Quote:
Santana kaže:
He he, di si rode! Nisam znao da vas je ostalo išta u zaleđu Zadra. Ražanac možda? Porijeklo neznam, a i mene zanima  (Svibor, pomagaj, nije vrag da se netko zvao Pilip?!)
No znam da se većina ekipe 1627me maknula iz zaleđa Zadra prema zaleđu Vinodolskog i Senja. Tamo se to prezime u mojoj obitelji zadržalo čak do sredine 18st, a onda transformiralo u Filipović. |
ТРИ СРОДНЕ ГОЛУБИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
Досељавања Срба у Далмацију су се одигравала у више периода, из
различитих области. На овом месту нећемо улазити у расправе о општем
пореклу далматинских Срба, нити о већим миграционим струјањима. Циљ овог
рада је да изнесемо порекло једног српског рода у Голубићу код Книна, који
данас носи три различита презимена. У питању је род са славом св. Алимпије,
који је данас издељен на Станчевиће, Шљиваре и Јерковиће. Собзиром да је
овај род досељен из Босне, из које иначе води порекло највећи број породица
голубићких Срба, као и далматинских Срба уопште, подаци о досељавању могу
бити веома интересантни. Наиме, овде се ради о породицама чији су преци у
Далмацију дошли, по свему судећи, у време најинтензивнијих насељавања,
крајем 17. века. Због тога овај појединачни пример може послужити као
својеврсна илустрација општих миграционих кретања из Босне ка Далмацији, а
унеколико и као пример исељавања из ове области.
Голубић је место северно од Книна, у северној Далмацији. Према подацима из
1857. године, имало је ово место 1578 становника, 1921. године 1879, а 1971.
године 1885 житеља. Око 1920. године све су фамилије у Голубићу биле српске
православне, сем једне римокатоличке. У селу се налази стара православна
црква, посвећена Преносу моштију св. архиђакона Стефана.
(1:335; 2:96-99; 3:161)
Породице Станчевић, Шљивар и Јерковић, о којима ће овде бити речи, славе
св. Алимпија Столпника, 9. децембра (26. новембра по старом календару).
Станчевића је у Голубићу, према подацима из 1948. године, било 12
домаћинстава, са укупно 64 укућана. Око 1920. године било је, опет, 8 кућа
Станчевића у овом месту. Шљивара су 1920. године била 3 домаћинства у
Голубићу, а 1948. године 7 домова са 33 укућана. Јерковића је у овом месту
било 12 кућа 1920. године, а према подацима из 1948. године 25 кућа са чак
114 укућана.
(1:98;4:263,609,649)
Презиме Станчевић спада у ред ретких презимена. Формирано је од личног
имена Станац, како се звао родоначелник ове породице. Поред Голубића,
Станчевићи су живели још у неким местима по Далмацији, Горњој Крајини,
Славонији и Хрватској. Тако, 1948. године, забележени су носиоци овог
презимена у следећим местима: Бенковац (1 носилац презимена), Церовљани
код Костајнице (7 носилаца презимена у 2 домаћинства), Данило Горње код
Шибеника (3 Станчевића), Голи Врх код Врбовеца (1 кућа са 6 носилаца овог
презимена), Капелица код Гарешнице (1 Станчевић), Коншчани код Чазме (3),
Липнице код Врбовеца (10 у 3 куће), Мајковец код Зелине (1), Осијек (1),
Врбовец Горњи код Врбовеца (1) и Загреб (4 у 2 домаћинства).
(4:609;5:185)
За Станчевиће у Горњој Крајини (Лика, Кордун, Банија), тачније у Церовљанима
код Костајнице, поуздано се зна, да славе, као и њихови далматински
презимењаци, св. Алимпија. Они су заједничког порекла са Станчевићима у
Далмацији, и свакако воде порекло, непосредно или посредно, из Голубића.
Највероватније и неки од осталих носилаца ретког презимена Станчевић, који
су напред поменути, имају заједнички корен са овом голубићком породицом.
(4:609;6:365)
И у Босни наилазимо на Станчевиће који славе св. Алимпија. Тако, године
1884./86. они су забележени у парохијама Граци код Кључа и Рекавице код
Бања Луке. Они су такође у сродству са далматинским Станчевићима. У
средњем Поуњу, у местима Матавази, Велика Рујишка и Горња Суваја, живе
такође Станчевићи, али они славе Михољдан. Ови Станчевићи нису у сродству
са својим презимењацима у Далмацији, пошто је за њих забележено: “Звали су
се Дакићи. Привела им претка прабаба Стана из Ивањске за некаква туфегџију
Предојевића, кога су после заробили за Лауданова рата.”
(7:344;8:454,484-486)
Преци Станчевића су у Голубић досељени са Змијања, области у Босанској
Крајини. Данашња област Змијање обухвата села Горње Ратково, Доње
Ратково, Стражице, Ситницу, Локваре, Дујаковце, Лусиће, Стричиће и Соколово,
на подручју између Бања Луке и Кључа. Данашње Змијање, у наведеним
оквирима, средиште је некада знатно пространије области, која је носила исто
име. У турско време Змијање је било посебна нахија, и обухватало је, у првој
половини 16. века, простор између река Врбаса и Сане и планина Козаре (на
северу) и Димитора и Лисине (на југу).
(2:98;9:5-7,14)
Становници Змијања, православци, имали су посебан статус, почевши од
доласка ове области под турску власт (у 16. веку), па све до престанка турске
владавине над Босном у 19. веку. Змијањци, како се називају заједничким
именом становници Змијања, имали су унутрашњу самоуправу под Турцима и
филурџијски статус. Они су плаћали посебан порез, који се називао филуруија
(по коме су и названи филурџијама), али нису имали кметска давања, пошто су
били слободни људи и нису били подложни турским земљопоседницима, агама
и беговима. Повластице које су успела одржати села централног дела старог
Змијања, међу којима и Ратково, ретко су се где сачувала по српским земљама
за све време турске владавине. Такав је случај забележен само још у Старом
Влаху и Неготинској Крајини. Змијање је, као област са унутрашњом
самоуправом имало своје посебне наследне кнежеве, који су се од 16. до. 19.
века бирали из породице Кнежевића у Раткову (потомци кнеза Ратка).
(9:10;10:238,246-247;11:178)
У Голубићу, поред Станчевића, живе још две породице које славе исту славу,
св. Алимпија. То су Шљивари и Јерковићи. Крсна слава св. Алимпије, иначе,
није тако честа међу далматинским, па ни крајишким Србима уопште. Поред
тога, поуздано се зна да су и њихови преци, као и преци Станчевића, досељени
са Змијања. Ове породице су заједничког порекла са Станчевићима.
(2:98;7:11)
Презиме Шљивар свакако долази по занимању што се родоначелника ове
породице. Шљивари су раније, поред Голубића, живели и у Скрадину. У питању
је био исељени огранак Шљивара из Голубића. Да су Шљивари у блиском
сродству са Станчевићима, произилази и из чињенице да је предак скрадинских
Шљивара забележен 1758. године као “Шљивар звани Станчевић”. У питању је
био Јован Шљивар “звани Станчевић”, који је те године из Скрадина исељен у
Русију. Исти Јован је забележен половином 18. века међу онима, који су
најупорније тражили изградњу православне цркве у Скрадину. Јован Шљивар
је, иначе, био шурак Игњатију, сину далматинског епископа Симеона
Кончаревића. На православном гробљу у Скрадину налази се гроб породице
Шљивар (“Сливар”) из 19. века.
(3:178;12:78,82)
Шљивара је, према подацима из 1948. године, било и у Дијелки код Вировитице
(16 у 2 куће), Великом Мају код Пореча (1) и Загребу (1).. Године 1884./86.
забележени су Шљивари са славом св. Алимпије у босанским парохијама:
Гашица и Бијаковац код Градишке, Босански Петровац и Пећи код Ливна. Сви
они су сродници далматинских Шљивара, али се то неможе са сигурношћу рећи
и за Шљиваре са славом св. Тома у парохији Босанска Градишка. Преци
Шљивара у месту Тук – Џевар код Босанског Петровца, којих је између два
светска рата било 10 кућа, досељени су из Далмације (свакако из Голубића).
Досељавање ове породице се одиграло око 1800. године. Ови Шљивари имају
предање да су се раније презивали Пилиповић. Тачно је, међутим, само то, да
су Шљивари и Пилиповићи заиста сродни, али не и да су Шљивари огранак
Пилиповића, о чему ће даље бити речи. У Доњој Саници живе муслимани
Шљивари који нису ни у каквом сродству са својим православним
презимењацима.
(4:649;7:398;13:215;14:288-289)
Посебно су бројни огранци голубићког рода са славом св. Алимпије, који су
прешли у уначку област (околина Дрвара). Измећу два светска рата тамо их је
било чак 90 домова, под презименом Пилиповић. Према предању, у Голубићу су
живела четири брата, која су се звала: Пилип, кнез Мијат, Јерко и Предоје.
Када су изводили овце на испашу у босанске планине, допао се Пилипу Велики
Цвјетнић у Унцу, и решио је да се тамо настани. Кнез Мијат се такође настанио
у Унцу, највероватније исто у Цвјетнићу, али је убрзо погинуо, и од њега није
остало потомства. Предоје је отишао дубље у Босну, и од њега су Предојевићи
са славом св. Алимпије. Четврти брат, Јерко, остао је у Голубићу, и од њега су
се развили тамошњи Јерковићи. Ова браћа су се раселила “врло давно”,
свакако негде на самом крају 17. или почетком 18. века (пошто су Карановићи,
који су дошли почетком 18. века досељени одмах после Пилиповића).
Пилиповићи су најстарија породица у Великом Цвјетнићу. Само у овом месту их
има 56 кућа, и одатле су се расељавали по другим уначким насељима. Огранци
Пилиповића носе следеће породичне надимке: Савичићи, Сјерићи, Тривићи,
Буркићи, Далићи, Ђудићи и Ћојановићи.
(15:505,506,595)
Према наведеном предању, види се да је родоначелник Јерковића, Јерко, био
одрастао човек на прелазу из 17. у 18. век. Предак Станчевића и Шљивара, који
су, судећи према помену Јована Шљивара званог Станчевића 1758. године,
међусобно најближи род, био је рођак по мушкој линији поменутом Јерку.
Лично име Јерко, (изведено од Јеврем, Јеремија или Јероним), релативно је
често по западнијим крајевима, тако да се јавља већи број породица,
православних и римокатоличких, које носе ово презиме. Ове породице су
различитог порекла, а једино што им је заједничко је исто лично име њихових
родоначелника – Јерко.
(5:105;15:506)
Досељавање предака овог рода са славом св. Алимпије у Голубић одиграло се,
по свему судећи, крајем 17. века (иако код једног аутора налазимо непоуздано
тврђење, да су “дошли у 16. веку”). Наиме, готово цела Книнска Крајина је, као
и већи део северне Далмације, остала са знатно проређеним становништвом,
готово пуста, крајем 17. века. Ово је било проузроковано ратним операцијама и
одсељавањем становништва са овог простора током Кандијског рата (1645. –
1669. године) и почетком Морејског рата (1684. – 1699. године). Због тих
пустошења, и Голубић је морао остати са десеткованим становништвом. Током
Морејског рата, тачније од ослобођења Книна од Турака (1688. године), у
Книнској Крајини нагло је почео обрнут процес – интензино насељавање. Том
приликом се одиграо велики број сеоба, нарочито из Босне, у Книнску Крајину,
које су не само попуниле празнину насталу претходним бројним исељавањима,
већ и знатно повећале број становника те области, у односу на стање пре
наведених ратова. Нарочито су тада биле интезивне миграције са Змијања у
околину Книна. У то време је био досељен и највећи број предака данашњих
голубићких родова, а међу њима, свакако и Станчевића, Шљивара и Јерковића.
Томе у прилог иде и поменуто предање о родоначелнику Јерковића, који је
живео баш у овом периоду.
(2:98;15:505,506,595;16:130-141;17:245-263)
Поред наведених исељеника из Голубића, који припадају овом роду, постоји и у
босанском средњем Поуњу већи број породица са славом св. Алимпије, које
имају исти корен. То су огранци напред поменутих Пилиповића и Предојевића.
Првих има у Поуњу, према подацима из 1920./22. године, 59 кућа, а других 6
кућа. Од Предојевића води порекло и 7 домова Ћојановића. У овај род спадају и
2 куће породице Бубало, који су по очуху понели то презиме, али су задржали
стару славу рода из ког потичу, св. Алимпија. У средње Поуње су Пилиповићи
досељени из своје матице у Великом Цвјетнићу, а Предојевићи из Предојевића
Главице код Лужачког Поља, где је, опет, њихова матица.
(8:361-362)
”
kojeg više nema, dobiveno je tako što su tom čovjeku kojemu je bilo davano to prezime da je on jelte smrdio a možda mu je bio to i nadimak i tako je dobio takvo prezime 
Linearni mod
