Najljepse neljubavne pjesme poznatih pjesnika

[bhavatarini]

~ Antun Gustav Matoš, Dona Muerte

Tamo u daljini stoji stari grad,
Gizdav ko Toledo, sjajan ko Granada:
Ulicama vječni samostanski hlad,
Palačama sjetnim vječni suton vlada.

Nigdje nikog... Samo gusar, lijep i mlad,
Pod altanom čeka, nečemu se nada.
Ali gdje je Inez? Svuda grobni jad:
Inkvizitor Velji Smrt je vladar grada.

Gdje si, gdje si, Inez? — Junak luta, luta,
Luta, luta i luta s mislima bez puta
Dok ne nađe, najzad, negdje u kripti — Nju.

Gadan kostur dreči u infantskoj svili,
Žuti crv u smradu srca trulo cvili:
Od grozote leži Juan već na tlu.

[bhavatarini]

~ Vojislav Ilić, Orgije

Nemati ni malo mira - ta to je doista pseći!
Lalo, zatvori vrata, pa slušaj šta ću ti reći:
Dođe li poznanik kakav, da moju malenkost traži,
A ti ga učtivo primi, pa onda ovako kaži:
»Gospodin na domu nije, i tek će uveče stići,
Pa, da vam ne bude dugo - možete slobodno ići.«
Da, to je doista mučno! Ko svakog s radošću prima,
Taj s teškom dosadom, najzad, i leđa okreće svima,
Jer ljupka spoljašnost tada pred nama izgubi cenu,
Kad čovek obmanu pozna i pustoš oseti njenu.

Sinoć sam došao dockan. (Zašto bih istinu krio!)
Sa nekim odličnim ljudma do bele zore sam bio.
To behu ličnosti važne, idoli javnoga mnenja,
Čuvari svakoga dobra, i časti, i poštenja.
Slepčević, čuveni pesnik, celo je zborio veče,
I najzad, promuklim glasom, sa suznim očima reče:
»Istina to je jasna, ko sunce s vedroga neba,
Da mladom narodu našem ozbiljno pomoći treba.«
I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada,
Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada.
Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom minom,
Promumla kroz zube nešto, držeći bocu sa vinom;
I odmah posle toga, za dokaz sopstvene svesti,
Uvrsti pijanku našu pod naslov: prijatne vesti.

Al' kaž'te, bogovi silni, vi zaštitnici mira!
Zašto me ova huka nemilo muči i dira?
Zašto ovakav zanos, sa kojim mnogi se diči,
Meni, najmanjem stvoru, na podlost i porok liči?
Zar žarke besede one, što željno preslušah tamo,
Ne behu ništa drugo do prazni praporci samo?

Moj bledi parnaski sabrat, što samnom ljubavlju diše,
U znoju lica svoga što svoje stihove piše,
Već mi je postao mrzak sa svoga plačevnog vida,
Jer ova žalosna luda ni boga nema ni stida:
Gde god me uvreba samo, a on se žalosno smeje,
Pa mirno iz džepa vadi daktile i horeje,
A da l' ga slušati želim - od šale barem da pita,
Već uzev stihove svoje bezbožnim ačenjem čita.
Njemu je dosadan život (bar tako u pesmi kaže),
I kritičari, veli, svojom ga glupošću draže.
»Kako da kaznim ljude?« isko je mišljenje moje,
A ja ga savetujem lepo: - »Štampajte stihove svoje.«

Drskost i strašna zbilja u burnom vrtlogu svome
Sve većma obalu plave, i slabe ustave lome,
I čovek s prepašću gleda prljavih talasa huku,
Što zdrav i čisti smiso daleko u neman vuku.

Sećam se jednoga dana, - opet je pri čaši bilo,
I tu se prilično jelo, al' mnogo više pilo -
Svaki je zborio glasno o stvari kojom se bavi,
Dok se od svega toga ne stvori urnebes pravi!
Redaktor s nervoznim licem strašno je kezio zube
I gnevno mlateći rukom reči je sipao grube:
»Ja pojmim lojalnost, - veli, - i ko je preda mnom vređa
Nek' dobro unapred smisli kuda će skloniti leđa!
Jer čestit i pošten nazor za mene svetinja to je,
I ja ih, gospodo, imam - i čujte nazore moje:
Dužnost je Srbina svakog da svome narodu služi,
Pa život ustreba l' samo - i život neka mu pruži!«

Međ' nama seđaše deran, nevina nekakva duša:
Po celom izgledu srećan što važne ličnosti sluša;
Grudi mu disahu burno, a oči behu mu vlažne,
I on je zanesen slušo besede krupne i važne.

»Prijane, - rekoh mu najzad - i ja ću s izjavom prići:
Za vas će najbolje biti odavde što pre otići,
I to je najpreča dužnost, od koje koristi ima,
Što će u svoje vreme koristi doneti svima:
Jer cela galama ova (iz gorkog iskustva znamo!)
Ništa i nije drugo no besna orgija samo.«

Da li sam imao pravo, vi, dobri bogovi, znate!
Zato vas iskreno molim da mira tihog mi date.
I kad me nagoni život da k njima uzmoram poći,
A vi mi srce onda ulite božanske moći:
Kako bih prezreo podlost, što širi šarena krila,
I lažne jevtine suze svirepih krokodila.

Al' ko to dolazi amo? Šta oči pred sobom vide?
Kakav je ono čovek, što k meni u kuću ide?
Bogovi, Slepčević to je... No, to je već došlo dovde:
Lalo, zatvori vrata, pa kaži da nisam ovde.

[Anđa Vlajina]

Arsen - Ofelija

Sada ležiš na dnu vode
Iznad tebe šaš i trava
Kao leptir koji ode
Kao dijete koje spava
Nikad nije tvoje lice
U snu bilo tako bijelo
Kao krilo mrtve ptice
Rijekom plovi tvoje tijelo

Dok te ljulja val za valom
Sanjaš da si opet živa
Slatki bol u srcu malom
Tvoje nježne nade skriva

Na svom ležaju od mulja
Tvoje mrtvo srce sanja
Dok te ruka vode ljulja
Tiho ploviš ispod granja
Kao ljiljan ti si pala
U taj hladni ponor vode
Cvijeće koje tu si brala
S tobom plovi, s tobom ode
Dok iz tamnog groba svoga
Gledaš srne što te prate
Dok iz šume pjesma roga
Poput kiše pada na te

Ispod vode, iz svog mraka
Prije sna i prije zime
Ti ćeš čuti glas dječaka
Koji zove tvoje ime

Sada ležiš na dnu vode
Iznad tebe šaš i trava
Kao leptir koji ode
Kao dijete koje spava

[FeetF1]

Pablo Neruda:

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net...49739473_o.jpg

[bhavatarini]

~ Tin Ujević, Zapis na pragu

Ove pjesme, to nisam ja, iako sam ih ja napisao.
Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.
Moj pravi život, ja sam samo disao.

Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.
Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.
Ja puštam i drugog da govori za me.
A i sam govorim druge same.

Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.
O ja! o ja! ja sam od sebe i manji i veći.
O ja! o ja! moj drugi i moj treći.

Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.
Gle ovog dvojstva i trojstva moga: ima u meni i tmine,
no ima u meni vedrine,
i moja divna sloga.

[FassGoHard]

Ljudi moji, zar zaista poezija kotira tako loše da je najsvježiji post na ovakvoj kompilacijskoj temi star 4 godine?

Evo jedne koja me je, tad još jako zelenog, potresla iz temelja, zapravo, čitajući je, začudilo me je što je čovjek doživio i to malo što je doživio. Kakav kovitlac razdiruće boli, kakva metafizička jeza...

PSALAM

To je svjetlo koje ugasio je vjetar.
To je klijet, koju pijanac napušta popodne.
To je vinograd spaljen i crn s rupama punim pauka.
To je prostor, koji obojili su mlijekom.
Luda je umrla. To je otok u južnom moru
Za prihvat boga sunca. Tiču se bubnjevi.
Muškarci izvode ratne plesove.
Žene bokove njišu sred povijuša i vatrenih cvjetova,
Kad more pjeva. O izgubljeni naš raju.

Nimfe su napustile zlatne šume.
Pokapa se stranac. Pa počinje sitna kiša.
Panov sin javlja se u liku ratara,
Koji prespavljuje podne na užarenom pločniku.
Male su djevojčice u dvorištu u haljinicama punim
srcerazdirućeg siromaštva!
To su sobe prepune akorda i sonata.
To su sjene što se grle pred oslijepljelim zrcalom.
Na prozorima bolnica griju se prizdravjeli.
Bijeli parobrod na kanalu dovozi krvave zaraze.

Tuđa sestra ponovno se javlja u nečijim zlim snima.
Počivajući u ljeskovu grmlju igra se njegovim zvijezdama.
Student, možda dvojnik, dugo za njom gleda s prozora.
Iza njega stoji mrtav mu brat, ili silazi niza stare zavojite stube.
U tami smeđih kestenova blijedi lik mladoga novaka.
Vrt je u večeri. U klaustru uokolo lepršaju šišmiši.
Djeca pazikuće prestaju s igrom i traže zlato neba.
Završni akordi kvarteta. Mlada sljepica drhtureći trči niz drvored,
A kasnije njezina sjena opipava duž zidova
opkoljena bajkama i starim legendama.

To je prazan čun što s večera pluta niz crni kanal.
U tmurnosti starog azila propadaju ljudske ruine.
Mrtve sirote leže uz vrtni zid.
Iz sivih soba izlaze anđeli blatom umrljanih krila.
Crvi im kaplju s požutjelih vjeđa.
Trg pred crkvom je mračan i šutljiv kao u dane djetinjstva.
Klizeći na srebrnim potplatima prolaze raniji životi
I sjene prokletih silaze put uzdišućih voda.
U svom grobu bijeli se mag svojim zmijama igra.

Šutljivo se nad stratištima otvaraju zlatne oči Boga.

~G. TRAKL~

[FassGoHard]

Je li ova pjesma ljubavna ili neljubavna, ne znam, pa imam problem s odabirom teme. Kao da ima smisla išta razdvajati, ljubav je sve, sve je ljubav, što već...
U prijevodu je pjesma jednako genijalna kao u ruskom izvorniku. Hvala mome profesoru J. U. što nam ju je predstavio.

SAN

Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi,
i kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.

Al vrijeme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla
krvavim i tužnim suzama septembra.

Vrijeme je starilo. U fotelji svila
ko led je pucala, sva trošna i bona.
Pa i ti zašutje, a glasna si bila,
i san utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola
bijaše zora, a vjetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola
u bijegu nebom raznosio je breze.

~ B. L. Pasternak ~

[FassGoHard]

ISTOČNI FRONT

Kao note za orgulje zimskih oluja,
Bijes ljudski nadovezuje se u tami,
Grimizni val bitke, gola
Šuma zvijezdi.

Sprženih obrva, srebrnih ruku,
Noć priziva umiruće vojnike.
U sjeni jesenskog pepela
Uzdišu duhovi onih palih.

Trnovita divljina zaokružuje grad.
Sa okrvavljenih kućnih pragova mjesec
Progoni prestravljene žene.
Divlji vukovi prodiru kroz gradska vrata.

~ G. Trakl ~

[FassGoHard]

DE PROFUNDIS

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.

Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.

Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.

Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.

Hladnoća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.

Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu
Zvonjahu opet kristalni anđeli.

~ G. Trakl ~

[FassGoHard]

"Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno..."

O, majko mila...

STRAŽILOVO

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što, u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim,
da ću skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako, bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj, i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke, ne daju,
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše, u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, kao Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom, i ledom, smešeći se, mirim,
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
stiže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni, razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlosti,
što se po nebu, iz moje strasti, jave.

A, mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako, bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, ’tica.
I, tako, bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još, vitak, od reka i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova i mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam, da, po vidiku,
taj smeh rasuh, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga,

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro, i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške Gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebesnog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još, vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim,
susrećem davni život, bolan, i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu,
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemljanim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim,
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
nijedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I, tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda,
I, tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu, na ono, što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških Gora.
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

~ M. Crnjanski ~

[FassGoHard]

KAD SAM POČINJAO UČITI

Kad sam počinjao učiti prvi mi je korak toliko
godio,
Sama činjenica svijesti, ovi oblici, moć kretanja,
Najmanji kukac ili životinja, osjetila, vid, ljubav,
Prvi korak, kažem, toliko me zatravio i toliko mi
godio,
Da sam jedva pošao, i mjesto da krenem dalje,
Poželjeh da stanem i lutam sve vrijeme, da
opjevam to u zanosnim pjesmama.

~ W. Whitman ~

[FassGoHard]

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.

~ M. Crnjanski ~

[UnknownSoldier]

Meni jedan od najdražih

BESMRTNA PESMA

I

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al’ lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al’ sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al’ nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

II

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

III

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

IV

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Mika Antić

[zabogi]

Život je stari kučkin sin
Stalno se raspravljam sa njim
Život je ofucani holivudski film
Svi smo mi malo dramili, čutali il' galamili
U tom spekatklu
Neki su rođeni za maske
Neki statiraju do daske
Ja sam pozitivno-negativan lik
I kao svi iz stare škole radim sve
Slow motion
Igram bez dublera, sve sam
Što nije praktično to znam
Pomalo sniram, po malo briljiram
Partner sam raznim licima
Zvezdama, naivcima
U tom spektaklu
Možda i nisam neki biser
Ali sam barem svoj režiser
Sam za sebe smišljam zaplete i kraj
Koristeči uglavnom laku tehniku
Slow motion
Od Mure pa do Morave
Neka me svi zaborave
Ako uopšte ikom ista značim
Sad samo gruba pameti
Stižu mi strašni saveti
Al' ja bi da proživim na svoj način
Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi
I sve u svemu nemam lepe reči
Al' ja bi baš u ime tog
Još jednu popio
I teško da će neko da me spreči
Život je stari kučkin brat
Sve manje sa njim vodim rat
Jer sve mi vise liči na peščani sat
U svakom zrnu neki dan
U svakom danu neki san
I "keep on smiling"
Neću da o tom pišem roman
K'o svaki prosečan grandoman
Biću sretan ako dovršim svoj stih
Jer sati i minuti nisu čuli
Za slow motion
Od Mure pa do Morave
Neka me svi zaborave
Ako uopšte ikom išta značim
Sad samo gruba pameti
Stižu mi strašni saveti
Al' ja bi da proživim na svoj način
Odlaze zadnji vozovi biraju ljude lozovi
I sve u svemu nemam lepe reči
Al' ja bi baš u ime tog
Još jednu popio
I teško da će neko da me spreči
Od Mure pa do Morave
Neka me svi zaborave
Al' ja bi da proživim na svoj način
Odlaze zadnji vozovi biraju ljude lozovi
Sad samo gruba pameti
Stižu mi strasni saveti
Al' ja bi da proživim na svoj način
Al' ja bi da proživim na svoj način