Paučić
U kući je živio paučić.
Mali i sretan.
Imao je svoj kutić, u kutiću mrežicu za lov mušica.
Nije bilo propuha i nitko nije smetao njegovu životu.
>>Za potpunu sreću potrebna mi je samo žena<<, uzdahnuo je.
Nitko nije čuo njegov uzdah.
Kuća je bila zaključana.
Nalazila se uz more i služila vlasnicima za ljetovanje.
Paučić je poduzimao male šetnjice po zidovima.
Tu i tamo bi ostavio pokoju svoju svilenkastu nit kao oznaku da tu živi i čeka ženu.
Sanjario je kako će se oženiti, imati djecu, pa će se i ona poženiti i on će dočekati lijepu starost uz mnogobrojnu unučad.
Tako je sve mirisalo na lijepi obiteljski život.
Ali jednoga dana prozori se otvoriše.
Nastao je propuh.
Ušla je glazba s tranzistora i otjerala tišinu.
Neka dozlaboga marljiva metla omahivala je po zidovima i podu.
Neka je pak krpa prala prozore, druga brisala prašinu....
Paučić se sakrio iza ogledala i zirkao to čistoljubivo mahnitanje.
Iza toga su došli glasni dječji glasovi, mirisi hrane i mnogo toga što je smetalo paučićevu mirnom životu.
Zabrinut, bez svog kutića, zaplakao je.
Oduzeše mu mrežicu za lov, a postalo je i opasno živjeti u takvim okolnostima.
Pokupio je svoje uzdahe i krenuo u potragu za mirnim životom.
Od tada mu se zameo svaki trag.
e, ovo nije moje, mislim nisam to ja napisala...
(ako koga zanima djelo je to Blanke Dovjak - Matković)
...ali mene se tako dojmila ova pričica
...pa sam je htjela podijeliti sa vama
...(e baš sam dijete
)
Linearni mod
