Biblija Bartola Kašića na srpskom jeziku

[marval]

Hrvoja Mirovladov:
Biblija Bartola Kašića na srpskom jeziku:
od narudžbe Propagande (1625.) i zabrane Svetog oficija (1634.)
do prve štampe (1999.)

Isusovac Bartol Kašić (Pag, 15. avgusta 1575. - Rim, 28. decembra 1650.), prvi srbista (Rěčnik i Gramatika), velikan religijske kulture, misionar i papinski vizitator (1612.-1613. i 1618.-1619.), plodan pěsnik i pisac, prevodilac Biblije i Rituala Rimskog (Rim 1640.), vrstan teolog i jedan od prvih slavista, cenzor knjiga i ispovědnik u bazilici sv. Petra u Rimu.

- Budući da su potisnuti Turcima Srbi postali značajan faktor u politici Rima, godine 1599. po želji generala isusovačkog reda Klaudija Acquavive rektori su sproveli anketu: koji slovenski jezik uvesti u kolegijume? Odgovor je bio – srpski. Na temelju tog odgovora, otac general je, u dogovoru s papom Klementom VIII., potkraj 1599. u Rimskom kolegijumu osnovao Akademiju srpskog jezika (Acadaemia Illyrica).

Bartolu Kašiću naređeno je da odmah počne predavati srpski jer je on već sastavio prve srpske jezičke priručnike: Konverzacijski priručnik (1595.) i Ilirsko-italijanski rěčnik (1599.). Otac general je odmah naredio Bartolu Kašiću da za potrěbe Akademije srpskog jezika počne sastavljati i prvu Srpsku gramatiku. O tome piše Kašić u svojoj Autobiografiji (str. 25). Tako je započela, službeno i naučno, prě četiri stolěća srbistika, lingvistika koja proučava srpski narodni jezik. Sada želimo da prikažemo B. Kašića kao prvog prěvodioca Biblije na srpski jezik.


1. Nalog za prevođenje Svetoga pisma

Da bi mogao prirediti dubrovački lekcionar, kako su ga molili tamošnji nadbiskupi 1610. i 1620., Kašić je počeo 1622. samostalno prěvoditi Novi zavět. Godine 1625. dubrovački nadbiskup Vincentius Lanterius saopštio je Bartolu Kašiću da mu Kongregacija za širenje věre (Propaganda) daje mandat da službeno prěvede čitavu Bibliju na srpski jezik. U Rim su, naime, stizale věsti o raznim zloupotrěbama pod misom u prěvođenju latinskih čitanja na srpski pa je postalo jasno da se potrěba prěvoda Biblije osěćala u svim srpskim katoličkim krajevima. Stoga je Propaganda 1625. dala dubrovačkom nadbiskupu Lanteriusu pismeni nalog da angažira Kašića i dade mu pomoćnike, da prema odobrenoj latinskoj Vulgati što prě naprave točan srpski prěvod Svetog pisma koji će se moći štampati kao službeni.

Iz svega je bilo jasno da Propaganda naručuje prěvod na živom narodnom govoru, za upotrebu u liturgiji. Zato se Kašić prihvatio prěvođenja, zapravo usavršavanja prěvoda Novog zavjeta i usklađivanja s latinskom odobrenom Vulgatom. Nadbiskup Lanterius odredio je i »biblijsku komisiju« od šest učenih sveštenika da Kašiću pomažu u tom velikom pothvatu. To je jasno i iz talijanske spomenice koju su oni uputili njegovu nasljedniku na dubrovačkoj nadbiskupskoj stolici Tomi Cellesiusu, a on ju je priložio svome pismu Propagandi, gdě je bila pročitana 23. decembra 1631.

O načinu rada Kašića i spomenute komisije iz izvora saznajmo da je Kašić pregledao i upoređivao postojeće rukopisne i štampane prěvode koje nabraja u svome spisu De variis versionibus Sacrae Scripturae, naročito u osmoj tački u kojoj nabraja anonimne rukopisne prěvode koje je »vidio i čitao u Dubrovniku«. Iz gotovo svih nabrojenih prěvoda Kašić je izabrao »govor najopćrmitiji« i »za razumijevanje lakši od sviju spomenutih«. Članovi komisije uspoređivali su Kašićev izabrani i priređen prěvod sa latinskom odobrenom Vulgatom, i to »gotovo riječ po riječ«.

Nakon četverogodišnjeg rada prěvod Novog zavěta još nije bio dovršen, a posao je prekinut. Petar Bašić misli da je to »možda zbog nerěšenog pitanja pisma koje je pokrenula Propaganda, ili zbog nadbiskupove smrti (1628)«.

Meni se čini da ti razlozi ne stoje. U Propagandinom upitu iz 1626/27. o izboru pisma između glagoljice i ćirilice ni Kašić ni dubrovački nadbiskup uopšte nisu bili direktno uključeni, jer je u Dubrovačkoj nadbiskupiji liturgija bila na latinskom, samo su misna čitanja bila i na srpskom. Stoga je njihov izbor latinice bio sasvim jasan. Problem je ipak nastao 1628., ali ne zbog fizičke, nego zbog »juridičke« smrti dubrovačkog nadbiskupa. Naime, Vinko Lanterius imenovan je biskupom u gradu Veroliju u Italiji, gdě je preuzeo službu 19. jula 1628. godine i ostao na njoj do svoje smrti g. 1649. Biblijska komisija, koju je on imenovao, smatrala je – prema crkvenom pravu – da je prestankom njegove nadbiskupske službe u Dubrovniku i njezin mandat kao komisije prěstao, pa se nije više sastajala.

Kašić je javio u Rim sekretaru Propagande Ingoliju da je rad na prěvođenju zastao. Stoga je Propaganda na sědnici 1. aprila 1629. godine odlučila da novi nadbiskup Toma Cellesi »nadzire (superintendat) prevodioce te se pobrine da se spomenuti prijevod što prije dovrši i onda pošalje u Rim«. Ingoli je Cellesija obavěstio o tome 11. aprila 1629. godine pismom na italijanskom jeziku koje Kašić donosi u Apologiji, str. 29r. Nadbiskup je stoga Kašićeve saradnike, koji su sačinjavali »odbor za prevođenje«, ponovno okupio i potvrdio. Kad je Kašićev prěvod Novog zavěta krajem g. 1630. bio dovršen, pregledali su ga i preporučili dubrovački članovi šestočlanog »odbora za prevođenje«.

Tek je krajem g. 1631. Novi zavět bio poslan u Rim i o njemu se věćalo na sědnici Propagande 23. decembra 1631. godine. Tada su pročitani i popratni Memorial »odbora za prevođenje« i preporuka dubrovačkog nadbiskupa Tome Cellesia od 20. jula 1631. godine koju Kašić donosi u dodatku svoje Apologije.

Nakon što je s doděljenom komisijom dovršio naručeni prěvod Novog zavěta, Kašić je g. 1631. sâm započeo veliki poduhvat cělokupnog prěvoda Biblije. Prihvata se najprě prevođenja Starog zavěta, i nastavlja s ponovnim prevođenjem Novog zavěta. Prevođenje čitave Biblije dovršio je g. 1636. Dao je sve od sebe da njegov prěvod Biblije bude štampan, ali su u Rimu iskrsle nepredviđene teškoće. Pođimo tragom dokumenata.


2. Kašićev prěvod Novoga zavěta konačno u Rimu


Propaganda je tražila da Kašić lično donese prěvod, ali je tadašnji general isusovačkoga reda odgovorio da mu je Kašić još potrěban u Dubrovniku. Stoga je Propaganda zamolila 8. augusta 1631. godine dubrovačkog nadbiskupa da potakne Kašića da pošalje sada samo prěvod, a poslě će lakše skloniti oca generala da pusti i Kašića, kad to bude nužno.

Uz Ingolijeva požurivanja Kašićev prěvod Novog zavěta bio je napokon dovršen i od šestočlane komisije pregledan do 20. jula 1631. Toga je dana i nadbiskup Cellesi napisao svoje odobrenje. Prěvod s preporukom komisije i nadbiskupa doněo je iz Dubrovnika u Rim 12. novembra 1631. krfski nadbiskup Benedictus Bragadin i predao ga sekretaru Ingoliju. Ovaj je želěo i nastojao da se Kašićev prěvod Novog zavěta što prě štampa, i o tome govore sačuvani dokumenti.

Propaganda je već 23. decembra 1631. godine věćala o prijevodu. Na sědnici Kašićev prěvod ipak nije bio odmah prihvaćen za štampu. Odlučeno je da se u Rimu formiraju dvije komisije da pregledaju prěvod: ligvistička i teološko-biblijska, kako je to Ingoli javio u Dubrovnik zahvaljujući za primljeni prěvod, a Kašić je i to pismo priložio svojoj Apologiji.

Lingvističku komisiju je imao sazvati novoimenovani naslovni bosanski biskup (1631-1635) Tonko Mrnavić (1580-1637), a članovi su bili: franjevac Rafael Levaković, jezuita Antun Ranzi (Rantius), koji je od 1628. do 1634. bio srpski ispovědnik u Bazilici sv. Petra i cenzor srpskih knjiga, i Dubrovčanin Antun Deodat, koji je od 1626. bio nadsveštenik bratovštine i crkve sv. Jeronima u Rimu. Deodata je kao eventualnog recenzenta predložio i dubrovački »odbor za prevođenje«.


3. Prva zabrana rimske jezične komisije


Problem je nastao u toj lingvističkoj komisiji. Njeni članovi kao »persone perite della Lingua« trebali su provjeriti ima li u Kašićevom prěvodu nešto protiv věre i morala. Ranzi i Deodat i u Kašićevom prěvodu nisu našli ništa protiv věre i morala, i bili su za savremeni jezik i latinicu. Ali Ivan Tomko Mrnavić bio je za glagoljicu, smatrao se čak stručnjakom za nju, i pripisivao ju je sv. Jeronimu. Fra Rafael Levaković pripisivao je ćirilicu sv. Ćirilu, i bio je pod uticajem rutenskih bazilijanaca, pa je s njima provodio rusifikaciju glagoljaških tekstova. Stoga postoji opravdana sumnja da su zapravo Mrnavić i Levaković naveli protiv Kašićeva prěvoda da je »promašen, jer nije napisan pismom ni sv. Jeronima ni sv. Ćirila«. Svoj neopravdan negativan stav ta dvojica su nametnula kao zaključak komisije da se Novi zavět ne štampa, jer nije pisan ni pismom sv. Jeronima ni sv. Ćirila.

[marval]

4. Borba protiv zabrane štampe Kašićevog prěvoda


U Arhivu Propagande postoji nekoliko zanimljivih dokumenata koji jasno dokazuju koliko su se dubrovački nadbiskup Cellesi i sekretar Propagande Ingoli borili protiv tog negativnog zaključka, i koliko su se zalagali da se Kašićev prěvod Novog zavěta štampa, i to što prě. Proučimo najprě dvě instancije nadbiskupa Cellesija i Ingolijev govor.

a) Prva instancija nadbiskupa Cellesija za štampanje Kašićevog prěvoda Novoga zavěta

Kad je u měsecu novembru 1632. dubrovački nadbiskup Toma Cellesi došao u Rim »ad limina«, doznao je za razloge zabrane štampe Kašićevog prěvoda Novog zavěta. Stoga je uložio instanciju u kojoj je pobio prigovore i zatražio da se prěvod što prě pečati. Dnevni red za 169. sědnicu Propagande, koja je bila najavljena za 22. novembra 1632., već je bio napravljen, pa je Kašićev prěvod ostao za 170. sědnicu u decembru, i Ingoli je već tako napisao na akt.

Dolazak nadbiskupa Cellesija i njegova instancija potakli su Ingolija da požuri s Novim zavětom da dođe što prě na sědnicu. Stoga je on prepravio već napisani broj sědnice 170 u 169., a proměnio je i decembarski datum u 22. novembar.

U svojoj instanciji nadbiskup Cellesi naglasio je tradicionalno pravo da se i pod latinskom misom poslanica i evanđelje pročitaju na srpskom. Budući da nisu svi sveštenici znali dovoljno latinski, bilo je i skandaloznih prevođenja, pa je Nadbiskup to zabranio javnim ediktom, i o tome je obavěstio Propagandu. Ona mu je naredila da ponovno organizuje prekinuti rad na prevođenju Novog zavěta. Šest teologa i kanonista tokom tri godine ponovo je neprestano radilo na tome, i kad su dovršili, po nalogu Propagande Novi je zavět poslan u Rim. Ali neki kojima je bila pověrena revizija rečenog děla da vide ima li što protiv věre i morala, rekoše da je to promašeno dělo jer nije ni pismo sv. Jeronima ni sv. Ćirila, pa je stoga bilo stavljeno na stranu. Ali kad je spomenuti nadbiskup došao ad limina, pokazao je da je taj jezik opšti jezik na cělom Orijentu i Levantu, posebno u krajevima pod Turcima, i uložio je zahtěv da se prěvod opet uzme u razmatranje, pregleda i pečati. Inače će nastati velika šteta za hrišćane koji će slušati heretičke prěvode. Nadbiskup je morao dopustiti nekim dobro poučenim popovima da sami prevode, ali privrěmeno i pismeno, samo da smiri javnost.

Instanciju nadbiskupa Cellezija i tajnik Ingoli je na sědnici podržao svojim govorom. Zanimljivo je uočiti da Ingolijev govor ima dva naslova. Prvi je na [27v]: Govor sekretara Ingolija o štampanju Novog zavěta na srpskom jeziku. Drugi je naslov znatno sustegnutiji, ali u biti on je retoričko pitanje [20r]: Treba li štampati Novi zavět na srpskom jeziku?

Ingoli odgovara da je Sveta kongregacija za širenje věre već nekoliko godina o tome pitanju raspravljala, i napokon ga rěšila pozitivno zbog tri glavna razloga:

1. Da se uklone teške pogrěške koje čine sveštenici tih krajeva Ilirika gdě se misa drži latinski, pa se sveta evanđelja tumače bez pripreme i tom se prilikom izgovaraju takve teške hereze da je dubrovački nadbiskup bio prisiljen zabraniti tim sveštenicima da narodu tumače čitanja.

2. Da se uklone biblije koje su na srpskom jeziku štampali Luther i Melanchton...

3. (...) misa se već služi na istom srpskom jeziku po dopuštenju pape Ivana VIII. i stoga nije neprikladno dati im također Novi zavět na takvom jeziku.

Kad je 22. novembra 1632. godine na 169. sědnici Propagande pod 4. tačkom kardinal Spada referirao o »instanciji« dubrovačkog nadbiskupa Cellesija da se štampa srpski prěvod Novog zavěta, Ingoli je dodao još tri glavna razloga za štampanje Novog zavjeta, o kojima je Propaganda nekoliko godina raspravljala i već doněla pozitivnu odluku. Stoga su obojica očekivala uspěh svojih intervencija. Međutim, suprotno očekivanju, Sveta Kongregacija je smatrala da taj predmet mora predati Svetom oficiju da on raspravi o tome, je li korisno i prikladno da se spomenuti Novi zavět u tome jeziku štampa.

b) Druga instancija nadbiskupa Cellesija

Očito je da se neko uměšao, i slutio sam da su to opet oni isti »našijenci«. Napokon sam u Arhivu Propagande našao dokaz za to u tekstu koji je istoga dana, 22. novembra 1632. godine, odmah poslě održane spomenute sědnice, napisao dubrovački nadbiskup Cellesi i predao Propagandi kao svoju novu instanciju. Iz nje doznajemo da su se danas na sědnici našli neki domaći protivnici koji su usmeno, a věrovatno i pismeno Svetoj Stolici, protestovali protiv Kašićevog prěvoda. Sada više nisu kao razlog naveli to što prěvod nije pisan ni slovima sv. Jeronima (glagoljicom) ni sv. Ćirila (ćirilicom). Pravi razlog zapravo nisu bila slova nego jezik: Kašić je dao prěvod u suvrěmenom jeziku, a oni su bili za stari jezik koji će popravljati! Tu ih konačno možemo identificirati. Radi se o »našijencima«: Mrnavić i Levaković s rutenima. Da su bili za tradicionalni jezik starosrpske redakcije, manje bismo im zaměrili. Ali uměsto Kašićevog živog jezika, ili bar glagoljaškog tradicionalno iliriziranog, oni hoće »popravljati«, tj. rutenizirati ili rusificirati, zapravo kvariti glagoljaški liturgijski jezik, što je Levaković učinio s Misalom (1631.) i Brevijarom (1648.) koji su posve razočarali glagoljaše. Premda ta konačnica Propagandi nije bila odmah jasna – to će shvatiti tek kad glagoljaši ne budu htěli da kupuju te nove knjige – jasno joj je bilo da je smisao protesta protiv Kašićeve latinice, zapravo protiv njegova novog jezika. Na to upućuje i činjenica da je – zbog spomenutog protesta - na sědnici 22. novembra 1632. prepustila kardinalskom Zboru Svetog oficija odluku o Kašićevom jeziku: »an expediat et conveniat Testamentum praefatum in ea lingua imprimere«- tj. je li prikladno i zgodno spomenuti Novi zavět štampati u tom jeziku.

Nadbiskup Cellesi podnio je tada Propagandi drugu instanciju u kojoj piše: »Prěvod Novog zavěta na srpski jezik, za koji je danas u izvěeštaju nekih rečeno da je promašen trošak i napor, priredile su osobe koje dobro znaju jezike tih pokrajina, i koje su rođene ondě, i to je pravi slavenski jezik koji se ne govori samo u Dubrovniku i u primorskoj Dalmaciji, nego ga u svim pokrajinama Levanta razuměju i govore, kao i u krajevima Srbije, Bosne, Srijema, Bugarske i uopšte. Onaj drugi stari jezik koji naměravaju ispravljati, neće se razuměti, osim u nekim selima Dalmacije i Hrvatske, i susědnih pokrajina. Stoga molim Svetu kongregaciju da prihvati ovo dělo; i budući da je potrěbna prisutnost patra Kašića poslat ću ga da dođe, a da Sveta Kongregacija ne osěti trošak njegova puta.«


5. Konačna zabrana Kašićevog prěvoda zbog jezika



Bartol Kašić je došao u Rim poslě Uskrsa 1633. Shvativši teške okolnosti u pogledu svoga prěvoda Novog zavěta, napisao je Memorijal papi Urbanu VIII. Pravno je izvojevao pobědu dobivši dopuštenje da se štampa Novi zavět. No tada su »našijenci« zloupotrěbili ime senjskog biskupa Agatija, i napisali molbu da se Novi zavět ne štampa. To je opet zaustavilo štampanje, i prěvod usměrio prema Svetom oficiju. Kašić je upotrěbio sve svoje teološko i patrološko, pastoralno i lingvističko znanje, i věšto ga pokazao u svojim spisima u obranu srpske Biblije, ali ipak nije uspěo. Najčudnije je to što je prěvod naručila Propaganda, a zabranio ga Sveti oficij. Između tih dvěju ustanova upleli su se čudni stavovi i kobni utěcaji nekih pojedinaca. Zapravo, neki »našijenci, narodni štetočine/zlotvori«, pod krinkom čuvanja autoriteta sv. Jeronima i sv. Ćirila, prěkim su okom gledali na novi srpski katolički književni i liturgijski jezik, pisan latinicom, pa su na opštu štetu sprěčili štampanje Kašićevog prěvoda Novog zavěta. Isposlovali su da čitav slučaj bude predan Svetom oficiju, pa je tamo zabranjen i netragom nestao Kašićev autograf Novog zavěta. Poslě je Sveti oficij izdao defenitivnu zabranu »Non est expediens ut imprimatur versio Sacrae Scripturae facta lingua illyrica vernacula, seu nova, characteribus latinis.« Prěvod glasi: »Nije korisno da se štampa prěvod Svetog Pisma priređen u srpskom narodnom iliti novom govoru, i štampan latinicom.«



Zaključak

Doista je paradoksalna sudbina Kašićevog prěvoda Biblije. Propaganda ga je od Kašića naručila 1625. preko dubrovačkog nadbiskupa koji je odredio i pomoćnu komisiju. Kad je 1631. prěvod Novog zavěta stigao u Rim, javila se opozicija da se ne može štampati jer da ne poštuje tradiciju: stari jezik te glagoljicu ili ćirilicu. Pitanje je napokon prěpušteno Svetom oficiju. On je 1634. zabranio Kašićev Novi zavjet, a poslě i čitavu Bibliju tekstom »Non est expediens ut imprimatur versio Sacrae Scripturae facta lingua illyrica vernacula, seu nova, characteribus latinis.« Sveti oficij je uvažio razne navedene tobožnje razloge koje je Kašić sve opovrgnuo. To je ipak bilo prěkasno - njegov prěvod tada nije bio štampan pa je Kašić izgubio tu bitku.

Prema sačuvanim rukopisima Kašićev prěvod Biblije pripremao se za objavljivanje tek proteklih godina, pa je do prvog štampanja došlo u Kašićevoj godini - 1999.

[Daniel.N]

Zaključak.