Poklapanje karaktera

[ex anais]

zeleni mentol kaže:

Pa da, problem je što ih i ja sve više odjebavam iz života, i na njihov način im to pomalo dajem do znanja, ali sad su oni u šoku. Pa zašto? Pa kaj su oni napravili? Pa nisu oni ništa loše mislili. Pa ovo, pa ono.

Evo jedne anegdote pred 2 godine. Vozio sam auto star 20 godina i tako ja skupim novaca, dakle svojih novaca, za neki noviji. Prodam ja stari auto, i kupim drugi iz 2007. Naravno da ne osjećam nikakvu potrebu da bi te ljude obavijestio da sam promijenio auto. Ono WTF!? Idem ja jedan dan u Arenu. Obavim ja u areni, spustim se na parkiralište, taman otključam auto i otvorim vrata, kad evo ti njih dvoje taman izlaze iz svog auta, par mjesta do mojega. Bok - bok. A čiji je to auto? Pa, moj. Tvoj? Pa da. Pa kaj ti nemaš onaj auto? Ne, kupio sam drugi. A nisi nam javio? (WTF!?) Pa, nisam da. Zašto bi ja to vama javljao? Pa gledaj, mentol dragi, mislim da bi stvarno bilo u redu da nam takve stvari javiš. (WTF!!???) Ja se počeo smijat: pa ja mislim da to nije uopće moja obaveza. Zašto bi ja to vama javljao? Dobro, u redu, u redu. A kolko si platio auto? xxxx €. MOOOLIM??? Odkud tebi tolko novaca? (WTF!!!!!?????) Pa to vas nije briga odkud meni novci, kupio sam ga sa svojim novcima, ne sa vašima + cinički smiješak. Ti si postao strašno bezobrazan. Ok, aj bok. Sjedam u auto, odlazim i psujem pol puta.

Pa takvi će uvijek biti u šoku jer sebe vide kao dobre osobe.
Većinu takvih sam uklonila iz života i sretna sam kad ih ne vidim i ne čujem. Doslovno mi smrde pod nosom kad ih vidim, kao da mi je netko istovario kontejner pred vratima. Ali eto, s vremenom se čovjek nauči da je život sastavljen kako od dobrih ljudi koji te podižu, tako i od loših ljigavaca koji te spuštaju.
Imam sreće da imam ove prve, nadam se da i ti imaš neke dobre ljude da te podsjete da ova gamad nije sve što postoji.

[zeleni mentol]

ex anais kaže:

Većinu takvih sam uklonila iz života i sretna sam kad ih ne vidim i ne čujem. Doslovno mi smrde pod nosom kad ih vidim, kao da mi je netko istovario kontejner pred vratima. Ali eto, s vremenom se čovjek nauči da je život sastavljen kako od dobrih ljudi koji te podižu, tako i od loših ljigavaca koji te spuštaju.
Imam sreće da imam ove prve, nadam se da i ti imaš neke dobre ljude da te podsjete da ova gamad nije sve što postoji.

Tako je i meni, najbolje kad ih ne vidim i ne čujem. Kad mi se na zaslonu mobitela prikaže njihov broj uz grč u želucu samo pomislim "kaj sad hoće od mene?"
Imam i ja dobrih ljudi, samo imam nekako osjećaj da ove druge svako malo negdje sretnem kad ih ne želim sresti.

[Etiketa]

aaaaaaaa kaže:

Što je najgore čini mi se da sam kao mlađi bio okružen s većim brojem ljudi i lakše sam nalazio one s kojima se jednostavno razumiješ dobro, što si stariji to je gore.


Što vi mislite? Samo molim da me poštede bajke oni hvalisavci kojima je uvijek sve najbolje i u svemu su najbolji, preprepresavršeno i preprepre, njihov partner preprepe, ja preprepe... ostali su svi dobrodošli ostaviti razmišljanje.

To i je problem. Fakultet je zadnja stanica kad smo okruženi s toliko vršnjaka i karakterno sličnih ljudi prije odlaska u svijet odraslih. Nakon toga se zaposliš u nekoj firmi i ostatak života provodiš s nekom grupicom od 20-ak ili manje svakakvih ljudi.

Mislim da se više-manje sve dobro razgrabi tamo negdje do 26-te, kasnije su svi u dužim vezama i počinju se lagano ženit pa više nemoš toliko birat i šanse da upoznaš nekoga 100% kompatibilnog su znatno smanjene jer i ako postoji - velika je vjerojatnost da je već u vezi ili ubračen.

[Orak]

djeca iz kvarta s kojom se igraš iza zgrade, škola, faks.. je to puno ljudi ali koje nisi sam izabrao, kasnije ako se potrudiš nađeš ljude koji su baš tvoj broj. zato nisam nikad pušila one fore o najčvršćim prijateljstvima iz škole.
ali da, bazen za upoznavanje se smanji, iako, realno, masi ljudi se životne okolnosti promjene, i masa ih ima život i interese izvan poso- kuća.
a s godinama se kriteriji mijenjaju, zato što si sve zreliji i samodostatniji, pa ne tražiš ogledalo. zapravo si tolerantniji i manje isključiv oko u biti nevažnih razlika, a oko suštinski bitnih ne odstupaš tako lako kao dok još nisi ni sam sebe upoznao i shvatio.

[the33]

Dobra guza-dobar karakter
Losa guza- los karakter

[Éowyn]

lurker312 kaže:

Sreća onda pa se nismo sparili. Meni eto ne smeta, nek digne žena glas ako joj je do nečega stalo a ja sam dovoljno tvrdoglav da ne želim čuti. Gubitak kontrole? Svakako. Potpuno si u pravu. No kako mi osobno veza s androidom nije nešto napeta kao ideja neću to uzeti za zlo. I jbg, naravno sukladno tome očekujem da se i meni oprosti što nisam robot.
Naravno, odnos u kojem bi to bile svakodnevne pojave mi je isto tako neprihvatljiv i nikada ne bi bio u njemu, bilo da sam ja taj koji redovito gubi živce bilo ona, jasno bi bilo da to nije dobro za nikoga.

Krivo si me shvatio. Nije da ja nikad ne gubim kontrolu. U autu se stvarno pretvaram u luđakinju i znam biti i nadrkana i svakakva, ali u raspravama ne vičem. Posebno ne na partnera.

Nije da se suzdržavam nego nemam potrebu povisiti glas. Nije da nikad nisam, ali to su bile neke obiteljske razmirice kad sam bila u pubertetu i vikanje je bio čisti znak nemoći jer sam imala osjećaj da me druga strana uopće ne želi slušati. I nisam ništa postigla vikanjem osim grlobolje i glavobolje.

Postoje nijanse između vikanja i sudske rasprave. Mogu i tonom i gestikulacijom pokazati da sam ljuta, ne moram vikati.

Naravno da je dobro da se nismo ti i ja sparili To i je bit teme.

[Le Clerc]

A (pitanje koje me oduvijek muči) - čemu svađe *uopće*, bile one temperamentne i otvorene ili tihe i podmukle?

Kad god sam razmišljao o prošlim svađama, nedavnim ili davnim, svojim ili tuđim, došao sam do zaključka da nije bilo ni najmanje objektivne potrebe za svađom. Uvijek se radilo o tome da osoba A nešto tupi osobi B, s pravom ili ne, nije bitno. Ako je "s pravom", onda je osoba B pasivno tupila nešto osobi A.

Čemu "tupljenja" u dobrim vezama? Jesu li veze dobre ako postoji potreba za tupljenjem?

[Wayfaring S]

Ne mora postojati potreba da mi se dogodi da budem onakva kakva sam sama sebi ruzna. Nije stvar potrebe, koliko je stvar toga da mi se jebiga ipak dogodi da mi glas bude visi nego bih voljela, da budem grublja nego sto mi je drago. Dogodi se dovoljno rijetko da se usudim reci da se dogodi i nema ni potrebe ni opravdanja, ali jest cinjenica da se dogodi. Mogu objasniti u konkretnoj situaciji kako i zasto, i mogu pokusati uciniti nesto da se ne ponovi. Obecati da nikd necu prijeci granicu (granicu konkretno svadjanja, neke granice se ipak ne prelaze), to nazalost ne mogu.

Meni svadje nisu potrebne. U stanju sam iskomunicirati sto imam bez pucanja. No iako mi nisu potrebne, dogode se jer zivot, krv, meso i sav taj jazz.

Ili krace, jednako mi glupa izjava da dobra veza nije dobra ako se ne svadjate, kao i ona da dobra veza nije dobra ako se nekad posvadjate.

[Le Clerc]

Da, dogodi se da se digne ton.. i meni koji nastojim biti temperamentom sličan mrtvom konju
Nedavno sam digao glas na kćer (odraslu) - ako već hoćeš poginuti nemoj to raditi dok sam ja prisutan! A ako gledam - onda pazi i razmišljaj prije!

[Wayfaring S]

Sto je radila?

[Le Clerc]

Wayfaring S kaže:

Sto je radila?

Vozila auto

[Wayfaring S]

Glupo ti je dizati glas jer vozi. Ako namjerno prolazi kroz crveno i vozi zatvorenih ociju, opet ti je glupo dizati glas jer je vec kasno.

[Le Clerc]

Wayfaring S kaže:

Glupo ti je dizati glas jer vozi. Ako namjerno prolazi kroz crveno i vozi zatvorenih ociju, opet ti je glupo dizati glas jer je vec kasno.

Yep, glupo kako god gledali...

[Constantine]

Ja isto sam rijetko dižem glas. Dok sam bio mlađi i zaposlen, onda sam dolazio frustriran doma, svađao se, prepirao. I ne znam kako, pod utjecajem korisnih savjeta, iskustva i to, vidio sam da nema smisla.
Kako Éowyn kaže, nemam potrebe povisivati glas. U zadnje vrijeme kada se netko viče na mene, glasno kriči ili se baš hoće svađati, ja samo govorim ok, ok, dobro. Većinom se druga strana ili ispuše ili se još bolje živcira i postane glasnija. Tada par sati kasnije ili nekoliko dana poslije objasnim u čemu je stvar, razmišljanje i normalno se spominjamo.
Iz svog iskustva, vidio sam sebe kako izgledam i kako ne razmišljam potpuno dok sam se svađao ili vikao na druge. A na kraju ništa niti ne postigneš. A i kada mi se dogodi da prekipi, onda glasno i jasno kažem u čemu je problem, što mi smeta i gotovo. Ako se hoćeš raspravljati, primiri se i razgovarati ćemo poslije ili sljedeći dan.
Nagledao sam se i naslušao drugih bračnih parova, vlastita obitelj ili tuđa koji se svakodnevno svađaju. Najgore je kada sam došao kao gost, onda su to bili dani kada se nisu svađali. Tako kada sam gledao njihove svađe, bilo mi je glupo da se svađaju radi teze da li mikročip stane u ručni sat ili ne. Zato se smrznem kada čujem ona osoba ima kratki fitilj ili da se godinama znaju svađati, pa su se oženili i dalje se posvađaju, pa se pomire jer kao oboje imaju kratki fitilj.

[Le Clerc]

Svađanje mi je općenito zanimljiva tema.. zbog i radi čega je svađa među onima koji se vole i poštuju potrebna ili neophodna kako mnogi zaključuju? Nisam to nikad shvaćao.
Npr. odlazak nekamo? Jednome je jako stalo, drugome nije? Je li to razlog za svađu? Onaj kojemu je putovanje velika želja ima pravo otići. Kojemu nije - nema obvezu. Sve jasno. Nema svađe. Ako su ušli u vezu znajući da jedan obožava putovati, a drugi baš i ne, trebali bi imati razumijevanja i ne nametati/sputavati ponašanje.
Ni robija ne mijenja ljude ako to oni sami ne žele.
Onda opet - zašto se ne bi malo i "žrtvovali"? Tko ne voli putovati, dobrovoljno se priključi. Svjesno povremeno žrtvovanje svojih navika za voljenu osobu nije nešto najstrašnije što nam se može dogoditi, ne? Ne bi se trebalo očekivati zauzvrat nešto ali bi bilo lijepo dobiti natrag sličnom mjerom u obrnutim situacijama. I opet nema potrebe za svađom.
Kamo se putuje? Odlučuje onaj kojemu je to bitno? Kada? Isto. Kako? Isto.
Putovanje je jedan od primjera ali mislim da se može primijeniti na mnogo toga...

Sent from my B3-A10 using Tapatalk

[Éowyn]

Constantine kaže:

Iz svog iskustva, vidio sam sebe kako izgledam i kako ne razmišljam potpuno dok sam se svađao ili vikao na druge. A na kraju ništa niti ne postigneš. A i kada mi se dogodi da prekipi, onda glasno i jasno kažem u čemu je problem, što mi smeta i gotovo. Ako se hoćeš raspravljati, primiri se i razgovarati ćemo poslije ili sljedeći dan.
Nagledao sam se i naslušao drugih bračnih parova, vlastita obitelj ili tuđa koji se svakodnevno svađaju. Najgore je kada sam došao kao gost, onda su to bili dani kada se nisu svađali. Tako kada sam gledao njihove svađe, bilo mi je glupo da se svađaju radi teze da li mikročip stane u ručni sat ili ne. Zato se smrznem kada čujem ona osoba ima kratki fitilj ili da se godinama znaju svađati, pa su se oženili i dalje se posvađaju, pa se pomire jer kao oboje imaju kratki fitilj.

Baš ovo, vidiš sebe u tim situacijama i s godinama shvatiš da ti vikanje i svađa jednostavno ne koristi. Neki je super ispušni ventil. Uopće ne sumnjam u to, ali ja nisam taj tip osobe. Tema je ipak o poklapanju karaktera.

U mojoj obitelji su bile dvije strane (od svakog roditelja) - jedna smirena i flegmatična. Ti se ljudi niti oko čega ne uzbuđuju i sve nekako mirno hendlaju. Ne mirno u smislu pasivne agresije nego su jednostavno i takvog temperamenta i odrastali su u takvom okruženju. Teta mi je pričala da je u njihovoj kući uvijek bio mir. Ne tišina nego samo mir.

Druga strana je jako glasna i kad se svađaju nekim članovima iskaču žile na čelu, zacrvene se i lagano im puca glas od deranja. Zbog životno važnih tema kao tko je bio ministar obrane 1998. i sl.

Ja sam nekako povukla gene na mirniju stranu obitelji i ne bih za partnera odabrala osobu s kratkim fitiljem. Paše mi mir

[Constantine]

Da, baš to. Ispušni ventil. S mamine strane su bili mirniji ljudi osim kad bi se deda primio alkohola, ali to je već druga priča. A s tatine strane, uvijek sam mislio da su mirni, a ono obrnuto. Samo se to ne vidi.
Drugačije je kad gledaš drugu osobu ksd ljutito sat vremena priča o kolegicama, o poslu. Žile iskaču na rukama. Malo fali da ne razbije čašu pive na stol. Ono nervoza, glasni govor, i kad izbaci iz sebe, malo je bolje, ali uništivši pomalo sebe. Da li je toj osobi pomoglo? Ne... Samo joj je gore.
Moj stari onako psuje radi svake sitnice. Ok, ja psujem kad se udarim nožnim palcem na stvarno tvrdo ili kad padnem s lojtre, ono od boli ili kad me netko prestraši. Ali taj njegov stav da je on pročitao da psovanje oslobađa i da ti je lakše, facepalm.
Lol, da, baš su mi najjače takve svađe oko nebitnih sitnica. A tek kad izvuku u svađi temu staru 15 godina. Isto sam povukao gene i u takvoj situaciji čekam da se druga strana smiri, pa pitam: Jesi li gotov? Nakon bivše veze ne želim imati partnericu s kratkim fitiljem. Također volim mir i toga se držim.

Le clerc dobro kaže u zadnjem postu. Što je bilo, bilo je. A svađati se oko putovanja? Jedanput budete išli ne znam u gardaland, a drugi put u Beč. Sve je to stvar dogovora, razumijevanja, poštovanja i žrtvovanja. Nisam uopće tip za disko, ali nije mi bilo problem nekoliko puta žrtvovati i otići. A sad, ako druga strana nema namjeru žrtvovati i pretrpjeti, onda nema smisla.

Nisu danas toliko ljudi komplicirani koliko mislim da većina danas nema razumijevanja.

[Le Clerc]

"...ne tišina, nego mir..."
Odličan opis stanja u obitelji. Mislim da je mir jedna od ključnih stvari. Ljudi mogu biti i glasniji ako im je već temperament takav, a da je opet - mir u duši. Dva mirna i pomirljiva karaktera ne mogu stvoriti onaj opasni nemir u vezi. Pod "pomirljiv" ne mislim da će zašutjeti i poslije noćima patiti, nego da iskreno i s mirom prihvati npr. putovanje u Diznilend.

Sent from my B3-A10 using Tapatalk

[Éowyn]

Le Clerc kaže:

"...ne tišina, nego mir..."
Odličan opis stanja u obitelji. Mislim da je mir jedna od ključnih stvari. Ljudi mogu biti i glasniji ako im je već temperament takav, a da je opet - mir u duši. Dva mirna i pomirljiva karaktera ne mogu stvoriti onaj opasni nemir u vezi. Pod "pomirljiv" ne mislim da će zašutjeti i poslije noćima patiti, nego da iskreno i s mirom prihvati npr. putovanje u Diznilend.

Sent from my B3-A10 using Tapatalk

Htjela sam naglasiti da nije bila u kući atmosfera kao na karminama. Bilo ih je 6 (braće i sestara) i naravno da je bila buka i bilo je zabavno, ali nije bilo povišenih tonova. Jednostavno nisu takvi.

Upravo ovo što kažeš. Ako ne reagiram, ne znači da se u sebi grizem. Jednostavno mi neka burna reakcija ne dođe kao prirodna, kad je ljutnja u pitanju. Ali zato sam u stanju skoro izazvati prometnu jer počnem veselo cičati i poskakivati na mjestu kad vidim srnu i male Bambije

Mislim da se sve može iskomunicirati bez vike i dernjave. S tim da ne mislim da je lako uopće sam osvjestiti što te muči i još naučiti to što te muči (ako si uopće ispravno procijenio) izverbalizirati da ne zvuči kao napad i optuživanje, ali opet da ne zvuči kao da ti je svejedno. To je vještina koju čitav život učiš.

[tabu82]

aaaaaaaa kaže:

Što je najgore čini mi se da sam kao mlađi bio okružen s većim brojem ljudi i lakše sam nalazio one s kojima se jednostavno razumiješ dobro, što si stariji to je gore.

Nije samo stvar okruženja. S godinama dolazi i krutost, nevoljko preispitivanje svojih stavova, blokiranje emocija, inflacija obaveza, nedostatak vremena, pad kreativnosti.
I tak. Have a nice day