Problemi i rješenja u odnosu s roditeljima

[sinfulfairy]

Izvinjavam se svima unapred ukoliko pročitaju ovde nešto potresno. Stvar je u tome da mi očajnički treba savet, od nekoga ko je upućen u psihologiju, jer ja za ovo ne mogu da nađem reči, a bogami, nigde nisam ni čula za ovakav slučaj...
Stvar je sledeća - Ja sam srednjoškolka iz Srbije, roditelji su mi razvedeni vec skoro 10 godina. Moja mama je žena koja se veoma bori da bi mi obezbedila normalan život, iako radi u propaloj firmi, nikad nisam mogla da kažem da mi nešto fali. Iako i sa njom imam povremene čarke kao i svaki tinejdžer, moj glavni problem je moj tata.
Moj tata, je u mom životu duh. Moja mama i on su bili zajedno deset godina pre mog rođenja, studirali su zajedno u Beogradu. Ona je njen fakultet završila i izgurala, a on njegov, ni sa navršenih 50 godina danas, nije. Navodno, razlog njihovog razvoda je taj što moja mama nije želela da se mi preselimo za Ameriku kod mog strica, ali stvar je ozbiljnija - moj otac nikada nije hteo da radi. Rođen je kao dete iz imućne porodice, otac je uvek stajao iza njega, i finansirao svakakve hirove, dok je njegov mlađi brat otišao u Ameriku i stvorio sebi porodicu i prilike.
Moj otac nikada nije radio. Na stranu nezavršeni fakultet, on nema nikakve ambicije, motivaciju, ni da meni kao tinejdžerki obezbedi bilo kakav život, a zna kako teško živimo mama i ja. Pre dve godine, moj deka je umro. Dok je mom ocu trajalo nasledstvo, trajalo je, imao je za osnovno, a račune u kući je plaćala njegova majka - inače suvo zlo od žene koje samo sebe gleda da zbrine. Njoj je dojadilo da trpi svog sina od 50 godina na grbači, i da ga i dalje hrani. Prestaje da mu daje hranu, on ode kod jednog rođaka i jede kod njega, a zatim rođak prebacuje mojoj babi kada ga ona poseti. Kad god dođem da ga posetim, on gleda tv, radi nešto za kompjuterom ili čita nešto. Kada ja dođem, šalje me da kupim hleb od svojih para, mada ne uvek. Ne pita imam li ja šta da jedem, ali zna da prebacuje ako vidi na fejsbuku da sam izašla sa drugaricom u kafić koji se njemu ne dopada, a ni drugarica mu nije po volji.
Ali, to je samo delić svega...
On ima neverovatno jak odmbrambeni mehanizam. Milion, hiljada, stotina puta sam pokušala da razgovaram sa njim. Rekla sam mu da sve moje drugarice imaju očeve koji im nešto kupe, koji negde rade. A ja za mog oca ne smem da kažem ništa, ne zbog sramote zbog toga što je, već jer ni ja ne znam šta je. On uvek misli da zna sve i da je najpametniji, i njemu ne sme da se prigovori. Moje česte sarkastične komentare prečuje, ili mi odbrusi i samo što me ne udari, ubedio je sebe da meni mama i baba pune glavu, da ja njih ne slušam, i uvek je tu da mi puni glavu koječime... Inteligentan je, ali pokušava mene da izmanipuliše, a ja ne mogu, jer ispaštam što imam oca koji je tu, a samo bih želela da ga prodrmam i da mu se sve u glavi nekako složi i bude kao i kod ostalih ljudi. Imam 17 godina, i želim mu dobro. Neka zarađuje makar onoliko da ima za sebe, ja ne tražim pet dinara od njega, ali ja znam, da on da ima, dao bi mi ... Ali nema. I nema nikakve ambicije da ikad nešto ima, makar da stvori za mene, njegovo dete. Moja mama radi u firmi gde primaju 3000 dinara mesečno, on to odlično zna ali ne preduzima ništa. Sve sam pokušala da mu kažem, i raznorazne pristupe. Uvek se završi tako da je meni neko napunio glavu, ili da sam mala i da ne znam šta pričam, i da ćutim jer će čuti komšije. Malo se i plašim da mu odgovorim tada, jer znam da bi bio u stanju da me polomi ako ga mnogo iznerviram. Problem je jer on živi u gradu gde ja idem u školu, putujem iz susednog grada gde živim sa mamom sama. Kod njega prespavam, ali mi je muka od te kuće, i njegove sablasno mršave pojave... Poslednji put kada sam bila kod njega rekla sam mu ''Tata...uradi nešto sa svojim životom. Ja ispaštam zbog tebe.'' Njemu su se napunile oči suzama i rekao da nije tako. I pobegao je pre nego što sam mogla da mu odgovorim.
Moja baba je rešena da u kuću dovede jednu ženu, psihoterapeuta da razgovara sa njim. Rekla mu je to, on se smejao. Ja bih od srca volela da se to desi. Muka mi je od toga da svaki put kad me vidi da me pita kako je bilo u školi i da me grdi za poneku lošu ocenu. Jednom sam ga upitala ''A šta ti vrede dobre ocene kao što si ti imao kada u životu sa tim ništa nisi uradio?''. POgadjajte, odgovor nisam dobila. Jer ono što mu se ne sviđa, on ne čuje.
Zato sam sve ovo ispisala vama, neznancima. Barem ako neko od vas zna šta je ovo, neka bolest, neki poremećaj, neka psihička frigidnost, da barem imam kako da ga opravdam pred sobom, da barem imam neki izgovor za to što mi je otac slabić, nula od čoveka i lenjivac.
Očigledno je da roditeljstvo nije za svakoga, a za njega... tek.
P.s- da se ne vraćam gore, on ima taj stav 'ja sam u pravu, svet ne valja', i uvek je sebe smatrao 'gospodinom čovekom' i maltene ga je mrzelo da promeni čarape. Već izvesno vreme ga ne smatram za oca. Samo za osobu koja mi je toliko toga uskratila.

[Iochannes`]

Njemu treba netko da mu slomi "gospodina" u njemu. I kada je "gospodin" slomljen, vidjet će da to nije on. Znači treba mu netko asertivniji od njega da ga suoči sa njegovim iluzijama.

[zoki89]

Sumnjam da tu nešto možeš učiniti. Sigurno nisi prva koja mu je probala pomoći. Vjerojatno će nastaviti tako živjeti dokle god to može. Gradi svoj život, i zabavljaj se njime, jer tu možeš znatno više postići. Istovremeno ćeš vidjeti koliko često ti odgovara druženje s ocem.

[Svjetlosni]

Nazalost nemozes ga mjenjat.
Mjenjaj sebe kako god to tesko bilo.
Mozda je zivio pod nekim "staklenim zvonom"

I roditelji su samo bica koja nisu savrsena, uce u zivotu kao i njihovi potomci.

Probaj ovo:
http://www.youtube.com/watch?v=ahIy6bQv7jE

Sretno ti bilo

[ANUŠKA]

Mlada si i normalno je da se pitas sta se dogada s najvaznijim osobama u svom zivotu, roditeljima. Sto god s tvojim ocem bilo , ne mozes mu pomoci i nije tvoje da to radis. Kad bi bas trazila dijagnozu, vjerojatno bi ju nasla jer to ponasanje nije normalno. Ne mozes mu pomoci jer to ne moze nitko jer on tu pomoc ne zeli i ne trazi. Ne mozemo pomoci nikome tko ne zeli.
Imas dobru mamu , pomozi njoj i pomozi sebi i zivi svoj zivot. To je najvsznije i najbolje sto mozes napraviti. Puno srece!

[Khalli]

Čitam post na vrhu stranice i kao da netko opisuje mog oca posljednje 3 godine. Jučer sam mu poslala poruku (ako ga nazovem, brzo okrene priču na svoju stranu - izrazito manipulativan je), objasnila što ja osjećam, pitala ga zašto je otjerao cijelu obitelj od sebe i ne misli li da je možda on u krivu, a ne svi oko njega.. Paranoičan je, stalno se kuju urote protiv njega, nema novaca jer će on doći do njih (na njegov naći - past će novci s neba?), zbog teške povrede na radu ima pravo na mirovinu, ali je nikada nije tražio.. Prokleti ponos. Da, ta moja jučerašnja poruka je bio definitivno moj zadnji pokušaj da vratim onu staru osobu (svog tatu), zamolila sam ga da posjeti psihologa (ako već neće tablete i psihijatra), no dobila sam odgovor: ''Goni se!''
Sad sam sama sebi rekla da je ovo zadnji put, ja imam vlastite probleme i on, ako ne želi priznati svoje slabosti i preći preko tog ponosa.. Ja nemam što napraviti. Srećom, financijski sam neovisna i.. Zbogom, tata!

[sinfulfairy]

Žao mi je što takvih situacija još ima... ali hvala vam svima. Trudim se da se posvetim sebi, i svom školovanju i da ne mislim na to koliko bih lakše živela kad bi on pomogao... prosto ne mogu sebe da nateram ni na usiljeno ponašanje pred njim, on želi da se ja pravim da je sve u redu ali jednostavno nemam želudac za to jer mi je odvratno takvo ponašanje...

[Khalli]

sinfulfairy kaže:

Žao mi je što takvih situacija još ima... ali hvala vam svima. Trudim se da se posvetim sebi, i svom školovanju i da ne mislim na to koliko bih lakše živela kad bi on pomogao... prosto ne mogu sebe da nateram ni na usiljeno ponašanje pred njim, on želi da se ja pravim da je sve u redu ali jednostavno nemam želudac za to jer mi je odvratno takvo ponašanje...

Jesi li punoljetna? Ako jesi, nisi dužna razgovarati s njim. Njegova sebičnost tebe košta žgaravice i živaca, a njega nije briga u konačnici. Da jest, pokrenuo bi se. Moj mene sad zivka, promjenit će se on, pokrenuti.. Rekoh mu ''Odj*b je lansiran, lagano plasiran!'' Briga me, neka se mijenja na tuđi račun.. Meni su sve to puste riječi. Acta, non verba.

[Zorée]

sinfulfairy kaže:

Žao mi je što takvih situacija još ima... ali hvala vam svima. Trudim se da se posvetim sebi, i svom školovanju i da ne mislim na to koliko bih lakše živela kad bi on pomogao... prosto ne mogu sebe da nateram ni na usiljeno ponašanje pred njim, on želi da se ja pravim da je sve u redu ali jednostavno nemam želudac za to jer mi je odvratno takvo ponašanje...

moj je savjet prestani ga doživljavati. ja sam svog davno prestala doživljavati jer je govno neviđeno, i nikada mi nije bio otac, baš nekada sumnjam da mi je i biološki otac.

taj čovjek mi nije htio pomoći da stavim aparat, iako sam imala veliki problem sa zubima, lajao je nek sama zaradi, a ja imala 14 godina. i tako laje danas, 10 godina poslije za sve što mi treba. on sebi kupuje plazmu tv, a meni nema za školarine. to je govno, ne bi smio bit ničiji otac. nit se trudim da ga udobrovoljim, i da mu se približim, kada ga mogu nasekirati cvjetam, kada se on živcira meni srce ko katedrala a i nije mater ništa bolja, vazda je na njegovoj strani, i svaki dan plače zbog njega. eto i nje tamo, nek požanje što je posijala.

ja ih već odavno čujem. al ne hajem.

[ona1]

to je stav! svaka cast...

[sranjizam]

teško mi se nositi s jednom činjenicom...a to je da me roditelji nikad nisu prihvatili...otac me napustio i nikad nije izrazio žaljenje ili osjećaj krivnje zbog toga...nikad nije imao potrebu da bude dio mog života...da mi pomogne,olakša...da me upozna...ima novu obitelj i ja za njega ne postojim...a ono malo vremena što je proveo sa mnom jasno mi je pokazao da mu ništa ne značim...dok majka s druge strane se trudila da mi pokaže da joj je stalo do mene i da me cijeni ,ali oduvijek sam osjećala udaljenost među nama,nerazumijevanje,netoleranciju koju je ona objašnjavala da smo previše različite da bismo se mogle slagati, da jednostavno nismo na istoj valnoj duljini...i cijeli život mi je govorila da zašto nisam kao i svi drugi, da moram biti ovakva i onakva, sve vezano za mene ju je uvijek smetalo,nerviralo,zbunjivalo čak mi je otvoreno rekla da me nikad nije mogla razumit i jednostavno osjećam da me nikad nije prihvatila...i uvijek mi je ponavljala da bezuvjetna ljubav ne postoji...ne predbacujem im ništa ali nikad nisam osjetila što znači kad te netko bezuvjetno prihvaća,razumije i pruža ti potporu...jesu li ti osjećaji iluzija...i zašto se osjećam zakinutom što ih nisam iskusila...

[zoki89]

Žalosno je da mnogi ne dožive ljubav, razumijevanje i prihvaćanje najbližih. Ipak, ne vrijedi navedeno tražiti od obitelji ako to ne žele/ne znaju pružiti. Budi si s njima u ok odnosima, koliko to možeš biti, a svoj život ispuni pozitivcima koji će ti iskazivati podršku i ljubav.

[Tox]

zoki89 kaže:

Žalosno je da mnogi ne dožive ljubav, razumijevanje i prihvaćanje najbližih. Ipak, ne vrijedi navedeno tražiti od obitelji ako to ne žele/ne znaju pružiti. Budi si s njima u ok odnosima, koliko to možeš biti, a svoj život ispuni pozitivcima koji će ti iskazivati podršku i ljubav.

Centralna misao Arthur Janov-ove primalne terapije.

[papricica2015]

sranjizam kaže:

teško mi se nositi s jednom činjenicom...a to je da me roditelji nikad nisu prihvatili...otac me napustio i nikad nije izrazio žaljenje ili osjećaj krivnje zbog toga...nikad nije imao potrebu da bude dio mog života...da mi pomogne,olakša...da me upozna...ima novu obitelj i ja za njega ne postojim...a ono malo vremena što je proveo sa mnom jasno mi je pokazao da mu ništa ne značim...dok majka s druge strane se trudila da mi pokaže da joj je stalo do mene i da me cijeni ,ali oduvijek sam osjećala udaljenost među nama,nerazumijevanje,netoleranciju koju je ona objašnjavala da smo previše različite da bismo se mogle slagati, da jednostavno nismo na istoj valnoj duljini...i cijeli život mi je govorila da zašto nisam kao i svi drugi, da moram biti ovakva i onakva, sve vezano za mene ju je uvijek smetalo,nerviralo,zbunjivalo čak mi je otvoreno rekla da me nikad nije mogla razumit i jednostavno osjećam da me nikad nije prihvatila...i uvijek mi je ponavljala da bezuvjetna ljubav ne postoji...ne predbacujem im ništa ali nikad nisam osjetila što znači kad te netko bezuvjetno prihvaća,razumije i pruža ti potporu...jesu li ti osjećaji iluzija...i zašto se osjećam zakinutom što ih nisam iskusila...

Mislim da bi bilo najbolje da prihvatiš da su i tvoji roditelji samo obični smrtnici. Otac očito nije htio priznati "grešku" ili možda nije htio priznati uopće odnos s tvojom majkom jer ima problem s njom i naravno onda je ignorirao i tebe. Jednostavno se nije mogao nositi s činjenicom da te ima...on je slab..ne znači da je loš ili da te mrzi, samo da je bio nesposoban nositi se s posljedicama svog ponašanja...a možda i s tvojom majkom. Nikad ne znaš kakav je njihov odnos bio prije tvog rođenja, možda samo one-night stand, možda tko zna što...a ti si ispala kolateralna žrtva...probaj shvatiti da nije problem bio u tebi nego u njihovu odnosu, odnosu njega i nje, i to s tobom nema baš nikakve veze....iako znam da tebi to možda ne izgleda tako...ali jest tako!

Što se tiče majke, ona te isto očito nije mogla prihvatiti, činjenicu da ju je muškarac ostavio i odbacio, možda baš zato što je ostala trudna, namjerno? slučajno? tko zna što je bilo...možda ga je htjela ulovit na trudnoću...možda ga je prevarila..možda joj je obećao brak, a nije ispunio...i ona svo to zamjeranje koje osjeća prema njemu PODSVJESNO preslikava na tebe...i dobro si shvatila, ne prihvaća te i odbacujete iako ti govori drugačije...ali to je isto tako jače od nje...

Ljudi su smrtni, slabi i griješni i kad nazoveš stvari pravim imenom, a to je da niti jednom od tvojih roditelja nije istinski stalo do odnosa s tobom, zbog NJIHOVOG LOŠEG ODNOSA još prije tvog rodjenja, shvatit ćeš da si ti samo slučajan žrtva. Mogla si biti isto tako i muško i blizanka i crvenokosa - svejedno - bilo bi ti isto - jer nije problem u tome što ti jesi - nego u tome što su oni ili u tome što nisu dovoljno jaki ljudi i što se nisu mogli nositi s vlastitim životom...

Prihvati to, ali nemoj shvaćati previše osobno, oni su slabići i nemoj dati da te to obilježi za cijeli život...priznaj si to i prihvati to....i gradi sebe i svoju osobnost, da budeš što jača i da, ako ti se danas sutra dogodi nešto u životu, imaš dovoljno snage da postupiš puno bolje nego što su oni.

[LalaLoo195]

Evo, ovo pišem jer jednostavno želim s nekim podijeliti probleme u odnosu s ocem. Neznam kako da počnem no imam osjećaj da sve ovo više ne mogu izdržati. Jedva čekam da za koji mjesec završim srednju i odem na faks, meni je to jedini izlaz koji trenutno vidim. Živim s njim i mamom od rođenja, od početka svog života. Iskreno ne sjećam se kakav je naš odnos bio u mom djetinjstvu i ne zanima me previše. Trenutno je jako, jako loš. Zapravo nema ga, ne razgovaramo 2 godine. Pokušavam mamu nagovoriti na razvod jer sve ovo više ne mogu gledati. Gadi mi se, gadi. I sama mama vidi situaciju i često mu predbacuje no sve je isto. Znači živimo od mamine plaće iako on ima duplo veću. Kuha, čisti i odijeva ga, nas. Često mi vršnjaci govore, blago meni imam super strce i dobijem sve što želim. On lovu troši na kladionicu, baku i brata koji su smješteni u staračkom domu i bonove za mobitel. Cijeli dan visi na mobitelu, stvarno? Netko s 50 godina? Prigovara mi i neprestano komentira moje postupke iako je već i sam shvatio da nemamo odnos. Jedna veća svađa izbila je kad mama nije bila doma za vikend. Ona smatra da je upravo to razlog takvog ponašanja s moje strane i neprestano me ispituje o tome. Na to puknem i plačem po sat vremena. Jednostavno je neizdrživo. Mrzim ga, mrzim sve što radi ovoj obitelji. Znam da bi bolje živjeli bez njega, možda i plačem jer mama ne shvaća. Neznam. Teško je, postaje sve teže dok gledam to. Jednostavno imam još neke razloge u sebi, situacije tijekom života koje su uzrok moje mržnje samo sam ih vjerojatno potisnula u sebe. S vršnjacima, prijateljima ne mogu o tome pričati, nebi shvatili jer se pred njima predstavlja kao potpuno drugačija osoba. Što da radim, izludit će me sve ovo

[zoki89]

LalaLoo195 kaže:

Evo, ovo pišem jer jednostavno želim s nekim podijeliti probleme u odnosu s ocem. Neznam kako da počnem no imam osjećaj da sve ovo više ne mogu izdržati. Jedva čekam da za koji mjesec završim srednju i odem na faks, meni je to jedini izlaz koji trenutno vidim.

Vjerujem da je teško gledati tako nešto, te se osjećati neugodno u vlastitoj kući.

No dobro kažeš, odlazak na faks ti može pomoći. Stoga probaj izdržati još malo. Želim ti sreću i nadam se da ćeš tada biti bolje

[amary]

zoki89 kaže:

Vjerujem da je teško gledati tako nešto, te se osjećati neugodno u vlastitoj kući.

No dobro kažeš, odlazak na faks ti može pomoći. Stoga probaj izdržati još malo. Želim ti sreću i nadam se da ćeš tada biti bolje

Malo te moram ispraviti,glede: u vlastitoj kući!
Kod takvih ljudi kao što je otac LaleLoo ne postoji za djecu vlastita kuća.Niti joj stvarno pripada niti takav roditelj dozvoljava da dijete ne bude svjesno tko je vlasnik kuće.
Tvoj je savjet dobar,čim prije ode na faks,osobito ako je to negdje dalje od roditeljske kuće,tim bolje.
LaleLoo tako dugo dok je materijalno ovisna o roditeljima ne može puno poduzeti osim da joj mržnja prema ocu poprimi patološke razmjere,što će joj zatrovati život i budućnost.
Po mom mišljenju,tj njenom opisu,majka je tu u podpunosti zakazala.
Zašto ostaje i trpi takvog čovjeka u braku,zna samo ona..ali mene osobno to užasno ljuti...jer put rastave i samostalne brige o djetetu prošla sam i znam da svaka odlučna žena/majka to može..samo treba htjeti.
Budućnost mog djeteta bila mi je važnija od bračnog statusa.

[MaloJa]

Imam problem i molila bih pametne glave da mi pomognu.
Dakle, ukratko cu objasniti što me muci i koji je moj konkretni problem.
Mislite li da je ok novcano pomagati roditelje a vi zivite u inozemstvu, koji nadasve novcano nisu u problemu, a vi ste podstanar i vasi zivotni troškovi su puno veci nego njihovi? Upravo u tome leži problem.

Upravo smo ja i moja majka obavili telefonski razgovor. Razgovor koji me toliko razjebao da mi je osjecaj krivnje velik. Objasniti cu priču. Dakle, otkako sam se preselila u inozemstvo, svaki mjesec šaljem određeni iznos kuci kako bi se financirao jedan moj trošak koji je jako bitan. Govorimo o tome da je samo potrebno platiti sto sam obavezna i to je to. Nakon što mi je crv sumnje proradio jer sam posumnjala da dio novaca odlazi na financiranje kucanstva. Dakle, u kuci žive moji starci sa oženjenim bratom i sogoricom. Svi rade, nitko nije na minimalcu, ali opet moja majka nema dovoljno novaca, iako ponavljam preko 10 000 kn je mjesecni prihod.

Pošto je mojih novaca trebalo ostati, naravno nije ostalo ništa, napala me kako ja uopce mogu pitati gdje su novci otisli, jebote, nemam pravo pitati na sto odlazi ostatak novca! Mulja, petlja, rekla je da sam bezosjecajna. Dakle, doslo je dotle da nemogu vise pitati za svoju kunu.

Sto vi mislite, kako se postaviti u ovoj situaciji? Oprostiti joj ili jednostavno naci drugi nacin? Nitko od njih ne pita kako je meni.
Govorimo o ženi koja je u svojim 50-ima, kronicno škrta ista sebi kupiti, to vec prelazi u temu psihologije, ali stvarno neznam sto napraviti.

Sto bi vi na mome mjestu? Svi u kuci rade, i jos nemaju dosta.

[nema potrebe]

a zašto im šalješ više nego treba, zašto ne pošalješ točan iznos?

[MaloJa]

Upravo i pocinjem razmišljati da tako napravim, ali ne zelim da moraju sudjelovati u doplati ako zafali.
Majka je kronično škrta, najveci doseg joj je kupiti si gaće 2x godišnje. Horor jebote.