Da ne pišem opet... objavila sam svoj post već.
https://www.forum.hr/showpost.php?p=6...&postcount=114
Napravila sam prijavu dva dana nakon toga.
Ovaj scenarij ipak nije bio prvi put ... ali mi je više bio pun kurac sustavnog maltretiranja, na moje izjave o prekidu mi je govorio da nisam ja ta koja odlucuje o tome... također me ismijavao kad bih mu rekla da mi je dosta vise biti njegova lutka za jebačinu govoreći mi neprestano:
"Ti si totalno luda. Radiš svoje lude scenarije u glavi. Al ok ... nista cudno kad imas dijagnozu."
Lako mi je za pičku. To se regenerira.
Što je s mojim mozgom?
Pa nije meni u interesu ikoga strpati u zatvor. Ali da ga nisam prijavila napokon ovom jebenom ispiranju mozga ne bi nikad bilo kraja.
A pukla sam jer predaleko je to otislo da si daje za pravo da ide na MOJ teritorij. U moj stan.
Izvukao me iz mog kreveta u trenucima kad totalno jebeno nisam bila svoja i prozivljavala jednu od svojih depresivnih epizoda koje me skucaju za krevet... a koje su njemu bile uvijek smiješne.
Prosle godine sam npr. imala pokusaj suicida tako da sam iglu zabila u žilu i pustila krv da teče. Iskrvarila sam kišu Isusovu. Ne znam sta mi je bilo da sam tu iglu u jednom momentu izvukla van i pomislila... koji kurac opet... pa ne mozes zbog djeteta umrijeti.
Gospodin je to znao. Rekla sam mu sto je bilo i da mislim da sam pretjerala s tim krvarenjem jer mi se jos danima nakon toga vrtilo. Nije me uputio niti u bolnicu barem na infuziju. Ili da me je barem prijavio na psihijatriju. Drugi dan nakon tog pokusaja suicida za kojeg je znao odvukao me takvu s dva deci krvi u sebi na more u apartman gdje mi se samo spavalo i povracalo.
Dala sam dobrovoljni pristanak... da... jesam... u fazi omamljenosti zbog krvarenja... nit ne sjecam se kako sam usla u njegov auto tad. Nisam bila pod opojnim drogama. Al ja se ne sjecam uopce scene u kojoj se spremam za taj put. Imam samo flešbekove... vožnja... apartman... pojebe me... nemam snage navecer i kazem da idem spavati. Njemu se islo van i diže me iz kreveta "ides sa mnom. Zna se cija si ti kuja. Diži se."
Dobro... složim se nekako. Obucem bzvz. I odemo.
Da bih izdrzala sva ta sranja napila sam se u klubu i dobila laznu energiju i samopouzdanje kad sam mu rekla da ga ne volim i da zelim nazad u Zagreb. Nazvala sam prijatelja da mi sredi avionsku kartu. I napravio je to.
Nazad u apartman nas je vozio njegov vozač i ja sam rekla da me priceka dok pokupim stvari i odveze me na aerodrom. Ovaj mu je dao nekakav hint i vozac me uvjerio da on mene ne moze voziti.
Bila sam bijesna ali sam mislila da cu se snaci.
Hodali smo do apartmana i ja sam nazvala frenda da mi pokusa srediti prijevoz iz Slanog do zracne luke u Dubrovniku.
Lik mi je uzeo mobitel i torbu i bacio sve u neki kanal s vodom dubine cca metar i pol pored kojeg smo prolazili.
Pocela sam vristat i plakat i uskocila sam u vodu da spasim mobitel. Oduzeo mi je usred noci sredstvo za komunikaciju. I vise nisam mogla nista.
Dok sam bila u vodi rekla sam mu da je odvratno poremeceno smeće i da proklinjem dan kad sam ga upoznala.
Dosao je na rub kanala i pruzio ruku s rijecima:
"Dođi ovamo..."
Kad sam se primila za taj beton da izađem on mi je zveknuo takvu šamarčinu da sam opet pala u vodu.
I bilo je gotovo... u mojoj glavi je bio samo block. Apatija teška. Gubitak svih emocija.
Otisli smo u apartman. Ja sam se presvukla. Rekao mi je na to "idemo sutra u Split?"
Odgovorila sam mu:"Da me vise nikad nisi dotaknuo. Mrtav si za mene. Vozi me mojoj mami odmah ujutro."
Ne znam kojim tonom sam to rekla da me je shvatio ozbiljno.
Ipak me je odvezao. Jer je moja mama bila usput prema Splitu.
Nisam rijec progovorila s njim. Nagutala sam se Prazina koje su mi bile prepisane po potrebi cisto da ne popizdim opet.
Usla sam u maminu kucu i otisla ravno u krevet u svoju sobu. Popila jos Seroquel 100mg. Nisam se mogla nositi sa sramom i poniženjem.
3-4 dana sam ležala u krevetu i spavala pod antipsihoticima da ne umrem od muke. Mama mi je donosila hranu i hranila me dok sam ja bila u polunesvijesti.
Kako smo se opet nasli nakon par mjeseci... ne znam.
Prozivljavala sam sjebano zivotno razdoblje i sve to pamtim u magli.
Ah... da... u prvom mjesecu sam se prijavila u bolnicu Vrapce samoinicijativno trazeci da me spase od mene da si ne naudim.
Kad je to saznao dosao mi je u bolnicu i rekao da je jako ponosan na mene sto sam se odlucila na lijecenje i da sam ja njegova i samo njegova.
Bolio me vise kurac.
Bila sam na promjeni terapije. U bolnici. Zasticena od svega.
Dolazio je redovito na 10 minuta.
Uzivao je sto sam iza resetaka pod nadzorom.
Rekla sam mu to. Poslala sam mu sms iz bolnice da mi ne dolazi više i da me ostavi da se lijecim u miru.
Doletio je nakon te poruke. Uletio u moju sobu bolnicku dok sam lezala u krevetu. Cimerice nije bilo.
Maknuo mi je deku s glave. Primio me za vrat i poceo ljubiti i rekao mi:"Jebemti mater čija si ti?"
Rekla sam mu da odjebe.
Opalio mi je šamarčinu.
Opet me pitao:"Reci čija si ti kuja?"
A ja si mislim... s kurca mi se nece skinuti... i rekoh mu da sam njegova.
Rekao mi je ja to:"I to zapamti."
Opet mi odvalio šamarčinu i ugrizao me za donju usnicu i nije prestao dok nisam jauknula od boli.
Otisao je i rekao:" Aj bok."
Kad sam izasla iz bolnice nakon 6 tjedana bila sam u očajnom stanju. Trebalo mi je vremena da se adaptiram. Dva dana nakon izlaska iz bolnice sjedila sam i dalje i po čitave dane plakala. Zamolila sam muža da dijete ostavi kod moje mame da me ne gleda.
Javio mi se ovaj da je ispred moje zgrade i da siđem.
Rekla sam da ne mogu i ispricala mu tocno kako se osjecam.
Nagovarao me je da sidjem jer me zeli razveseliti.
Digla sam se s poda i samo da to rijesim se spustila do njegovog auta uplakana i sjebana.
Usla sam u auto i rekao mi je da sam predivna.
Predivna?...
Mislila sam da ce mi dat mozda cokoladu ili neki kurac... ne. On je krenuo s autom.
"Kuda idemo?", pitala sam ga
"Vidjet ces."
Stali smo ispred neke zgrade. Rekao je da izadjem van.
Otisli smo unutra i usli u ured. Njegov ured. Nije nikoga bilo.
Rekao mi je da sjednem i pricekam.
Sjedila sam s tom mokrom maramicom u ruci i brisala nos.
Dosao je i prebacio me preko stola.
Rekla sam mu "joj daj nemoj me sad..."
Sto je izignorirao, primio me za vrat i nabio mi glavu na stol.
I naravno. Pojebao me.
Vratio me doma.
Bolio me kurac za sve opet. Instinktivno sam uzela nož i izrezala se po rukama. Ni sama ne znam zasto. Samo sam napravila to kao da sam komad kruha stavila u usta.
Nisam spavala tu noc... ujutro sam upala u neku psihozu i očajnički i histerivno vrištala bacajuci se po podu. Ne znam uopce koja je tema histerije bila.
I sad... kad sam podnijela prijavu nakon ovog zadnjeg...
Imam podrsku od jedne prijateljice.
Nikoga osim nje.
Ne izlazim iz stana otad. Od ponedjeljka. Ne jedem nista osim terapije Prozac Rivotril Serokvel.
Osjecam se jadno i odbaceno.
Misli o suicidu mi opet naviru jer ne vidim izlaza iz ove situacije.
Muž mi je rekao "da ti nije palo na pamet ubit se jer ne želim da našem djetetu netko jednog dana kaže da mu se mama ubila zato jer je podnijela lažnu prijavu protiv nekoga."
Laznu prijavu?...
Ma... nemam rijeci.
Imam osjecaj da sam zapela u živom blatu.
Muči me grozan osjecaj krivnje jer da... mogla sam sve to zaustaviti da sam bila psihički dovoljno stabilna. Mogla sam. Sve sam mogla...ali nisam mogla.
Jer bilo mi je svejedno hocu li se probuditi ujutro ili ne. Dozvolila sam mu da me vuče kako njemu odgovara jer mi je ionako bilo u glavi vecinu vremena kako da prezivim jos jedan dan.
Ne znam jesam li ga trebala prijaviti...
Zasto sam to ucinila kad sam ionako bezvrijedno smeće kojem nema pomoći i kad tad cu izgubiti kontrolu nad sobom i nakon ne znam koliko pokusaja suicida... mozda iduci bas bude uspjesan.
Linearni mod
