Sa 16. Nisam išla u školu nekoliko tjedana - ujutro bih se spremila, uzela torbu i u nju stavila samo jednu bilježnicu u koju sam piskarala gluposti i pokušavala crtati. Vozila sam se tramvajima, obično krug istom linijom. Par puta sam otišla u kino. Jednom sam u tramvaju (gdje drugdje) srela poznanika s kojim sam bila u istom društvu, ali nikad nismo razgovarali. Taj put jesmo i skužila sam da je on još više u kurcu nego ja. Taj dan sam gledala neki glupi triler. Je li tada, ili nešto kasnije, shvatila sam da ne mogu više tako, da će me netko skužiti. Otišla sam doktorici po ispričnicu i uputnicu za psihologa, a onda tamo.
U čekaonici su svi bili mlađi od mene. Jedna slatka mala kleptomanka. Jedna druga cura koja je rekla da je ovdje zbog strahova. Pitala sam je čega se boji. Rekla je da se boji ljudi. To mi je bilo čudno, ljudi nisu zmije ili pauci da ih se treba bojati. I prije nego što sam došla na red shvatila sam da ne pripadam tamo, baš kao što nisam pripadala u svoj razred, svoju školu, svoju obitelj. Svejedno sam ušla.
Istresla sam sve, čak sam i zaplakala par puta. Ženska mi je dala par nekih glupavih savjeta. Zapisala je da imam adolescentsku krizu. I hrpu drugih netočnih navoda. Kao da me uopće nije slušala. Nisam više išla kod nje. Nekako sam izgurala do kraja srednje škole, upisala faks i onda je sve bilo u redu.
Svaki moj sljedeći pokušaj odlaska šrinkoterapeutima završio bi na sličnu šemu. Ja pričam jedno, oni zapisuju drugo, stavljaju neku šifru i tak. Nema od toga neke koristi, jer kao što reče pjesnik - "sve bolesti mojih živaca potječu od primitivaca".
Linearni mod
