Ovisnost ili zasto se toliko bojimo biti sami

[BadCompany]

Ma daj se ZVEKI uozbilji. Ljubav je za tinejdzere kojima su tvorac oliti priroda samo pripremili klopku kako da produze ljudski rod kroz formu tzv ljubavi. Cisti mehanizam koji ima za cilj parenje dvije osobe suprotnog spola i produzavanje vrste. Sirovi zivotinjski nagon umotan u sareni celofan. sa masnicom, na koji vi zenske padate ko trule kruske. Mislim ta doza nesposobnosti suocavanja sa realnoscu zivota i poimanja njegove sustine i stoga bukvalno bijeg u ispraznost tzv ljubavi je zaista uglavnom zenska karakteristika. Bez uvrede. Da ne ispadnem muski sovinista, ali kad shvatis da sve to isprazno lamentiranje o opsesivnoj ljubavi prema drugoj osobi (suprotnog spola ?, oni s poremecajem pate od ljubavi prema svom spolu, a bolest, jasta) ima za cilj prilicno zivotinjski cin parenja kome bas i ne treba robovati i nista drugo, onda ce ti i stav prema zivotu uopce biti realniji.
Kakva samoca i strah ? Od cega? Pa samoca je covjekovo prirodno stanje. Sami se radjamo, na zivotnom putu srecemo neke prolaznike - od prijatelja, kolega, supruznika itd - podizemo svoj narastaj ali opet na kraju ostajemo sami sa sobom. Sto je i normalno jer smo svako jedinka za sebe. Sto ne znaci da se zabijes u spilju, jer normalno da komuniciras sa okolinom, ali shvati svoj duhovni, intelektualni pa ako hoces i emotivni integritet kao vrstu samoce. Jer ako nemas svoj integritet onda uskoro padas necijom zrtvom. Posto su osobe bez integriteta slabici. Znaci takva vrsta samoce je stavise pozeljna. Ljudima kao kreativnim bicima omogucuje da se bave necim konstruktivnim i stvaralackim a ne da trose energiju na nevazne stvari kao sto je, ah, pacenje zbog ljubavi. Pih. Ovisnici o bilo cemu samo odaju nesposobnost da opredmete i daju svrhu vlastitom zivotu. Hm, najblaze receno (blazi?) poremecaj stanja duha i uma. Bez zluradosti.

[Natch]

ja recimo imam drugi problem...ne znam ovisiti o drugome, tesko mi je biti s nekim...kako to rijesit?

[GothicA]

Natch kaže:
ja recimo imam drugi problem...ne znam ovisiti o drugome, tesko mi je biti s nekim...kako to rijesit?

Imaš puno manje za riješiti nego oni koji ovise o drugima.
U kojem smislu ti je teško bit s nekim? Smislu veze ili općenito?

[Natch]

GothicA kaže:
Imaš puno manje za riješiti nego oni koji ovise o drugima.
U kojem smislu ti je teško bit s nekim? Smislu veze ili općenito?

u smislu povjerenja. recimo, radije cu nesto sama napravit nego se pouzdat u drugoga. tako i u ljubavi

[BadCompany]

Natch kaže:
ja recimo imam drugi problem...ne znam ovisiti o drugome, tesko mi je biti s nekim...kako to rijesit?

A zasto bi i ovisila? Ne moras biti ovisnik o nekome da bi mogla biti s njim. No opet zapitaj se zasto ti je automatski tesko biti sa nekim? Mislim ako se stvari prihvataju prirodno i neusiljeno onda ti dodje normalno da s nekim komuniciras pa onda otkrijes da imate zajednicki jezik po mnogim stvarima. I bez ikakve unutarnje/vanjske prisile potpuno spontano ta komunikacija predje u nesto vise. Bez bojazni bilo da ces postati ovisna o toj osobi bilo da je ona eto jos jedan od 'nepouzdanih' na koga se ne mozes uopce osloniti. I onda, gle cuda, otkrijes da ti je s takvom osobom vrlo lako biti u drustvu. Pa i u zivotu. No to opet ne znaci da se ti time 'predajes'. Ljubav jest i uzimanje i davanje. Ne samo jedno od toga. Ali nikako gubitak sposobnosti zdravog i realnog rasudjivanja. I nema dozivotnu garanciju.

[zveki]

judita kaže:
shvatila sam poruku, definitivno necu vise dolazit
ne morate zbog mene brisat vise

mislim, mogli ste i reci to...

Imas odgovor Judita i na mail i na
http://p214.ezboard.com/fzvekilandfrm18.showMessage?topicID=4.topic

ZAO MI JE STO SE LJUTIS!

Sve sam uverenija da naši odnosi sa drugima zavise od našeg odnosa sa samim sobom. Kada sam u skladu sa sobom meni je dobro i kad sam sama i kad sam u društvu. Kada osećam da volim i prihvatam sebe - osećam kako volim i prihvatam i druge, a da ne tražim baš ništa zauzvrat. A obično dobijem veoma mnogo.
Mislim da je velika laž ubeđenje da od drugoga zavisi naša sreća, radost, ljubav, ispunjenje... Sve su to emocije/stanja koja moramo razviti u sebi, da bismo uopšte bili sposobni kvalitetno da ih ostvarimo sa drugima. Ako to ne učinimo ostajemo večito gladni, usamljeni, nezadovoljni, stalno tražimo neke objekte koji bi trebalo da nam pruže ono što nismo sposobni i ne znamo kako sebi da pružimo, grčevito se hvatamo za sve ono što nam se čini da u nama budi osećanja za kojima čeznemo konstantno se plašeći da ćemo izgubiti mukom stečeni osećaj sreće... To je veoma težak i naporan život...
Zveki, mislim da si ti zaljubljena u osećaj ljubavi. Ti uživaš u osećanju za koje nisi ni znala da ga poseduješ dok se nije pojavio neko spolja da ti na njega ukaže, praktično ga u tebi probudi. I sad se bojiš da će to prelepo osećanje nestati ako ostaneš bez objekta na koji je ono trenutno usmereno. A to je apsurd! Ne možeš ostati bez nečega što je TVOJE. Jednom kad to shvatiš uvidećeš da ti možeš da voliš i uživaš u ljubavi čak i kad nikoga nema kraj tebe. Bitno je promeniti perspektivu na sam osećaj. Ako već želimo ljubav, zašto stalno tražiti posrednika koji će nam je pružati, kad je možemo razviti u sebi? Ljubav drugih je samo refleks naše ljubavi prema samima sebi. Što sebe više volimo to više volimo i druge i to više drugi vole nas.
Možda se drugi neće složiti sa mnom, ali kod mene ovo funkcioniše.
Inače, veoma mi se dopala ova misao:

strah od samoce = strah od susreta sa samim sobom

[BadCompany]

Balans. Unutrasnji balans, to je ono sto nas drzi na povrsini. Kontra bura i nevera. Ako si stabilan/stabilna tada i oni veci potresi tesko da ti mogu nauditi.
Kvalitet partnerskih/ljubavnih/porodicnih i inih odnosa je utoliko bolji sto je osoba kao jedinka uravnotezenija, balansiranija.
Tad prihvatas i uspone i padove kao nesto normalno. Jer to u stvari i jest normalno. I ucis iz padova da bi se jos vise uspeo/uspela. Intelektualno, emotivno, duhovno. Sagledavajuci sebe kao dio tog cudesnog i prolaznog fenomena zvanog zivot. I ne trosis energiju na ipraznosti i gluposti......