|
Prošlo je skoro mesec dana od kada sam te videla poslednji put, moja malena.
Juče u kancelariji upoznala sam nekog novog kolegu, tek je počeo da radi. Pričali smo ko je odakle, rekla sam da imam dete. I rekla sam mu tvoje ime, dušo moja. Bolelo me. Strašno me bolelo. Osećam dušo moja mala, kao da te nema više. Nigde. Kad sam mu rekla tvoje ime, kao da sam govorila o nekom koga nema. Nigde, osim u mojim sećanjima. Prekinula sam razgovor sa njim, otišla dalje.
Možda ni mene više nema u tebi, srce moje maleno, zaboravila si me sigurno. Nema mame više. Nema me.
Stavila sam tvoje mindjuše na svoje uši. Dobila si ih za prvi rodjendan, ali ti ih nisam dala tada jer te nisam isto vidjala. A posle, ne znam zašto ti ih nisam dala. Nemaš probušene uši, a i plašila sam se da će onaj da ti ih uzme ili baci. Da nemaš ništa moje niti od mene. I tako sam ih čuvala, da ti ih dam kasnije. Ali sada ih nosim sama. Tvoje malene mindjuše.
Pitaju me ljudi koji znaju za ovo kako izdržavam. Ne znam odakle im to. Ja ne izdržavam ništa, ja sam umrla odavno. Mene nema.
|
Razgranati mod