Uličarske priče Uličnog Muzičara!

[Ulični Muzičar]

VEŽBANJE, STANLEY JORDAN... I TAKO TO...

Kada su završile moje kratke gitarijadske avanture, počeo sam da vežbam malo ozbiljnije
Skale – razni tipovi i iz svih pozicija (po celom vratu),
razne vežbe (iz različitih pozicija svaka) i sa posebnim naglaskom na mali (i „domali“ prst)... itd.
Sa Zvonkom sam povremeno svirao- kod mene, kod njega, na stepeništu, na „vrhu“ moje kuće, koja nema krov (k’o Bitlsi)
Imali smo i jedan nastup sa školskim bendom, skupljenim na brzinu
Bilo je to za vojsku, u jednoj kasarni. Svirali smo „krivo je more“ ()
Ja sam, kao, odsvirao i solo...

U proleće 1984. Sam imao priliku da kupim električnu gitaru od jednog tipa.
Sve je bilo sredjeno... samo moj otac je radije kupio drva za ogrev, za narednu zimu...
Ja sam bio strašno razočaran! Sećam se da sam se zatvorio u sobu, sa željom da zaspem (i jesam) i da se ne probudim više...
Upravo tu gitaru sam ipak kupio 6-7 meseci kasnije. „CLEAR SOUND“ – marka.
Imala je tanke žice (prva 0, 07) i ja nisam hteo dugo da ih menjam (možda 2 godine), jer nisam mogao takve iste da nadjem,
A bile su mi super – mekane...

Tako sam oko 2 godine vežbao...
U zimsko vrema odem u moju hladnu sobu (štednja drva),
Vežbam neko vreme, pa se vratim u dnevnu (toplu) sobu da se ogrejem i da mi se razmrdaju prsti malo...
I tako u krug...
Vežbao sam najmanje 2 sata dnevno, kad-kad i više i to SVAKI dan!
Jedan dan skale, drugi dan vežbe (stalno sam dodavao nove...)
Nisam znao da osviram baš puno stvari, ali sam bio dosta brz...
I svirao sam čisto, bez falširanja (normalno... toliko vežbanja)

Uzgred, 1982. smo ja i Zvonko gledali uživo LEB I SOL na turneji posle „sledovanja“.
Na toj turneji je snimljen i album „akustična trauma“ koji sam preslušavao jedno godinu i po dana...
Pred spavanje... svaku noć!!!
Prva, druga i četvrta strana (treća ne, zato što je tamo bio solo bas, solo bubanj...)
Jednom kada sam, sasvim slučajno, sreo Vlatka Stefanovskog na ulici, rekao sam mu ove stvari!
Meni se ta faza grupe „leb i sol“ (trio) mnogo dapada... čista svirka

U leto 1985. Sam morao u vojsku.
Za zakletvu („svečana obaveza“ se tada zvala) su mi moji doneli akustičnu gitaru
Imao sam običaj (u početku) da nedeljom uzmem sok i napolitanke (i gitaru, naravno)
I da odem negde da, kao, vežbam malo...
Al’ ne ide tako...
Ne možeš u vojsci...
Vojska je bila idealna da upropasti mladog čoveka.
pa i mene je...
Mnogi su imali problema da posle vojske nastave tamo gde su stali... škola... ili šta već...

Ja, kada sam se vratio iz vojske, nisam više vežbao
Zaboravio sam mnoge od vežbi, koje sam bio kreirao, a nisam ih imao zapisane – nije mi padalo na pamet da mogu da ih zaboravim!

ALI!!!
ALI!!!

Još u vojsci sam u nekom časopisu našao neki članak o STANLEY JORDAN –u...
Pisalo je kako svira gitaru na neki „klavirski“ način
Bila je i fotografija, na kojoj se videlo kako su mu obe ruke na vratu gitare
Ja sam se bio pitao... kakva li mu je to tehnika sviranja?
Kada sam bio na odsustvu, marta 1986. Video sam na TV (u emisiji TV Zagreb – „stereovizija“) nekoliko minuta njegove svirke!
Oduševio sam se i odmah ukapirao kako funkcioniše taj njegov način sviranja.
Evo, za ne-muzičare da i objasnim:
Vibracija žice se postiže tako što se ona (žica) malo jače udari!
Normalnim načinom sviranja - žica sa pritiska levom rukom na odredjenom mestu, a desnom rukom se „okine“...
Tako žica zavibrira...
Znači, kod ove tehnike se jednom rukom postiže vibracija žice...
Tako – jednom rukom mogu da se sviraju akordi (bas...), a, drugom – melodija!
Kao na klaviru...
Ili – tako zvuči kao da dvojica sviraju (čuju se i melodija i „pratnja“)
To je meni došlo k’o „kec na desetku“, jer mi je odgovaralo da sviram sam, da ne pevam, da zvuči „punačko“...
Da... još od ranije sam imao ideju da napravim band i da sviramo samo instrumentale.
Posebno sam želeo da sviramo u instrumentalnoj verziji „neinstrumentalne“ stvari (gde bih ja svirao melodije koje, u stvari izvodi pevač)

Mislim da je TA sreća da sam video STANLEY JORDAN-a na TV – jedan od najznačajnijh dogadjaja u mom zivotu!
Kasnije sam dobio ideju da sviram na ulici, ali ovo je bilo odlučujuće!
A, iz uličnog sviranja su proizišle razne stvari – posao (pare), našao sam svoju drugu polovinu, sada i sin...

Da se vratim na S. Jordana...
Kada sam video to na televiziji, odmah sam probao da tako nešto odsviram...
Prvo sam priučio „romane“ , što nije bilo pametno... jer - levom rukom ritam 9/8...
Ali sam ga razložio... ton po ton!
Da, pojačalo mi je bilo neki bugarski radio... jer ovom tehnikom se može svirati „bez struje“ samo ako je velika tišina
A, u medjuvremenu mi je onaj isti tip koji mi je prodao električnu gitaru- pravio pojačalo
Pre nego sam krenuo u vojsku, prodao sam bicikl i dao kaparu čoveku...

Kada sam se vratio iz JNA, pokušao sam da paralelno sviram i „normalno“ (trzalicom) i ovom novom tehnikom,
Ali sam, postepeno, ostavio trzalicu... skroz!

Ubrzo su došli i prvi nastupi... solo!

[Ulični Muzičar]

“PRIPREME” ZA SOLO NASTUPE



Kada sam se vratio iz vojske - nisam više bio siguran šta i kako da sviram .
Hteo sam i trzalicom da nastavim , ali … polako smo se rastali (ja i ona)…
Šteta …
jer … dosta sam dobro stajao po pitanju tehnike (brzina , upotreba svih prstiju itd.)
Snimao sam svoje improvizacije na kasetofonu …
“vezenje” (po skalama , raznim … i tako to …)
Kada je jedan drug čuo to moje “šaranje” po gitari , rekao je …”pa, nije Vlatko (Stefanovski) mnogo brži od tebe …” (a , ja “odlepio” od sreće na to …)
I nije bio … Ali , to je “abitno” !!!
Brzina se postiže redovnim vežbanjem – to nije problem !
Fazon je da “lepo” (dobro …) sviraš , a, tehnička potkovanost ti samo pomaže da odsviraš ono što si zamislio
t.j. da prsti “slušaju” … jer , džaba nešto imaš u glavi ako ne možeš to da izvedeš (t.j. ako “falširaš” …)
a , da bi neko bio nekakav Vlatko … treba da PRAVI dobru muziku !
Za to treba poseban talenat !
A, za “samo dobro sviranje” … potrebno je jedino vežbanje i … minimum sluha !

Ja sam vežbao nekoliko godina , ali …
Ipak sam se uzaludno trudio … (osim što sam se “upoznao” sa muzikom i pravilima u muzici… što , u stvari , i nije zanemarljivo !)
na kraju sam ipak ostavio trzalicu !

Ali , potrudio sam se da naučim par stvari tom Stanley Jordanovom “klavirskom” tehnikom .
Jedna od prvih stvari je bila “yesterday” .
Sećam se da mi jedan komšija nije verovao da sam ja to odsvirao , kada sam mu pustio snimak (kasetofon…pomenuti …)
Jer …
zvučalo je kao da dvojica sviraju :
jedan ”razlaže” akorde (to sam radio levom rukom na “gornjim” žicama)
a, drugi svira melodiju (to sam radio desnom rukom na “donjim” žicama)
znači , jačim pritiskom (udarcem ...) u žicu (jednom rukom) – dobija se vibracija ...
moralo je , normalno , da se pazi da se istovremano i leva i desna ruka ne nadju na istoj žici …
to je bio razlog zašto sam većinu melodija morao da sviram na “tankim” žicama …
a , to je predstavljalo i “opasnost” ! … monotonija …
zato sam ( kasnije … 1994. ) prešao na gitaru sa dva vrata !
razmišljao sam bio i da mi neko napravi gitaru sa 8, 10 … žica …
bilo bi atraktivnije za gledanje – obe ruke na jednom vratu …
još kada ih ponekad ukrstim … (kao kada to čine pijanisti) - neobičan prizor …

Mnogo puta sam čuo komentar prolaznika (“genijalaca”) , dok sam svirao na ulici …
Kao … “aaaa , to je kaseta (kasnije CD) ”
Meni bi to moglo da zvuči čak i kao kompliment (znači da lepo “zvučim” … ) , ali ...su nervirala su me takva dobacivanja …
Par puta sam i pozvao nekog od tih pametnjakovića da dodje da mi pokaže gde je ta kaseta …
Ili bih odjednom stao sa sviranjem , pa nastavio , pa stao …
Vidi se kada neko svira uživo … samo gledaj u prste …
Ali … ima raznih ljudi …
videli su nekog od mnogih uličnih svirača koji koriste matricu (muzička “pratnja”) , pa “preko nje” sviraju uživo (melodije)
… i onda se prave pametni (ti “genijalci")

i tako , prošlo je par godina ...
Bio sam u publici kada su se održavale lokalne gitarijade u mom gradu i … smislio sam kako da “sredim” sebi prvi solo nastup !

[Ulični Muzičar]

http://tinypic.com/usermedia.php?uo=...cye4h4l5k2TGxc




Budva , 1993.

[Ulični Muzičar]

evo , ova od juče ponovo ... bolje se vidi !
(ono juče je billo telefonom)


znači , Budva 1993.





i još jedna  sa iste svirke ...



i još jedna ...








p.s. zaboravio sam da otvorim "poklopac" od kofera za pare !!!

   
   






.

[Ulični Muzičar]

Germania , settembre 1991.



Iz gradova : Ulm i Augsburg .... čini mi se !

[Ulični Muzičar]

MALI , ŽIV BIO - VELIKI PORAST’O !




Neke kraće epizode :

1.
Neki tip , očigledno „uradjen“ , prolazi ... kao žuri nekud ...
Vidi mene , zastane ...
Stajao je tako jedno 5-6 minuta ... kao , sluša ...
Pa , odjednom , pošto me je pozdravio pokretom ruke , krene ...
Ali , tamo odakle je došao ! Zaboravio kuda je krenuo ...  :d

2.
„Asta la viktoria“ , reče mi neki tip , ubacujući „dobrovoljni prilog“ ,
dok sam svirao „Commandante Che Gevara“ ...

3.
Ostavio mi neki mladić , pošto je i on platio - Jedan džoint i jednu kajsiju !
Kajsiju sam uz’o ... al’ sam je posle ostavio tamo gde sam svirao .
Valjda nije završila u smeću ...

4.
Vrlo mladi mladić i devojka (najpre platili , kako je i red) seli tu , blizu mene , da slušaju , kao ...
Ali , ja sviram , a oni se ... ljube !
Dečja posla , he he ...
Al’ ovi , bre , ne znaju za dosta !
Cmok , cmok , cmok , cmok ... čujem ja , dok sviram !
Rekoh sebi : „ dal’ da ih pitam da mi drže ritam ? “

5.
Tek sam počeo bio a ...
Neki klinac  (možda 3 godine ima)  „zalepio“ se za mene ...
Otac ga zove , ali , on – ništa !
Otac ga obaveštava kako će otići , a mali ni da ga pogleda (sve vreme "bulji" u mene) !
Otac krene ... kao odlazi , pa se posle nekoliko koraka okrene i ...
pošto ga dete nije ni pogledalo , vrati se !
I , šta će čovek ... zavuče ruku u džep i da sinu novčić da ga ubaci u moj kofer !

E , nije stvarno meni toliko do tih 50 centi , nego mi je to bilo „sefte“ (prvi pazar toga dana),
Zato sam (u sebi , naravno) i pohvalio dečka rečima :
„ Bravo , mali ... živ bio – veliki (ti) poras’o “

[Ulični Muzičar]

baterija ... lepa , a ?

[Ulični Muzičar]

[Ulični Muzičar]

E , NEDAM TI SVOJU GITAR(IC)U !



Neki teča me pita nešto u vezi gitare , koji štim koristim ...
Pa , kad je video da sam ljubazan , pita me da li bi mu dao da i on malo svira .
Ja mu kažem : „prijatelju , ja ovo što radim ... to je meni posao !“
A , on : „nema problema , ja ću da sviram , a , pare će da idu tebi ...“
Naravno da nije bilo ništa od toga !
Zamalo da mi zatraži i da ih (njega i njegovog druga) slikam !
Ali , naišle su neke devojke , pa su njih pitali .
Ali , i toga je bilo ! Da , da ...
Bio neki spomenik u blizini , pa me jedna gospodja fino zamolila ... ako bih mogao da je fotografišem , al’ da se vidi i spomenik !
Naravno da nisam , iz protesta prema neobzirnosti !
Ona je pokušala da se opravda time što i nije bilo mnogo prolaznika ,
Pa , kao , neću mnogo da izgubim ... (?)
A , i ona da ne čeka da neko naidje !
’de mene nadje ...

Nekad se mučim da razumem ... kako ljudima pada na pamet da mi traže da sviraju ?
Vide da „radim“ , da sviram za pare ...
al’, izgleda , nije ih briga , ne razmišljaju mnogo da li je meni vreme=novac , ili nije ...
’Oće malo da pokažu kako znaju i oni da sviraju !
Nekada sam i davao , ali , već odavno – NE ! Nema više ...
Sada , kada mi traže , ja njih pitam da li imaju kod kuće gitaru.
Pa , kada potvrdno odgovore (a , to je skoro sigurna stvar) , ja onda pitam :
„pa , zašto onda tražiš od mene ?“ ... he he ...
I nemaju odgovor – uhvatim ih na brzinu ...

[Ulični Muzičar]

i ovo je Germany 1991.

[Ulični Muzičar]

http://en.tackfilm.se/?id=1266004605014RA34

http://en.tackfilm.se/?id=1266005041592RA80

[Ulični Muzičar]

....................................

[Ulični Muzičar]

evo i gitare ...
http://slike.hr/slike/capturejjjjhgjhjh_617ed.jpg.html


i još jednom :

http://slike.hr/slike/o_07496.jpg.html

[Ulični Muzičar]

sa ""www.dw-world.de""





Nije lako biti ulični muzičar
Ko u minhenskoj pešačkoj zoni želi da svira mora najpre da dobije posebnu dozvolu. U otmenom delu grada sa skupim radnjama, u koje zalaze uglavnom platežni kupci, ulični muzičari moraju da prođu posebnu audiciju.

Na audiciji se proverava ne samo umeće, već i izgled, nastup i ponašanje umetnika. Konkurencija je velika, a onome ko prođe audiciju smeši se dobra zarada. Dozvolu izdaje Albert Ditrih. On vodi audiciju za ulične svirače.

- „Stvarno očekujete od mene da sviram na kiši?“, pita jedna kandidatkinja.

- „Ne, ne, tu unutra“, odgovara Albert Ditrih.

Ruskinja Olga mora da dâ sve od sebe.

„Gradonačelnik je bio jasan. On smatra da pešačka zona u Minhenu mora biti na određenom nivou. Tu su fine radnje i muzičari moraju biti na tom istom nivou", pojašnjava Albert.

Interesovanje muzičara je veliko, ali samo deset dnevno sme da nastupi pred publikom. Zanimljivo je da sam Albert Ditrih ne svira nikakav instrument; prilikom izbora kandidata na audiciji, oslanja se na sluh.

Olga je po svemu sudeći „prošla“.

„Zaista je bilo super. Primetio sam manju grešku, ali to nije ništa strašno. Na ulici je važno da svakih sat vremena menjaš lokaciju, mislim da tu neće biti nikakvih problema", kaže Albert.

I Angel prolazi audiciju

Sledeći kandidat je Angel. On svira bugarsku etno-muziku. U minhenskoj pešačkoj zoni mogu da nastupaju samo iskusni muzičari.

- „Možete li odsvirati još nešto, neku drugu melodiju?"

Angel prelazi na klasičnu muziku. Albert je zadovoljan i daje mu prolaznu ocenu.

Nakon audicije sledi obilazak terena. Albert, gospodar licenci, proverava da li je sve u redu; pravila se moraju poštovati. „Ko predugo svira, ima pogrešan instrument, ili nema odgovarajuću dozvolu - taj odmah leti."

Kazne dostižu sume i do 1000 evra.

Za Olgu se sviranje u pešačkoj zoni isplatilo: „U redu je da neko o tome odlučuje, to je zanimanje kao i svako drugo, potrebni su kriterijumi, neka garancija kvaliteta - pravila, ko gde sme da svira."

U elitnom Minhenu ne može baš svako sve. Ali, za sada je, pod bavarskim nebom, svet još uvek u redu – pa čak i akustički.


sa ""www.dw-world.de""

[Ulični Muzičar]

Washington, DC,

Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.



3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira.
On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu,
ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje.
Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.

45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac,
ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno $32.

1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje.
Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.

Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista.
Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara.
Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila $100.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post
kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.

Postavlja se pitanje:

"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu?
Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu?
Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?"
Čemu umetnost? ...


i video ...

http://www.youtube.com/watch?v=IMyXf...layer_embedded

[Ulični Muzičar]

Bratislava 1992.

[Ulični Muzičar]

pojačalo :

http://slike.hr/slike/tx1503_1d88b.jpg.html

[Ulični Muzičar]

pojačalo :

[Ulični Muzičar]

BG 1991.

[Ulični Muzičar]

pozdrav svima ... do septembra !