Uf, od mog prvog posta na ovoj temi je prošla skoro godina dana i moj najslađi mališan je već poprilično porastao. Još uvijek nije izgovorio "teta"
, no naučio je gledati me, cerećući se pomicati glavom lijevo desno i govoriti "ne, ne, ne". Previše vremena provodi s mojom mamom
Koliko me emocionalno ispunjava, toliko me fizički iscrpljuje. Nisam baš neki sportski tip, pa pola sata sa zvrkom znači trodnevnu upalu mišića.
Najgora je ipak bila nakon mog prvog samostalnog odlaska u šetnju s njim po Maksimiru. Pridružila mi se prijateljica koja mu se nije dopala, pa je u jednom momentu postao kenjkav te inzistirao da ga nosim. Nakon toga se više nije dao u kolica. Dobra dva kilometra sam teglila mrcinu od 13 kila. 3 dana sam jedva, ali jedva ustajala iz kreveta.
Odbijanje vraćanja u kolica mu je, malom vragu, prešlo u naviku, no naučila sam dokočiti tome kršeći svetu zabranu davanja mobitela. Jest da me sestra proklinje, jest da mobitel moram spašavati selotejpom, al' barem mogu normalno hodati nakon šetnje.
Joj, slatkiš me tako raznježio neki dan. Uglavnom sestra dođe s njim za vikend. Ja, kao prava teta opajdara, naravno da petkom izađem i ločem do sitnih sati, pa mi treba par momenata subotom kad me budi da dođem sebi.
Prvo što napravim jest da potegnem iz pripremljene boce s vodom kraj kreveta, kako bih mogla progovoriti. Malić je to očito naučio, pa sad svaki put kad dođe i budi me, uzme bocu s vodom i daje mi je.
A čim uđe u moju sobu, počinje plesati, jer je skakanje uz "rok za decu" postao naš pravi mali ritual.
Evidentno nisam baš najbolja teta na svijetu
, ali mališana prosto obožavam
Linearni mod
