Odluka o uzimanju kućnog ljubimca

[hella]

joj, WA, ja imala to s dečkom.. kad smo se upoznali on još nije imao psa (osim dva NJO na godinu dana dok je živio u Kanadi). i ja dovela dečka doma i naravno on snimi pudlicu.. ono - pudlicu.. to nije pas, naporan je, razmažen, bla bla.. i tako godinama.. a moj pasić njega obožavao.. pomazio bi ovaj njega, al ko da mazi slona a ne psa od 5kg.. i uglavnom, jednom dečko bio kod mene, i na krevetu u dnevnoj sobi leži. ja odem na wc, a kad izlazim iz wc-a direkt ispred mene je ogledalo na kojm vidim krevet. i ja snimim kak mi dečko ljubi psa, a pas razvaljen na krevetu bez stida i srama, ono, guštaju se dečki. uletim ja a ono i jedan i drugi skočili ko ofureni. i dečko i pas faca 'kaj, nije niš bilo'.. umrla sam od smijeha..

a tata se slomio isto veče kad je pas došao. mali se cjelu noć podvlačio pod krevet i luđački derao. a tata je dizao krevet u zrak jedno 20 puta. sam je mumljao u bradu ono stila 'što je meni ovo trebalo' a oči zabrinute, sav sretan kad se malca izvuklo.. naravno, moram li napomenuti da je mali išao ispod kreveta jer je bilo zamišljeno da spava u svom krevetiću na podu. čim ga se diglo na krevet nije se više ni oglasio. idućih 15 godina je spavao na krevetu..

ja sam kroz godine zaključila sljedeće. ako je čovjek dobra osoba, ako ima dobrotu u sebi, onda će zavoljeti psa. ljudi često odbijaju pomisao na psa zbog obaveze koju to nosi, ne jer ih direktno ne vole. svatko tko je završio sa psom protiv svoje volje a inače je dobra osoba sad je tom psu rob. vlastitim izborom.. frendica je prije godinu dana našla psa na cesti. nitko iz familije se nije deklarirao kao ljubitelj životinja. nitko u familiji nije žicao životinju. jednostavno im je bilo žao ostavit kujicu na cesti i kao ajd, samo dok ne dođe jutro pa će ju preselit nekud.. isuse, mala je sad jedan od NAJSRETNIJIH pasa koje poznajem. ono, ako je čovjek dobar, nema šanse da mu se pas ne zavuče pod kožu..

meni tata sad opet protestira protiv životinje (ne živi s nama pa nije da utječe na odluku, al ajd). kao 'previše se zaljubiš u to stvorenje'. a zapravo se full boji da će se opet vezat.. on je užasno potrešen gubitkom našeg pasića.. a znam da će i na iduću pasicu past ko tele.. nemreš, zavuku ti se seronje mali..

[raffaela]

Pricu o tome kako sam nasla svoju macu nitko ne zna jer sam svima ispricala laznu pricu. Naime, prosle godine sam tek pocela zivjeti s dragim, a on nije bio ljubitelj macaka. I jedne veceri sam se vracala s posla, a jedna cura je u autobusu imala malu macu koju je pokupila na cesti (12ti mjesec, grozno hladno). I cijelim putem ona pokusava tu macu nekome dati. Predjem u tramvaj,a cura s macom isto. Jadno malo mijauce cijelim putem. Nakon pola sata voznje tramvajem idem izaci na svojoj stanici i cura meni nudi macu. Meni se srce slama, uzmem macu samo na trenutak i ...gotovo, otisla s njom doma. Dragi mi otvori vrata i naravno poludi, a ja se nisam usudila reci kako sam macu uzela od cure u tramvaju, vec sam brze bolje izmislila pricu kako sam je nasla u parku pred zgradom, smrznutu i da sam je morala spasiti. Pa sam se i dalje drzala te price pred svima da mi slucajno ne izleti.
Eto, samo moj micek i ja znamo kako smo se stvarno upoznale
Naravno, moram li i reci da je moj dragi obozava. Cak ju je i on prvi pustio u spavacu sobu da spava s nama

[Riot Rolfmao]

Nije baš neka zanimljiva priča,ali odlučio sam uzeti mačku,jer imam neugodnih iskustva s psima a i za mačke se nekako lakše brinuti,jer samo stoje u kući i ništa više.Naravno svi su mi doma bili protiv toga jer misle da sam lijen i neodgovoran ali uspio sam ih nekako nagovoriti i već su se navikli na nju.Nazvao sam je Iggy.Spava mi ispod kreveta i baš je slatka.

[raffaela]

I? Jel' stvarno samo stoji u kuci nista vise?

[Misery's Crown]

raffaela kaže:

I? Jel' stvarno samo stoji u kuci nista vise?

Bas .

Khm, nego, kako sam ja donijela odluku - mislim da nikad i nije bila odluka, vec od dana kad sam se preselila i bila u mogucnosti imati psa, bilo je samo pitanje vremena kada ce moje oci ugledati nekog kojeg cu morati uzeti doma jer otkad valjda znam za sebe, znam i da zelim psa.

Kako selidba i zivot nose nepredvidljive stvari, tako je i moj zadnjih godina bio pun dogadanja koja su mi zelju za psom potisnula na drugo mjesto... onda sam jednog dana, na odmoru i sa viskom vremena, potpuno neplanirano i ne znam iz kojeg razloga ni danas, odlucila potraziti azile po Zagrebu i vidjeti/saznati malo vise o napustenim psima, bez ikakve primisli da tada udomim nekog psa jer mi trenutne prilike nisu dozvoljavale.
I to je bilo to - negdje na stranici jednog azila sam ugledala to divno stvorenje i jednostavno znala da je moram udomiti, bez obzira na sve.

Prve 3 slike koje sam vidjela od nje:






Malo vise o njenom zivotu prije i zivotu otkad je sa mnom cu ispisati u temi koju cu uskoro otvoriti na pripadajucem podforumu, da ne pisem romane ovdje .

[akassha]

Pridružujem se!Ja sam svoju labradoricu željela jakoo dugo iako sam se kao mala užasavala velikih pasa.Krenulo je
s malim labradorom kojeg je moj stari kupio iz novina.Štene je bilo preslatko,ali bolesno.Rečeno nam je cijepljeno i ček smo
dobili i bočice od cjepiva!Ali nije bio cijepljen i ubrzo je uginuo.To je bilo strašno.To čovijeka nauči lekciju.Tada smo odmah nakon
nekoliko mjeseci kupili labradoricu s rodovnicom(bili smo sigurni da je zdrava-pregledali je nekoliko puta) i do dana današnjeg
ona mi uljepšava život.Evo baš je danas pobjegla za nekim drugim psom(hormoni divljaju) ali sam je brzo ukrotila.Ovako je vrlo poslušna
i nema problema s njom...samo nekad..hehe

[Shamaness]

U životu sam imala mnogo kućnih ljubimaca. Neki su se zadržali u mom životu par dana a neki par godina. Nakon mnogih gubitaka tiho smo bili odlučili ne nabavljati više ljubimaca. Ljudi misle da će im s vremenom smrt ljubimaca sve lakše padati no uvjeravam vas da je efekt upravo suprotan. No, prošlo je par godina i s vremenom su nam rane zacijelile. Za najnovijeg člana obitelji sam ja bila inicijator. Primjetila sam da su mnogo ljudi počeli nabavljati kuniće. Mama i ja ispočetka nismo bile informirane i mislile smo da su to prljave plišane igračke za ukras neugodnog mirisa No, moja znatiželja je bila prevelika. Počela sam se naveliko informirati o njima i ugodno se iznenadila činjenicama da su pametni, umiljati, privrženi, bez ikakvog mirisa, čišći od mačaka – zaista idealni ljubimci. Nagovarala sam svoje nekih godinu dana. U međuvremenu mi je frendici dečko nabavio kunića i nakon par mjeseci me obavijestio da je u pet shop stiglo novo leglo. Rekla sam to staroj i primjetila da ju je ta činjenica jako zaintrigirala, iako nije ništa posebno rekla.

I tako jednog popodneva, tjedan-dva nakon što smo čuli novost o novom leglu, dogodilo se nešto neplanirano. Sjedili smo na kauču i gledali Bolje ne može na divx kad usred filma mi mama kaže "Što kažeš da odemo vidjeti te kuniće?". Ostavile smo film na pauzi i spremile se u roku od tri sekunde. U pet shopu nas je dočekalo leglo ovnolikih kunića (onih s dugim klempavim ušima), mada vrstu tada nismo mogli raspoznati. Tamo, u moru sivo-bijelih i crno-bijelih kunića nalazio se jedan boje bijele kave, drukčiji od ostalih i po boji i po karakteru. Prvo je spavao, zatim se probudio i prišao rešetkama kao da želi reći "Oh, oprostite, nisam vas očekivao ovako rano" Odmah nas je osvojio, no još nismo bili sigurnu da li se želimo vratiti doma s novim članom obitelji. Kad sam vidjela da se drugi ljudi motaju ispred kaveza bilo me strah da mi ga ne uzmu ispred nosa. Pitali smo tipa da nam ga izvadi. Kad sam ga primila u ruke… Ne mogu opisati taj osjećaj To divno, mekano, uplašeno stvorenje je bio tako mirno i umiljato da sam ga jednostavno morala doma odvesti. Mama je odabrala kavez, hranu i sve ostale potrepštine dok sam ga držala. Kad smo se vratili doma brat nije mogao vjerovati svojim očima, odmah ga je izljubio. Najviše me iznenadila reakcija tate. Kad je vidio kavez na podu prvo je teško uzdahnuo i zakolutao očima. Kad je prišao i vidio mališana prvi komentar mu je bio "Što, zar nije bilo žirafe?" Onda se nasmiješio i to je bilo to, mali ga je za dvije sekunde osvojio. Ne moram ni reći da film nismo do kraja taj dan pogledali

Sada je zeko godinu i 4 mjeseca s nama i ima sve kvalitete koje bi čovjek mogao poželjeti. Nevjerojatno je pametan, čist, mazast i pomalo svojeglav te pokazuje šarenu lepezu emocija, čak i poprima naše, gotovo je kao čovjek. Tako malo mu treba da bude sretan da mu se ponekad divim. Još uvijek je atrakcija gledati ga kako obavlja svakodnevne stvari, poput skakutanja kad ga pustimo iz kaveza (tzv. zečji ples), njegovo bacanje na bok popraćeno cuclanjem šape u trenucima sreće, umivanje lica i ušiju, pijenje vode naopako (e ovo je stvarno umijeće ) i mnoštvo drugih stvari. Volimo ga više nego što smo ikad voljeli ijednu životinju i svaki dan proveden s njim nas uvijek uveseljava. Da smo znali da imaju takav karakter od početka vjerojatno ne bi nabavljali druge ljubimce (osim psa jer ih obožavamo, jednog lijepog dana kad se odselim u vlastiti stan ću si nabaviti jednog, a i starci također kad odu u mirovinu na malo prostraniji prostor, stan nam se zaista nije pokazao prikladnim domom za njega).

Evo i slika male ljubavi:


Prvi dan u novom domu


Sad sam već veliki dečko


P.S. Sorry na megadugom postu

[MyPoison]

Oduvijek sam imala mace u obitelji ali ni jednu baš svoju od kad sam se osamostalila jako sam htjela macu a kolegica s posla je udomila lutalicu koja se baš omacila a ostalo je povijest. izgledala je kao mali gremlin
pas? ah... psa nikad nisam imala i bojala sam ih se veći dio života makar su mi bili lijepi. onda sam zavoljela psa od frendice i rasplakala sam se kad sam saznala da je uginuo od tog trnutka mi je postala velika želja da imam svog psa ali nisam imala uvjete. kad se konačno sve posložilo otišla sam na spiritove stranice i volila

[papi73]

jesi to opet ti nasla temu u naftalinu )))

nikad nisam imala pse, moji nisu htjeli psa jer su smatrali da je prevelika obaveza s obzirom na njihov posao, a mene nisu smatrali dovoljno odgovornom
kad sam se odselila od njih, skuzila sam da je to istina i da stvarno nisam dovoljno odgovorna... onda je prosla hrpa godina u kojima sam zivjela "hajlajf" sve dok se nismo preselili u ovaj stan ... e sad smo u kvartu u kojem ima puuuno pasa ... i pocelo je, kad se skroz smjestimo, za koji mjesec-godinu, uzet cemo konacno i mi psa iz azila... ali zavraga, 2 dana prije useljenja u nedovrsen i prazan stan, naslo nam se na putu odbaceno i pretuceno stene ... tako da je uselio s nama onda je krenulo mahnito informiranje i obrazovanje o psima , tak sam i tu zalutala ...i sad za sv. nikolu ce nam biti godisnjica najbolja godina u mom zivotu

[Pimpinell@]

Uh
Moj tata je odrastao okružen mačkama i psima, mačkama najviše.
Najljepše uspomene iz djetinjstva su mi odlasci kod njegove mame, i ogromni žuti mačak koji je spavao na nogama kad bismo došli i malo bjelo štene koje mi se popiškilo na glavu kao maloj klinki
Mama nikad nije dopuštala nikakve životinje u stanu a ja i stari smo uvijek nekako dovlačili neke mačke koje bi kasniej završile na vikendici.
Pas mi je valjda suđen bio od onog piškenja na glavu
Prvi je došao kao napušteno štene, mješanac rota i NJO, već sam bila dovoljno velika i radila i preuzeli ja i brat obavezu i nagovorili mamu da ostane u stanu.Ostao je s nama u stanu 3 godine.
Kad je zaratilo, i mama i tata su odselili na vikendicu(čuvati kuću) a pas je čuvao i njih i kuću.
Uginuo je 2002. od moždanog udara u vruće ljeto i još uvijek u šupi su njegovi konopi i ogrlica.
Mama koja nikad niej voljela životinje bila je ta koja mu je kuhala najbolje komade
Udala sam se došli su klinci i stalno sam htjela psa, ali sam bila podstanar i niej bilo izvedivo dok nisam došla do svog stana.
I tu sam tražila i tražila i mislila se, hoću li sada ili kasnije i ipak odlučila hoću SADA i 2003. je došao Oto kao štenac od tri mjeseca.
Premisa o tome da će se djeca više baviti s njim, pokazala se pogrešna, tada su imali 6 i 9 ipo i naravno da je pas moj a ne njihov
Volim i mačke i pse ali definitivno sam ipak pasji tip ne mačji.

[jerry77]

imam psa, ali mnogo zanimiljivija je prica kako sam dosla do moje mrvice i flekice....
99' godine sam bila 5. razred osnovne skole i u kabinetu za biologiju smo imali dve jako male i mlade sumske kornjace, zivele su u bednom terarijumu koji je bio samo malo veci od njih dve. ja sam cele godine patila jer nisam znala kako da im pomognem, skolu je bilo briga sto se tako muce, ali nisu hteli da ih oslobode. kada je pocelo bombardovanje nastavnica biologije me zamolila da ih pricuvam jer nece imati ko da ih hrani dok skola ne radi. ja sam i onako bila najvise sa njima a i zivela sam blizu skole. naravno da sam ih odmah uzela. zivele su sa mnom u kuci pustene da idu gde god zele i imale su svoju kucicu ako zele da se sklone. nazvala sam ih mrvica i flekica. cela porodica ih je previse zavolela jer su mnoogo slatke i interesantne. jako puno su porasle za tih par meseci jer su jele lepo i redovno i vise nisu bile onako tuzne i usporene jer su imale prostora koliko zele. volele su i da se kupaju u lavoru
od prvog dana sam znala da necu da ih vratim u skolu...kada smo na jesen krenuli u skolu rekla sam nastavnici da su uginule za vreme rata....
5. godina posle toga mrvica je uginula, a flekica je i dan danas tu.
zimi spava, leti luduje na terasi i po kuci, a ona je i moja mala putnica koja ima svoj transporter, jer je nekada vodim sa mnom u beograd gde studiram, a nekada ostane kuci sa mojima.
sve je pocelo kradjom, ali flekica je sa nama eto vec vise od 10 godina i sada je velika devojcica!
mrvica i flekica


flekica sa jednom drugaricom tackicom

[OOOOOOO]

lako.... od kad znam za sebe uvijek sam zeljela psa i dok ga nisam nabavila nisam bila na miru

[TurbulentFluid]

Ma ko je mene pitao?

Oduvijek je doma bilo nešto dlakavo. Od zeke do krave. A kad se je tome nešto dogodilo, odmah se je nabavljalo novo. Zečeve je netko imao ideju uzgajati za hranu, ne znam čiji je masterplan propao na način da smo u jednom trenutku imali preko 40 zečeva koji su glodali u svojim kavezima (a i po cijelom dvorištu) do smrti. Košuta je bila najzanimljiviji član ergele, srećom nakon nje nitko nije "nabavljao" novu (dali je u nacionalni park, prepitoma je bila).

Ovo vrijedi za sve osim za mačke.
One dolaze same, kao na autobusnoj postaji.

[MyPoison]

papi73 kaže:

jesi to opet ti nasla temu u naftalinu )))

jesam, jesam
ali ima tako dobrih tema koje su zaboravljene. treba to malo pogurati

[Maiya]

Htjela sam psa otkad sam bila mala. Valjda sam se rodila kao fan pasa.
Kad sam imala 8 godina, sa tatom i ujakom sam išla kao samo pogledat jednog psa za kojeg je ujak već prije znao. I došli smo tamo, nagovarala sam ih i gnjavila ali ako ćemo iskreno bili su napola nagovoreni. Mada je tata bio malo oprezan jer je bila riječ o stafordu a on je znate već kak to ide "čuo svašta o njima" Meni nije bilo ništa bitno, samo da je pas.
Mami nismo rekli. Sad kad sam velika i pametna znam da to nije bilo pošteno, al štaš'. Samo smo se doma pojavili s psom i ona nije mogla vjerovati. Nije bila za to zbog onog što svi kažu....velika tuga kad ljubimac ugine itd.
No meni to nije dovoljan razlog za ne imat koćnog ljubimca, ne vidim kako bi bio. I naravno, i njoj se uvukao pod kožu. Imali smo ga 12 godina.
Drugi pas je došao odmah nakon što je prvi uginuo. Ali nije došao na način na koji sam ja htjela.
Htjela sam udomit psa. Stari se počeo nešto izmotavat i kenjkat. Odlučila sam potražit i pričekat još par dana da bi me stari nazvao i rekao da je uzeo psa, sad su mu ga ljudi donijeli na posao i nek dođem po njega.
Nije nikog ni pitao, vražji stari.
Eto, i to je bilo prije 2 godine.

[markiza poisson]

jednog dana mama me zove i govori mi da ima nešto za mene
nakon što je došla kući, i kada se moj pogled spustio na mekanu malu kuglicu zvanu štenac počela je naša priča

[OOOOOOO]

markiza poisson kaže:

jednog dana mama me zove i govori mi da ima nešto za mene
nakon što je došla kući, i kada se moj pogled spustio na mekanu malu kuglicu zvanu štenac počela je naša priča

predivno

[rimtu ti tuki]

Evo i moje priče o mojim ljubimcima.Od malih nogu sam imao razne kućne ljubimce ali najviše pse.Kad sam imao nekih 4-5 god prva je došla Maza.Bila je mješanac kokera i jazavčara .Bila je jako pametna i svi smo je jako voljeli.Uginula je sa 8 god.Onda je došla Eni,epanjel bretonka koju je neko otrovao nakon godinu dana.Nisam imao psa nekih dvije godine i onda se te 90 godine pojavila ona.Sjedio sam sa frendom ispred zgrade i pričali kad se u jednom trenutku kod nas stvorila Njemačka lovna terrierka.Bila je jadna neuhranjena i sva je smrdila po nafti.Ja sam je pozvao i ona je onako preplašeno došla k meni.Čim sam je primio u ruke rekao sam "Ti si moja i gotovo".Imala je otprilike 6 mj.Provela je samnom 13 najljepših godina i bila je naj opakiji pes u kvartu.Bila je jako agresivna prema drugim psima i imala je samo par psečih prijatelja.Kad je imala nekih 2,5 godina sestra je dopeljala doma šarplaninku koju je moja Kora skoro priklala kad je ušla u stan.Ali poslje toga su si bile najbolje. Nažalost njih dvije više nema.
Sad imam svoju obitelj i dvoje djece koja su na mene luda za svim kaj hoda na četri noge.Starija me nagovarala da joj za 7 rođendan poklonim peseka ali žena nije htijela ni čut.I tako je prošle godine iz azila k nama došao Terry.Mješanac je lovnog terriera i nekakvog ptičara.Žena se baš nije slagala al sam joj rekao ak ti ne paše spavaj na balkonu.I evo danas nakon godinu dana žena spava s Terriem i neda ga nikom!!

[Pimpinell@]

A tko spava na balkonu ??

[TurbulentFluid]

Pa on, žena sad ima pasa.