

Marina Tsvetayeva (translated by Ilya Shambat)

Oteću te od svih zemalja, od svih nebesa,
Zato što šuma zipka mi je, šuma je i za lijesa.
Zato što mi na zemlji stoji tek jedna noga,
Zato što ću te opjevati ljepše od bilo koga.

Oteću od svih vremena, svih noćnih tmača,
Od svih zlatnih zastava, od svakog mača,
Baciću ključeve, psa otjerati sa trijema,
Jer psa vjernijeg no ja u zemnoj noći nema.

Oteću te svih drugim – od jedne, nikada
Nećeš biti ničiji ženik, ni ja ničija mlada.
Na posljednjem sporu – umukni! – uzeti hoću
Tebe od onog s kim se Jakov borio noću.
Ali dok ti prste ne skrstim na prsima –
O prokletstva! – ti sebi ostati ti imaš,
U eter naciljana su dva tvoja krila,
Jer svijet tvoja je zipka, svijet je i mogila!

Marina Cvetajeva 15. 8. 1916.

prepjev: Marko Vešović

[ubirutina]

http://www.youtube.com/watch?v=jBb9EirESFM

[Spargo]

PISMO MAJCI


Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Sergej Jesenjin

[Soul sister]

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.


Mika Antić

[Anđa Vlajina]

Moja ljubavi

Zavrsila se igra:
vatra pocetka,
slast i tajanstvo tvog prvog grijeha,
gotovo je...
To nije vise ni veselje ni slatka dosada.
Ti, mala moja,
zenska sa zura, dzepna damo,
nasmijana i onesvijestena ljubavnice,
moje dijete i moja majko-
Postala si neizreciva, a
pocelo je bezznacajno..
Zatekao sam se kako ti telefoniram
u ljepoti vecernje kise,
koja je samo provalija nada mnom..
... potreba da te dotaknem,
tvoja usta...
Pokucstvo, topli namjestaj mojih starih ljubavi
osipa se...
Zatekao sam se u njeznosti koja je vec spavala,
u rijecima koje su mi pripadale,
ali me nisu mogle naci.
Ti si postala moja odbrana,
dobrovoljno progonstvo,
pobjeda nada mnom, moja muka,
ljubomora na zivot,
moja mrtva sestra uspavana u velikim ruzama,
nemoguca zemlja, potrebno tijelo,
moja ruka i glava.
I zagrljaj u kojem sam se jucer igrao
sada me obuhvaca, ovdje, daleko i zauvijek-
u svim uglovima zivota.
Postajes bezimena,
nepoznata i smrtnonosna,
moj zivot i spas od zivota-
MOJA LJUBAV !!!
Arsen Dedić

[Soul sister]

Budi moja noć

Dođi, koja si moja
u moju noć.
Stvori, koja si moja
moju noć.
Utišaj ovu tišinu.
Umiri ovaj mir. Utopi
ovu smrt. Proširi ovu
sobu. Razori ovaj zid.
Podigni ovo nebo. Pomiri
ove sjene. Pokosi
ovu kišu. Uglazbi
ove suze. Rascvjetaj
ove ruke
Sazidaj ove riječi. Izliječi
ove oči.
I postani moja noć.
Budi
moja noć.

Josip Pupačić

[M. Laševska]

Prolećno pismo

Proleće će, cveta kaćun,
belo sunce zimno greje.
Našali se na moj račun,
najlepša si kad se smeješ.

Nacrtaj mi neku pticu,
dva oblaka, kako umeš,
Pročitaću na tvom licu
šta mi pticom poručuješ.

Nacrtaj mi sunce malo,
malo mora, puno cveća,
Jako bi me radovalo
da te sve to na me seća.

Nacrtaj mi neko polje,
krošnje koje se zelene,
Smogni malo dečje volje
pa nacrtaj tu i mene.

I nacrtaj u dnu lista,
ne daj da ti fali mašte:
zelen konj niz polje nosi
devojčicu što mi maše.


Dok sam te imao

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao,
biljke sam razumeo,
i u noćima prepisivao razgovor trava.
Tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći, u planini...
tolike navoljnike saslusati umeo
i činiti im male radosti
bez napora,
bez sebičnosti imalo.
Tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni.
San sam s radošću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
...dok sam te imao.

Pero Zubac

[Soul sister]

Pjesma

Kaži mi, kad bih te jednog dana zgrabio
i stopala ti poljubio,
ne bi li nakon toga malo hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

Nichita Stănescu

[M. Laševska]

Trpanjske elegije

ptice te ne vole moja ljubavi
kosa ti miriše na jesen

I.
Tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestašnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu,
gorku, neveselu
Tog leta sam je prvi put zavoleo

II.
Govorio sam joj da je k'o muško, da više ne nosi pantalone;
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo.
Bilo je tog leta bezbroj mladića mišićavih.. Lepih,
bilo je na Dračevcu mladića koji su skakali sa najvećih
stena pred devojkama.
Neki Holanđani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali Musu Kesedžiju pa da se hvale tamo kod njih.
Mene je čudilo kada me je gledala malo kriomice.
Bio sam tog leta jako mršav i bled i išao sam stalno
u zelenoj košulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
četiri rebra.
Govorio sam: ja to tako; osetljiva mi koža..
A sunce beše tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatočenim vodom
čak pomalo sivo.
Ja sam je danima netremice gledo.
Iza stena se kao dete skrivo
brao kupine, gađao je kamenčićima sakriven
da kao onako nehajno u pesku ležim k'o mrtvi 'ladolež dok pod
suncem spava.
Govorio sebi: nasanka'ćeš se, ona je lepotica.
Ona je za one skakavce sa stenja, za one što vade zvezde
i ježeve, za snagatore muskulatore, duvatore, urlatore.
Za one sa lančićima od koralja i školjki i ježevih zuba.
I šta znam ja znam;
tetovirane, razbacane, zalizane, nešišane:
treba biti majstor i skakat naglavačke.
Sve sam to mislio.

III.
Nosila je o vratu tanak lančić sa malom zlatnom ikonicom.
Tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
Ona je pobedila jer sam to hteo;
Smejala se, gnjurala, govorila mi: al' si i ti igra? al' ne znaš da braniš...
Onda smo išli na crkvu Svetog Roka uz stepenice
čitali slova: župnik Dinko učinio natpise
Bacali novčiće kroz rešetke u portu.
Držali se za ruke.
Na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim,
rekla je kad prođe.
Molio sam je da usne stalno maže ten-sanom i onim ženskim
mazaljkama da je preboli.
Tad sam poceo da je volim.

IV.
Tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina. Sa A. B. Šimićem.
S prvim pesmama u kojima sam potkradao Tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrećnom, naravno.
Molio sam je da mi priča o Osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi...
Na groblju sam je noću plašio.
Tamo smo išli da se volimo.
Pričao sam joj o vampirima, mesečarima i koječemu..
Oči su joj bile čudo svetle. Sedeli smo na stepenicama.
Čempresi se nijali nad obalama.
Oblačja su nad Trpnjem retka. Ni reči kiše za celo leto.
To leto nikad ponovljeno; moje su ruke tamo ostale.
Na onom stenju
moje su oci tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli. Moji porazi pod crkvom,
Svete Gospe od Karmela,
jedna je časna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u Trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom.
Ona je rekla: kad me ostaviš i ja cu tako.
I ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kažem

V.
Rekao sam joj evo ti Belića. Čitaj ga. To je pesnik za leto
za sumračja. Rekao sam joj, evo ti mirno vreme.
Mislili smo da će kiša. Čitala je pod crkvom pomalo tužna...
Leđa su joj bila sasvim otkrivena

VI.
Sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
Ja sam stariji za jedno prokletstvo
Ovde su snegovi. Ovde košave Vojvodina. Ona Antićeva
Ona prava. Magla tišine nad ovim gradom panonske tuge
I kada pišem ja prosto ne umem da je prećutim.
I kada mislim i kada krijem da mi se plače ko onog leta

VII.
Jesen dolazi u njenim pismima i samoća
I ničeg da me malo oveseli...
Miris davno dozrelog voća iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osećam
to jesen umorna od leta spava u našim telima.
Ponekad mislim da je dobro što ne ćutimo što
odlazimo na svoje strane.
Ona odvec snena k'o obeznađeni pešice lagano
niz reku. Nedostig prugu
Ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u Smederevo u neku tuđu tugu.
I samo sunce potonje ko grudva snega u letu.
To sunce nikad nepoznato. To sunce nad nama
nadneseno k'o kletva. To sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama. Prokletstvo bola.
A sanjam tako da smo grofovi u dvorcima
na balonima i na njoj prozracna haljina od tila.
I kažem, hajdemo, to su naša kola, to su naše kočije.
Stoje u dok'satu.
A samo istina, samo saznanje da smo sami, ostaje u
zraku ko svedočanstvo o jednom nehajno proigranom satu.

VIII.
Strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
Zalud mi pričaju da nevine devojke mirišu na leto.
Ne dam se, ne dam za stranu sedam! Pa eto,
Bože, daj meni sirotom rabu da jednom zaćutim
naočigled sveta. Iz dana u dan trunem ko biljka.
Ne dam se, ne dam! Nije moja kosa za buket bosiljka.
Odveć je rano.
Neću, eto! Daj meni Svevišnji da verujem svima
da se smejem, da mi je jednako sa svim i bez svega.
Bojim se, bojim onog snega nad panonijom što se svija
O crnom meni, k'o li će to moje slutnje razbistriti?
K'o me razumeti?
K'o me zavoleti?
K'o me preboleti…

Pero Zubac

[Soul sister]

Kosara

Kad je nekud gone preko oštrog drača
Gradim most od ruku njime da korača

Sve dalje je vode preko mutne vode
Ali čudom stiže meni sve to bliže

Glavu čistu meću pod oštricu mača
U sebi si viša U meni si jača

Tebe više nema Al ti nisi nijema
Na nebu se javi ko crvena rana

Ozvjezdana

Mak Dizdar

[mimma7]

Soul sister kaže:

Kosara

Kad je nekud gone preko oštrog drača
Gradim most od ruku njime da korača

Sve dalje je vode preko mutne vode
Ali čudom stiže meni sve to bliže

Glavu čistu meću pod oštricu mača
U sebi si viša U meni si jača

Tebe više nema Al ti nisi nijema
Na nebu se javi ko crvena rana

Ozvjezdana

Mak Dizdar

krasna je.

[Soul sister]

mimma7 kaže:

krasna je.

U nečemu se ipak slažemo.