Pišem skroz zbog tebe

[Dusko Vasilev]

Pišem skroz zbog tebe

Daleko neka bude moja noga,
od zamke zanosa u krvi
biranog sloga.
Da se tišti papir
i bude pohvaljen, prvi.
Kad se piše samoga sebe.

Pišem skroz zbog tebe,
zbog beskrajno započetog dijaloga
prekratkih minuta noći
obrtaja brzih Zemlje koje ne mare
za bol koja će doći, rastanak
kao od prečiste istine u osmehu dečijem
u tebi zbog koje sve ovo...

...i ako ti kažem da li ti je novo:
Da je dobar taj ugalj tvojih smeđih
koje se toplinom šire
i planine briga tada se sve mire.
Lokomotiva parna od čekanja duga
vagonima, kroz prozore licima zapečaćena
čista tuga.

Pišem skroz zbog tebe
i ovo se do rumeni stidi
slabe reči. Gleda u nebo,
da vidi.

Hajde dušo potraži bolje
dostojno odelo za treptaje svoje!

Kao potok sećanja sela
koji je žedan da
napoji onog ko je stvarno vredan.

Bordo ruža koja cela diše
da je dubinom pluća ona umiriše.

Pišem skroz zbog tebe.
Čuđenje tobom. Neprestano.
Drevni moji strahovi,
a tvoje fobije.
Irske visoravni i u žitu makovi
što se na jakom vetru tek pomalo povije.

Bojazan od gubitka toliko nije
koliko briga za svaku stopu
što se ispred tebe krije.
Molitva u znaku kristalne čaše
lepi se na neku uvek novu pošiljku:
Dobre sile zaštitite je.

Zbog tebe skroz pišem,
znajući jedno:
živeti do sada bilo je vredno
zalutale šetnje, koracima svejedno
ispod kojih je uživala kaldrma; galebovima
beline uskog keja;
dekoracijama na stolovima raznim;
parkinzima pustim.

Pišem skroz zbog tebe
neonima, prionima, protonima.
Planetama, kometama,
lađama, stazama.
Sredinama, počecima,
poklonjenim širinama prkoseći
nemilostima, nepravdama i gubicima.

Ovaj neapel, šuštanje breze,
trag u travi, zvuk vesla iz snova,
premila oaza urbanih tajgi i već
u tebi pesma nova.

[kisha]

kako lijepo

[Dusko Vasilev]

Hvala.