Fazilet Hanım ve Kızları: Patnje jednog Mazdoma

[demelza]

[11sati]

demelza kaže:

http://i67.tinypic.com/1zv9v14.jpg

Sanjivo lijep, ali volim ga bez brade. Dobro, da bar hoce u neki dizic na zimu makar ovakav, ako vec nije realno da ocekujem kako ce biti i u nekoj novoj ulozi izgledom i karakterom na Jagisu. :-)

****
Naber kizlar?
Da nam ide nova sezona taman bi u subotu startala.
U to ime sam prelistala Instac, sta ima novo s nasima, nema vas nista posebno osim da se Afra znacajno doradila preko ljetan. Nova brada sigurno (implatant), vjerojatno navlake na zube iako je video mutan pa ne vidim detalje osim linije zubi i jos poneka sitnica s filerima.
https://www.instagram.com/p/BnoVSdOl6lF/?hl=en
https://www.instagram.com/p/BnomcQWnJ9C/

Otvorila sam i nasumicnu stranicu nasumicnog vol.-a (7 ili 8) glavne teme Fazile i bas bocnem vijest kako producenti Erkeci Kusa kao cekaju hoce li Fazi u S3 ili ne, sve drzeci na ledu basrolersko mjesto za naseg superstara Alpa A fanice mu navijale da ide u nesto bolje od romaticne limunade, odmah igrati Tennesseeja Williamsa na kazalisnim daskama.
Nisu mogli docekati pa dali ovom Canu. Kad sam vec kod njega, vidim i da se pravo fino ljube u toj seriji, a ja nikako da sustignem drustvo s teme o tome.

[crno belo]

11sati kaže:

Otvorila sam i nasumicnu stranicu nasumicnog vol.-a (7 ili 8) glavne teme Fazile i bas bocnem vijest kako producenti Erkeci Kusa kao cekaju hoce li Fazi u S3 ili ne, sve drzeci na ledu basrolersko mjesto za naseg superstara Alpa A fanice mu navijale da ide u nesto bolje od romaticne limunade, odmah igrati Tennesseeja Williamsa na kazalisnim daskama.
Nisu mogli docekati pa dali ovom Canu. Kad sam vec kod njega, vidim i da se pravo fino ljube u toj seriji, a ja nikako da sustignem drustvo s teme o tome.

Alp ne da se nebi snasao u Pticici vec bi je ukinili posle par epizoda . Pticica je pravo osvezenje sto i rejting govori. Sinocna epizoda 9.88 . Can i Demet su kao par fantasticni . Mnogi glumci treba da se ugledaju na njih i vide kako se promovise zajednicki projekat .

[Crvenokosa dama]

E Alp bi upropastio pticice, Bacila sam pogled na njegovu seriju ,pa on samo puci usta. Nikakve glume uzas. Pticice su fenomenalne ali mi fale nasi golupcici

[romanticna7]

***
-Tata, moraš mi pomoći da se izvučem iz ovoga! Ja sam tvoj rođeni sin, mene ne smeš zapostaviti, zbog kupljenog sina! –Sinan je u panici vikao na oca.-Zar ne vidiš, otkupio sam ti se kada sam branio brata od Kerime.. Ubila bi ga da ja nisam naišao.. Hazan je tu svakako kolatelarna šteta, sama se poturila pod stalak, pre nego što sam mogao da reagujem..-priča je bila plitka, Hazim je to dobro shvatao, ali, u pitanju je bio njegov živahni i nedokazni sin i problemi u koje se sam uvukao su mogli da kompromituju i njegov ugled..
Bio je u klopci, to je shvatao, druge nije bilo, nego da mu pomogne..
-Sinane, ovo neka ti je poslednji put da te ja spašavam. Poslednji je trenutak da već jednom odrasteš i budeš odgovoran za svoje postupke.. Tvoja priča jeste klimava spram onoga što se desilo na litici.. Ne zaboravi da si osumnjičen za pokušaj njegovog ubistva, ako nađu ijedan dokaz da si i sada pokušao isto, ja ti više neću biti otac.. Razumeš li ti šta ja govorim?-sada je Hazim već vrištao na sav glas..-Idi u svoju sobu i da nisam čuo da si uzeo ni kap alkohola niti da si otišao negde..Erdale, ti mi odgovaraš za njega.. Otprati ga u njegovu sobu..-i okrete im leđa, sav u svojoj muci..
Do njega je došao glas, da ga siva eminencija mafije traži i da hoće da se osveti za ubistvo svog kuma-Džemala Yildiza i kupovinu i otmicu njegovog tek rođenog sina-Mehmeda.. Svi su oni bili povezani poslovima na rubu zakona, a prljave poslove je pokrivao taj čuveni Zver-aga kojeg niko nikada nije video, osim nekolicine njegovih vernih ljudi.. Nije sumnjao da je njegov neprijatelj povezivao kockice, a polako je shvatao i da ima krticu u svojim redovima.. Pitanje je bilo, ko je taj izdajnik.. I kako će zaštiti svoje voljene od njega.. Pred svima je morao da glumata požrtvovanog Yazovog oca, da ne bi neko posumnjao ko je pravi Mehmed, pa je čak i datume rođenja Sinana i Yagiza falsifikovao ne bi li zbunio bilo koga ko istražuje njegov pravi identitet..
Sve je preduzeo da sebe spasi, otkrivanje Mehmedovog identiteta je bilo vezano za otkrivanje njegove umešanosti u ubistvo njegovog biološkog oca-Džemala Yildiza.. Nije smeo dopustiti da se ta istina sazna, po svaku cenu je morao svoj ugled da sačuva..
Zato je i odglumatao da se odriče Sinana, a naravno da ga se nikada neće odreći, neka svi misle , a pogotovo Kerime da je on njen sin..
Tako je za sada najbolje..
***
Nastaviće se..

[romanticna7]

***
Opet će se izvući..
Kao što se izvukao i na dan rođenja Mehmeda Yildiza..
Ubio je Džemala, kupio slobodu i u zalog uzeo njegovog sina kojim uvek može ucenjivati njegovog kuma, koji će sve učiniti samo da sazna koji je onaj za kojim traga..
I ni sada mu nije jasno, kako je iko mogao da poveruje da je Kerime, onako trudna mogla da ga goloruka napadne da ga ubije..Pa, bio je mlad, jak kao bik, razjaren što mu žena rađa mrtvu bebu, on je bio taj koji je nasrnuo na Kerime dok se teturala ispred vrata portirnice gradilišta, u kojoj nije bilo nikoga.. On ju je oborio s leđa ne znajući da je trudna.. I kada je počela da zapomaže od bolova niodkuda se pojavio njen muž Džemal i napao ga da odbrani svoju ženu.. Bežao je van sebe od straha pred razjarenim mužem i pri rvanju na terasi drugog sprata novogradnje, uspeo je da ga gurne preko balkona u smrt.. Pao je preko isprepletanih žica koje su ga skroz proburazile.. I znao je da je Džemal bio pošten, on je jedini bio koji nije hteo da lažira fakture koje su mu njegove računovođe poturale i dobro mu je došlo da makne jedinog ko je sumnjao i možda i mogao da dokaže njegove mutne poslove.. Bio je ćutljiv, usamljen i iskren čovek, a kao takav mu nije bio od koristi, već samo jedna velika smetnja.. Nije mogao znati da mu je kum bio čovek koji se godinama nakon toga uzdigao do neviđene moći u podzemlju..
Zver-aga..
Mora ga pronaći, pre nego što on pronađe pravog Mehmeda.. Jer, ako Mehmed sazna pravu istinu, ako ikada sazna da mu je majku nakon isplate smestio u ludnicu, gde su joj davali jake lekove koji su joj pomutili razum, teško će moći da se izvuče.. Njegovi ljudi su joj pri posetama, predstavljajući se kao rođaci, usadili u glavu da mora da nađe svog sina, a Sinana, njegovog pravog sina je bilo lako nagovoriti da igra igru predstavljajući se za njenog sina..
Hazan je sve vreme mislila da je to Sinanova ideja da se predstavi kao sin Kerime.. A zaista je opet briljirao.. Ako i hoće da sazna ko je Mehmed, prvo na koga će pomisliti, biće njegov Sinan.. I tako će Sinan biti duplo zaštićen.. A njemu, galiba, i treba žestoka zaštita, najpre od njega samog.. To dete je samo srljalo u propast.. Bolje će ga štititi siva eminencija od njega-Hazima..
Jednim udarcem- dve muve.. Sinana je štitila ludača koja je sve radila da mu obezbedi čast i sreću, a Yaza i Hazan je kažnjavala umesto njega..
A kasnije, ko zna, možda i Zver-aga.. Neka opet drugi rade za njega.. Kao što su uvek i radili..A mislili da rade po svom nahođenju..
Emotivni manipulator, to je ostalo njegovo najjače oružje, nakon što je mladićka snaga nestala progutana godinama opasnog življenja..Bez da iko posumnja u njega-Hazima..
A ko će verovati ženi sa takvom dijagnozom, da ju je on napao bez razloga, niti da joj je muža ubio jer mu je smetao, dok je branio svoju ženu, a njihovog sina oteo i kao dvanaestogodišnjaka oterao u Ameriku..Yaz je bio njegov as, njegov zalog za Zver-agu..
A ako Yaz ikada i sazna svoj pravi identitet, uvek može da mu mrtvog oca optuži za sva nedela koja je sam vršio, a Kerime će svakako biti u njegovoj nemilosti, jer onako ludoj, ni rođeni sin joj neće verovati da nije pokušala da ga ubije.. Blaćenjem tih ništavnih ljudi, spašće sebe, jer, najbitnije je da on bude opran od prljavštine i ubistva i nepoštenih poslova..
I niko nikada neće moći da posvedoči za nepravedno-bačenu ljagu nepoštenja, na jednog običnog poslovođu gradilišta, koji je nesrećnim slučajem izgubio život na jednom od njegovih brojnih gradilišta.. On kreira ko je pošten, a ko ne.. On odlučuje ko je zdravog razuma, a ko lud.. I on odlučuje ko će gajiti siroče, koje nikeda ne sme saznati pravu istinu.. Ta istina je nešto što je zakopano i truli tamo negde na sirotinjskom groblju, na ivici grada Stambola.. A drugi deo istine je izgoreo tabletama i ispiranjem mozga nesrećne porodilje koja više i ne zna šta je istina, a šta –laž..
On je gospodar istine.. Istina je zakopana..
Živela istina Hazim-beya!
Jer, ko ima moći, veza i para, uvek ima načina da se izvuče iz svega..
I onda nema te nevolje koja će ga poklopiti..
Ipak je on Hazim Egeman..
Zakon i istina su za njega samo ono što on kaže i pomisli..
Hazim Egeman, jedan jedini-nepobedivi..
***
Nastaviće se..

[romanticna7]

***
Samo je osetila strahovit udarac u leđa, tik što se nadvila da zaštiti svog voljenog.. Dok je tonula u kovitlac magle nestajanja, čula je žamor glasova koji su hrlili sa svih strana.. I skoro da je mogla da vidi unezverena lica lekara kako se naginju nad nju, pa nad Yazom, a ona je plutala na granici postojanja, kada ugleda njegovu priliku kako joj prilazi..
-Došla si.. Daj mi ruku..-njena ruka je sama poletela ka njegovoj, dok je svetlost hrlila ka njima, a njegova ruka bi svaki tren, čas nestajala, pa se opet pojavljivala, svaki put čvršće je držeći, u strahu da se ne izgube, da gde god da idu, odu zajedno.. I napokon oseti da su im se prsti tako čvrsto isprepletali, da nije bilo te sile koja je mogla da ih razdvoji..
-Sa mnom si-s tobom sam..-žuborio je njegov glas, a ona je plutala u oblaku sreće i blaženstva, jer je osećala da ih niko više nikada neće moći razdvojiti.. I tako smirena, osećala je da nestaje strahovit bol duše koji je parao telo dok se borila sa mišlju da bi se njemu nešto moglo desiti, da nikada više njegove ruke ne oseti u svojoj kosi, da prsti-maramice neće nikada više brisati njene suze..
Više „NIKADA“ nije bilo opcija.. On je tu, oseća njegov božanstveni miris tela, čuje njegovo ritmičko disanje i zatim je iz obamrlosti trgne dobro poznati glas:
-Hazan, voljena moja..-otvorila je oči, kao da se tek rodila, taj glas, žamor koraka njegovih glasova što hodaju po hodnicima njenog srca, što samo za njega kuca, to je bio on, onako bolan, upalih očiju, ali zelenilo njihovog sjaja nije bilo zgaslo.. Gledao ju je širom otvorenih očiju, sav izbezumljen od straha da bi nešto moglo da joj se dogodi, a da on nije mogao da joj pomogne, da je brani, da brani onu koju je srce pratilo, kako u snovima, tako i u javi..
-Yaz, živ si-jedva prozbori, a u sebi je šaputala- vratio si mi se, oh, voljeni moj, umirala sam sto puta za svaki tvoj udah..- gledali su se nemo, a srca su govorila.. Razum tu više nije imao mesta. Srca su putevima pogleda nalazila skrivene kutke duše željna milovanja i poljubaca..
-Hazan, šta ti se to desilo..-A oči nastave neizgovoreno: oh ljubavi, nikada sebi neću oprostiti što nisam u stanju da te zaštitim..-Yaz je skoro kriknuo od očaja, ne zbog bolnog tela, već je iz njega ranjena duša tiho jecala.. Tiha oluja, koja je u njemu dugo brisala svaki trag zabranjenih osećanja, sada je besnela njegovim venama, željan da je on štiti svojom snagom zaljubljenog muškarca koji drži nebo nad svojom posebnom ženom, razlogom njegovog postojanja..
-Sve je u redu, mili, tu sam-s tobom sam.. i nema te sile koja me može od tebe odvojiti..-tihi šapat je moglo samo da čuje njegovo zaljubljeno srce.. I on duboko uzdahnu, a suze potekoše iz dva gorska jezera njegovih očiju.. Nije je se mogao nagledati..
-Hazan, šta mi to radiš, nisam više svoj.. Moje srce je jeka u tvojim grudima..Svaki tvoj uzdah je razlog moje sreće i postojanja.. Ne mogu više trpeti bol rastanaka i nemanja tebe uz sebe.. ne mogu se više boriti sa samim sobom.. Ne mogu i-NEĆU..-šaputao je najlepše reči koja je duša čuvala za buđenje iz pakla razdvojenosti i borbe sa samim sobom od prirodne pripadnosti srodnoj duši..
-Beznačajne reči su porinule u dubine osećanja duše, potopile su sve prepreke koje su drugi izgradili u nama.. Varmst?.. Feniks iz pepela je pustoš u nama pretvorio u dugu, u most koji ćemo zajedno graditi.. Varmst?-šaputala je sanjalački zanesena..
-Varm.. Hazan, na sve pristajem sa tobom i uz tebe.. Došla si, kada je nemoguće odustati..-osmeh mu osvetli bledo lice, a njoj srce dobi suncem obojenu dimenziju sadašnjosti..
U tom uđoše dežurni lekar i sestra, presrećni što ih vide svesne i zanesene pogledima i rečima izgovorenim i neizgovorenim koje su čekale neka lepša vremena.. Povukli su paravan između kreveta i pregledali oba pacjenta.. Bili su prezadovoljni njihovim čudesnim oporavkom..
***
Nastaviće se..

[Crvenokosa dama]

Cita se cita

[romanticna7]

Želim samo da se zahvalim svima onima koji čitaju moje pričice..

Trudim se da pišem na svoj način, svoje doživljavanje njihove ljubavi koja je sve samo nije uobičajena..

Do god ima čitaoca, ja ću objavljivati svoje pisanije..

Hvala Vam što ih ne zaboravljate..

Ne zaboravite, mi smo hard core mazdoma!!!

[Cobanica]

romanticna7 kaže:

Želim samo da se zahvalim svima onima koji čitaju moje pričice..

Trudim se da pišem na svoj način, svoje doživljavanje njihove ljubavi koja je sve samo nije uobičajena..

Do god ima čitaoca, ja ću objavljivati svoje pisanije..

Hvala Vam što ih ne zaboravljate..

Ne zaboravite, mi smo hard core mazdoma!!!

Hvala tebi.

[Crvenokosa dama]

Doista hvala tebi romanticna

[tagoresky]

@romantična
Čitam kad stignem i natenane.Spadam u one kojima priča nije gotova, nemam pojma što čekam.Dođe mi da i sama napišem svoju verziju. Kakve mi traume imamo .


Osmijeh mog ljubimca



Kažu da će premijera film "Miris moje kćeri" biti u svibnju/maju 2019.
U Istanbulu se snimaju još neke scene.

Premijera "Yanimda kal" je netom prije Božića

@11stice, expertu naš .


Meni se ne sviđa što je Afra od sebe napravila. Vidjela sam te slike, i dok ti nisi pojasnila, nisam skužila zašto ju od prve nisam prepoznala.Postarala se. Kad krenu s tim uljepšavanjima počnu mi sve ličiti jedna na drugu.A tek joj je 20

[eMarina13]

Ah @tag.. Bas si mi donesenim osmjehom uljepšala jutro. Definitivo padamo na te tipove koji se iskreno smiju.

A ovo za dodatno snimanje... Pa biti će da je po onom kako je to nešto što se dogodilo sa tom ženom kojoj je pomagao, odvelo Ibrahima u Istanbul. A i Francuskinja je još u Istanbulu...otkriva čari tog grada u kojem je prvi put...

[romanticna7]

***
-Doktore, želim sve najbolje za svoje najrođenije.. Nikako ih nemojte razdvajati.. Ne želim da čujem za nemoguće kada su oni u pitanju..Znajte da su oni pod mojom zaštitom i tako će od sada biti.. Sve najbolje hoću za njih.. Rzumete li me?-u glavnog doktora bolnice gledalo je par tamnih naočara i lice skriveno natuknutim šeširom.. Široki mantil je skrivao figuru čoveka ispred njega, ali je znao da sa ovom osobom nema šale..
Ispred njega je sedela prva osoba podzemlja.. Svaka izgovorena pogrešna reč je mogla skupo da ga košta..
-Sve će biti kako želite.. Želim im brz oporavak..-
-Sve što treba ćete kazati mom čoveku od poverenja.. Ahmete, ti mi od sada odgovaraš za moje najbliže.. Doktore, nikakve greške ne sme biti..
Okrenuo se na peti i izašao pre nego što se doktor osvestio ko mu je upravo bio u poseti..
Ne malo pre Zver-age, u njegovoj ordinaciji je bio i Hazim bey sa skoro identičnim zahtevima, s tim što se Hazan hanim nije ni pominjala.. Očigledno je bilo da Hazim bey nije cenio život mlade Hazan.. Verovatno zato što je i dalje bila glavna vest da je viđena u oproštajnom zagrljaju, ona, bivša verenica njegovog mlađeg sina Sinana.. Ali, to su njihove stvari.. Njegovo je bilo da se pobrine za što brži oporavak pacjenata..
***
Nije želela da spava.. U snu ju je čekala mora, traganje za njegovim očima, nemoćna bi posmatrala kako ga Sinan besomučno udara stalkom od infuzije, a da ona ništa nije mogla učiniti..
I onda buđenje uz žubor njegovog glasa:
-Hazan, samnom si, s tobom sam.. Probudi se, ružno sanjaš..- i zelenilo njegovih očiju joj je bilo beskrajno prostranstvo pučine, nad kojim je mogla kao usamljeni galeb lebdeti i kriktati:
„Divno mi je, kraj tebe sam, uz tebe sam.. „-šaputala je sanjivo..
Pogledi su im bili zagrljaji, srca su kao supernove sazvežđa rađale nova i nova postojanja, vreme je prestalo da postoji u njegovoj blizini.. On je bio njena anestezija, ona je bila njegov jedini lek, onaj čarobni napitak koji je svojom magijom uzdizao duše iznad postojanja tela, lečeći ga i obnavljajući ga iz čiste nepatvorene enrgije ljubavi..
Njima reči nisu bile potrebne..
Njima dodiri nisu bili potreba tela..
Duša je sve svoje želje pogledima topila i prisvajala, da više nisu znali gde završava ona, a počinje on i obrnuto..
Predugo su bili razdvojeni, groblje ih je stopilo u ono savršenstvo materijalizovanja ljubavi, a ovozemaljske sile su ih nasilno rascepile, prouzrokujući neviđenu patnju duše, ostavljajući bogalje nasilne razdvojenosti.. Oni su od tada rascepljeni od celine svog prirodnog postojanja udvoje, koje lutaju hodnicima beznađa tražeći bezumno svoj drugi deo..
I sve najveće sile ovog sveta su ih gonile jednog ka drugom.. A oni su se opirali, ranjavajući sebe na sve moguće načine, terajući inat sudbini, zakonima srca i svrsi postojanja..
A zbog čega? Zbog čistote svojih osećanja koje su svi doživljavali kao najprljavija?..
O tome je Yaz razmišljao dok ju je posmatrao usnulu, tako blizu, a toliko daleko od njegovog zaštitničkog zagrljaja.. Nije tražio lekove protiv bolova, nije želeo da utone u san, a da ne može da stražari nad njenom krhkom pojavom..
Neke sumnjive pojave je primetio i nije više znao šta se to zaista događa..
Ispred staklenih vrata više nisu doktori dopuštali članovima porodice da dežuraju, tu je uvek bila po dežurna sestra, često ih je obilazio i dežurni lekar, a po dvojica nepoznatih ljudi su stajali sa obe strane hodnika..
Jedva je dočekao posetu Edže u koju je najviše imao poverenja..
-Edže, šta se to događa, ko su ovi nepoznati ljudi ispred vrata?-
-Pa, valjda su Hazimovi ljudi, on se baš brine za tebe..-neubedljivo mu je rekla.. U njemu porasta sumnja, jer je sve ljude svog oca dobro poznavao, a ove je video po prvi put u svom životu.. Znao je da Hazim ne bi poverio bezbednost svog sina nepoznatim ljudima, već najpre proverenim ljudima.. Jedino je Erdala prepoznavao i u njega je imao nesumnjivo poverenje..
Ali, svi ti ljudi su delovali je kao da bi svoj život dali ne bi li zaštitili njega i Hazan, pomno su pratili sve koji su pokušavali da priđu njihovoj sobi.. Jedan od njih je uvek bio medicinski obrazovan, jer je pomno proveravao svaki lek koji im je dat i identitet svakog lekara koji im je ordinirao terapiju..
„Nešto ozbiljno nije u redu.. Nešto se desilo, a ja o tome ništa ne znam..“-sumnje u njemu su rasle..
-„Edže, šta se desilo Hazan? Otkuda ona ovde u tako bolnom stanju? Molim te, reci mi..-zavapio je..
-Molim te da budeš miran, ne smeš se uzbuđivati.. Reći ću ti, ali mi obećaj da ćeš biti miran..-gledala ga je molećivo i saosećajno.. Volela ga je kao brata i on je to osećao.. Nije želela da ga povredi, ali je osećala da mu sada treba istina, ma kakva da je..
-Pa, policiji sam rekao da me niko nije gurnuo sa litice, ali da se nisam ni sam bacio, već da sam se onesvestio od bola u grudima.. Sledeće što znam je da sam se probudio, a Hazan je bila u krevetu do mog.. Sećam se kao u snu da je Sinan vikao nešto kraj mog kreveta i onda se Hazan bacila preko mene i ja sam od siline bola opet otonuo u nesvest.. Šta joj se desilo? Ko ju je povredio? Nemoj me više držati u neizvesnosti..-zaječao je, sumnjajući na sve najgore..
-Dok si ti bio u veštački izazvanoj komi radi oporavka tvog mozga, abla je lebdela nad tobom, nije se ni momenta htela razdvajati od tebe..Bit je da je došao Sinan sa Kerime i da su hteli da ti naude, ali te je Hazan zaštitila svojim telom i tako stradala.. Sinan ju je udario stalkom za infuziju.. Mi to nismo znali, jer je Sinan dao lažnu izjavu da ju je povredila Kerime, ali nakon što je došla k sebi, Hazan je rekla policiji istinu tj da je nekim čudom Kerime htela da te zaštiti, a Sinan da te ubije.. Oprosti na svakoj reči, znam da te boli..-
Yaz ju je posmatrao svojim divnim očima, punim neverice i sablaznosti.. Njegov rođeni, mlađi brat, da ga želi da ga ubije, da laže policiju, da naudi njegovoj posebnoj ženi!!! Ah, kako to odmah nije spoznao, još kada je tantrumao hodnicima Istanbluma.. On je bio taj koji je sve to mirno posmatrao i nije delovao kada je trebalo.. Slušao je Faru!! Faru, koja je godinama njega posmatrala na poseban način, kad god bi mislila da je nije gledao..
Morao je slušati svoje srce, jer svaki put kada je utišavao svoje srce, izgubio je deo sebe.. A ona, Hazan, ta posebna žena njegovog života je bila deo njega samog.. Nikada, ali nikada više neće nikoga slušati u vezi svoje Hazan, već samo svoje srce.. Izdao je svoje ranjeno srce, zato je i imao infarkt, zato je samo sebe isključivalo iz života, jer nije bilo one pokretačke moći koja bi ljubav održavala da kola venama.. Srce mu je lepo davalo signale, postavljalo znakove ka putevima kojima su njih dvoje zajedno trebali proći.. A on? On ih je zbog tog istog brata, koji je te znakove rušio pričama o bratstvu, kojeg se sam nikada nije pridržavao..I kada je bio potpuno nemoćan da zaštiti Hazan, ona je štiteći njega, dovela svoj život u osanost, ne mareći za sebe.. Već drugi put zaredom, još od Keriminog zakopavanja na groblju, nije cenila svoj život koliko njegov.. Zato je do njega u nesvesti, prodro onaj užasan krik.. Krik koji je branio njihovo BIZ.. Jer, sada je shvatao, oni JESU bili BIZ!! I to više niko nikada neće promeniti..
Kako nije prepoznao da Sinan voli samo svoj ego, da nikada nije bio ostavljen, nikada nije nijedna odolela njegovom šarmu i da je njemu to bio ogroman atak za njegov egemenski šarm.. Oduvek je bila njegova omiljena sentenca, „Devojke vole zločeste momke.. Gospodu devojke ne vole.. Uostalom, devojke su nebitne..“ –tu je već mogao da zna koliko mu je bilo stalo do Hazan.. Ona je za njega bila jedna od mnogih, ali bitna jer je osetio da se u bratovom i njenom srcu rađa ona neponovljiva, jedinstvena ljubav, tako retka u ovom svetu.. A on je mogao svaku da ima, pogotovo, ako je to bila ona koja je topila bratovo ledeno, nedodirljivo srce..
Nastaviće se..

[just_happy_girl]

Moja hermes birkin uvijek kuka na ep.24 pa sam ja odlučila iskoristiti tipke da promijenim tu mrsku epku. Onda sam shvatila da bismo ipak izgubili dosta dobrih scena pa sam se dala u promjenu tamo gdje sam ju ja iduće osjetila potrebnom, a to je Farahino muljanje u ep. 38 i to je dovelo do ovoga...
Ugodno čitanje jutarnje doze nakon 100 godina, Mazdome!

P.S. Hvala mojim arkadašicama što su uskakale s informacijama!

I sad dok sam ovo pisala naišla sam na svoj prvi post na davnom vol.3 i malo se raznježila. Ovo nema planeta!

Majka ju je trgnula iz sna u kojem je opet bila s njim koji joj je na javi donio svjetlo. Iz najveće tame u kojoj je bila, izvadio ju je svojim rukama. Njezino je lice čistio svojim prstima maramicama i ponavljao da je s njim. I u snu je potvrđivala da je s njim, a na javi je njezino srce ubrzano lupalo kad je shvatila da je to umalo naglas izgovorila na onom groblju. Bila je spremna umrijeti tamo s njim. Njezino srce bilo je spremno prestati kucati ako ne osluškuje njegovo, a sad je ubrzano lupalo pokušavajući otkriti koliko je točno otkucaja udarilo u ritmu njegovog imena. Pokušavala je jesti večeru koju joj je majka ostavila. Farah je rekla da će gledati film. Zvala je i nju. Oni na kauču. Njegova ruka oko njezinih ramena ili njegova glava u njezinom krilu. Možda mu dodiruje ranu na vratu da brže prođe. Žlica je uz zveket pala u tanjur. Grašak se uskomešao u tanjuru. Prebirala je žlicom po zrnju i razgovarala sama sa sobom.

„Samo ću mu reći hvala. Mogu stisnuti pauzu filma. Mogu mu to reći i na vratima i okrenuti se i otići. Samo jedno hvala. Ništa više. Tako ću napraviti.“ ustala je od stola lomeći šake. Noge su joj bile teže od olova, a njezino disanje odzvanjalo je praznim stanom.

***

„Kendine gel… ono što ste proživjeli tamo… ono što ni ona nije naglas izgovorila… Ne pomišljaj na to. Ona je dobro. Ona je živa, spasio si ju živu pokopanu. A sad pokopaj to srce koje kuca njezino ime i puca kad je ona u opasnosti. Pokopat ćeš ga, a ovo ćeš ispisati na stranice svoje prašnjave povijesti.“ udario je vilicom po tanjuru dok je osjećao Farah kako ga nervozno gleda.
„Yagize… moraš doći k sebi. Hazan je dobro, zaboga, spasio si ju.“
„Ali ne mogu nas spasiti od sebe. Farah, idem malo prošetati. Nisam najbolje. Nemoj me čekati. Odi kod Hazan u stan. Odi negdje, ostani ovdje. Kako hoćeš. Meni noćas treba mir.“ Yagiz je nervozno dodirivao ranice na prstima.

„Ali…“
„Nema ali. Moram biti sam, shvaćaš li?“ zazvučao je grublje nego što je htio, lomeći prazne ruke pokušavajući se othrvati porivu da pokuca na njena vrata. Ustao je i ostavio Farah s upitnicima iznad glave. Hodnik mu se činio kao grotlo koje će ga progutati.

„Samo ću ju pitati kako je. I Sinana pozdraviti ako je tamo. Samo toliko.“ njegove su misli odzvanjale u glavi, sudarajući se jedna s drugom dok je srce lupalo na samu pomisao da je Sinan tamo s njom. Iz misli su ga prenuli koraci. Ugledao ju je na hodniku. Ruke izmorene zemljom pohrlile su k njoj. Ruke izmučene trganjem pohrlile su k njemu. Srca su diktirala ritam koraka, a kad su se našli u zagrljaju, bar su na tren bila jedno uz drugo. Osjetio je njen uzdah i prenuo se.

„Yagize…“
„Krenuo sam prošetati.“ glas mu je izdajnički pucao.
„Nije sigurno.“ zamuckivala je.
„Meni kažeš, a kamo si ti pošla?“
„Prošetati.“
Pogledao ju je prijekorno. „Očito nam oboma fali zraka.“
„Ne mogu disati.“
„Dođi.“ pritisnuo je gumb na liftu.

Ušli su unutra. Stajala je pognutih ramena želeći se skriti u njegovo naručje. Stajao je lomeći si ruke da ne dođe u iskušenje zagrliti ju. Oči su mu se gubile na njezinom umornom licu. Oči su joj se gubile u moru njegovih. U tom malom liftu, bilo je sve što mu je trebalo. Ona, njen miris, njeno polagano disanje bez kojeg bi umro. U tom malom liftu, bilo je sve što joj je srce tražilo. Svjetlo, njezina stijena. Njezina sigurna luka. Kad se lift uz blagi tresak zaustavio, prenuli su se iz vlastitih misli. Krenuli su prema stražnjem izlazu. Hodala je pokraj njega i imala osjećaj da ju čak i njegova sjena štiti. Da ju dodiruje. Kad je izišla kroz vrata, počela se tresti.

„Hazan?“ oči su mu se raširile u strahu, a ona je počela jecati. Ruke nisu čekale, već su ju obujmile u siguran obruč, a njegovo je tijelo stvorilo štit njezinim uzdrhtalim leđima. Naslonila je glavu na njegova prsa.
„Da sam samo malo požurio autom…“
„Stigao si baš na vrijeme.“ i dalje je snažno jecala, grčevito se držeći za njega. „Oprosti, mokra ti je majica sad.“
„Zaboga, Hazan!“ spustio je svoj obraz uz njezin. „Sa mnom si!“
„S tobom sam.“
„Hazan, varmısın?“

Pogledala ga je uplakanih očiju i ramena još uvijek obgrljenih njegovim rukama krenula je prema automobilu. Smjestio ju je na suvozačko sjedalo i iz pretinca za rukavice izvadio maramice. Morao se nasmiješiti kad je vidio njezin razočaran pogled. Prstom je obrisao suze.

„Ne mogu i voziti i biti prsti maramice.“ blago je rekao.
„Blesava sam.“ posramljeno je šmrknula nosom u maramicu.
„Blesava si jedino jer misliš da ja mislim da su ove maramice bolje.“ nasmiješio se vlastitoj nespretnoj rečenici i sjeo za volan. Utonula je u toplo sjedalo i oči su joj se počele sklapati. Lebdjela je na granici sna i jave promatrajući na volanu ranice na njegovim prstima. Kamo ju vodi nije bilo bitno. Njegov miris lebdio je u kabini automobila, tiha klavirska glazba čula se iz radija. On je gledao u cestu pa u njezin profil okrenut prema njemu. Vidio je kako joj se lice namršti kad se približi snu. Poželio je izbrisati sve njezine noćne more. Poželio je ukloniti mrak kojeg se bojala. Nije mogao ništa od toga, ali mogao joj je pokazati mjesto gdje se on krio od svojih strahova. Cesta prema Tuzli nekako mu se ovaj put nije činila mračnom i samotnom, nije ga gutala nego ga vodila prema njegovom utočištu. I po prvi puta ondje neće ulaziti sam. Duboko je udahnuo i automobil je zabrundao, kotači su se okretali dobro znanim putem. Uskoro se pred njegovim izmorenim očima ukazala staklena silueta kuće. Izišao je tiho iz auta i otišao upaliti grijanje i svjetla. Čuo ju je kako ga doziva iz auta. Potrčao je preko travnjaka i zatekao ju kako se trese na sjedalu.

„Sanjala sam… sanjala sam… da te… da te ubila. I gledala sam kako te zakopava, a nije mi dala da ostanem s tobom.“
„Tu sam, živ sam, sa mnom si, dobro je. Šššššš… Stigli smo.“ brisao je suze s njezinog lica. Grčevito ga je zagrlila. Njegova su se leđa pomalo opuštala pod njezinim stiskom, ukočena od iznenadne navale nježnosti i želje da ju zaštiti.
„Prsti maramice.“ nasmiješila se. „Yagize, ja…“
„Dođi, idemo unutra. Samo polako.“

Tek kad je pogledala ispred sebe, očiju još uvijek zamućenih suzama, vidjela je kuću. Iz njezinih staklenih stijena probijala se svjetlost u mrak oko njih. Yagiz ju je vodio preko travnjaka u kuću. Poveo ju je prema kupaonici. Pustio je toplu vodu i stao umivati njezino uplakano lice. Njegovi meki dlanovi i toplina vode umirili su ju.

(ovako je to bilo prvi put)

Polako ju je izveo iz kupaonice i otišao pojačati grijanje. Na komodi je vidjela sliku ispred zgrade Trinity College. Kosa je bila kuštravija nego sad, bio je vitak, ali oštrouman pogled bilo je ono što se na Yagizu nikad nije promijenilo. Prešla je prstima preko sakoa plavog odijela u koje je bio odjeven. Stajao je sam pred tom ogromnom zgradom, uspravan i odrješita pogleda. Kad je podigla glavu, gledao ju je blago, u trenirci i nekako krhak. Nasmiješio se.

„To sam ja. Isti taj usamljeni dječak.“ rekao je tiho, lomeći si šake tko zna koji put te večeri. Odložila je sliku i uzela njegove ruke. Prešla je prstima po ranicama na njegovima.
„Ove su me ruke izvukle iz tame. Ovaj usamljeni dječak sam je krenuo spasiti me. Hvala ti…“ uzela je svoje i njegove ruke i pokrila mu oči „… jer ja sam ova djevojčica koja se bojala mraka. Večeras se ne bojim.“ maknula je ruke. „A pogledaj… svud oko nas je tama.“

[just_happy_girl]

Okrenuo se prema staklenim stijenama i zavrtjelo mu se u glavi pa je blago zateturao. Uhvatila ga je.

„Dođi, sjedni. Sad znam da nisi mijenjao antifriz.“

Morao se nasmijati, iako ga je vrat zabolio. Ruka joj je poletjela prema zavoju na njegovom vratu i sasvim ga je blago dodirnula.

„Boli li?“
„U redu je.“ Uzeo je njezinu zamotanu ruku. „Boli li?“
„Ne.“ odgovorila je zagledana u njegove oči. „Yagize…“
„Što to nisi priznala ni sebi?“ prekinuo ju je.
„Što si mi želio reći prije nego su nas prekinuli?“ nije mogla izgovoriti niti njegovo ime.

Yagiz je spustio pogled, a ona mu je rukom podigla bradu.
„Bila sam spremna umrijeti tamo s tobom. Valjda mogu čuti što mi želiš reći.“

„Bio sam spreman poginuti jer…“ srce je vrištalo, ali razum se lomio. „Hazan…“ usne su se lomile, ali oči su govorile. Znala je, i te kako je znala, srce joj je vrištalo odgovor.
„Ja sam tebi toliko puta rekla da te mrzim. Bila sam spremna umrijeti tamo s tobom jer više nije tako. Otjerala sam te kad sam skupljala one krhotine jer… jer sam se bojala da ću vrisnuti…“
„Hazan… Farah mi nije…“
„Da ću vrisnuti da te volim. I da me baš briga za Farah. Da te volim. Pa makar i umrla s tobom, sad to znam.“ zarila je glavu u dlanove.
„Farah mi nije ništa.“ dovršio je rečenicu, a onda su mu do svijesti doprle njezine riječi. „Što si… što si rekla?“
„Oprosti… nisam više mogla šutjeti. Moje crno srce te voli, iako znam da imaš Farah… I iako je Sinan između nas i to je nemoguće, ja te volim.“ počela je plakati.
„Zaboga, Hazan, ne plači više, molim te, imam samo deset prstiju. Jesi li ti čula što sam ja rekao?“ uzeo je njezino lice u svoje dlanove. „Farah mi nije ništa. Farah je farsa koju sam stvorio nakon što sam shvatio da više moja zaljubljenost i nije više tajna koju ću ispovjediti majci na grobu.“
„Ti si… ti si pričao…“
„O tebi. I kad si me upitala tko je ona, umalo sam ti rekao. Zato sam doveo Farah, da ona bude moj štit. Jer si postojala samo ti. I zato sam bio spreman poginuti. Ili umrijeti tamo. Voleći te i s tobom.“
„Sa mnom… O, Bože… S tobom sam.“
„Sa mnom si.“ prošaptao je.

Nagnula se na njegova prsa, a ruke su mu na tren ostale u zraku. Kad je osjetio njezin uzdah, sklopio ih je oko nje kao da tamo oduvijek pripadaju. Dva usamljena srca našla su nekog zbog koga se samoća činila nemogućom jer su imali jedno drugo. Bar taj tren, u svjetlosti te staklene kuće, dok ih je vani okruživalo crnilo, bili su zajedno. Stisnuo ju je uz sebe snažno, taj usamljeni dječak imao je nekoga grliti u trenutku kad se boji. Privila se uz njega grčevito, ta uplašena djevojčica imala je nekoga tko će donijeti svjetlo u njezin mrak.

„Yagize… hvala ti. Hvala ti što si mi otvorio oči. Hvala ti što si bio tu kad sam otvorila oči.“
„Ne podsjećaj me, molim te.“
„Ozbiljna sam. Užasno se osjećam znajući da sam mogla umrijeti tamo… a da ti nisam rekla.“
Rukom je gotovo plašljivo pomilovao njezin obraz.
„Vidiš da ni sebi nisi rekla. Hazan, zašto te Kerime htjela ubiti? Kakve veze ona ima i sa čim?“
„Yagize…“
„To je toliko krupno da si bila spremna živa u grob. Hazan, molim te, ne laži mi. Ne više. Ne nakon što smo mogli umrijeti.“
„Zaklela sam se samoj sebi. I stvarno sam bila spremna umrijeti.“
Napravio je bolnu grimasu i okrenuo se prema njoj.
„A ja sam se igrao grobara iz zabave? Zaboga, dosta nam je Sinan između nas. Molim te, molim te, ne otežavaj.“ glas mu je bio blag, ali odlučan.
Lecnula se na spomen Sinanovog imena.
„Ne mogu, ne želim i neću ti uništiti sve.“
„Misliš da se već nisam raspadao u komadiće jer sam mislio da će ti se nešto dogoditi? Jer nisam znao kako te spasiti? Jer je zapravo moj brat trebao činiti sve ono što sam ja? Ali nije me bilo briga. Bilo mi je bitno samo da ti budeš dobro. A ja ću se već nekako snaći. Zato mi, molim te, reci o čemu se radi. Ništa ne može biti veći kaos od ovoga da sam ja shvatio da ljubav jest bila san, ali da je s tobom postala stvarna. Molim te, ne laži mi. Ne sada i ne ovdje.“

Izvukla se iz njegovih ruku i pogledala ga u oči. Mogla je lagati beskonačno dugo ne vidi li mu oči. Ali, ovako, dok je gledala njegovo osamljeno utočište… zaslužio je znati da zlatno dijete nije napravilo grešku. Zaslužio je znati da se treba čuvati jer se oko njegovog života pletu mreže laži. On je bio njezina istina, koje god ime da je nosio. Čiji god da je bio, njemu je njezino srce pripadalo. Pa makar ga i izgubila, stisnut će zube. Dat će mu vremena. Sinan je bio samoživ i sebičan. Tko zna na što sposoban, a Kerime… Stresla se. Bilo je previše opasnosti oko njega. Zaslužio je znati s čim se nosi. Štićenje njegovog dosadašnjeg života imalo je smisla, ali sad su im životi bili ugroženi. Mogla ga je podnijeti daleko od sebe, ali na pomisao da je mogao umrijeti tamo… Počela je plakati.

„Hazan, zaboga, što ti je?“
Naslonila je obraz na prste maramice.

„Samo me pusti još malo ovako… sumnjam da ću ikada više imati priliku biti ovako. Mrzit ćeš me.“ zatvorila je oči i duboko udahnula.
„Mislim da mržnja nije bila moja emocija.“ blago joj je pomilovao suzni obraz. Uzela je njegovu ruku u svoju. Namjestila jastuk ispod njegovog vrata i zagledala mu se u oči kružeći prstom po njegovom dlanu.

„Bio je jednom jedan prekrasan dječak očiju poput mora. Nije mu bilo jasno zašto njegova braća smiju dobiti loše ocjene, a on ne. Zašto ga majka voli izdaleka. Zašto ga je otac posjeo u veliku spravu koja leti i odveo ga u veliki grad. Tamo je ostao sam. Učio je, bio dobar i poslušan i često ga je dolazio posjetiti mlađi brat. No, taj dječak bio je jako sam. Imao je jednu prijateljicu.“ On se nasmiješio načinu na koji je ona izgovorila tu riječ. „Izrastao je u muškarca. Predivnog. Pomalo tvrdoglavog. Pomalo robota. Pomalo santu leda. I spremnog da do smrti štiti one koje voli.“ pognula je pogled, ali ga je brzo podigla i nastavila. „I sad hrabro želi saznati istinu. Slomit će mu srce žena koju…“
„Voli.“ dovršio je njezinu rečenicu.

„Voli tebe, a mrzi sebe zbog ovoga što radi. Yagize, Kerime… Kerime je prije mnogo godina izgubila svoje dijete.“
„Kako?“ njegovo se tijelo ukočilo.
„Njezino je dijete odraslo u drugoj obitelji.“

Oči su mu počele zvjerati tražeći objašnjenje u njezinom pogledu. Nastavila je.

„Tvojoj obitelji. Našla sam prvo one članke o vama. Onda sam ju ulovila sa četkicom za zube. I htjela sam šutjeti dok se sve ne raspetlja, ali Sinan je sve otkrio. Predstavio se kao njeno dijete da ju umiri i da zaštiti… pravo dijete. Ona je shvatila da te ja volim i prije mene same. Htjela je ubiti izdajnicu koja nanosi bol njezinom sinu… Bar je ona tako mislila. A s njom i onoga koga voli… i koji voli nju. Odnosno, tebe. Nas dvoje. Upao si u njenu klopku bez da te i mamila.“

Vidjela je da mu oči plamte od bola zbog obitelji i bijesa jer ju je Kerime htjela povrijediti.

„Hazan… ako Sinan nije pravo dijete tog čudovišta… tko jest?“ pitao je iako je duboko u sebi slutio odgovor.
Spustila je pogled. „Ne znam cijelu priču. Znam samo da mu je prvo ime Mehmet. Mehmet Yildiz. Više od toga znat će tvoj otac. Njega moraš pitati…“ stisnula mu je ruku „… ako želiš znati kako je Mehmet Yildiz postao Yagiz Egemen.“ grčevito je držala njegove ruke „A ja ga volim kako god se zvao. I zato se mrzim jer ti ovo govorim. Pogotovo jer ne znam gotovo ništa. Zato i nisam htjela da znaš. Bar dok ne bude dovoljno dokaza.“

Oči su mu se napunile suzama. Izišao je iz kuće. Promatrala ga je s dovratka kako korača travnjakom, a kad je krenula prema njemu, vratio se u kuću i jednu po jednu uz tresak poklopio obiteljske slike. Stavila je ruku na njegovo rame. Stresao ju je.

„Ne trebaju mi dokazi. Znaš što je dokaz?“
Odmahnula je glavom.
„To što sam poslan u Ameriku. To što od suza nisam mogao reći ni hoşçakal ocu, a on me svejedno ostavio ondje. Što mi je umjesto majke, dolazio brat. Što sam ovu kuću kupio. Znaš li zašto?“
Nije se usudila progovoriti.

„Jer je moja soba u vili moje obitelji pretvorena u gostinjsku. Sjećaš se kako si me blijedo gledala kad sam rekao da s vilom nemam veze? Eto zato. Jer sam ja tamo gost. Zlatno dijete bez prava na grešku koje je u toj vili moralo biti savršeno i nadoknađivati sve što nije valjalo. A nisam imao ni svoju sobu tamo! Zato sam kupio ovu kuću. Koju sam ja zaradio. A u očevoj kući… Čuj mene… očevoj.“ počeo se smijati „Ovo je moja kuća. Moja samoća i moje breme. Nikakav dokaz ti više ne treba. Osim činjenice da su ovi stakleni zidovi moje srce u koje nikoga nisam puštao. Svi su me mogli gledati, ali nitko me nije vidio.“
Lupio je sliku iz djetinjstva o komodu. „Nitko nije vidio koliko sam sam.“ Uzeo ju je za ruku i počeo voditi po kući.

[just_happy_girl]

Moderna kuhinja.

„Pogledaj! Sve sam posuđe pospremio. Ostavio jedan pribor… Jedan tanjur. Za jednog. Samog.“

Dnevna soba. „Pogledaj. Samo knjige. Za čovjeka koji nema s kim razgovarati pa čita. U vrtu razgovara s tamom i samoćom na koju su mu se navikle oči.“

Iznenadila se kad ju je povukao prema spavaćoj sobi.
„Pogledaj. Jedan krevet i jedan jastuk. Za nekoga tko će vječno spavati sam noćima se pitajući zašto. Jer nije niti robot. Niti leden. Samo je sam. Na najudaljenijem mjestu od svih. Jer sa svima za njega nije bilo mjesta. Sad je i jasno. Jer mi tamo i nije bilo mjesto.“ izjurio je na terasu i sjeo na fotelju njišući se i obgrlivši vlastita koljena. Prišla mu je i zagrlila ga s leđa, pomalo bojažljivo.

„Hazan, idi, molim te.“
„Ne idem.“
„Sjedi u auto i idi, molim te. Ni ime si ne znam.“
„Ne idem. Osim toga, bila sam živa zakopana. I znam da si me spasio. Ne zanima me kako se zoveš. Dođi, idemo unutra.“

Prepustio se njenim rukama, preslomljen da se usprotivi, a nije ni želio. Dok je ona zatvarala vrata, stao je pored ogledala i razbio ga kad je vidio vlastiti odraz. Počeo je skupljati krhotine, ni ne osjećajući da mu režu dlan.
„Yagize, stani, zaboga!“ uzela mu je ruku u svoju i odvukla ga do kauča. Pogledom je zvjerala dok u ćošku nije ugledala malu kutiju za prvu pomoć.
„Bar nečemu služe ove pametne kuće. Sreća pa se nisi posjekao duboko kao ja.“

„Zanimljiva je bila ta tvoja posjekotina.“
„I kako večeras vidim, izgleda potpuno beskorisna.“
Pogledao ju je s dignutom obrvom.
„Posjekla sam se da ti moja majka ne kaže istinu.“ rekla mu je dok mu je lagano čistila ranu. Mrštio se i od peckanja i od pomisli da se ona ranila zbog njega.
„Nisi normalna.“
„Nisam. Kad volim, volim do ludila. Do groba, očito.“

Jauknuo je. Počela je pjevati.
“Kuş sesleri ovalara yayılır, insan buna hayran olur bayılır..” lagano je zamatala njegovu ruku.
„Majka mi nikad nije vidala rane.”
„Zato ja i vidam i pjevam.” nasmiješila se. Kad je zamotala, utisnula je mali poljubac.

Vidio je da jedva gleda.
„Hazan, jesi li dobro?”
„Nakon svega, ti mene pitaš jesam li dobro?“
„Nisam ja bio živ zakopan. A na samoću sam navikao.“
„Spava mi se. A bojim se zaspati. I ne želim zaspati. Želim biti s tobom.“
„Dođi.“ spojio je svoj porezani dlan s njenim i odveo ju u spavaću sobu.
„Ja ću spavati na kauču.“
„Čim zatvorim oči vidim onaj grob.“
„Imaš pidžamu u kupaonici.“

Dok se ona presvlačila u njegovu pidžamu na Batmana, on je obukao staru trenirku i duksericu. Izvadio je još jedan jastuk iz stražnje ladice. Postavio ga malo dalje od svog. Legla je u krevet i primakla jastuk bliže njegovom.
„Laku noć.“
„Laku noć.“ silno nije željela zaspati. Trznula se čim joj je Kerimin lik došao s prvim snom. Nije spavao i primijetio je. Povukao ju je u zagrljaj.
„Sa mnom si.“ prošaptao je smještajući ruku oko nje.
„S tobom sam.“ promrmljala je na njegovim prsima.

Staklena kuća utonula je u tamu. Ptice su zapjevale, a more utihnule. Samoća je nestala između dvije glave na jednom jastuku.
Probudila se i nije ga bilo pored nje. Majka je sjedila pokraj kreveta i nije joj dala da ustane.
„Hazan, crno moje janje polako. Ne napreži se, ne uzrujavaj se.“
„Molim?“
„Nastavi spavati.“
„Mama, gdje je on?“
„Hazan, spavaj. Umorna si.“
Hazan je pogledala kroz stakleni zid. Vani su bile karmine. Svi su imali Yagizovu sliku na reveru, a sanduk je stajao prekriven u dvorištu. Istom onom gdje ga je nedavno tješila.
„Mama, što se događa?“
„Kerime… stigla je prije nego je čula istinu… Pokoj mu duši.“
„Želim ići tamo! Ja želim otići s njim!“
„Hazan, ti nemaš tamo što raditi. Farah je njegova djevojka.“
„Mama, makni se!“ počela je udarati Fazilet bolnim šakama „Makni se, želim otići s njim! On je sa mnom! Pusti me! Yagize, s tobom sam!“ i dalje je udarala majku da ju pusti.

„Jao, zaboga! Hazan, Hazan, probudi se! Imaš noćnu moru! Hazan, s tobom sam! Sa mnom si!“
Trgnula se iz noćne more i uspravila u krevetu mokra čela. Prsti maramice bili su u funkciji tko zna koji put.
„Bome si me pošteno tukla. Na koga si se namjerila tako žestoko?“
„Mama mi nije dala da idem na tvoj pogreb. Još mi je rekla da je Farah tvoja djevojka!“
„I jedna i druga stvar moguće su samo u snu!“
„Ne u snu, nego u noćnoj mori.“
„Vidiš da je samo mora. Sa mnom si.“
„S tobom sam.“ zagrlila ga je.
Zagrlio ju je. „Smiri se. Sve je u redu. Samo me nemoj tući više.“
„Neću. Bole me šake. Jesi li bolje?“
„Nisam.“
Zaboljela ju je bjelodana iskrenost u njegovom glasu i spustila je pogled.
„Ali, iako sam ostao bez svih, nisam sam.“ pogledao ju je.

„Hvala ti što si me probudio.“
„Jesi li gladna?“
„Imaš hrane?“
„Mislio sam doći ovdje prije nego si oteta. Da budem sam.“
„Hoćeš li izvaditi dva tanjura?“
„Hoću.“
„Smijem li ti napraviti menemen?“
„Smiješ.“
„Moram ti se iskupiti za onaj doručak.“ polako je ustala iz kreveta. Dok je ona pripremala doručak, on je pomeo razbijeno ogledalo i izvadio posuđe. Dok je ispirao prašinu s tanjura, ispirao je i prašinu sa svoga srca. Postavio je stol, a ona je donijela hranu. Jeli su šutke, pogledavajući se preko stola.

„Yagize… kad se vratimo…“
„Ako se vratimo. Ja se nemam kome vraćati.“
„Ako se vratimo… Kako ćemo?“
„Polako. Jednu po jednu istinu otkrivati. Sve u svoje vrijeme. A dotad, ako želiš možeš biti sa mnom.“
„Ili ćemo odavde zajedno ili nećemo nikako.“
„Bolje je zvučalo na groblju.“
Spustila je tanjure u sudoper kad se s tavicom stvorio pored nje.
„Morbimantika.“
„Ili način da kažeš 'volim te'.“
„Staromodno je ljepše.“
„A je li?“
„Jest.“
„Ne znam. Nisam čuo.“

Duboko je udahnula. „Volim te.“
„I ja tebe.“ omotao je ruke oko nje bez suvišnih riječi, bez suvišnih očiju. Samo njihove koje se gube jedne u drugima, a potom se skrivaju iza zatvorenih kapaka kad je spustio usne na njene. Blago ih je prislonio i osjetio kako drhti. Čvršće ju je primio u zagrljaj i rukom joj pomilovao obraz koji se blago rumenio. Nagonski mu je primakla glavu, usne su joj pomalo nesigurno potražile njegove. Utonula je u njegov zagrljaj, prepustila se njegovim usnama koje su blago i nježno istraživale njene. Ruke su joj šetale njegovim leđima želeći ga upiti svakim milimetrom dlanova, usne su ga ljubile kao da nikada neće prestati. Nježno, pomalo nespretno, blago, istražujući. Pomalo s nevjericom, a opet tako stvarno. Kad je otvorila oči, njegove su bile blago zamućene, ali je bilo sasvim jasno što govore. Prešla je prstima po njegovim usnama dok su se njegovi još igrali njezinom kosom. Doticala mu je potom lice kao da se želi uvjeriti da doista to smije činiti, a potom je naslonila glavu na njegova prsa i osluškivala otkucaje njegova srca. Položio je ruku na njezin struk i držao ju tako uz sebe mrmljajući tiho 'volim te'. Sve njegove tišine su pucale pod tim riječima. Ona mu je odgovarala kao da se ne može zasititi tih riječi.

„Nemojmo se vratiti!“ promrmljala je.
„Moramo poslati Farah za Ameriku.“
„Idi po auto, čekam te.“
„Otkad si ljubomorna?“

„Od prvog dana.“
Nasmiješio se. „Idem po auto. Zaključaj.“
„A stvari?“
„Ostavi. Trebat će nam.“

Vozili su se do Istanbula polako. Slušala je CD koji je donio iz Amerike i prstima lupkala temu Boxing baby po njegovoj ruci. Javila se i Ece da je živa i zdrava. Pametna njena sestrica, nije gnjavila pitanjima. Kad su došli pred zgradu, opet su ušli na stražnji ulaz. Ruka u ruci. Zavoj na zavoju. U predvorju su pustili ruke, ali dok su zvali liftove, ruke su se ponovno ispreplele. On u jedan, ona u jedan. Prislonili su ruke na zid i tako se vozili. Izišli su svako na svoju stranu, ali osjećala je njegov pogled. Ušla je u prazan stan i štrecnulo ju je kad se sjetila da je Farah u 150. Smirila se kad se sjetila njegovog obećanja da neće još dugo ostati tamo. Prstima je dotakla usne i duboko udahnula. Yagiz je ušao u 150 i Farah zatekao kako doručkuje.

„Dobro jutro! Presvukao si se?“
„I tebi!“ izignorirao je pitanje „Jesi se naspavala?“
„Baš i nisam.“ nije mu priznala da je to jer je njega čekala cijelu noć, a umjesto toga je dodala: „Lijepo sam se družila s Hazan. Pričala mi je kako se Sinan zbog nje promijenio. Jako se kaje jer ju nije odmah tražio pa joj slatkica stalno nadoknađuje to. Noćas joj je poslao valjda stotine poruka, ali ju nije želio umarati. Hazan se baš obradovala. A onda je došao i gledali smo film.“
„A je li? Koji film?“
„Evim sensin. (Moj dom si ti)“
„Divan film. Mogla bi ga još jednom pogledati u avionu za Ameriku, jer noćas sigurno nisi.“
„Molim?“
„Mogla bi ga pogledati dok se budeš vraćala svom američkom domu.“
„Kako to misliš?“
„Mrzim laž, Farah, i to ne želim u svom domu.“
„Ali…“
„Farah, idi svojoj kući. Ja sam svoj dom našao. I tamo nema ni laži ni snova. Samo stvarnost.“
„Nešto se dogodilo.“
„Tebi nevažno. Važno je samo da uhvatiš let, buddy.“

Ostavio je Farah u suzama i pohitao u susjedni stan. S Kerime na slobodi, mogao je biti miran samo ako mu je u vidokrugu pa joj je pokucao na vrata. Otvorila je i prije kucanja.

„Želiš li bivšoj cimerici poželjeti sretan put?“
„Da i vodu prospem za njom?“
Zagrlio ju je. „Mislim da će sama zaliti cestu suzama.“
„Ne mogu reći da mi je žao.“
„Rekla mi je da ste se napričale noćas.“
„Mogla je naučiti bolje lagati.“
„I gledale ste film Evim sensin.“
„To nije slagala. Moj dom jesi ti.“ naslonila je glavu na njegova prsa. Ispod rebara skrivao se njen dom:njegovo srce. A kad ju je zagrlio i on je bio doma.

[just_happy_girl]

Nisam dugo ostavljala jutarnju dozu.

Na današnji dan raspravljali smo što će donijeti isječci. Sad imate cijeli tekst koji se možda i nastavi, ako mene lupi inspiracija.

Iskrena da vam budem, nedostajala mi je ova rutina.

Nadam se da ćete uživati!

[demelza]

@romanticna7 i @just_happy_girl hvala za svaki ff, uvijek hoćemo još

Ovih dana baš neko zatišje, nikakvih dešavanja i tračeva u ex fhvk dizi svijetu

[romanticna7]

just_happy_girl kaže:

Nisam dugo ostavljala jutarnju dozu.

Na današnji dan raspravljali smo što će donijeti isječci. Sad imate cijeli tekst koji se možda i nastavi, ako mene lupi inspiracija.

Iskrena da vam budem, nedostajala mi je ova rutina.

Nadam se da ćete uživati!

Sve ono što želim da čitam, a nisam imala hrabrosti da napišem, naša draga JHG prenese u svoje pričice.. :top
Ali ova pričica je za mene VRH!!!
Hvala ti JHG, ovo je neponovljiva divnoća..
Vraćaću joj se još mnogo puta i svaki put milinica..