Pozdrav svima, pokušat ću u što kraćim crtama opisati situaciju i ono što me muči...
U braku smo preko 10 godina, imamo dijete, osnovna škola. Oboje fakultetski obrazovani, stalno zaposleni, financijski zbrinuti. Nemamo poroke, kredite, nikakve egzistencijalne probleme...Uglavnom, ugodan život bez mekih velikih problema.
Ali...
Ja sam po prirodi veseljak, volim društvo, ne sad nekakve izlaske navečer ali večere, druženja, kavice. Problem je u tome što je muž potpuna suprotnost, i prije je bio povučen ali otišli bi i van i družili se. Sad je to sve rijeđe, radi izuzetno stresan i odgovoran posao, često je umoran i shvaćam ga da se mora odmarati i puniti baterije. Ja obavljam sve kućanske poslove, on ne zna niti skuhati niti išta napraviti ali zato često odemo van na ručak da nadoknadi i da mene malo rastereti.
Meni fali naš društveni život, da se nas dvoje malo opustimo i zabavimo. Npr. , on nema nikada potrebu da izađe sa mnom sam na večeru, da prošetamo, uvijek je i dijete s nama. Nemamo to vrijeme za sebe a meni to strašno treba. Nema potrebu da mi govori da sam mu lijepa, privlačna, da kaže da će dijete prespavat jednu večer kod bake i djeda a da mi npr. odemo makar na večeru sami a kamoli negdje na vikend. On je jednostavno užasno frustriran i opterećen poslom i to htio-ne htio prenosi u naš brak, svu tu nervozu, nezadovoljstvo i frustracije...
Nadalje, ima jako dominantnog oca koji je užasno ljubomoran na svoju ženu, moju svekrvu. Taj njihov nezdrav odnos se odazio i na mog muža koji je užasno nepovjerljiv i ljubomoran. Nije prije bio ali zadnjih par godina me to počelo baš živcirati. Nije to ljubomora u smislu da me provjerava na mob, poslu, da mi brani nešto nego npr. pita me otkud mi modrice na nogama i sl... Ja sam takva da mu odgovorim bijesno da mi je to od seksa u autu s ljubavnikom i tako jedno drugo poklapamo.
Užasno je pesimističan, na svaku situaciju gleda prvenstveno s negativnim predznakom, od najobičnije vožnje našeg djeteta bicikom (jer "past će i dobiti će potres mozga") do nekih životnih odluka...
Što vrijeme ide dalje ja sam sve živčanija, tužnija, frustrirana jer vidim da on sve više tone u tim svojim pesimističnim mislima, ljudi ga iskorištavaju jer je odgovoran i dobar u onome što radi a na kraju popušim ja.
Ja priznajem da nisam mazna ni slatkorječiva a znam koliko on voli da ga se mazi, češka, stisne uz njega, često sam svadljiva a sve iz razloga jer me smeta ta njegova nervoza i preopterećenost i umor od posla. On mislil kako ga ja ne shvaćam, shvaćam itekako ali muka mi je od tog umora i frustriranosti a to je jednostavno neizbježno
Razgranati mod