ima par fotografija na blogu, a teksta evo i ovde :
SPAVANJE U ZAMRZIVAČU
Dobro, nije baš kao u zamrzivaču, al' sigurno je hladnije nego u frižideru... mislim, ponekad. Kod mene kući u frižideru je temperatura +4 stepeni, a ja nekad spavam i na "negativnoj" temperaturi. Ali, ipak nije toliko strašno kao što može da se učini na prvi pogled. Evo, opisaću malo kako sve to izgleda:
Krevet mi se sastoji od dva debela sunđera, a nekada stavim i ćebe (presavijeno na pola: znači, kao da su dva...) ispod čaršava. Imam 4 debela ćebeta za pokrivanje (pa sad, kad kol'ko treba...), vreću za spavanje (sa kapuljačom)...
Jednu super debelu jaknu, koju uvek nosim sa sobom (za "ne daj Bože") koristim za noge: uvučem joj rukave unutra i onda je ona kao nekakav džak, pa u njega ubacim noge, ako je baš hladno. A, dešava se da sa svirke, sa temperature od minus... šta ja znam koliko već stepeni, dođem u kombi (ili na spavanje, ili na popodnevnu pauzu), a unutra... debeli minus! Minus 4, minus 5... Skoro pa kao u zamrzivaču.
Ranije sam se grejao na plin. Dok sam spavao, stavljao sam na prednje sedište (na neku tepsiju) plinsku bocu (jednu ili dve). Koristio sam one male, za jednokratnu upotrebu. Ali, dugo već ne koristim taj sistem. Jbg, što sam stariji, sve više se plašim da se ne spalim, iako mi je mali protivpožarni aparat uvek pri ruci. Ipak je to otvoreni plamen. Može da se pokvari ono tamo gde se reguliše jačina, a u tom slučaju bi taj plamen mogao da dostigne visinu i do 1m. Osim toga, kada sam se grejao na plin, često su prolaznici kroz prozor buljili unutra, pitajući se kakva li je to vatra u automobilu, pa sam se bojao da mi ne navuku policiju, koja bi možda mogla i da me "protera" iz tog mesta. Zbog nelegalnog posla kojim se bavim, ili zbog spavanja u centru grada. Mog'o bi' da biram.
Inače, mene ljudi spolja ne mogu da vide, jer su mi prozori zabarikadirani. Znate ono što se leti koristi za sunce, na vetrobranskom staklu (tzv. šoferšajbna)? E, to! Svuda okolo. To je fina stvar, zato što štiti i od svetla.
Moram i da istaknem da ja, računajući sve krevete u kojima sam u životu spavao, najlepše spavam (neverovali ili da) upravo u mom FIAT Doblo'-u. Nekako volim da se na nešto naslonim kada spavam (a, spavam na strani), pa mi je 60cm širok krevet u kombiju nekako idealan. Lepo se ušuškam i...
A, ni buka od automobila (kada sam parkiran u nekoj prometnoj ulici) mi ne smeta nešto naročito. Ja čak nekada pustim i muziku da mi svira dok spavam. Jedino, kada đubrari prođu sa onim bučnim kamionima (ponekad u cik zore), malo mi zasmetaju sa tom svojom galamom, mada su me nekoliko puta i spasili (da ne zakasnim na posao pre podne), kada sam se uspavao, tako da im ovom prilikom javno zahvaljujem.
Znači, fino spavam u kombiju. Ali zato, kada spavam kući na dušeku, osećam se kao da sam na trpezarijskom stolu (jer je krevet malo i visok). Dok nisam bio oženjen i spavao sam sAm, uvek sam se "lepio" za zid, ali sada je (bračni) krevet na sred sobe, pa se mučim.
Eto ti, pa se ženi!
Nego, da se vratim na zimske radosti. Znate li koji mi je najveći problem? Vlaga, koja se stvara po unutrašnjosti moje "kuće putujuće". Stvarno ne znam kako to da rešim. Prozori, unutrašnji metalni delovi... voda, brate! Naravno, kada je napolju baš hladno, jer o tome sada pričamo. Novine, salvete, knjige i ostala "papiristika", koja je unutra... skroz omekša od vlage. Znam da nije zdravo spavati u takvim uslovima i grejanje na plin bi moglo da posluži ujedno i kao "sušilica" za vazduh, ali već nekoliko godina nisam "palio" plin u autu, nego (ako je baš potrebno) upotrebim sve iz repertoara za pokrivanje, plus spavam u pidžami (koju inače kod kuće retko koristim) i plus sa vunenom kapom na glavi. Kažem, ako je baš mnogo 'ladno...
Kada menjam grad (obično noću), onda iskoristim putovanje da i zagrejem svoju "spavaću sobicu", a nekada i dok sam parkiran upalim motor i pustim grejanje do "daske", pa napravim za pola sata temperaturu +30. Nije skupo: možda se 1 litar benzina na sat potroši, ali da spavam a da auto radi... ne ide. Jednom davno mi je "Zastava 101" prokuvala, jer sam zaspao a nisam isključio motor. Dobro, FIAT nije Zastava, nego da ne privlačim pažnju...
A, šta ću sa tom odvratnom vlagom - pojma nemam, zaista! Ima da navučem nešto na pluća. Jedino se uzdam u činjenicu da se to spavanje u vlažnom ne događa tako često, a kada se desi, ne bude vezano zaredom baš mnogo dana. Probao sam da otvorim malo prozore, ali ne pomaže previše. Jedino da ih skroz otvorim. Tako ne bih riknuo od pluća, al' bi zato od nečeg drugog (ukokao bi me neko). Od nečega se na kraju mora i umreti, šta da se radi... Zato, šta je-tu je, idemo dalje!
P.S.
Kada je mnogo hladno, a hteo bih, recimo, sutra ujutro da doručkujem "Nutella" i lebac, moram još prethodno veče da izvršim određene pripreme. Krem se na hladnoći toliko stvrdne, da jedva može nožem da se seče. Zato ja fino stavim Nutelicu (teglicu) pod ćebe i onda mi tako zagrljeni spavamo zajedno.
Tamo se nalazi ceo tekst, dok će na forumima on biti podeljen na dva dela.
MALO SU ME HAPSILI... (prvi deo)
Ovaj post koji sledi, dođe mu kao nekakav izveštaj sa upravo završene četvorodnevne (mini) turneje:
U četvrtak popodne-uveče sam svirao u mestu A. Kada sam završio (oko 22h) krenuo sam u mesto B i naravno iskoristio priliku da se usput ogrejem (dok vozim).
To drugo mesto se nalazi blizu nekih planina. Stoga je tamo dosta hladno, pa sam morao da radim pod punom zimskom opremom. Svirao sam, dakle, u tom drugom gradu u petak preko dana (11h-14h) i uveče (19h-24h), a planirao sam da ostanem i u subotu. Ali, kada sam se vratio sa večernje svirke i video kolika je temperatura u kombiju (bilo je minus 3,9), odlučio sam napustim to ledeno mesto i odem u grad C. Grejanje usput, normalno...
U to mesto C "natrčim" obično subotom uveče, jer se tamo ljudi muvaju po toj centralnoj zoni grada do kasno u noć. Nedeljom ujutro obično spavam (ne radim), jer subotom završavam jako kasno: najčešće oko 4 (noću!). Znači, po danu (u radno vreme) nisam odavno svirao tamo kod njih (nekoliko godina). To je bio još jedan od razloga za izmenu plana (osim hladnoće): nada da će zarada biti dobra.
Kada sam prvi put u životu svratio u taj grad, 2000-te, posle samo 15-20 minuta su me "uhapsili", tj. odvezli me u policiju na "savetovanje". Ono "ne možeš da sviraš ovde kod nas itd..." Kasnije nisam više imao problema, iako sam 5-6 puta godišnje navraćao kod njih, ali, kao što rekoh, obično subotom i nedeljom uveče, pa možda zato...
Živi u tom gradu jedan klošar koji stalno se muva tu po centru. Jednom mi je detaljno opisao vremensku prognozu za taj dan. Kao, "sada je sunčano, ali uveče će se naoblačiti a biće i kiše". Ko zna gde li on to saznaje. I stvarno je bilo kiše toga dana, pa nisam mogao da sviram.
Inače, on "radi" samo danju. Daju mu iz prodavnica brze hrane ono što im ostane od prethodnog dana, nedeljom se mota oko obližnje crkve, snalazi se čovek, šta će...
Sad u subotu, taman sam završavao pripreme, i taman da počnem da sviram, eto njega. Otprilike ovakva konverzacija:
JA: "E, zdravo..."
ON: "Gde si ti, dugo te nema?"
JA: "Pa, tamo-'vamo... dađem ja ponekad, ali samo uveče sviram."
ON: "Pazi se, jer policija 'lovi' u poslednje vreme..."
Ja slegnem ramenima, u fazonu "šta da se radi..."
ON: "A, znaš, je li?"
Ja opet slegnem ramenima, kao "pa, šta da radim, moram da sviram..." (pa, neću valjda unapred, bez opomene, da bežim?)
Ode on, a ja pomislim: "E, j.... ti baksuza, sad će stvarno da mi dođu panduri!"
Ode on, a ja pomislim: "E, j.... ti baksuza, sad će stvarno da mi dođu panduri!"
Nego, nadao sam se da, ako stvarno i naiđu, mene (muzikanta) neće da diraju, kao što najčešće i biva...
Ali, svejedno, bolje da nisam pričao sa njim, jer sada neću biti miran kada vidim da u blizini trga stoji nihov auto (ili džip).
Prošao je jedan i po sat, kad - eto ti policajaca! Rukom mi daju znak da prekinem, pa ja (ne govoreći ništa) počnem sa razmontiranjem opreme (kablovi, baterija...).
Neki prolaznici, starije čikice, počnu da "grde" policajce. Jedan "plavi" je ćutao, a drugi se upustio u raspravu sa njima:
ONI: "Pa, šta radi čovek?"
PANDUR: "Šta radi? Galami..."
ONI: "Pa, šta radi, kome on smeta?"
PANDUR: "A, kome bi smetalo da neko ovde prodaje voće?"
Tu je pandur bio u pravu. Kome bi smetalo da neko tu u centru grada prodaje voće? A, kad može jedan, što ne bi mogao još jedan, pa još jedan...
A, što se galamljenja tiče, ja "galamim" tačno koliko treba. Nikada previše, već uvek onoliko koliko je potrebno, u zavisnosti od trenutne situacije (gradske buke).
Ja ćutim, sakupljam svoju opremu, slušam ih i mislim: "Pa, kad ni policajci ne znaju zakon..." Jednostavno, nije dozvoljeno sviranje na ulici: nisi platio dozvolu (zakup prostora), ne plaćaš porez na zaradu...
Moram da kažem i to da se ja ne ljutim policajce, kada mi ne daju da sviram. Moraju, brate, i oni da rade svoj posao, kao što i ja moram da radim svoj. Pa, na kraju, ko koga zajebe...
Braniše me tako ti moji advokati, pa posle odoše. Ja gledam... vidim ovi moji panduri čekaju. Dođe mi da im kažem: "Šta kog đavola čekate, vidite li da se pakujem?" Na kraju pomislim da možda oni hoće da pođem sa njima. Odavno nisam bio privođen, pa sam malo i zaboravio na tu mogućnost. A, oni čekaju i ćute, pa nisam siguran. U jednom momentu pođem ja do obližne kante za otpatke da bacim nešto (iskorišćene vlažnu maramicu i salvetu, kojima sam brisao ruke, pre početka svirke), a jedan od njih vikne : "Ej, kuda ćeš?" Ha, ha... da, da, ostaviću im gitaru, pojačalo, bateriju i ranac, a ja ću da pokušam da pobegnem! "Treba da pođeš sa nama"- dodaje on. "Zašto?"-pitam ja. "Objasniće ti tamo u policijskoj stanici". Ja pomislim: "Neeeee!" Nije bilo hladno, ali ja sam bio dosta toga obukao, jer sam svirao u hladovini. Ali, ako me vode tamo, ima da se preznojim... biću gola voda. Kod njih, u policiji, je sigurno toplo, a osim toga, kada me puste, sigurno me neće voziti natrag, nego ću morati pešice. A, imam sa sobom svoje stvari, obučen sam k'o za severni pol, a od policijske stanice do mesta na kome sam parkiran ima oko kilometar... uspona! (već su me 'apsili u tom gradu, pa zato znam...)
U tom trenutku stiže njihov šef, zove telefonom u centralu i govori im da su "ulovili" nekog uličnog svirača. Na moju sreću, ti iz centrale nisu bili zainteresovani (za moju eventualnu posetu), pa mi je ovaj "ulični" še(ri)f rekao: "O.K. možeš da ideš, ali moraš da odeš odavde!" Mislio je na njihov grad. JA: "Dobro, hvala... zar nećete da pogledate moja dokumenta"- hrabro ću ja, znajući da su mi papiri u redu. ON: "Ne treba, ali idi odavde!"
Tako su mi skratili koncert (i umanjili "pazar") a ja sam otišao kući (u kombi) da zapišem sve po redu, da ne bih zaboravio neki detalj. Uveče sam, normalno, otišao da sviram na isto to mesto. Pa, neću valjda da propustim subotnje veče?
Prvo: Mnogo puta sam već svirao subotom i nedeljom uveče (poslednji put pre samo 7 dana) i nisam imao problema.
Drugo: Pa, neka me i uhapse... jaka stvar!
Eto, zato je dobro što me nisu vodili u policiju, jer bi ostao neki zapisnik o tome. I bilo bi nezgono da me privode istoga dana dva puta. Ovako, mogu da se pravim lud... Kao, mislio sam da je to da "moram da odem" značilo da moram TADA da odem, tj. da ne sviram više... Uhvatio bih se za ono što je jedan pandur rekao da "galamim". Kao, mislio sam da je TO problem, jer je radno vreme, a u blizini ima prodavnica (mada je iza mene bila neka banka, koja subotom ne radi, a ispred mene nekakav hotel, sa kafićem u prizemlju).
Ali, teško da ti isti policajci (koji su me "ulovili" ujutru) mogu ponovo da naiđu uveče. Pa, ne mogu da rade celi dan, to smo apsolvirali još pre... 20 godina! Jedino me je malo brinula činjenica što su to bili mlađi tipovi, recimo oko trideset godina, pa da slučajno ne izađu uveče u grad (subota je!). Ne bi im bilo milo da vide da me nisu baš mnogo uplašili. "Bilo bi dobro da su oženjeni i da ne izlaze mnogo"- razmišljao sam ja... Ne bi bilo dobro da me ponovo uhvate na (ne)delu, ne toliko zbog tog puta, koliko uopšte... da ne izgubim taj grad, koji mi jeste bitan (za hladniji deo godine).
A, šta je bilo uveče? Pa, ništa posebno. Prošla su dvojica pešaka (policajci), dvojica na motorima, u blizini (kao i obično) je povremeno stajao parkiran njihov auto... U nedelju uveče je izbila neka frka, ispred jednog kafića, oko 100m od mene, pa su se muvali naokolo, a ja sam strepeo, jer moji "poznanici" jeste da nisu mogli da rade u subotu i preko dana i uveče, ali je postojala mogućnost da u nedelju uveče budu na dužnosti.
Uglavnom, neću da idem tamo do oktobra, novembra, za svaki slučaj. Imao sam u planu još jednu posetu, ali nije pametno da rizikujem. Jer, eventualni ponovni susret za 1, ili za 8-9 meseci... nije ista stvar!
Sigurno je i da u narednom periodu (godina-dve) tamo neću svirati danju (ni nedeljom). A, posle... videćemo!
P.S.
U cilju zaštite svoga biznisa, ne mogu da napišem gde sviram (IMENA GRADOVA) koliko zarađujem, u kojim državama ili gradovima je zarada najbolja itd.
Molim za razumevanje...
Jako zanimljivo, baš sam sa guštom pročitao, oduvijek sam se divio uličnim sviračima, nebitno jel sviraju loše ili dobro, sama ta hrabrost, odvažnost i izbor načina života. Skidam kapu...
Ovaj članak što si postavio, za ovog violonistu kaj ga nisu primijetili, ja mislim da je taj isti izveo takav eksperiment i u Zagrebu, samo ga je jedna djevojka prepoznala i potom je zaplakala.
Sve u svemu sviđa mi se kak pišeš, a najviše me nasmijalo za ovu babu što te uvjeravala da je dobitnica Nobelove nagrade i ovu koja ti je dala 2 Eura a zahtjevala 1.9 Eura kusura. hehehe ... Mogu mislit u 22. godine na ulici kakve si sve čudake sretao...
Sve najbolje i nastavljam pratiti!
Jun 1993.
Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na "i"). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao stojeći (na jednoj gitari), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je osvetljenje bilo slabije, pa se nije videlo dobro, ne sećam se tačno.
Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja pogledam u kutiju: 100 dolara!
Godine 1993-će je to bila fina cifra. U Srbiji je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…
Septembar 2003.
Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "samo ovo…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.
Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.
20-ice se dešavaju 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
5 evrića ima relativno često.
Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?
A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
Ali, moram da ga podsetim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!
Ako vam nije teško, udarite na ono "sviđa mi se" ispod teksta (na blogu),
da bi mi pomogli da proširim krug čitalaca.
Fala...
MUŠTERIJE
Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.
Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.
Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se bacaju novčići sa terase, da se oni ne bi otkotrljali nekud pod neki auto, na primer: znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada desi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!
Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
Ili mi daju u ruke.
Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...
Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!
Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.
Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.
Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...
Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu… I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".
Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost... Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči. Najčešće oni meni "otklimnu"glavom, uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...
Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.
Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.
Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina šalje pare jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda nije mnogo za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).
P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".
Svaka ti čast
Car si, nema šta, imaš moj totalni respect...
btw. jesi već svirao po Istri ljeti?
S obzirom na broj turista koji se stušti, vjerujem da bi imao dobru prođu...
pozz i keep up
__________________
Proljetno cvijeće, jesenji mjesec
Ljetni povjetarac, zimski snijeg
Ako ti um ne zatrpavaju beskorisne stvari
Provodiš najljepše dane svog života
Svaka ti čast
Car si, nema šta, imaš moj totalni respect...
btw. jesi već svirao po Istri ljeti?
S obzirom na broj turista koji se stušti, vjerujem da bi imao dobru prođu...
pozz i keep up
Ulični svirač ima više "neprijatelja":
- Policija
- Galama
- Prevelika gužva
- Konkurencija
- Vlasnici prodavnica (ne svi)
- Preširoka ulica
- Vremenske (ne)prilike
- itd.
U ovom tekstu ću se pozabaviti meteorologijom, a ostalim neprijateljima - neki drugi put.
Sunce, kiša, grad, susnežica, sneg, vetar... svi mi oni prave probleme.
Jedino mi magla i Mesec ne smetaju
(a, ni Duga)...
U letnjem periodu mi Sunce pravi manje problema nego zimi. Kako to? Pa, prosto: u toplijem periodu godine radim najčeće samo uveče, posle Sunčevog zalaska. Ako se i desi da sviram u toku dana, onda to znači da sam uspeo da nađem neku debelu 'ladovinu: iza neke visoke zgrade, velikog drveta i slično. Ili, ako je oblačno, ali bez kiše.
Međutim, u zimsko vreme više sviram danju. Često sam baš na nekoj raskrsnici ili trgu (da ispred i iza sebe ne bih imao prodavnice), tako da me Sunce mnogo zeza. Recimo, treba da počnem da sviram oko 10 sati ujutro. U to doba dana je hladno, a Sunce je još uvek nisko, pa ne može da pomogne. Ali, kasnije se temperatura podigne, Sunce se pojavi... Jeste da je zima - zima, ali i Sunce je Sunce, tako da je velika razlika u temperaturi u hladu i tamo gde ono greje. I, sad, kako se obući? Ako se slabije obučem, biće mi hladno na početku (sat, dva sata... zavisi), a ako se bolje obučem, ne gine mi znojenje kada mi Sunce dođe u posetu. Dobro, mogu da skinem jaknu, džemper... ali ne mogu skijaške pantalone. A, ja baš volim da dobro obezbedim noge.
Da ne spominjem situacije kada Sunca čas ima, a čas nema ("krije" se iza oblaka): tada baš zna da me nervira (pa ga malo i psujem u sebi, priznajem). Znači, nema strip-tiza na ulici, nema skidanja pantalona. Ali, oblačenja ima... Dešava se da sviram po sunčanom vremenu i nisam u hladovini. A, onda Sunce zađe i postane hladnije. Tada ja lepo izvadim iz ranca još jedne pantalone, jaknu... Obući na ulici još jednu bluzu ili jaknu nije problem, a što se tiče pantalona... pa, sačekam momenat kada nema mnogo prolaznika u blizini i onda ih brzo navučem. A, i da me neko vidi, pa šta? Jaka stvar...
Vetar ne volim, jer mnogo mrsi... mislim, moju kosu. Pa, onda moram stalno da je nameštam. Ako nije zima. Ako jeste - onda stavim na glavu vunenu kapu i "mirna Bačka".
Ranije sam (ali, to je bilo mnogo davno), uvek svirao sa kačketom ili šeširom na glavi. Taki mi je bio "imidž" devedesetih, he, he...
Ali, da se vratim vetru. Znači, uopšte ga ne volim. Još kada sviram na temperaturi ispod nule... on stvarno može svojim prisustvom situaciju da učini nepodnošljivom.
Kiša...
Ona je najnezgodnija. Sunce ili vetar mogu samo da mi zagorčavaju život, ali zbog kiše mogu da izgubim posao (čitaj: pare). Mislim, privremeno... Ima gradova u kojima imam neko zgodno rezervno mesto, za slučaj kada pada kiša. Ispod nekog balkona, naravno. Ali, ako sam u gradu u kome nemam takvo mesto, onda samo mogu da se molim Manitu-u. Najviše mrzim kada počne kiša, ja se sklonim, ona prestane, ja ne znam da li da se vraćam na glavno mesto. Rešim da se vratim, kiša ponovo počne da pada... A, svaka promena pozicije mi oduzima 15-20 minuta (da sviram akustičnu gitaru i pevam, bio bih mnogo pokretljiviji). Na kraju se iznerviram i vratim se u kombi (ili kući, ako sam u svom gradu). Takođe je antipatična (drugarica kiša), kada počne da pada baš kada krenem na posao. Ja se lepo pripremio: išao u WC, pojeo nešto, obukao se prikladno (zimi mi je, za oblačenje u sedeće-ležećem položaju, potrebno 10-15 miuta)... i ona baš tada nađe da me zezne. Nezgodno je i kada, u toku svirke, kiša počne jako da pada. Osim toga što mi pokvari pos'o, moram i da čekam k'o budala da prestane (ili malo "o'ladi"), jer mi kombi najčešće nije tako blizu radnom mestu (obično par stotina metara).
Sa snegom je slična situacija. Jedina razlika u odnosu na kišu je ta što, ako je sneg baš sitan, mogu čak i da sviram... Ali, ako uz sneg duva i vetar, onda mi ni balkoni ne pomažu. Po tome je on gori i od kiše (pahulje bolje lete na vetru). Što se mene tiče, ja bih mogao da sviram i po kiši (samo da nije pljusak) i po snegu, ali ne smem zbog gitare i pojačala...
Dakle, da bih odabrao dane kada ću da sviram, moram da pratim vremensku prognozu, kao da sam poljoprivredni proizvođač, he, he... Naročito kada treba da idem u neki drugi grad na nekoliko dana, ili kada sam na dužoj turneji. Sve u svemu, ipak mi je ovaj (usrani) dva'es' prvi vek doneo neke pogodnosti, u vezi sa poslom kojim se bavim.
Ima na internetu sajtova na kojima može da se prati kretanje oblačnosti, da se pogleda dugoročna prognoza (do 2-3 dana im verujem, ostalo je nagađanje...), prognoza za narednih nekoliko sati...
Žena me preko SMS-a obaveštava o situaciji, tj. na moj zahtev pogleda vremensku prognozu za određeni grad, u određeno vreme... da bih ja mogao da planiram kuda da idem. Jer, kao što rekoh, u nekom gradu imam rezervno mesto, a u nekom nemam. Osim toga, rezervno mesto može biti dobro za svirku u radno vreme (kada rade prodavnice) ili za svirku uveče (kada ljudi šetaju). Tako da treba napraviti dobar raspored.
Eto, javno se zahvaljujem internetu. Ranije sam slušao radio, ali tamo su obično čitali vremensku prognozu samo za naredni dan, i, naravno, ne za svaki grad posebno.
P.S. Odabrao sam onakav naslov teksta u čast legendarne emisije "Tačno u podne" ("Tup-Tup"), Milovana Ilića - Minimaksa, koja se nekada davno emitovala nedeljom na drugom programu Radio Beograda. U džinglu, koji je išao u najavnoj i odjavnoj špici emisije, korišćen je deo pesme Krunoslava - Kiće Slabinca u kome se kaže:
"...i samo sluša vremensku prognozu".
Tada još uvek nije bilo evrića, ali ću radi lakšeg razumevanja sve da konvertujem u njih, a, takođe, i da malo prilagodim cifre današnjem standardu i današnjim cenama.
Dakle, februar 1998.
Boravio sam (radno) u jednom gradu. Spavao sam u nekom jeftinom hotelu. Relativno jeftinom, jer plaćanje hotela je za mene lično uvek bio najgluplji način na koji se mogu potrošiti pare (pa gledam da ispadnem glup u manjoj meri).
Jednog dana mi je neki čovek ubacio 20 evra. Odlično! Ne događa se to svaki dan. Možda 2-3 puta godišnje. Kad, narednog dana, eto njega ponovo i – ponovo 20 evra! Trećeg dana – 50 evra! Priđe čovek, izvadi debeli svežanj novčanica iz zadnjeg džepa pantalona (nisu bile u novčaniku), ubaci jednu i ode. I ne pogleda me. To se ponavljalo danima.
Ali, nije samo mene zatrpavao krupnim novčanicama. Video sam da i cigančićima daje po 10 evra kada oni (praveći neke tužne izraze lica) priđu da mu traže pare. Pretpostavljam da su ga svaki dan tražili po gradu. Ja nisam morao, jer on čovek naiđe sam... Jednom su me ti cigančići pitali da li sam video "onog" (nisu mogli da ga nađu). Ja sam im rukom pokazao smer u kome je bio otišao, i oni su pojurili na tu stranu, u nadi da će ga pronaći.
Posle nekoliko dana (i svakodnevnog ubacivanja tih krupnih novčanica), pomislim ja da je red da zahvalim čoveku. On, inače, nikada nije ni gledao u mene: samo ubaci novac u kofer i ode. Ali, jednom sam, ipak, "ulovio" njegov pogled, pa sam mu klimnuo glavom i bog zna kako ljubazno se osmenhuo. A, on me je samo mrko pogledao i otišao.
Pretpostavljao sam da je iz neke bogate familije, jer mi nije ličio na nekoga ko radi nešto u životu. Ko radi i zarađuje, ne razbacuje se parama tako, kao što je on radio. Možda je i dobio pare na lutriji, ko zna...
Kako je izgledao tip? Pa, visok, duga kosa (malo seda, malo i neuredna), duga brada (i ona proseda), oko 40 godina star...
Meni je ličio na Karla Marksa (i na Vuka Draškovića). Farmerice, koje su mu malo visele na dupetu, bile su malo i prljave. Pare je nosio u velikim količinama sa sobom. Recimo, kao u današnje vreme 50-60 novčanica od 50 evra (znači i do 3000).
Čuo sam od nekih ljudi da je iz jednog drugog mesta (300 km daleko), pa sam rešio da, dok je on u gradu, ni ja ne idem nikuda. Pa, od njegovih para sam plaćao hotel i hranu, tako da mi je zarada od sviranja ostajala netaknuta.
Za tih 10-ak dana, "o'ladio" sam ga za jedno 400 evra (ma, šta je to za njega...).
Kada ga nije više bilo u tom gradu, otiš'o sam i ja dalje...
Sve u svemu, gde bi nam (nama uličnim sviračima i prosjacima) bio kraj da je više takvih mušterija...
Danas nema ništa novo, ali ima jedan šaljivi tekst na blogu.
To je parodija na prvi post ("Kako mi je palo na pamet da sviram na ulici"),
koju je napisao Ulični Čistač na jednom forumu...
Gledao sam neki program na TV-u.
Bilo je to 1987-e!
Marjan Mihajlović (voditelj) je u emisiju doveo prve ulične čistače iz Njemačke. Oni su pioniri u ovoj industriji. Oni su pričali o tome kako je to čistiti na ulici... Imaju iskustva u tome, jer su među prvim gastarbajterima otišli trbuhom za kruhom u daleku Njemačku, jos 60-ih godina.
Ja sam pažljivo gledao i... opasno mi se svidio taj izazov.
Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM!!!"
Naredne zime (1988.) bio sam sa drugovima na skijanju na Vlašiću.
Jednog dana sam šetao planinom i zašao sam u brezovu šumu. I video sam prekrasne mlade breze od kojih se mogu napraviti odlične metle za čišćenje.
Njišu se, njišu, mlade breze na laganom vjetriću. Skontao sam da se od njih mogu napraviti jako kvalitetne metle.
U to vreme sam malo čistio na nekim trgovima u manjim čaršijama (pisaću o tome), pa sam dobio nešto samopouzdanja (inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove kako će to biti čistiti u velikom gradu kao što je Sarajevo, ili kako će biti ako karijeru nastavim negdje u inostranstvu.
Naredne godine mi je otac iz svoje firme donijeo jedno radno odijelo, kombinezon, narandžaste drečave boje... čini mi se da je bilo njemačke proizvodnje. To odijelo mi je dobro došlo jer sam konačno sa njim mogao otkriti svoje ambicije i ciljeve.
Radio sam 4 meseca i 8 dana u Sarajevu, i to mi je najbolji radni staž u životu (dobro, kao klinci smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo aslame, ali, to ne računam).
Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme probao da čistim po Trstu, ali nije išlo jer su oni već tada imali mašine što čiste ulice.
I tako...
Jula 1989. moji krenu na more u Španiju, pa i ja pođem sa njima. Kontam, Španci su pomalo prljava nacija, bacaju dosta smeća, možda bude tamo dobrog posla za mene... da probam sreću.
Da pokušam da čistim, a, ako ne ide - onda ću i ja da bacam smeće po ulicama kao lud i onda možemo da se vratimo zajedno kući.
Otac mi je bio sredio od opštine da, kad se vratim u Sarajevo, mogu da čistim odmah od 06:00 ujutro, čak i vikendom jer je prije bilo zabranjeno, kao uznemiravam ljude tako rano.
Znači, oni ostanu na plaži, a, ja obučem svoje odijelo i pravac na ulicu da cistim. Po onoj vrucini, nema boljeg zadovoljstva, neopisiv osjecaj. Pogotovo kad se na takvim temperaturama pokvari neka hrana, meso ili mliječni proizvodi, pa ono pocne da smrdi, milina.
Kad završim posao, dodjem u apartman, skinem odijelo i okupam se.
Izadjem uveče... Setalište puno ljudi... Svi me pozdravljaju i dobajuju fore i fazone tipa: "ej, gdje si čistač, čistiš moj"... Bio sam glavna fora u tom malenom španskom primorskom gradiću.
To veče sam bio u jednom malom restoranu i jednom starijem čovjeku je sa tanjira ispala pizza na pod. Htio sam da brzo reagujem i da to brzo počistim, no nisam znao kako ce drugi reagovati.
NISAM IMAO HRABROSTI !
I... nadjem "rešenje" !
Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da očistim pizzu sa poda.
On, naravno, kaže da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem da čistim po restoranu a cijeli restoran stao na noge: plješću i navijaju. Svi su oduševljeni mojim gestom. Velike ovacije su se čule čak i do ulice jer su ljudi vidjeli heroja u meni. Bio sam heroj ulice tog trena, al' ne k'o James Bond. :-))
Pa, eto... nek ljudi po Bosni i dalje pričaju da se u inostranstvu ne može čistiti po ulici, i da su sve mašine i slično. Čista glupost! Savjest mi je mirna. Nisam ja kriv što oni ne znaju da se i te kako može čistiti...
Dok sam čekao autobus, čistio sam malo i po autobuskoj stanici (malo opuštanja).
Nisam odmah krenuo kući, već sam otiš'o u Beograd. Tih dana su bili veliki mitinzi i protesti po Beogradu pa su ulice bile jako prljave i moje kolege iz Srbije nisu stizale da očiste ni ono osnovno. Pokazao sam humanost i zaputio sam se put Beograda da istrajem u svojoj misiji.
Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno smeća. Ne može se proći ulicom od smeća.
Nekoliko kolega (obučenih u plave uniforme) čisti... Zvižde oni, pjevuše i čiste.
Ja priđem jednom od njih da malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi je kako ide, kol'ko može da se očisti tokom dana i... da se ne premišljam mnogo, nego da idem da probam. Kažem mu da ja imam narandžasto odijelo i pitam hoće li biti problema jer su oni u plavim odijelima. Onda on kaže: "ako je tako, ti ces biti kapiten ekipe".
Nisam imao potrebe da se vraćam kući tih dana. Bilo je mnogo smeća i posla preko glave, a ja sam čistio i uživao.
Ovo je bio pravi potez.
================================================== =================
Prethodna dva ponedeljka su na blogu objavljena 2 teksta, koja su vеć bila... na nekim forumima.
Na nekima jesu, na nekima nisu, a ja ne znam napamet na kojima jesu, a na kojima nisu...
Počinje serija restauiranih starijih tekstova o muzičkim počecima.
Na nekim forumima su te priče već objavljene, a na nekima nisu.
U svakom slučaju, osim promena u tekstovima, biće i nekih fotografija.
Linearni mod
