Ispod površine američkog filma 70-ih

[Caecus]

baš sam nedavno pogledao The Long Goodbye..instant classic

ah depalmu volim...ali onu srednju fazu nekako...od obsession do karlitoa....to su mi sve dost dobri filmovi....nekako dressed to kill mi njegov najzanimljiviji
- isto asociram odmah ovaj Prasak na de palmin spomen

[People Can Fly]

cul-de-sac kaže:

I Altmana sam branio, u jednom periodu neprestano ; stav mi je i danas kako se radi o najjačem američkom sineastu od 1970. naovamo. Većina forumaša, od kojih većina više nažalost ne piše, uvijek je stavljala Scorsesea ispred Altmana, odnosno Scorsesea ispred svih kad je suvremena američka kinematografija u pitanju, ali Marty zadnjih deset godina jednostavno nije onaj koji je potpisao Taksista, Ulice zla ili Kralja komedije. I tu priča završava.

Jednom je na forumu bila i rasprava o novoholivuđanima pa je na kraju jedini zaključak da su svi pripadnici te generacije ili propali u starosti ili imali velike oscilacije. Rekao bih da Scorsese spada u prvu kategoriju, a Altman u ovu drugu, ali kad bi im se pobrojala remek djela u opusu, nema potrebe da se jedan smatra bitnijim od drugog.

[Matija85]

cul-de-sac kaže:

Coming Home je meni lošiji od Harolda, Last Detail i Being There. Prenaglašeno melodramatičan u pojedinim segmentima i ponegdje čak i patetičan, ako se dobro sjećam.

Ima patetike, ali to je jedna od onih potrebnih. Nije da ćeš sad kolutat očima već znaš da bi tako bilo i u stvarnosti. Što je to toliko loše u patetici kada je ona nekad potrebna

cul-de-sac kaže:

Za Ashbyja sam još prije dvije-tri godine ovdje napisao da je najzanemareniji novoholivudski autor, "The Last Detail" se često i sasvim pogrešno opisuje kao komedija. A i općenito ga se, valjda i zbog žanrovskog svaštarenja, ne prepoznaje kao velikog redatelja.

A možda nema toliko pamtljivo prezime dok Scorsese zvuči nekako moćnije kad ga izgoavaraš

The Last Detail je filmčina, a glavni razlog je navlačenje gledatelja da bi onda dobili onakav kraj kad ga zbilja odvedu u onaj zatvor. S vremenom sam mislio kako će i oni prekršiti zakon te ga pustiti jer nam Ashby daje dovoljno razloga da se to može dogoditi i još dodaš Nicholsonov lik koji očito ne igra po pravilima, ali eto, malo žešći zajeb i to mi je glavni razlog zašto taj film volim.

Ne zaboravimo još Penna (Bonnie and Clyde, Little Big Man, Night Moves) i Nicholsa (The Graduate, Catch-22, Carnal Knowledge).

cul-de-sac kaže:

I Altmana sam branio, u jednom periodu neprestano ; stav mi je i danas kako se radi o najjačem američkom sineastu od 1970. naovamo. Većina forumaša, od kojih većina više nažalost ne piše, uvijek je stavljala Scorsesea ispred Altmana, odnosno Scorsesea ispred svih kad je suvremena američka kinematografija u pitanju, ali Marty zadnjih deset godina jednostavno nije onaj koji je potpisao Taksista, Ulice zla ili Kralja komedije. I tu priča završava.

I zato je meni Polanski najbolji živući redatelj. Svi stavljaju Scorsesea kao najvećeg živućeg i svakako imaju razloge jer shvaćam. Scorsese uistinu jest velik, ali Polanski je za mene nešto posve drugo. Od stila kojeg ima i Scorsese, ali taj stil kod Polanskog odmah prepoznam ma koliko god bili žanrovski drugačiji. Znam da je to Polanski. Osjećam onu njegovu atmosferu koja me toliko uvuče u film i ne ispušta do kraja.

Nick ti je dobar

To je najbolja uloga Pleasenceu. Čak i bolja nego u Halloweenu zbog čega i Halloween tako dobro funkcionira. Jedan od razloga.

cul-de-sac kaže:

De Palmu sam, međutim, prestao braniti a ratovi su se na ovom forumu vodili oko istog. Ne mogu, naime, više zastupati filmove redatelja kojem je jedini i najveći domet postalo zanimljivo kadriranje i neosporna mizanscenska maštovitost. A baš sam nedavno opet pogledao "Zdravo mama" i što reći, čovjek je bio velika zvjerka, najsvježije ime američkog postmodernizma a danas reciklira sam sebe, i to neizrecivo lošije nego li je skidao Hitchcocka i mnoge druge velikane.

Slažem se. Baš sam nedavno pogledao The Untouchables koji sam pamtio po odličnoj sceni na stepenicama i odličnom "inspirativnom" kraju. Izgleda da će tako ostati. Sve je to lijepo snimljeno, upečatljive uloge De Nira i onog strašnog Drage ali ne mogu reći da me se u cjelini dojmio.

[Nadopuna prehrani]

još malo od beležaka koje sam radio za diplomski.
bob rafelson:
Veliki proboj je doživeo sa Five Easy Pieces (1970), filmom nabijenim egzistencijalističkim idejama i apsurdom pokušaja slobodnog življenja. Glavni lik, Bobby (Jack Nicholson) je rastrzan između iznuđenih izbora. Odrekao se svog velikog muzičkog talenta zbog neuklapanja u buržoasku sredinu iz koje je potekao i živi ispod svojih mogućnosti. Radi na naftnoj bušotini, gde praktično ošljari, jer ga radnički život ne inspiriše i ne zadovoljava, i zabavlja se sa priglupom konobaricom (Karen Black) koja je daleko ispod njegovog nivoa. Bobby je, naravno, nesrećan, a njegova mizerija će kulminirati kada sazna da mu otac umire, pa ode u posetu familiji, to jest ocu na samrti, manipulativnom i zavidnom bratu, njegovoj lepoj, ali elitističnoj devojci i sestri koja nije sigurna u sebe. Dok se dva sveta, svaki grozan i lažan na svoj način bore u njemu, on odlučuje da uradi ono u čemu je najbolji i pobegne, nadajući se da će ovaj put početi svoj život ispočetka. Film je snimljen relativno jeftino, pa je dosta dobro prošao na bioskopskim blagajnama, uz tri nominacije za Oscara (najbolja glavna muška i sporedna ženska uloga, te najbolji originalni scenario).
Egzistencijalističku i apsurdističku liniju Rafelson sledi i u The King of Marvin Gardens (1972). Ne menja ni glavnog glumca, ni suštinsku temu o ljudima razapetim između onoga što jesu i onoga što pokušavaju biti. Ali, ovaj svet je mnogo opasniji od ruralne Kalifornije i motela i benzinskih pumpi viđenih u Five Easy Pieces. Ovde se radi o Atlantic Cityju, gradu koji je trebao da bude raj na zemlji dok nije otkriven Las Vegas, i o opasnim stvarima kao što je varanje mafijaša starog kova za investiciju na Havajima. Jack Nicholson igra Davida, umetnika u pokušaju koji vodi noćnu emisiju na radiju u Philadelphiji. Njegove emisije su pseudo-filozofske i prepune iskrivljenih i dosoljenih anegdota iz njegovog života. Kreativnost mu nije jača strana. On odlazi u Atlantic City da pomogne bratu da izvede posao, za koji će se ispostaviti da je prevara, do kraja. Brat Jason je, pak, suviše kreativan i nedovoljno realan da opstao kao biznismen ili prevarant, večito je u nevolji i nikada to sebi ne priznaje. Uz njega u paketu dolazi i njegova paranoidna i impulsivna devojka i njena usvojena kćer, koja sanja da bude miss Amerike. Uz takvu ekipu, čak ni Davidova veština sa rečima neće pomoći, a film će se završiti sa tragedijom Jasonovog ubistva, i Davidovom interpretacijom toga na radiju.
I njegov sledeći film Stay Hungry (1976), sa Jeffom Bridgesom (nije slučajno proglašen za potencijalnog Nicholsonovog naslednika) u glavnoj ulozi, bavi se sudarom dva sveta. Craig Blake je biznismen visokog porekla, iz stare južnjačke porodice. Živi kao plejboj i zabavlja se sklapajući velike poslove. Jedan od takvih je kupovina zgrade teretane, da bi je preprodao korporaciji i na njenom mestu bi nikao neboder. Kako gazda nije zainteresovan za direktnu prodaju, Craig mora da se sprijatelji sa ekipom iz teretane: gazdom, recepcionerkom i austrijskim bilderom (Schwartzenegger, koji za ovaj film ugrabio Zlatni globus za debitantsko ostvarenje). Ovaj film suviše balansira dve nepomirljive krajnosti: ozbiljan dramski momenat klasne diskriminacije i socijalne segregacije sa jedne strane, i urnebesnu komediju u kojoj Arnie svira violinu sa lokalnim country bandom, a gazda našmrkan kokainom ganja prvo kurve, pa onda i recepcionerku. Kako kaže Roger Ebbert, film je potcenjen i podseća na Nashville, pun epizoda, od kojih su neke briljantno zabavne.

arthur hiller
U okviru matičnog žanra komedije, Hiller je snimio i svoj najpoznatiji film The Out-of-Towners (1970) po pozorišnom komadu Neila Simona. Film govori o paru iz Ohia, koji dolazi u New York u potrazi za poslom. Eksploatišući stereotip o New Yorku kao mestu u kome se dešavaju najčudnije stvari iz oblasti uličnog kriminala, gde su ljudi negostoljubivi i cinični, i gde se ljudi iz manje sredine ne snalaze, film prati par kroz mnogo stereotipih komičnih situacija. Sa solidnim prijemom kud publike i kritike, i jednom nominacijom za zlatni globus, uveo je Hillera u Novi Hollywood, iako je film urađen skoro klasično.
Usledila je iyuyetno emotivna drama Love Story (1970), koja je bila Hillerov kritički triumf (sa jednim osvojenim Oscarom – muzika, i još sedam nominacija – najbolji film, režija, originalni scenario, najbolja glavna muška, glavna ženska i sporedna muška uloga). Film je snimljen po scenariju Ericha Segala, i izašao je uporedo sa njegovim istoimenim romanom, koji je, kao i film, takođe bio hit. U centru priče je Oliver, momak iz bogataškog WASP okruženja, koji se zaljubljuje u siromašnu katolkinju Jennifer, i zbog nje se razilazi sa porodicom. Naslov se može tumačiti dvojako, doslovno, ako se fokusira samo na ljubav između Jennifer i Olivera, ili ironično, ako se fokusira na ljubav u okviru porodice. Replika „ljubav znači da nikad nemaš potrebu da se izvinjavaš“, koju Jennifer kaže Oliveru, on ponavlja na kraju filma svom ocu. Ovaj film je dosta uticao na kasnije melodrame sa socijalnom pričom u pozadini, u prvom redu Pollackov The Way We Were (1973).
Sa sledećim filmom The Hospital (1971) Hiller se oprobao u crnoj komediji. Po nagrađivanom uvrnutom scenariju Paddyja Chaefskog, Hiller je snimio staričnu sliku moderne birokratije, priču o lekaru koji je uznapredovao do administracije, u čemu se ne snalazi. On vodi bolnicu u kojoj vlada haos, koja je pritisnuta birokratijom i ljudskim greškama, i usput promišlja život i svoju ulogu u društvu. Film je bio kritički uspeh, ali nije uspostavio kontakt sa publikom.
Sa Plaza Suite (1971) Hiller se vratio klasičnoj komediji i saradnji sa Neilom Simonom. U pitanju je ekranizacija Simonove predstave, koja u tri čina prati tri različita bračna para i ispituje njihovu sreću.
Sa sledećim filmom Man of La Mancha (1972), Hiller ostaje na ekranizaciji Broadwayskih predstava. Ovog puta u pitanju je musical, paralelna priča o Cervantesovim zatvorskim danima i njegovom heroju Don Quixotu. Hiller je pokazao loš osećaj za vreme, jer musical nikako nije bio na listi poželjnih žanrova tog doba.
Nakon nezapaženog The Crazy World of Julius Vrooder (1974), Hiller snima inteligentnu dramu o Holokaustu The Man in The Glass Booth (1975), po motivima komada Roberta Shawa. Komad i film tretiraju moralnu opravdanost suđenja ratnim zločincima, pre svega kidnapovanom Eichmannu. Glavni lik je Arthur Goldman, čovek koji je preživeo Holokaust i živi kao bogataš na Manhattanu. Kada ga Mosaad kidnapuje pod sumnjom da je on pukovnik koji je upravljao koncentracionim logorom, on učestvuje u predstavi od suđenja kako bi stavio znak jednakosti između ratnih zločina i proganjanja ratnih zločinaca.
Usledili su filmovi Silver Streak (1976), triler-komedija po uzoru na slične filmove iz 50-ih, i W.C. Fields and Me (1976), biografija jednog od velikih, ali zaboravljenih komičara iz hollywoodskog zlatnog doba. William Fields je pao kao žrtva alkoholizma i loše naravi, dobivši polse blistave karijere izgon iz studijskog sistema.
Hiller je nastavio sa snimanjem jeftinih filmova, malo profilisanijih od klasične B-produkcije, ali neapaženih od kritike i publike.

[mary89]

Matija85 kaže:

Nashville na prvo gledanje mi nije legao. Na drugo još manje, a cijenim Altmana. Ne znam jesi prije gledala nešto od Altmana, ali ako ti je prvi put - rađe uzmi MASH kao jedna od najboljih satira. Meni uz bok Dr. Strangeloveu od Kubricka. Ili uzmi McCabe & Mrs. Miller, a radi se po mojem skromnom mišljenju o najpodcjenjenijom westernu, uz The Big Country od Wylera.

Rollercoaster ti uzimam

Nisam pogledala MASH, ali ako je vrijedan usporedjivanja s Dr. Strangelove onda cu ga naravno pogledati.
Pogledala sam od Altmana samo The Long Goodbye koji mi je bio odlican, McCabe & Mrs. Miller koji je i meni bio genijalan, i Images koji me je uzasno razocarao.
Nashville imam u planu pogledati vec dugo vremena i uvijek ga nekako "zaobidjem", procitala sam da Carradine jako lijepo pjeva pa ako nista pogledati cu film da cujem to.

[Nadopuna prehrani]

nashville je sjajan, dosta ambiciozan film i svakako indikativan za altmanov dalji rad. čovek je izmislio hyperlink sa tim filmom.

[suburbian]

Izbegavao sam podforum film već duže vreme.Jednostavno nije mi bilo inspirativno razglabati o novim američkim filmovima gde su specijalni efekti primarna stvar ili ,pak,gde remake nekog velikog filma postaje važniji i od samog originala.
I pre dva-tri dana naiđoh na Caecusovu temu,bio je to dar sa neba.
Posebno su bile edukativne stručne opservacije o novom Hollywoodu forumaša sa interesantnim nickom Nadopuna prehrani.
Nadam se da će biti još materijala sa diplomskog rada,a koji su vezani za temu.

Iako tema nije novi Hollywood,bar ne eksplicitno,nadovezao bih se jednim intervjuom Pitera Bogdanoviča koji je bio gost prošlogodišnjeg Festa.Tačnije,citiran je samo jedan delić tog intervjua.

Šta danas čini „novi Holivud“, i da li on uopšte postoji u onom mitskom smislu?

- „Novi Holivud“ na koji mislite, počeo je oko 1966, i trajao je desetak godina. Posle toga, postao je nešto sasvim drugo, i stalno ide u tom pravcu - današnji Holivud nije ni nalik onome kakav je bio. Kada sam ja počeo da pravim filmove, krajem šezdesetih, ceo taj studio sistem već se raspao. Ali još uvek je postojala nekolicina profesionalaca koji su znali da produciraju filmove i stvaraju prava dela. Tada je, međutim, na scenu stupio mentalitet blokbastera - započeo je sa Kopolinim „Kumom“, a razvio se sa Spilbergovom „Ajkulom“ i Lukasovim „Ratovima zvezda“. Danas je najvažnije da producenti zarade što više i što brže, to je glavna ideja vodilja. Ona je razbila umetnički film i uništila umetnost. U moje vreme, nije bilo lista deset najprodavanijih filmova, niti su autori pravili filmove samo da bi ih prodavali. Danas čak i televizije izveštavaju ko je ko na toj listi, kvalitet filma procenjuje se po tome koliko je zaradio tokom prve nedelje prikazivanja, i to je čisto ludilo

Samo je ponovio neke stvari koje je i ranije iznosio.


Pogledao sam preporuke za filmove koji su obeležili sedamdesete,a na neki način su ostali zapostavljeni kod šireg auditorijuma.Mogu se složiti sa većinom naslova koji su pomenuti,neke od tih filmova pogledaću u narednom periodu.


Dao bih i ja svoj doprinos nekim naslovima.
Prvi od filmova koji zaslužuju svu pažnju je Who'll Stop the Rain



Karel Reisz(the Gambler) je režiser ovog izuzetnog ostvarenja.Reč je o ekranizaciji knjige Roberta Stone-a Dog Soldiers.Nick Nolte(Ray Hicks) možda u svojoj najboljoj ulozi.Igra marininca plaćenika koji se nalazi u Saigonu,za vreme rata u Vietnamu.Tamo sreće svog prijatelja Converse-a, novinara,igra ga Michael Moriarty,kome su strahote rata razbile iluziju o pojmovima poštenja i pravde.Nudi Ray-u da prokrijumčari 2kg čistog heroina u brodu koji iz Saigona treba da isplovi pacifičkom obalom ka L.A.-u.Obavezuje se da će njegova supruga Marge(Tuesday Weld) isplatiti novac.
Ray je pomalo sumnjičav prema Conversu,međutim,pristaje uz sav rizik jer su mu pare neophodne..Posle uspešne akcije,odlazi kod Marge po svoj novac.Ubrzo uviđa da ona nije bila uopšte upućena u detalje transakcije,a uz to za petama su mu dvojica lažnih agenata iz odeljenja za narkotike,opasni tipovi sa ne baš preteranom inteligencijom.

Ray i Marge uspevaju da izbegnu likvidaciju...i nastavljaju put za Novi Meksiko.Ray je u dilemi da li ga je prijatelj prevario,ili je i on bio žrtva te prevare.Mislim da je više nego dovoljno spoilovano,taman toliko da zaintrigira potencijalne gledaoce.
Ipak,treba pomenuti emotivni odnos Ray-a i Marge koji se razvija tokom putovanja.Navodno su izbačene ljubavne scene,što se da primetiti u filmu.Ostaje nedorečenost.Nick Nolte je ostvario ulogu za pamćenje,čini mi se da uloga anti-heroja pristaje više nego uloga revnosnog i nervoznog policajca u 48 hours.Utorak Weld je bila pravi izbor za glavnu žensku ulogu.




Predeli pustih planina New Mexica su pomalo nestvarni,savršeno mesto za rasplet.

Film je još jedna u nizu kritike rata u Vietnamu,nažalost pomalo bačen u senku filmovima slične tematike Deer Hunter & Coming Home iz iste godine.Pravi biser!






Drugi film je za ljubitelje westerna,ne samo za njih

Hannie Caulder (1971)



Raquel Welch u svom izazovnom izdanju,ma ko bi odoleo.


Tipičan revange western sa netipičnom junakinjom.Posle ubistva muža i silovanja,Hannie kreće u osvetu.U početku dobija neočekivanu pomoć od strane jednog stranca,inače lovca na glave, koga slučajno sreće na svom putovanju.On je uči kako da rukuje sa oružjem.Film je relativno nepoznat.Ernest Borgnine kao negativac daje na značaju samoj radnji.





Pobrojaću još par filmova:Lenny(1974),God Told Me To (1976), Over the Edge (1979) i Breezy (1973).
Naravno da su mnogi pobrojani,posebno od majstora Bob Rafelsona.

[Caecus]

gledao sam lenny-a i over the edge.napet mi jako ovaj s nolte-om i welch ---odmah skidam

Šta danas čini „novi Holivud“, i da li on uopšte postoji u onom mitskom smislu?

- „Novi Holivud“ na koji mislite, počeo je oko 1966, i trajao je desetak godina. Posle toga, postao je nešto sasvim drugo, i stalno ide u tom pravcu - današnji Holivud nije ni nalik onome kakav je bio. Kada sam ja počeo da pravim filmove, krajem šezdesetih, ceo taj studio sistem već se raspao. Ali još uvek je postojala nekolicina profesionalaca koji su znali da produciraju filmove i stvaraju prava dela. Tada je, međutim, na scenu stupio mentalitet blokbastera - započeo je sa Kopolinim „Kumom“, a razvio se sa Spilbergovom „Ajkulom“ i Lukasovim „Ratovima zvezda“. Danas je najvažnije da producenti zarade što više i što brže, to je glavna ideja vodilja. Ona je razbila umetnički film i uništila umetnost. U moje vreme, nije bilo lista deset najprodavanijih filmova, niti su autori pravili filmove samo da bi ih prodavali. Danas čak i televizije izveštavaju ko je ko na toj listi, kvalitet filma procenjuje se po tome koliko je zaradio tokom prve nedelje prikazivanja, i to je čisto ludilo

:naklon:

[Nadopuna prehrani]

robert altman (pt. 1)
Altman tako postaje cenjen televizijski reditelj, koji je potpisan ispod brojnih zanimljivih emisija i serija kasnih 50-ih i tokom 60-ih godina, povremeno dobijajući da režira bioskopske filmove, bez mnogo uspeha. Prvi i najveći uspeh u Hollywoodu postiže sa filmom MASH (1970), rizičnom ratnom komedijom smeštenom u milje vojnih hirurga za vreme Korejskog rata. Iako je sam Altman tvrdio da sa ovim filmom nije imao nikakve ambicije, osim da stvori dobru ratnu komediju, film se pokazao vizionarskim u pogledu tretmana ratne tematike. Naime, film obiluje anti-režimskim humorom, bavi se vojnim rokom nekolicine hirurga, koji su se tu obreli nakon mobilizacije, i nemaju nikakve herojske porive, osim da odgule staž, i da se usput pomalo zabave. Druga revizija koju je Altman sa ovim filmom izvršio odnosi se na način vođenja priče. Film nema fiksnu radnju, i liči na spoj nekoliko epizoda situacione komedije sa mnoštvom likova. Odsustvo linije radnje, a pogotovo mnoštvo likova pokazaće se kao Altmanov zaštitni znak. MASH je ostao komercijalno najuspešniji film ovog reditelja, snimljen relativno jeftino, i sa odličnom gledanošću. Film je dobio Grand Prix u Cannesu i Oscara za scenario, a nominovan je za još četiri Oscara (najbolji film, režija, sporedna ženska uloga i montaža).
Nakon čudnog, umetničkog, pomalo fantastičnog filma Brewster McCloud (1971), koji se bavi momkom koji bi hteo da poleti, koji je nesposoban za obične poslove, i koji ima zaštitnicu (ženu-pticu) koja ga štiti tako što ubija njegove poslodavce, Altman snima revizionistički western McCabe & Mrs Miller (1971), film koji se još uvek drži linije radnje, mada je usporava i u središte priče dovodi likove, Johna McCabea, bivšeg revolveraša, koji sa ušteđevinom i poslovnim idejama dolazi u rudarski gradić na severozapadu Amerike, gde pokušava da otvori javnu kuću. Tu zapošljava gospođu Miller, madam iz prominentne javne kuće iz obližnjeg grada, koja je puna novih ideja i ambicija da McCabeov posao postane ekskluzivan i vodeći. Kada odbije ponudu železničke kompanije da proda svoj biznis, pokušavajući da postigne bolju cenu, McCabe postaje meta plaćenih ubica. U obračunu, on pokušava sve da bi preživeo i zaštitio gospođu Miller, ali gine u jednoj od najrealističkijih i najpotresnijih scena. Iz pregleda radnje jasno je da ovaj film tematski podseća na Peckinpahove anti-westerne, i Altman se donekle tog klišea drži predstavljajući likove kao ružne, prljave i nepismene, ali na planu radnje ostaje na polju studije karaktera, te kroz nju secira mitologiju američkog društva. Altmanov analitički odnos prema američkoj mitologiji, i Americi samoj, ostaće njegova osnovna tema. Suštinsko pitanje na koje ne daje odgovor je: šta je i kada pošlo po zlu? U MASH-u se bavi ratom, koji nije herojski, za koji volontiraju samo zagriženi i nekako smešni likovi, a u McCabe & Mrs Miller tema je odnos malih preduzetnika i korporacija, strateški postavljena u vreme sumraka western mitologije pred naletom kapitalizma početkom XX stoleća. Altman se pita kako je američko društvo postalo kapitalistička džungla, umesto doma hrabrih i zemlje slobodnih. Sa ova dva filma se otkriva još jedna Altmanova opsesija: muzička pratnja. U MASH-u vojnici slušaju japansku radio stanicu koja emituje smešnu japansku varijantu ranog američkog rocka (po mnogim, čak i najkonzervativnijim autorima, rock je bio poslednji pravi revolucionarni pokret), a u McCabe & Mrs Miller muzička pratnja je Leonard Cohen, jedan od najvećih pesnika folk rocka, odnosno americane, koja se, kao muzički pravac, bavi korenima američkog društva. Altman će nadalje muziku sve više naturalistički tretirati, ona će se čuti sa radija, a retko u pozadini događaja na filmu.
Sledeći Altmanov film Images (1972) snimljen je u Britaniji sa budžetom od ispod milion dolara, i ostao je nerazjašnjen, neprimećen od široke publike, ali nije proizveo značajne gubitke. U pitanju je psihološki horor-triler, omaž ili obračun sa Hitchcockom, kamerna priča od svega pet likova, što odstupa od Altmanovog klišea brojnih likova, ali se drži odsustva čvrste strukture radnje, ispitujući deluzije i paranoju glavne akterke, spisateljice Cathryn koju progone duhovi savesti. Tumačen u Lynchovskom ključu (Lynch je kasnije na taj način koncipirao brojne svoje filmove), ovaj film tretira nasilje, posebno nasilje nad ženama, više psihološko i emotivno, nego fizičko.
Reviziji američkih mitova Altman se vraća sa filmom The Long Goodbye (1973), po romanu Raymonda Chandlera o detektivu Philipu Marlowu, legendi američke pulp literature i noir filmova. Priča je premeštena iz 50-ih u 70-te godine, što pojačava sliku dekadencije kao osnove tzv. celebrity kulture. Altman je rad na filmu započeo kada su ga odbili već stari Howard Hawks i reditelj u usponu Peter Bogdanovich. Uzimajući rizičnog Eliota Goulda za glavnu ulogu, Altman je postavio osnovni koncept filma kao moralnu, a ne detektivsku priču o iskvarenom svetu prepunom prevare i izdaje, u kojoj čovek čvrstih i jednostavnih moralnih shvatanja kakav je Marlow postaje i ostaje usamljenik, čudak, razočaran i izdan od prijatelja. Ovakav pristup mitologiji doneo je u početku negativne kritike (ipak, teško da je Philip Marlow kao književni lik, ili Chandler kao pisac pokretač američke militantne i mitomanske tradicije da bi se na taj način krivila percepcija romana) i loš odaziv publike, ali se kritika kasnije korigovala u generalno pozitivno viđenje filma, kao prikaza moralne krize 70-ih, a i box office je dogurao do toga da se film makar pokrije. Neki autori, pre svega Dick Richards, neće zaboraviti Altmanove „grehe prema tradiciji“, te će se sa Altmanovim viđenjem obračunavati kroz tradicionalno vođen film po drugom Chandlerovom romanu Farewell My Lovely (1975).
Altman je nastavio obračun sa hollywoodskom tradicijom sa Thieves Like Us (1974), re-makeom klasika Nicholasa Raya They Live By Night (1949), gde za razliku od originala snima na lokacijama, i vodi priču kroz odnos likova, a ne događaja. U pitanju su 30-te godine prošlog veka, likovi su odbegli robijaši koji pljačkaju banke, ali film ni malo ne podseća na Bonnie and Clyde, iako se razvija „love on the run“ priča između robijaša i žene koja mu pomaže u skrivanju. Film se većim svojim delom bavi studijom društva koje zbog svoje pohlepe ljude tera u zločin kako bi preživeli. Glavni lik ni u kom slučaju ne želi da se ostavi kriminala, jer ni za šta drugo ne zna, iako se po svojim moralnim nazorima ne može nazvati lošim čovekom. Kraj filma, nailna smrt glavnog lika, umornog od bežanja i života je donekle omaž Pennovom filmu.
California Split (1974) se bavi kockanjem, snimljen je prema dugo pisanom scenariju hollywoodskog glumca i lečenog kockara Josepha Walsha, kome je u radu pomagao Steven Spielberg, dolazeći autor i u to vreme jedan od neizostavnih likova novohollywoodskog establishmenta. Film se bavi američkom, i ne samo američkom strašću za kockanjem. Dvojica ljudi, Bill i Charlie se upoznaju za pokeraškim stolom u jednoj amaterskoj igri i postaju prijatelji. Bill ima i „dnevni život“, radi kao novinar, a kockanje mu je zabava, igra amaterski i u dugovima. Charlie je opsesivni, karijerni kockar sa oprobanom taktikom, i završava sa tek nešto više od pozitivne nule. Njih dvojica kreću da se kockaju zajedno, pokrivajući Billove dugove (što mu stvara zavisnost u smislu dužnosti) i Charlijevu potrebu za zabavom (opet neka vrsta zavisnosti). Roger Ebert i Vincent Canby istakli su da je ovaj film više od kockarske komedije, ili drame, i da pogađa u suštinu noćne more odnosa među usputnim prijateljima. Posebno je značajan završetak filma, kada Bill otkriva da više nema strasti u kockanju, nakon prve i jedine partije u kojoj je ostvario značajan dobitak. Film je, za razliku od većine Altmanovih filmova, imao sasvim pristojnu zaradu, iako je ranije povučen iz bioskopa. Razlozi povlačenja i samo pristojne zarade su bili odsustvo reklame, kao i odsustvo žanrovske i bilo kakve druge određenosti filma.
Altmanov kvintesencijalni film Nashville (1975) kao da prodire u srce američke mitologije i američkog načina života. Smešten u grad koji je sinonim za country muziku u doba festivala, koji se preklapa sa predsedničkom kampanjom populiste iz partije „Zamena“ koji insistira na zameni rešenja kako u američkom društvu, tako i u američkoj mitologiji. Muzički materijal u filmu (ima ga oko sat vremena) kompletno je snimljen i preuzet sa festivala 1974. godine, ali Nashville nije mjuzikl. Film prati čak 24 lika, koji su povezani sa country scenom u doba kada country, kao relikt tradicionalne Amerike, postaje zastareo, i kada Amerika oseća potrebu sa redefinicijom slike o sebi. Nashville bi se najbolje mogao opisati kao Altmanova privatna žurka. Naime za između 2 i 3 miliona dolara, Altman je snimio 8 sati materijala (prva verzija), koji je prepolovljen (director's cut) i bio spreman da se podeli u dva filma Nashville Red (oznaka za republikance, konzervativce) i Nashville Blue (oznaka za demokrate, liberale), da bi se pojavio u bioskopima u konačnoj verziji od više od 3 i po sata. Planirana je televizijska serija koja bi uključivala preostali materijal, ali se od ideje odustalo. Planirani su i nastavci, ali je Altman odbio da ih režira. Nashville se smatra vrhuncem Novog Hollywooda (David Cook), a Pauline Kael i Roger Ebert su film ocenili kao prosvetiteljski. Sam Altam je pokušao da upotrebi Nashville formulu još nekoliko pua u svojoj karijeri, sa promenljivim uspehom.

[Nadopuna prehrani]

robert altman (pt. 2)
Buffalo Bill and The Indians, or Sitting Bull's History Lesson (1976) predstavlja možda najočitiji pokušaj Altmanove interpretacije američke mitologije. Ovde imamo dva osnovna mitološka motiva: prvi je Divlji Zapad i njegove legende, drugi je show business, kao plodno tlo za održavanje legendi i opštih mesta u životu. Ako se u obzir uzme mehanizam pojednostavljivanja koji dovodi do crno-belih prikaza, rezultat je rasistička osnova američke popularne kulture. (Visoka kultura je rasistička, tradicionalistička i evro-centrična po samoj svojoj pretpostavci.) Dakle, Buffalo Bill Cody je ostarela legenda Divljeg Zapada, nekada fantastičan strelac, treker, lovac i ubica Indijanaca. Pošto je ostario, i pošto je Divlji Zapad na umoru (viđeno u ranijem Altmanovom filmu McCabe and Mrs Miller), Buffalo Bill nastavlja život kao centralna ličnost western predstave nalik na cirkus, u kome su njegove fantastične mogućnosti plod specijalnih efekata. On je ubeđen u svoju veličinu i legendu o sebi, ne priznaje da ga je vreme pregazilo, a zapravo je lažan do te mere da je čak i njegova kosa – perika. Sa druge strane, Sitting Bull, indijanski poglavica i nekada pobednik na Custerovom vojskom, shvata da je njegov koncept poražen i da je pitanje vremena kada će Indijanci biti marginalizovani ili uništeni, pa pokušava da kao još jedna stara legenda produži svoj život kroz Billov cirkus. Imajući još nešto od svojih moći, zdravu pamet i mogućnost realnog sagledavanja situacije, ali i lucidne snove, Sitting Bull želi da svetu pokaže stvarnu sliku sebe, kao mudraca, poglavice i ratnika, a ne podlog ubice, kako je predstavljen. Kroz ceo film proteže se sukob dvojice likova koji će uskoro otići u istoriju. Dok jedan održava iluziju o sebi, drugi pokušava da se predstavi kakav jeste. Dok je jedan rasista, u odsustvu boljih argumenata, drugi je spreman da se odrekne svojih religijskih uverenja radi prilaska svetu. Iz nadgornjavanja će obojica izaći kao poraženi, Buffalo Bill moralno, jer nije ni u jednom trenutku ponizio indijanskog poglavicu, a Sitting Bull fizički, jer je ubijen od strane policije u pokušaju da odbrani svoj način života, a predstava će se nastaviti dalje, u farsičnom tonu u kome je i započeta. Film je u početku krahirao kod američke publike i dobrog dela kritike, međutim, pobednik je možda najumetničkijeg evropskog festivala, onog u Berlinu.
Sa filmom 3 Women (1977) Altman odlazi najdalje u destrukciji radnje, tvrdeći da je ekranizovao sopstveni san, koji je i njemu ostao nejasan. Tri žene iz naslova su zapravo dve, Shelly Duval (Altmanova možda omiljena glumica) kao otvorena i samouverena i Sissy Spacek (zvezda De Palminog psihološkog horora Carrie) kao stidljiva, zbunjena i detinjasta žena koja odbija da govori o svojoj prošlosti. Treća žena je Janice Rule kao skoro pa nema komšinica u zgradi na rubu pustinje. Prateći njihov odnos i promene u njemu, Altman se drži linije sna, ostavljajući radnju u elipsi. Kvaliteti sna vidljivi su na filtriranoj kamerii nadrealnom odnosu događaja i likova.
Altman je nastavio sa stilskim vežbama u filmu A Wedding (1978), koji obiluje paralelnim radnjama i istovremenim dijalozima koji se nadglasavaju. Film prati pomalo tragično venčanje između devojke iz srednjeklasne južnjačke WASP porodice i momka iz italijanske bogate porodice sa mafijaškim vezama. Nakon 25 godina od snimanja filma Altman je postavio A Wedding kao operu u Chicagu.
Film Quintet (1979) prvi je Altmanov ozbiljan promašaj u finansijskom smislu. Altman je svoju popularnost kod producenata stekao kao jeftin reditelj (budžeti njegovih filmova su po pravilu zaista neveliki), tako da njegovi raniji promašaji nisu bitno uticali na poslovanje produkcijskih kuća. Quintet je najavio seriju loših rezultata, kao posledicu Altmanovog neuklapanja u novi ukus koji je publika razvila. U pitanju je inteligentan post-apokaliptični triler smešten u novo ledeno doba. Kako je nemoguće uzgajati hranu, čak i loviti, ljudi preživljavaju na razne načine. Odlaze na jug kako bi lovili foke, ili se hrane psećim mesom, dok se psi hrane ljudskim leševima. Glavna zabava u gradu glavnog junaka je kockarska igra kvintet, strateški napredna varijanta igre „ne ljuti se čoveče“. Glavni junak je Essex, koji se vraća u svoj grad kod brata. Njegov brat je relativno uspešni kockar, koji gine kada mu postave alkoholnu bombu u stan. Essex pokušava da otkrije šta se desilo i upušta se u partije kvinteta u kockarnici. Otkriva da kockarska zabava nije samo kockarska, već da se dešavaju ubistva igrača, koja asociraju na samu igru (cilj u kvintetu je izbaciti sa table, odnosno ubiti protivnike). Essex mora da se bori kako bi preživeo. Serija se nastavila i sa nezapaženim A Perfect Couple (1979)
Robert Altman umro je 2006. godine, dobivši pre toga počasnog Oscara za životno delo, jedinog koji je ikada dobio, iako je bio nominovan kao reditelj nekoliko puta. Svojim čvrstim umetničkim pristupom, bez kompromisa sa komercijalnim aspektima filma, sa beskompromisnim izborom tema i načina na koji će ih obrađivati, Altman je postao i ostao padigmatični autor vršnog perioda Novog Hollywooda.

[PatriotSLO]

Killer of sheep:


http://www.imdb.com/title/tt0076263/

Po meni najbolji američki crnački film. jedan rijetkih filmova, u kojim crnci nisu bokseri, kriminalci, policajci, biznismeni ili neki drugi stereotipni likovi.

[OGM SA86]

Caecus kaže:

Electra Glide in Blue (1973)
Producent glazbenih albuma James Williama Guercio napisao je i režirao svoj prvi i zadnji film .Vizualno ekstravagantna luda priča o Arizon-skom moto policajcu (Robert Blake) koji teži da postane LA detektiv.

jest impresivan vizuelno, ali i jako dosadan i tezak za gledati. primjetna je izvjesna simbolika nekih scena, ali to ne povecava ukupan dojam i premalo je da bi se nazvalo "umjetnickim".

[OGM SA86]

Ovaj drugi ne umire u kvaliteti, ali ima ono sto je potrebno da jedna zajebancija uspije.

[suburbian]

Caecus kaže:

gledao sam lenny-a i over the edge.napet mi jako ovaj s nolte-om i welch ---odmah skidam

Lenny nije baš nepoznat za ljubitelje filma,samo je možda u senci ostalih velikih filmova Bob Fosse-a.
Over the Edge sam nasumice izabrao.

Who 'll stop the rain je naziv dobio po protestnoj anti-ratnoj pesmi Creedence Clearwater Revival.Aluzija je jasna.
Kad budeš pogledao film,nadam se da ćeš izneti ukratko svoje utiske.


Post kojim si otvorio topic zaslužuje poštovanje,to su uglavnom naslovi koji odskaču svojim kvalitetom.Nisam gledao prva dva filma Monte Hellmana,te je izbor pao na jedan od dva pomenuta naslova:Two-Lane Blacktop


Još uvek su mi sveži utisci,ne mogu da verujem da ga do sada nisam gledao.Nailazio sam par puta na taj film,međutim,plakat me je odbijao.
Odgledavši ga,jasno mi je zašto je upravo taj plakat na kome je slika Chevrolet 1955.Likovi su potpuno efemerni u odnosu na automobile,to je upravo rediteljeva namera.
Zbog toga imena glavnih likova nisu poznati,već su svrstani po svojim uopštenim karakteristikama:Vozač,Mehaničar,Devojka i GTO(Warren Oates),naziv je po Pontiacu iz 1970 koji vozi u filmu.

Film je road movie,nešto poput Easy Ridera ali potpuno drugačije koncipiran od tog slavnog filma.Kod Easy Ridera dva glavna lika idu u potrazi za slobodom,pri tome streme,na njihov nekonvencionalan način,ostvarenju tog uzvišenog cilja uprkos svim preprekama.
S druge strane,dva momka iz "Dva sloja asfalta",igraju ih muzičari debitanti na filmu - pevač i tekstopisac James Taylor i Dennis Wilson,bubnjar i jedan od braće iz čuvenih Beach Boysa,imaju slobodu ali izgleda plaćaju preveliki ceh zbog iste.Njihovi životi su prazni i jedino zadovoljstvo im pružaju automobili i ilegalne trke na američkim (sporednim) cestama.Tu upada lik GTO,koga igra jedini profesionalni glumac Warren Oates.On pristaje na izazov mladića da se trkaju do Washingtona,a da pobedniku ide automobil poraženog.
Trka Pontiaca i Chevy-ja je predstavljena kao trka za američkim snom koji se naravno ogleda u materijalnim dobrima,tačnije automobilima koji su bili ponos Amerike
Sad bi se pretpostavilo da je ceo film posvećen toj trci,možda bi i bilo tako da Hellman nije režiser.Trka je samo pozadina,čak se prati sasvim sporedno do samog kraja filma,a kraj filma je zapravo početak...besciljno tumaranje cestama.


Ma koliko bili glavni junaci bezimeni,film je zapravo studija karaktera.GTO iliti Warren je definitivno najintrigantniji lik.Reč je o živahnom sredovečnom čoveku koji je sklon izmišljanju priča u zavisnosti ko mu je saputnik.Zavidi dvojici mladića na mnogo čemu,a posebno na devojci koja se slučajno zadesi u njihovom Chevy-ju.
Devojka je stoperka,neka vrsta hippie roadie cure koja luta u zavisnosti od toga gde je odvezu razni ljudi.








Laurie Bird je igra i bila je to njena debi uloga.Nažalost,igrala je u samo još dva filma....u Cockfighteru istog reditelja,kao i malu rolu u Annie Hall.
Izvršila je samoubistvo U 25.godini, u stanu Art Garfunkela,bio je njen dečko u to vreme.On je kasnije posvetio ceo album iz 1988 "Lefty".
Radila je,između ostalog,i kao fotograf u sledećem filmu Hellmana "Cockfighter",bili su tada u vezi.Kasnije je radila na omotu za Artov novi album neposredno pre samoubistva 1979.
Zbog tragične sudbine i zbog samo 3 filma neki je nazivaju ženskim James Deanom.Jedna od najupečatljivijih ženskih debitantskih rola,posedovala je izvesnu magiju.


Film zaslužuje čistu desetku.Minimalistički pristup bez suvišnog dijaloga,bez nekih emocija kod glavnih likova,verovatno su zato glavne uloge izuzev Warren-ove date debitantima.Hellmanov pečat je vidljiv,jedva čekam da pogledam Cockfighter.Nažalost,nema titlova ni na engleskom,ali nebitno,moraću samo da uložim dodatni napor kod preslušavanja govora.Očekujem minimalistički pristup kao kod Two line Blacktop,he!




P.S. Mala trivia:Chevy 1955 je,navodno,isti onaj koji je vozio Harrison Ford u čuvenom Lucasovom debitantskom ostvarenju,iz vremena kad je još bio cool,American Graffiti.

[Caecus]

^genijalan post.u svemu se slažem...a two-lane blacktop mi je u top 15
svakako pogledaj i cockfightera
warren oates mi je vjerojatno i najbolji/draži glumac
svugdje je jak ali glava alfreda garcie je broj 1.taj film je preznačajan

[Nadopuna prehrani]

kad smo kod hellmana:

Monte Hellman (1931) odabrao je teži put, da li svojom voljom ili jednostavno nije uspeo da se plasira u prvu ligu, ali je ceo svoj opus proveo u B-produkciji. Njegovi budžeti su mali, a shodno sa tim je autorska sloboda relativno velika. Takođe, epičnost i monumentalnost njegovih likova po svim obrascima Novog Hollywooda mogla bi biti proglašena retrogradnom. U dugoj karijeri, sa početkom krajem 50-ih godina, u doba vrhunca ranog rock n roll zvuka, Hellman je snimio svega jedanaest filmova, a poslednji pre više od 20 godina.
Sa iskustvom westerna, žanra žilavog, ali ipak na izdisaju, Hellman ga spaja sa klasičnim road moviem i tako nastaje Two-Lane Blacktop (1971), priča naizgled samo o nekolicini šarolikih odmetnika od socijalnih normi, ali sa dubokim socijalnim podtekstom kakav je viđen u Easy Rideru. Nije isključeno da je ovaj film, odnosno njegov tretman subkulture auto-fanova i trkača, uticao na Lucasa da snimi svoj nostalgični film American Graffiti (1973). Osnovna premisa filma je shvatanje života kao kretanja, i religijskog bežanja od bilo kakvog puštanja korenja ili vezivanja za bilo šta nepokretno. Ta ideja se u američkoj književnosti pojavila sa beat generacijom, a u filmu posredstvom Jacka Nicholsona, koji je krajem 60-ih štancao scenarije za Cormana. Međutim, Cormanova aura anti-intelektualca ograničila je prve road filmove na status internih kultova. Tek je Easy Rider u pravoj meri pokazao vrednost i održivost te teze, spajajući je sa hippie kulturom. U ovom filmu nema ničega od manifestacionosti Easy Ridera, oba glavna lika su samo obični auto-frikovi, koji jedino o automobilima pričaju i razmišljaju. Devojka koju usput pokupe je hippie, i želi videti svet van svog grada (valjda San Francisca), a Warren Oats protiv koga se trkaju je opet čovek bez prošlosti, koji tu prošlost nadomešćuje izmišljanjem priča. Njegov lik nije toliko uživljen, koliko je nemiran. U nekom od napada iskrenosti pokušava da ispriča svojim sapatnicima i takmacima kako mu se život urušio, valjda zbog istih crva u zadnjici. Zanimljivo je da Hellman ne odlazi u vizuelne eskapade, nego je sveden kao i na početku karijere, pričajući svoju priču pravolinijski i fatalistički. Na toj liniji je svoje road filmove koncipirao i Mallick, sa jačim naglaskom na vizuelizaciju i asocijativnu montažu, a tom linijom se kreće i današnji alternativni road movie, bilo u izvedbi Wendersa, bilo Jarmusha.
Cockfighter (1974) ipak je malo drugačija priča. Frank, koga igra Warren Oats, jednom rečju je izgubljen slučaj koji u životu zna samo da se bavi borbama petlova. Ostalo ga zanima elementarno, ništa temeljno. Ali Frank ima da ispuni jedan zavet: kada je zbog hvalisanja izgubio medalju za borca godine, rešio je da ne govori dok medalju ne osvoji. On zato počinje sa dna, rasprodaje nasledstvo kada je izgubio poslednjeg petla kako bi kupio novog i ušao u posao sa jednim partnerom na farmi borbenih petlova, sve u cilju osvajanja te medalje. Na tom putu će žrtvovati i jedinu ženu dovoljno naivnu da ga voli i u njemu vidi još nešto osim praznine. I ovaj film je socijalno relevantan kao i prethodnik, kroz svet borbe petlova Hellman prikazuje stanje svesti američke ruralne zabiti, i državu duboko podeljenu na mnogim mestima. Ipak, relevantnost filma ne dolazi do izražaja u moru akcionih scena sa petlovima.
Usledila je ekranizovana biografija Muhameda Alija Greatest (1977), u kojoj slavni bokser igra samog sebe od ranih perioda karijere, preko političkog aktivizma do epskog meča sa Georgeom Formanom u prašumi Konga. U pitanju je klasičan spoj sportskog filma i biografije.
Hellman je začudio publiku i kritiku režijom špageti westerna China 9 Liberty 37 (1978) u Španiji i Italiji. Zanimljivo je da je to bio poslednji njegov western, kao i poslednji western Warrena Oatsa, omiljenog western glumca. Sam Peckinpah se u tom filmu pojavljuje u jednoj kameo roli. Film nije distribuiran u Americi do polovine 80-ih.
Paralele sa ovim periodom Hellmanove karijere mogu se naći samo u Peckinpahovim filmovima i njegovoj mutaciji westerna kao žanra sa političkim trilerom, melodramom i road filmom, i sa Miliusovim prvim filmom Dillinger (1974). Kontinuitet sa Hellmanovim radom danas je najlakše uvideti u Tarantinovim ranim radovima, a ne treba zaboraviti da je Hellman potpisao produkciju Reservoir Dogs.
Poslednja dva bioskopska filma Iguana (1988) i Silent Night Deadly Night 3 (1989) ni po čemu nisu bili zanimljivi kritici, a ni publici. Poslednje što je snimio bi je deo horor omnibusa Trapped Ashes (2006), što će možda najaviti njegov povratak režiji.

i da, to je taj chevy (bel air), isti model vozi harrison ford u grafittima (koji ipak nisu lukasov prvenac, to je thx 1138, sf film u "rive gauche" stilu. ta kombinacija slova i brojki se kasnije pojavljuje u brojnim filmovima kružoka oko lucasa i spielberga, čak i kod de palme u mission imposible)

[suburbian]

Caecus kaže:

svakako pogledaj i cockfightera
warren oates mi je vjerojatno i najbolji/draži glumac
svugdje je jak ali glava alfreda garcie je broj 1.taj film je preznačajan

Polako otkrivam superiornost karakternog glumca Warrena Oatesa,koga sa punim pravom smatraš najdražim glumcem.Tek od pre par godina ,posle odgledanog "Bring Me the Head of Alfredo Garcia",kod mene ostaje memorisan kao više od epizodiste u western filmovima,ili pak kao partner Petera Fonde u jednom od mojih omiljenih filmova Race with the Devil.

Posle Two-Lane Blacktop i Cockfighter(morao sam da ga pogledam) iskristalisao se zaista kao jedan od vodećih glumaca Novog Hollywooda.
Još jednom zahvalnost na preporuci dva Hellmanova,neću preterati,genijalna filma.Možeš misliti kad u dva dana odgledaš takva dva bisera kinematografije,doduše zapostavljena od strane većeg dela ljubitelja filma.

Cockfighter je opravdao epitete koje je dobijao od Hellmanovih fanova,a to je da se radi o jednom od najpotcenjenijih,neopravdano zapostavljenih filmova.
Nadopuna je već dao neke karakteristike filma.
Sličnost oba Hellmanova klasika je osim briljantnog Oatesa i činjenica da se u oba ne radi samo o trci automobila,niti samo o borbi petlova kako bi se dalo zaključiti na osnovu samih naziva filmova.
Automobile i petlove Hellman koristi samo kao lakmus papir u kojima se,ipak,ogledaju ljudski karakteri.U Cockfighteru,za razliku od Two-line...,akcenat se baca na samo jednog lika koga igra veliki Oates.
On je jedna izgubljena duša,čovek na samoj ivici, gde borbu petlova posmatra poput neke lične borbe za mesto koje ga vrednuje u društvu,u ovom slučaju to je i simbolički medalja.
Zato je spreman da se odrekne svega:kuće,devojke i konačno sopstvenog govora ,poput nekog samuraja, kao odmazdu za izgubljenu čast(u njegovom svetu to je poraz i propuštena prilika za medaljom,ekvivalentom uspeha u dosta monotonom životu).

Posebno mi se dopadaju slow motion borbe petlova,sa naglašenom odličnom muzikom.Mnogi bi potcenili te detalje,ali kad se pogleda film stvara se drugačiji dojam.Složio bih se sa forumašem D.P.(izvinjavam se zbog akronima) da se u filmu prikazuje i stanje svesti lokalne sredine,pa i možda same Amerike.

Kraj....koja poetika!

Za nijansu slabiji od prethodnog filma,međutim,i dalje klasa.








Osvrnuo bih se na odlično predstavljanje Altmana od Dopune,zaboravio sam to da istaknem u prethodnom postu.Drugi deo mi je bio izvesna nepoznanica,filmovi od druge polovine sedamdesetih do Playera nisu kritički dobro prošli,gotovo da su sahranjeni.Tako da je dobro da su date neke generalije koje bi pomogle prilikom upoznavanja sa tim periodom u Altmanovom stvaralaštvu.

Dva omiljena filma od Altmana su mi McCabe and Mrs. Miller & The Long Goodbye.Mash mi nikako ne paše,pomenuo si nešto poput različite epizode sitcoma.Na kraju je i nastala serija.


Nekom drugom prilikom o detaljima ova dva izuzetna ostvarenja,sada bih se zadržao na glavnom glumcu "Privatnog detektiva" Elliott Goulda.
Oduvek me je fascinirao svojom pojavom,a sa The Long Goodbye ušao je u besmrtne glumce.Marlowe je karakter koga je Gould podigao na pijadestal filmskih likova koji se prepričavaju među filmskim fanovima,pri tome ne postajući klišeiziran.

Uloga koja nije pomenuta,samim tim ni film,je maestralna rola fotografa Alfred Chamberlaina u Little Murders 1971

Film je crna komedija,predstavlja izvesnu vrstu satire društva u Americi krajem šezdesetih godina,posebno vezano za seriju nerazjašnjenih ubistava u New Yorku.
Režiju je potpisao čuveni glumac Alan Arkin.Poznat je nešto manje i kao pevač,kompozitor i režiser.

Ukratko,radnja počinje tako što mlada devojka Patsy(Marcia Rodd),inače dizajner interijera,ugleda sa prozora zgrade prizor nasilja.Naime,grupa huligana napada mladića,fotografa,koji je krenuo da ih slika.Igra ga Gould.
Uspeva da ih vikom otera,i poziva mladića,pomenuti Alfred,u svoj stan.
Dolazi do privlačnosti među njima i uskoro ga vodi kod svojih roditelja da se upoznaju.
Alfred je flegmatični lik koji ne veruje u nasilje,niti bilo šta drugo.Na pitanje zašto se nije branio,imao je odgovor da nema svrhe i da je očekivao da će se siledžije kad-tad umoriti
Uloga Alfreda može se uporediti sa ulogom Marlowe-a u Altmanovom filmu "The long goodbye".Gotovo da su stripovski odrađeni.Donald Sutherland je takođe nezaboravan u ulozi sveštenika koji tokom ceremonije venčanja drži antologijski govor.

Spoiler Gotovo svi likovi bivaju žrtve nasumične pucnjave,osim Alfreda koji je emocionalno prazan i nije ga briga za okolinu.Na neki način,takvi ljudi preživljavaju u tom surovom svetu.Ljudi koji su spremni da trpe,bez inicijative i sa nedostatkom vere u bilo šta uspevaju da egzistiraju.Alfred je njihov reprezent.Preporuka!

[Caecus]

ovaj topic je prejeben
oatesu može općenito sparirat eventualno r.scheider

litlle murders mi promakao.gledam obavezno

George C. Scott mi isto prejak. i uvrstavam ga u listu podcijenjeosti
The Last Run (1971) , Rage (1972) , Hardcore (1979) ...

nedavno gledao i poprilično em oduševio pa preporučam:

Hollywood didn’t start making movies about Vietnam until the war had been over for some time, but America’s indie filmmakers had been there, done that a long time before 1978’s COMING HOME. Joe Don Baker leads a cast of magnificent character actors as a group of Vets come home from the war and working their way West, to pursue their own American dream. A subtle, quiet film that you just know is going to end badly, it’s a real treat. And strangely enough, it doesn’t just feature some terrific Ronee Blakley songs on the soundtrack, it features THE SAME SONGS she’d go on to sing in the very great NASHVILLE, several years later. A true lost gem, that deserves to be discovered

Their revenge makes Rambo's
look like a gentile tea party with a stunningly violent climax that you need to
see to believe.

: L O L :.............

i

UP TIGHT (1968)

Beautifully shot, Dassin eschews the typical period trap of hand held pseudo-doc. Co-writer/Star Julian Mayfield isn’t the greatest actor, and doesn’t have maxium screen presence, but he’s surrounded by an amazing cast - Ruby Dee, Raymond St. Jacques, Roscoe Lee Browne, Robert DoQui, Max Julien, and Frank Silvera. In the middle of shooting, Dr. King was killed, and Dassin and his cast and crew worked that horrific event into the storyline, making it all the more effective. The footage of the memorial procession is magnificent and powerful.

i kad su već 70-e u pitanju moram ugurat i podcijenjeni Hickox britanski krimić Sitting Target (1972) . film je bombetina sa nevjerojatnim o.reed-om.promoviram ga svugdje

[Nadopuna prehrani]

william friedkin:

Friedkin zatim snima The French Connection (1971), film u koji mnogi nisu imali poverenja. Potpuno evropski pristup, kombinacija neorealizma, donekle odomaćenog u Americi, i cinema veritee-a, dokumentarističkog pristupa koji je u Americi ostao na ivici primetljivosti, za rezultat su imali veliki i neočekivan hit. Scenario je napisan po ne-fikcijskoj knjizi Robina Moora, bivšeg vojnog specijalca i pisca istorijski relevantnih knjiga. Tretira se otkrivanje francuske veze i do tada najveća zaplena heroina u SAD. Likovi su, uz promenjena imena, potpuno bazirani na stvarnim osobama. Film je imao uspeha i kod kritike, pa je nagrađen sa 5 Oscara (najbolji film, Friedkin za najbolju režiju, Gene Hackman za glavnu ulogu Popeya Doyla, montažu i najbolji adaptirani scenario), uz još tri nominacije (sporedna muška uloga, fotografija i ton) i brojne druge nagrade. Četiri godine kasnije snimljen je nastavak French Connection II (1975) u režiji Johna Frankenheimera, film koji je svoj naturalistički pristup pokvario sa kultur-rasizmom od koga nije mogao da pobegne. Snimljen je još jedan nastavak Popeye Doyle (1986), kao TV film, te paralelni B film The Seven-Ups (1973), po svedočenju jednog od policajaca koji su učestvovali u akciji. Friedkin je konačno dobio status isplativog autora.
To je potvrdio sa sledećim filmom The Exorcist (1973), ultimativnim hitom koji je nastavio da uspostavlja horor kao jedan od najisplativijih žanrova. Nakon brojnih kombinacija i otkazivanja po pitanju glumačke postave i brojnih rediteljskih kombinacija (Kubrick je odbio zbog toga što je mislio da je film neisplativ, Penn nije hteo da odustane od posla univerzitetskog profesora, Nichols nije hteo da zavisi od deteta, a Boorman, koji će kasnije režirati katastrofalno loš nastavak, nije hteo da sudeluje u filmu koji tretira i zahteva okrutnost prema deci), Friedkin je izabran za reditelja zbog uspeha prethodnog filma, a Ellen Burstyn, Jason Miller i Max von Sydow za nosioce glavnih uloga. Kritike su bile podeljene, od onih koje film nazivaju jedinim zapravo strašnim filmom u poslednjih nekoliko godina, do onih koji ga nazivaju okultnim naklapanjem (Vincent Canby) i onih koji ga nazivaju eksploatacijskom verzijom visokomoralnih melodrama. Publika nije imala nikakav problem sa filmom, koji je završio na drugom mestu najgledanijih te godine, rame uz rame sa The Sting. Film je nominovan za 10 Oscara, od kojih je uzeo samo dva (ton i adaptirani scenario), ali je bolje prošao kod dodele Zlatnih Globusa. Film je imao i nekoliko nastavaka, zvaničnih i nezvaničnih, koji su ostali daleko od uspeha originala.
Nakon dva velika hita, Friedkin je pažljivo birao projekat koji će sledeći započeti. Odlučio se za remake francuskog filma Wages of Fear (1953), koji je u svoje vreme bio hit. Friedkinov film Sorcerer (1977), međutim, nije opravdao 22 miliona dolara uloženih u njega, zaradivši ispod polovine te svote, dovodeći dva studija u opasnost od finansijske propasti. Ovaj film, smatra se, prvi je koji je ugrozio novohollywoodski način snimanja filma i utro put ponovnom preuzimanju kontrole od strane producenta. Friedkin je bio u stalnom sukobu sa ljudima iz Paramounta, sa producentima koji su insistirali na snimanju na lokacijama u Izraelu i Dominikanskoj Republici, kao i sa glumcima, prepravljajući film. Film je, istini za volju, dobio solidne kritike kao naturalistički snimljena avantura sa uverljivom motivacijom likova, ali je usred manije koju su izazvali Star Wars, publika u širokom luku izbegavala ovaj film. Jedino što se pokazalo nespornim, bio je soundtrack koji potpisuju Tangerine Dream. Film je tek kasnije dobio kultni status, i donekle izvadio gubitke upornim prikazivanjem na televiziji tokom naredne dekade.
Usledio je The Brink's Job (1978), film koji je nostalgičnim tonovima krimi-komedija klasičnog Hollywooda privukao određenu publiku, ali je na planu kritike ostao neprimećen.

[Caecus]

mystery triler
filmski producent(J.Coburn) poziva 6-oricu filmskih suradnika koji se međusobno baš ne podnose na krstarenje jahtomSheila - nazvanoj po njegovoj pokojnoj ženi koja je bila pregažena pod čudnim okolnostima.baš u to vrijeme je godišnjica smrti Sheile-e
ovo me baš satralo i twist je ubber moćan i zloban
9,3/10

-

*uz ovaj preporučam i nešto poznatiji Sleuth (1972)

...