Raspinjanje tokom stoljeća

[Aurora Aurea]

∞
82. poglavlje Evandjelja po svetoj Dvanaestorici

Rimski vojnici izruguju Isusa i
odvode Ga na stratište

1. Tada im oslobodi Bar-Abbu, a kada je Isusa izbičevao predade Ga da bude raspet. Zatim Namesnikovi vojnici odvedoše Isusa u državni dvor i skušiše uz Njega celu četu vojnika. 2. A ovi Ga svukoše i obukoše Mu purpurnu haljinu. I kad su opleli krunu od trnja metnuše Mu je na glavu, i trsku u Njegovu desnu ruku, pa kleknuše pred Njim i narugaše Mu se, govoreći: »Zdravo, kralju judejski!«
3. Onda Isus iziđe napolje noseći krunu od trnja i purpurnu haljinu. I reče im Pilat: »Evo Čoveka!« – 4. Kada Ga prvosveštenici i /njihovi/ pratioci videše povikaše, govoreći: »Raspni Ga! Raspni Ga« – A Pilat im reče: »Uzmite Ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim krivice na Njemu.« – 5. I oni pljuvahu po Njemu, pa uzeše trsku i udarahu Ga po glavi. A kad Mu se narugaše, svukoše haljinu sa Njega, i dadoše Mu Njegovu vlastitu odeću, i odvedoše Ga da Ga raspnu.
6. I pošto Ga izvedoše, zgrabiše gore nekog Simona, Kirinejca, koji pristizaše iz provincije,* pa metnuše na njega krst da ga nosi za Isusom. A pratilo Ga je veliko mnoštvo naroda i žena, koje i plakahu i naricahu za Njim. 7. A Isus, obazrevši se na njih, reče: »Kćeri Jerusalimske, ne plačite za Mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom. Jer, evo, dolaze dani u koje će se govoriti: ‘Blažene su nerotkinje, i utrobe koje ne rodiše, i dojke koje ne dojiše!’ 8. Tada će početi gorama da govore: ‘Padnite na nas!’ – i bregovima: ‘Pokrijte nas! Jer kad ovako rade sa zelenim drvetom, šta će tek biti učinjeno sa suvim’?!«

* u Jerusalim za Pashu

Raspinjanje Isusa -
Judejski sveštenici i starešine se rugaju Raspetome

9. A vodili su i druga dva zločinca da ih pogube sa Njim. I kad dođoše na mesto zvano Kalvarija i Golgota (što će reći: ‘mesto Lobanja’), onde Ga raspeše, a zločince /raspeše/ jednog s desne a drugog s leve strane. 10. A beše treći čas /dana/ kada Ga raspeše. I dadoše Mu da pije sirće pomešano sa žuči. A kad On bejaše okusio ovo, ne htede da pije. I reče Isus: »Abba-Amma, oprosti im, jer ne znaju šta čine.«
11. Tada vojnici, čim razapeše Isusa, uzeše njegovu haljinu i načiniše četiri dela, svakom vojniku po deo, a /uzeše/ i Njegov ogrtač. A ogrtač beše bez šavova, izatkan /tako/od vrha do dna. Stoga rekoše među sobom: »Da ga ne paramo, nego bacimo za njega kocke, kome će pripasti. 12. Da bi bilo ispunjeno Pismo, koje kaže: »Razdeliše moju odeću među sobom, a za moj ogrtač baciše kocku.« Vojnici, dakle, ovo učiniše. I posedaše onde stražareći uz Njega. A nad njim je bio i natpis na grčkom, i latinskim, i jevrejskim slovima: »Ovo je kralj judejski.«* 14. Ovaj natpis pak pročitaše mnogi od Judejaca, jer mesto gde je Isus raspet beše blizu Grada, a ovo bi zapisano na jevrejskom, i grčkom, i latinskom. Tada judejski prvosveštenici rekoše Pilatu: »Nemoj pisati: ‘Kralj judejski’, nego da je On rekao: ‘Ja sam kralj judejski’.« – Pilat uzvrati: »Što sam napisao – napisao sam.«
15. A jedan od zločinaca koji beše obešen rugaše Mu se, govoreći: »Ako si Ti Hristos, izbavi samoga Sebe i nas!! – A onaj drugi odgovarajući prekori ga, rekavši: »Zar se ti ne bojiš Boga, videvši da si i sam osuđen? A mi smo s pravom osuđeni, jer primismo zasluženu platu za svoja dela; ovaj pak nije učinio ništa krivo.« – 16. A Isus mu reče: »Uistinu ti kažem: danas ćeš biti sa Mnom u Raju.«
17. A oni koji tu prolažahu grdihu Ga, vrteći svojim glavama i govoreći: »Ti što htede razoriti Hram i podići ga za tri dana, izbavi samoga Sebe; ako si Ti Sin Božiji, siđi s krsta!« – 18. Isto tako su Mu se rugali i prvosveštenici, zajedno s književnicima i starešinama, govoreći: »On sačuva jedno jagnje,- samoga Sebe ne može da izbavi. Ako je kralj Izraelov, neka sad siđe sa krsta pa ćemo Mu poverovati. Uzdao se u Boga, neka Ga On spasi sada, ako Ga miluje, jer reče: »Ja sam Sin Božiji’.« – 19. Lihvari i trgovci stokom i pticama takođe prosipahu slično kroz svoje sube, govoreći: »Ti što izjuri iz Hrama trgovce volovima, i ovcama, i goliubovima, sam pak postade jedna žrtvovana ovca.«
20. A od šestoga časa do devetoga časa /dana/ bi tama po svoj zemlji, pa neki koji stajahu unaokolo, zapališe svoje baklje; jer tama bi vrlo velika. A oko šestoga časa povika Isus gromkim glasom: »Eli, Eli, lame sabahthani?« (što će reći: »Bože Moj, Bože Moj, zašto Si Me ostavio?«) 21. Neki od onih koji su stajali o onde, kad to čuše, rekoše: »Ovaj doziva Iliju!« – Drugi rekoše: »On doziva Sunce!« – Ostali rekoše: »Deder, ostanimo da vidimo hoće li doći Ilija da Ga izbavi.«
22. A kod Isusova krsta stajahu Njegova majka, i sestra Njegove majke – Marija, žena Kleopina, i Marija Magdalena. 23. Kad Isus opazi onamo Svoju majku i kraj nje učenika koga je voleo, reče majci Svojoj: »Ženo, evo ti sina!« – A onome učeniku reče: »Evo ti majke!« – I od onoga časa uze je učenik u svoj dom.
24. Posle toga, znajući da je sve sada izvršeno, da bi se Pismo ispunilo, izusti: »Žedan sam!« . I iz jednog suda napuniše sunđer sa sirćem, i natakoše ga na isopovu stabljiku, pa prinesoše Njegovim usnama. 25. Tada Isus povika veoma glasno, rekavši: »Abba-Amma, u Tvoje ruke predajem Svoj duh!« 26. Kada je, dakle, Isus primio sirće, uzviknu glasno: »Svršeno je!« I prikloni Svoju glavu, te predade duh/dušu. A bi deveti čas /dana/. 27. I gle: bi velika grmljavina i sevanje, i razdeli se zid Svetoga Mesta** o kojem visiše zastor, stropošta se i puče prepolovljen. I zemlja se zatrese, a i stene pukoše. 28. A kada centurion i oni koji s njim čuvahu Isusa, videše zemljotres i ovo što se dogodilo, veoma uplašeni, rekoše: »Ovaj doista beše Sin Božiji!« – 29. A behu onde mnoge žene, koje su Ga pratile od Galileje, služeći Mu, a među njima beše Marija – majka Jakovljeva i Josijina, i majka Zevedejeve dece, i one jadikovahu, govoreći: »Svetlost Sveta se sakri od naših očiju, Gospod naše Ljubavi je raspet!«

* Grč.: : `O basileÝj tîn 'Iouda…wn oátoj;
** Svetinje nad Svetinjom

Zauzimanje za skidanje Isusovog trela sa krsta

30. Onda Judejci, jer je bila pretsprema, da tela ne bi na sabbat ostala na krstu, pošto ovaj beše pashalni sabbat, zamoliše Pilata da se ovima prebiju goleni, te da mogu biti odneti. 31. Onda dođoše vojnici i prebiše goleni obojici koji behu raspeti sa Njim. A kada dođoše do Isusa i videše da je već umro, ne prebiše Njegove goleni, nego Mu jedan od vojnika** probode kopljem srce, i odmah poteče krv i voda. 32. I onaj*** koji to vide posvedoči, i istinit je njegov izveštaj, i on zna da istinu govori, da i vi verujete. Naime, ovo se dogodilo da se ispune Pisma: »Nijedna njegova kost neće biti slomljena«, i još jedno: »U sredini sedmice Mesija će biti posečen.«

* Misli se na pregradni zid između Svetinje i Svetinje nad Svetinjom Hrama.
** Po kasnijim apokrifima njegovo ime navodno glasi Longinus ili Petronius.
*** Misli se na ljubljenog učenika Jovana (82:23), jednog od dvanaestorice svetih svedoka (96:26).

[Aurora Aurea]

"Mene /Pavla/, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje, i to ne u rečitoj mudrosti - da Hristov krst ne bi izgubio svoju vrednost. 18 Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo - sila Božija. 19 Jer je napisano: »Uništiću mudrost mudrih, i odbaciću pamet pametnih«. 20 Gde je mudri? gde književnik? gde prepirač ovoga sveta? Zar nije Bog pretvorio mudrost ovoga sveta u ludost? 21 Pošto, naime, svet svojom mudrošću nije poznao Boga u Božijoj mudrosti, bila je volja Božija da ludom propoveđu spase one koji veruju. 22 I kad već Judeji ištu čudne znake, a Grci traže mudrost, 23 mi propovedamo Hrista raspetoga - Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, 24 a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao Silu Božiju i Mudrost Božiju." (Korinćanima, I, 17-24)


http://www.law.umkc.edu/faculty/proj...rucifixion.jpg

[Aurora Aurea]

~ Raspinjanje kao drevna egzekucija (1) ~

Jedna od najstrašnijih egzekucija i kazni koje je pomućen ljudski um izmislio bilo je raspinjanje. Neronov dvorski filosof, najeminentniji mislilac stoicizma Lucije Anej Seneka ukazuje za agoniju raspetih osudjenika: "Oni koji su osudjeni na takvu smrt, gubili su život kap po kap." (Epistulae, 101, 14) - Ciceron zgražavajuće piše: "Krvnik, povezivanje glave i već sama reč 'krst' neka su daleko ne samo od ustiju nego i od misli, očiju i ušiju rimskog gradjanina." (Pro Rabirio, 16)

Pribijanje osudjenika na stub (crux simplex) - 'natacinjanje' na kolac, kao i raspinjanje na krst od davnine je na Istoku praktikovano. Persijanci su pogubljenja raspinjanjem preneli na Feničane, od njih su je preuzeli Kartaginjani (Puni), a od Kartaginjana negde od V stoleća stare ere su prenešena na Rimljane. Tek je car Konstantin datu surovu kaznu zvanično ukinuo, no ipak njeno primenjivanje susrećemo i posle njega u Bizantiji.
Tako historik Prokopije (VI stoleće) iz Cezareje ukazuje za zločestu Teodoru (503.-548. g. n. e.), ženu pogromaškog bizantskog cara Justinijana (482.-565. g. n. e.) koja je se pristrasno uplitala u tadašnje stranačke borbe i nemilosrdno eliminisala dvorske protivnike: "... Teodora, da bi pokazala svoju naklonost spram /stranke/ 'Plavih', razapne Kalinika na krst, a da ga prethodno nije uklonila s njegovog položaja,..." (Historia arcana, cap. XVIII) - "Liberije, po Teodorinom naredjenju, razapne Arsenija na krst, a car konfiscira njegovu imovinu, ..." (Ibid., cap. XXVII)

Pribijanje na stub egzekutivno je praktikovano i u Starobabilonskom Carstvu državi u južnom delu Mesopotamije. Tako u Zakoniku koji je doneo Hamurabi (tačnije: Hamurapi - 'bog isceljuje', 1792.-1750. g. s. e.), i dao da se zapiše na kamenom stubu, stoji i sledeća regula: "Ako žena /slobodna/ čoveka prouzrokuje smrt svoga muža radi drugoga čoveka, ta žena da se pribije na kolac." (153)

U Behistunskom natpisu iz 510. g. s. e. susrećemo uhodan trijumfalni ukaz: "Velikaše koji su bili sa njim sam razapeo."

U starozavetnoj 'Knjizi o Ezri' spominje se edikt koji je za Palestinu 519. g. s. e. izdao medijsko-persijski car Darije I, a u kojem stoji sledeća opomena: "Ko god prekrši ovu naredbu, neka mu se izvadi greda iz kuće, pa neka na njoj bude pogubljen, a kuća da mu zato postane bunište." (6:11)

U 'Knjizi o Esteri' (čiji hebrejski tekst se dosta razlikuje od grčkoga - LXX) pominje se razotkrivena zavera protiv persijskog cara Ahašveroša (Kserkso I) Velikoga (486.-465.), koju su skovali dva njegova dvoranina: "Sve se izvide i otkri se zavera, pa obojica behu obešena o stub." (2:23)

Helenski istorik Tukidid ukazuje kako je Artakserkso I Dugoruki (465.-423.) razapeo 454. g. s. e. libijskog kralja Inarosa, koji je protiv njega podigao veliki deo Egipta: "A Inar, libijski kralj, koji je bio vinovnik svega što se desilo u Egiptu, bude uhvaćen na prevaru i nabijen na kolac." ('Peloponeski rat', I, 110)

>>

[Aurora Aurea]

Pregled nekih krstnih oblika (hebr.: c'lab, ili: c'lob, grč.: stavros - σταυρός; lat.: crux; sin.) na kojima su tokom vekova vršena pribijanja i raspinjanja:

1) I = Stub, crux simplex
2) † = Latinski krst, crux ordinaria
3) + = Grčki krst, crux immissa quadrata
4) T = Krst svetog Antonija, egipatski ili Tau-krst.
5) X = Krst svetog Andreje, Crux decussata, graničarski krst Rimljana.
6) Y = Rascepljeni krst


http://www.ankreuzen.com/bilder/vers...zesdarstel.gif

[Aurora Aurea]

~ Raspinjanje kao drevna egzekucija (2) ~

Grki historik Herodot (otprilike 485.-425. g. e. e.) izveštava da je persijski car Darije Veliki (521.-485. tg. s. e.) u januaru 518. godine s. e. u Babilonu naredio široko pogubljenje pobunjenika: "Pokorivši Babilonce, Darije prvo razruši gradske zidine i skine gradske kapije (jer Kir nije uradio ni jedno ni drugo kad je prvi put zauzeo Babilon), zatim je oko tri hiljade najuglednijih Babilonaca nabio na kolac /ανεσκολόπισε/, a ostalima je dozvolio da žive u gradu." (Historiēs apodeksis, III, 159)

Za Polikrapa (vladao oko: 540.-530. g. s. e.), sina Eakovog, tiranina sa ostrva Sama, Herodot izlaže da je surovo stradao od Kirovog satrapa u maloazijskom Sardu, kome je se uputio: "Oret ga je ubio na neiskazivo nedostojan način i zatim ga nabio na kolac /ανεσταύρωσε /. /.../ Time što je Polikrap dospeo da visi na kolcu ispunio se ceo san njegove kćerke." (III, 125) - Iz narativne sekvence da se nazreti da je 'nabijanje na kolac' ustvari ondašnja žargonska fraza za prikivanje na kolac, stub, gde prikovano telo dolazi u obešen, viseći položaj. - Herodot ukazuje i za jedno tipično nabijanje na kolac, nabijanje glave, koje su praktikovali Taurijci, jedno skitsko pljačkaško pleme koje je živelo na današnjem Krimu i koje je sve strance žrtvovalo svojoj boginji Upidi: "Brodolomnike i sve Helene koji im padnu šaka prinose na žrtvu Ifigeniji i to na ovaj način: prvo ih posvećuju i onda udare batinom po glavi. Neki kažu da im bacaju tela sa stene u ponor (jer se hram nalazi na visokoj i strmoj steni), a glavu im nabijaju na kolac. Drugi se slažu s tim da se glava natiče na kolac, ali kažu da se telo ne baca sa stene uponor, nego se sahranjuje u zemlju. /.../ Sa zarobljenim neprijateljima ovako postupaju: odseče svaki od njih jednome glavu i nosi je svojoj kući, pa je natakne na dugačku motku i podigne visoko iznad krova, najčešće iznad dimnjaka." (IV, 103)

U Herodotovoj 'Istoriji' dalje možemo pročitati da je lekar Demoked iz Krotona, koji je izlečio Darija od iščašenja noge, i stekao veličanstvenu kuću u Susi, spasio od egipatske lekare koji su ranije neuspešno lečili cara, "a koji su, zato što su se pokazali gori od helenskog lekara, trebali da budu razapeti na krstu /ανασκολοπιεισθαι/." (III, 132) - Termin ana-skolopizō (fut. pass.: anaskolopioyŷmai, starije: anaskolopisthēsomai) je starohelenski izraz za 'prikovati uz stub', raspeti' ili 'nasaditi na kolac'.

Za okončanje sukoba Persijana i prevrtljivih Barkejaca, žitelja grada Barke u Kirenajci, Herodot izveštava: "Kada su Persijanci predali Feretimi okrivljene Barkejce, ona najveće krivce nabije na kolac oko celog zida, a njihovim je ženama otsekla dojke i obesila ih je oko gradskog zida." (IV, 202) - Očigledno da je raspitanje i tada bilo u službi zastrašivanja protivnika i podanika.

I stari Heleni, koji su dugo ratovali sa Persijancima, znali su nekad da praktikuju njihovu kaznenu meru pribijanjem protivnika na stub, odnosno rasinjanjem: "Postoji na Hersonesu, kraj Helesponta, izmedju grada Sesta i Madita, a prekoputa Abida, jedno mesto gde se strma obala spušta do mora. Tu su baš, /.../ Atinjani pod vodjstvom Ksantipa, sina Arifronova, uhvatili satrapa u Sestu, Persijanca Artaikta, i živa ga raspeli na krst što je odvukao žene u Protesilejev hram u Eleuntu, tamo ih silovao i izvršio zločin nad njima." (IV, 33; videti: IX, 120) - Ako je se htelo nekome strašno osvetiti, raspinjanje je očigledno bila 'najodgovarajuća' mera. I ako je se neko i kao mrtvac hteo podvrći ruglu i sramoti, bio je takodje izložen i svezan na stub.

Za sudbinsku prekretnicu Sandoka, sina Timasijevog, upravnika Eolske Kime koji je greškom upao u helensku flotu kod Artemisija Herodot izveštava: "Njega je pre toga zbog neke krivice uhvatio car Darije i razapeo na krst, jer je kao kraljev sudija, podmićen novcem, izrekao nepravednu presudu. I dok je on visio na krstu. izračunao je Darije da su mu usluge koje je učinio kraljevskoj kući veće nego njegove pogreške, pa ga je, došavši do takvog zaključka, a uvidevši i to da je prenagljeno i nepromišljeno postupio, skinuo sa krsta i oslobodio." (VII, 194) - Ako je Sandok bio skinut sa krsta živ, on svakako na njega nije bio prikovan, već samo privezan, pričvršćen kožnim remenima. Pričvršćivanje na krst je se kao egzekutivna mera takodje susretala, i strahota te kazne je u tome što je osudjenik danima mogao provesti tako svezan, dok ne bi umro od gladi i žedji, ili dok ga ne bi zveri (šakali) i lešinari dokrajčili. Rimski pesnik Horacije u svojim Poslanicima naznačuje:
"Rob kad mi kaže: 'Ja nisam ni krao ni bežao nikad' -
lepo, za nagradu, velim, ti nećeš išiban biti;
'Nikad ne ubih': tad neće na krstu da vrani te kljuju." (Epist., I, 16, 46-48)

Vidimo da je u davnini kod starih Helena ho stavros bio prevashodno naziv za 'kolac'. Kada je Grčka zaratila sa Rimom, i kada su Grci spoznali egzekuciju na krstu, krst su počeli imenovati svojim izrazima stavros i ksilon.


* * *
Persijsko raspeće na crux simplex-u:
http://members.tripod.com/~CompuSat/stauros.jpg

[J-C]

Lijepo si to i pregledno napisao, kao i uvijek. Čudi me da nema nijednog muslimana da komentira. Koliko znam oni ne vjeruju da je Isus razapet na križu.

[Dunj@]

Ni Jehovini svjedoci.

[Aurora Aurea]

J-C:

» Koliko znam oni /muslimani/ ne vjeruju da je Isus razapet na križu.«

Ne veruju jer to prezentira Muhammed u Qur'an-u govoreći za neverne i tvrdokorne Judejce:

"Ali zato što su zavjet prekršili i što u Allahove dokaze nisu povjerovali, što su ni krive ni dužne vjerovjesnike ubijali i što su govorili: "Naša su srca okorjela" - Allah im je, zbog nevjerovanja, njihova srca zapečatio, pa ih je samo malo vjerovalo - i zbog nevjerovanja njihova i zbog iznošenja teških kleveta protiv Merjeme i zbog riječi njihovih: “Mi smo ubili Mesiha, Isaa, sina Merjemina, Allahova poslanika!” A nisu ga ni ubili ni raspeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razilazili, oni su sami o tome u sumnji bili; o tome nisu ništa pouzdano znali, samo su nagađali; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi. - A Allah je silan i mudar." (4:155-158)

Muhamed je verovao da je Isus izbegao Golgotu, da je se poput Ilije i Enoha vazneo u Nebo, jer mu je bilo neshvatljivo da Isus kao savršeni pravednik ne bude zaštićen od Boga (Q., 3:55). A opet sam sebi time oponira kazujući da su ranije Božije poslanike i pravednike Judejci ubijali i uspeli ubiti. Dalje, nije razumeo da je Hrist Pravednik žrtvovan otkupiteljski za druge, da je žrtvovan i sa namerom da bi nam se dao primer i simbol kako trebamo raspeti svog starog i grešnog čoveka, da bi potom vaskrsli u Bogu. Dalje, Muhammed je tu neistinu saopštio i pod uticajem nekih pseudognostičkih krugova sa njegovog podneblja koji su učili da je Simon iz Kirene umesto Isusa razapet. Tako se npr. u 'gnostičkom' i doketičkom spisu 'Druga rasprava Velikog Seta' Isusu pripisuju reči:

"Žuči ocat nisam popio Ja, nego drugi, njihov otac. Udarili su Me trskom; drugi je, Simon, na svojim ramenima nosio krst. Ja sam bio drugi na kojega su stavili trnovu krunu. No, radovao sam se u visinama, nad bogastvom arhonata i potomaka njihove pogreške, njihove prazne slave. I smejao sam se njihovome neznanju." (Nag Hammadi Korpus, VII, 56)

Upravo je najpre 'gnostik' Bazilid, bar onako kako ga predstavlja Irinej Lionski u svom spisu 'Protiv jeresi', učio da je Simon Kirenejac razapet umesto Isusa, koji je se tom previdu samo smejao:

"Wherefore he did not himself suffer death, but Simon, a certain man of Cyrene, being compelled, bore the cross in his stead; so that this latter being transfigured by him, that he might be thought to be Jesus, was crucified, through ignorance and error, while Jesus himself received the form of Simon, and, standing by, laughed at them." (I, 24, 4)


Naravno, to je duboko banalna i fantastična konstrukcija. Isus iz Kirine, koji je u Jerusalim dolazio za Pashu, uhvaćen je od strane rimskih vojnika, i na njega je natovaren Isusov krst, jer iscrpljen i išiban Isus nije mogao da ga iznese. Pred gnevnom judejskom masom koja je žestoko tražila Isusovu smrt, zameniti išibanog i izmrcvarenog Isusa sa Simonom bilo je jednostavno neizvodljivo.

I pseudognostička 'Petrova apokalipsa' prezentira da Isus tobože nije doživeo golgotsku muku, vidi Ga samo kao nedodirljivog Duha; pa Mu se tako pripisuju sledeće reči: "... Onaj koji stoji pokraj njega /- krsta/ je živi Spasitelj, prvi u njemu, kojega su zarobili i oslobodil, koji stoji radosno osmatrajući one koji su Ga povredili, i koji su medju sobom podeljeni. On se smeje njihovoj slepoći, znajući da su slepi rodjeni." (NHK, VII. 82-83)

» Ni Jehovini svjedoci. «

Oni se stide Hristovog krsta kojim je se apostol Pavle hvalio. Pred očima imaju preterivanje nekih rimokatolika u obožavanju raspela, pa pobunjenički idu u drugu krajnost, potpuno odbacujući krst.

[Ibn Masud]

J-C, sto se tice Isusovog razapeca, tome ima dosta toga da se komentarise s Islamske perspektive. Nazalost, sada trenutno nemam puno slobodnog vremena jer se semester sad za mesec dana zavrsava pa sam malo bizi oko skole. Zato, ako bod ga inshallah, kad budem imao malo vise slobodnog vremena odgovoricu na aurorinu pitanja o razapecu s Islamske perspektive, a takodje metode razapeca i tako dalje.

[Aurora Aurea]

~ Raspinjanje kao drevna egzekucija (3) ~

Rekli smo da su kaznu razapinjanja Rimljani preuzeli od Kartaginjana sa kojima su dugo ratovali u svome nezasitom ekspanzionizmu. Tako ukazujući kako su Kartaginjani posle Sicilije izgubili i Sardiniju u takozvanom libijskom ratu, helenski istorik Polibije (oko 200.-120. g. s. e.) iz Megalopolisa u Arkadiji prikazujući uzdizanje Rima kao svetske vojne sile opisuje i slučaj stradanja Kartaginca Hanona koji je na Sardiniju poslat kao komandanta novih trupa: "... Kada su zatim i ovi vojnici napustili Hanona i prešli najamnicima, najamnici su uhvatili Hanona i odmah ga razapeli na krst. Posle toga su počeli da smišljaju neuobičajne načine mučenja kojima su sve Kartaginjane na ostrvu mučili i najzad poubijali." ('Istorije', I, 79). - Zonara (Johannes Zonaras, prva polovina XII stoleća) u svojoj hronici sveta (Hepitomē istoriōn) koja dopire do 1118. godine ukazuje na tragičnu sudbinu kartaginskog vojskovodje, komandanta pomorskih snaga Hanona upućenog da obezbedi snabdevanje kartaginske vojske na Siciliji; u bitci sa Rimljanima iz maja (ili jula) 241. godine kod takozvanog Svetog ostrva doživeo je neočekivano veliki poraz; po povratku u Kartaginu, zato što je pretrpeo težak poraz nedostojan za kartaginsku flotu, bio je razapet na krstu (VIII, 17).

Smrt na krstu za Rimljane je bila tako strašna i ponižavajuća kazna da je se mogla primenjivati gotovo isključivo samo na robove, razbojnike i pubunjenike, a na rimske gradjane samo u slučaju izdaje. Rimski pesnik Juvenal (živeo krajem I i početkom II stoleća) u svojim 'Satirama' iznosi za robove, koji nisu tretirani ljudima:
"'Raspni tog roba na krst'! - 'Zbog koga nedela takvu
zasluži kaznu? Gde su svedoci, gde potkazivači?
Kad je u pitanju čovek, ne bi se smelo prenagliti."
- 'Budalo, zar je rob čovek? Pa ako i krivice i nema,
kad ja to hoću i tražim, zar razlog to dovoljan nije'?"

O kazni razapinjanja historik Kornelije Tacit (55.-120. g.n. e.) takodje govori kao o smrtnoj kazni za robove (Historia, IV, 11; cp.: II, 72) - U svojim 'Analima', pisanim u vreme cara Trajana, ukazuje da su i nedužni hrišćani pod suludim piromanom Neronom masovno razapinjani: "Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali su ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć." ( Filosof Ciceron raspinjanje naziva najstrašnijom i najgroznijom smrtnom kaznom (In Verrem, II 5, 64, 165).

Rimski robovi svoj najveći ustanak digli su 73. god. stare ere pod vodjstvom Spartaka, koji je poreklom bio Tračanin. On je sa dvesta drugova pobegao iz gladijatorske škole u Kapui, blizu Napulja, te se sklonio na Vezuv. Opljačkavši jedan rimski transport došli su do oružja. Čuvši za njihov odvažan poduhvat mnogi nezadovoljni robovi iz cele oblasti su im se pridružili napustivši svoje gospodare; tako je Spartak sa svojim ustanicima, kojima je cilj bio da se vrate u zemlje odakle su odvedeni, od odbeglih robova (ali i od potlačenih seljaka) okupio oko sebe vojsku od približno 70.000 pobunjenika. Iako je u nekoliko okršaja uspeo da pobedi rimske vojske, na kraju, pri pokušaju da se preko Italije prebaci na Balkansko poluostrvo i Trakiju, nije uspeo. Rimska vojska ih je 71. g. s. e. sustigla i u velikoj bici ga porazila. I Spartak i mnogi njegovi borci izgubili su živote na bojnom polju. Za onima koji su se razbežali Marko Licinije Kras je se dao u potragu. "Razdelivši se na četiri dela, oni su se povlačili, dok nisu svi izginuli, izuzevši 6.000 koji su bili uhvaćeni i pobešeni duž puta od Rima do Kapue - mechri pantes apôlonto plên hexakischiliôn, hoi lêphthentes ekremasthêsan ana holên tên es Rômên apo Kapuês hodon." (Appian: 'Rimski gradjanski ratovi', I, 120; videti: Orisius, V, 23) - Bila je to najduža i najstrašnija aleja od raspetih pobunjenika.

[firduzdu]

J-C kaže:
Lijepo si to i pregledno napisao, kao i uvijek. Čudi me da nema nijednog muslimana da komentira. Koliko znam oni ne vjeruju da je Isus razapet na križu.

Ono što iznosite upisujete sebi, a niko ničije riječi i djela neće nositi osim onih koji su uspjeli da zabludu prestave kao istinu onima koji ne znaju.

A meni se čini da se ti ne čudiš nego da hočeš čuti mišljenje koje te jako interesuje od onih koji znaju.

Nama naša vjera, a vama vaša. A doznaćete sigurno. Pa čekajte i mi ćemo čekati.

[J-C]

Najgori su bili Turci koji su nabijali ljude na kolac. Gledao sam nedavno na BK filma 'Banović Strahinja' kad Alija zbog izdaje daje svog brata Abdulaha nabiti na kolac. A on se jadan dere: 'Nedaj me Alija...'

[Aurora Aurea]

J-C:

» Najgori su bili Turci koji su nabijali ljude na kolac. «

Ako je neka kazna bila strašnija i užasnija od raspinjanja to je svakako bilo tursko nabijanje na kolac. Uistinu to je bio čin krajnjeg divljaštva, i za one koji su to radili najdublji pakao je pravo mesto ispaštanja i oduživanja grehova.

[Aurora Aurea]

~ Raspinjanje kao drevna egzekucija (4) ~

I kod starih Hebreja bešenje o stub i kamenovanje verskih prestupnika se moglo susresti, bar tako sledi iz onoga što prezentira 'Ponovljeni Zakon': "Ako ko učini greh koji zaslužuje smrt, te bude pogubljen bešenjem o stablo, njegovo mrtvo telo neka ne ostane na stablu preko noći, nego ga pokopaj istoga dana." (21:22-23) - Prikovani uz stub dakako nisu često umirali istoga dana, pa bi bilo paradoksalno da neko živ bude pokopan. 'Bešenje' koje se ovde pominje verovatno ukazuje na izlaganje kamenovanih, kako bi se njihova sramota još više uvećala i naglasila.

Za raspinjanje i izlaganje raspetog često se upotrebljava žargonska floskula 'bešenje na drvo'. Tako na primer apostol Petar judejskim starešinama i uglednicima odvažno ukazuje: "Bog otaca naših vaskrse Isusa, Kojega vi ubiste obesivši na drvo - on ymeis diecheirisasthe kremasantes hepi ksyloy." ('Dela apostolska', 5:30; videti i: 10:39; 'Petar', I, 2:24) - U jednom traktatu tzv. Jerusalimskog Talmuda iz II stoleća govori se o Isusovom pogubljenju na sličan način: "U predvečerje svetkovine Pesaha obesili su /והואלת/ Ješu han-Nocrija /= Isusa Nazarena/. Četrdeset dana pre toga pred Njim je išao glasnik /i govorio/: 'Ješu han-Nocri biće kamenovan, jer je činio čarobnjaštvo, zaveo i pocepao izrael. Ko ima za Njega kakvo opravdanje neka dodje i iznese ga'. - Ali se za Njega se nije našlo nikakvo opravdanje, te su Ga obesili u prevečerje svetkovanja Pesaha." (Sanhedrin, 43 A) - Pojedini senzacionalistički nastrojeni biblisti pokušali na osnovu ukaza iz 'Dela apostolskih' da je Isus 'obešen' na ξύλον - 'drvetu', dokazati da je Isus tobože prikovan na stub /grč.: ho stylos/ a ne na latinski krst. Hepi ksyloy nam jednostavno hoće reći da je se radilo o drvenom krstu, a glagol kremasantes (nominativ: kremánnymi, aorist: ekrémasa, ekrémasthēn), da je Isusovo raspeto telo nemoćno padalo, visilo na krstu (cp.: 'Dela apostolska', 28:4; 'Matej', 18:6; 'Galatima', 3:13) - Rimljani su za raspinjanje inače najčešće koristili više krstova: krst bez brvine, poprečne grede, crux simplex, odnosno stub (palus) kako svedoči rimski istorik Titus Livius (59. g. s. e. - 17. g. n. e.) za jedno raspinjanje robova u Palestini; zatim krst sa poprečnom gredom, krst u obliku slova 'T' - crux patibulata; crux capitata (†); crux decussata (krst u obliku slova 'X'), i druge.

Bešenje mrtvih na stub, u cilju sramoćenja i zastrašivanja pobunjenika i prestupnika praktikovali su i Asirci. Na desetostranoj Rassam prizmi (70, IX, 115) može se pročitati sledeći opis borbenog obračunavanja cara Asurbanipala (668.-621. g. s. e.) sa pristalicama njegovog brata Šamaša Šumukina koji je iz Babilona (gde je se kasnije, 648. godine s. e. spalio zajedno sa svojom palatom) podstakao nemire protiv Asiraca u celoj prednjoj Aziji, nemire u kojima su uzeli učešća Babilonci, Haldejci, Elamci, Etiopljani i kraljevi zapadnih zemalja, bez Egipta: "Ostatak narodâ, koji su ostali na životu, kod Šedu i Lammassu, gde je ubijen Sanherib moj deda, tada, njemu za mrtvačku žrtvu, te ljude pogubih na tome mestu ... Na svome povratku osvojih Ušu što leži na obali mora. Žitelje Ušu-a, koji nisu bili pokorni svome namesniku, jer ne dadoše danak, što su ga trebali davati svake godine, pobih. Medju nepokorenim ljudima održah kazneni sud. Njihove bogove, njihove ljude odvedoh u Asiriju kao zarobljenike. Žitelje Aka, što su bili nepokorni, potukoh, obesih njihove lešine na kolce okolo grada. Ostatak im odvedoh u Asiriju."

>>

[Aurora Aurea]

~ Raspinjanje kao drevna egzekucija (5) ~

Judejski prvosveštenik Alkimos, za vreme sirijskog kralja Demetriosa I Sotera, osudio je 162. g. s. e. u jednom danu 60 ljudi, da bi potom većina od njih bila razapeta na krst. Alkimos je verovatno prvi Jevrejin koji je persijsku i rimsku praksu raspitanja na krstu uveo u Palestinu.

Judejski kralj iz hašmonejske dinastije, koji je uz kraljevsko žezlo držao i položaj vrhovnog sveštenika, Aleksandar Janaj (vladao od: 103.-76. g. s. e.), sveteći se svojim protivnicima, izvršio je 88. g. s. e. masovno razapinjanje; Josip Flavije svedoči: "U bezgraničnom gnevu prevazišao je svaku meru da su njegove strahote prelazile u bezboštvo. Naime, naredio je da se osam stotina zarobljenika prikuje na krst u središtu grada /Jerusalima/, a njihove žene i deca da se pokolju na njihove oči, dok je on sam to posmatrao pijući i gozbeći se sa svojim naložnicama." (De bello iudaico, I, 4, 6; videti i: Antiquitates Judaicae, XIII, 14, 2; cp.: 'Mojsijevo vaznesenje', 6:9)

Dvanaest godina kasnije farisejski vodja Simon ben-Šetah razapeo je 80 vračara u jednom danu.

Pod rimskom vlašću (- a Siriju je Rim osvojena 63. g. s. e.), Judejci su, pogotovo kada su preduzimali velike pobune, bili i masovno razapinjani. Tako je Kvinktilije Var 4. g. s. e. nekih 2.000 ustanika razapeo oko Jerusalima: "Varo, opet, izasla jedan odred vojske, kao kaznenu ekspediciju, da bi pohvatali uzročnike pobune i dopremili ih u velikom broju. One koji nisu izgledali tako buntovnički naredi da se zatvore, a najveće krivce, njih oko 2.000, prikuje na krst." ('O judejskom ratu', II, 5, 2; videti i: 'Judejske starine', XVII, 10, 10)

Za vreme cezara Tiberija, rimski namesnik u Siriji - Umidije Kvadratus, oštro je presekao sukobe Judejaca i Samarjana koje je pomagao Kuman, izazvane ubistvom jednog hodočasnika iz Galileje: "Kada je uskoro posle toga došao u Cezareju, naredi da se svi ustanici, koje je Kuman žive uhvatio, pribiju na krst, i odatle ode u Lidu, gde je ponovo saslušao Samarjane. Posle toga privede osamnaestoricu Judejaca koji su, kako je doznao, bili učestvovali u borbi, pa ih pogubi sekirom." ('O judejskom ratu', II, 12, 6)

U vreme Nerona rimski namesnik Antonije Feliks (52.-60. g. n. e.), koji je vladao velikim delom Judeje, oštro je se obračunao sa razbojnicima: "Ovaj uhvati razbojničkog starešinu Eleazara, koji je dvadeset godina harao po zemlji, zajedno s mnogim njegovim drugovima, i posla ih u Rim. Zatim razapne na krst mnoge razbojnike, a mnoge gradjane, njihove jatake, isto tako smakne." ('O judejskom ratu', II, 13, 2)

U vreme judejsko-rimskog rata i opsade Jerusalima, Judejci i Izraelci uopšte, bili su masovno razapinjani, tako da je okolni prostor oko Grada, zbog seče stabala potrebnih za podizanje raspela, bio gotovo potpuno ogoljen. Raspinjanje koje su vršili rimski osvajači je bilo i u službi zastrašivanja branilaca Jerusalima: "... Dogodi se da je bio uhvaćen živ neki Judejac za koga Tito zapovedi da se razapne na krst ispred zidova da bi se ostali gledajući njega, podstakli na popuštanje." (V, 6, 5) - Flavije o raspinjanju inače govori kao o najmučnijem umiranju od svih egzekucionih pogubljenja ('O judejskom ratu', VII, 6, 4; cp.: III, 7, 33).

>>

[Aurora Aurea]

~ Raspinjanje kao drevna egzekucija (6) ~

U klasičnoj Grčkoj egzekucija raspinjanjem na krst nije imala neku širu primenu, ali nije bila ni nepoznata, s obzirom da su stari Grci itekako dolazili u kontakt s narodima koji su raspinjanja praktikovali: pre svega tu su Persijanci. Tako Platon u svome filosofsko-dijaloškom spisu 'Država' ukazuje za ljude koji nepravičnosti daju prednost nad pravičnošću: "Oni će reći da će pravičan čovek biti bičevan, mučen, bacan u tamnicu, oslepljen na oba oka, o posle svih tih muka, najzad još i razapet na krst /grč.: hanaschindyleythēsetai/, i da će shvatiti kako ne treba želeti da se zaista bude pravičan, nego je bolje samo se činiti takvim." (361e-362a).

Justinus Martyr (umro mučeničkom smrću oko 165. g. n. e. u Rimu) u svojoj 'Prvoj apologiji', govoreći o Hristu Raspetome i Vaskrslome, ukazuje da hrišćani ne uče ništa novo nego ono što je se ranije govorilo o Zeusovim sinovima. On ukazuje na Dionisija razapetog ( pogl. 20), boga koji je širom Helade obožavan.

Helenski poesnik jambova - Hiponakt (II polovina VI st. s. e.), rodom iz maloazijskog Efesa, koji je u svome detinjstvu doživeo da Persijanci počnu ugrožavati Helene u Maloj Aziji, u svojoj 'Siromahovoj pesmi' molećivo se obraćajući domaćem bogu pokazuje da poznaje razapinjanje kao kaznu strahote:
"O pristaću da mi na krst raspnu jadnu dušu
punu uzdisaja, ako mi udeliš vagan ječma
pa da od njega priredim pivski kvas."

Makedonski osvajač Aleksandar Veliki, dijadosi (- njegovi naslednici), te seleukidski tiranin Antioh IV Epifan, u paleti kažnjavanja primenjivali su i raspinjanje.

Pausanija u 'Vodiču po Heladi' ukazuje za mesto u Fokidi zvano Raskrsnica gde je Edipt ubio svoga oca, te kako po čitavoj Heladi postoji spomen na Edipovo stradanje: "... Probili su mu gležnjeve kočevima i izložili ga na brdu Kiteronu u oblasti Plateje." (X, 5)

Znameniti helenski enciklopedista Plutarh izlaže kako je Gaj Julije Cezar (otprilike 102.-44. g. s. e.), kasnije rimski imperator, pohvatao i razapeo gusare koji su ga nekada zarobili i ucenili: "... Vrati se u Pergam, gde je one razbojnike iz tamnice izveo i sve ih redom razapeo na krst, ..." ('Uporedni životopisi' - 'Cezar', 2)

[el - Fatih]

Aurora Aurea kaže:
J-C:



Ako je neka kazna bila strašnija i užasnija od raspinjanja to je svakako bilo tursko nabijanje na kolac. Uistinu to je bio čin krajnjeg divljaštva, i za one koji su to radili najdublji pakao je pravo mesto ispaštanja i oduživanja grehova.

Istine radi, nabijanje na kolac su "izmislili" Francuzi u svojim kolonijama u africi, a na svoju sramotu su turci to preuzeli od "kulturnih" zpadnjaka.

[Aurora Aurea]

~ Rimske metode raspinjanja i Isusovo stradanje (1) ~

Od brojnih rimskih smrtnih kazni (otsecanje glave sekirom, bacanje sa stene, spaljivanje, ...) raspinjanje je bilo samo jedna od njih, primenjivana često na političke pobunjenike, razbojnike i robove. na one koji nisu imali status rimskog gradjanina ('Dela', 22:25). Flor je medjutim sramno pred svojom stolicom bičevao i raspinjao i Judejce iz viteškog staleža, koji su imali rimsko gradjansko pravo (Belum iudaicum, II, 14, 9). Upravo je i Isus razapet na rimski način, klevetnički i pakosno optužen na versko-političkom procesu od judejske hanuškane mase i zavidljivog sveštenstva da se revolucionarno-prevratnički postavlja protiv rimske vlasti: "Judejci vikahu govoreći /Pilatu/: 'Ako Ovoga pustiš nisi prijatelj Cezaru. Svaki koji sebe kraljem gradi protivi se Cezaru'." ('Jovan', 19:12). - A jevrejski istorik Josip Flavije u svojim 'Starinama', u pasusu koje je pretrpeo neke emendacije iznosi za Isusa: "Kad Ga je Pilat, na optužbe prvaka našeg naroda, osudio na raspeće, ipak su Mu ostali verni oni koji su Ga od početka voleli." (XVIII, 3, 3) - Treba naznačiti da je Flavije, sve do razaranja Jerusalima (70. g. n. e.), živeo u Palestini, kasnije u Rimu, te da je svoja dela pisao grčkim jezikom.

Po rimskom običaju razapinjanju je kao popratna kazna prethodilo bičevanje - flagellum (v.: Titus Livius, 'Istorija Rima', XXXIII, 36); ono je bilo javno, pred sudačkom stolicom ili na forumu (Ibid., IX, 24; Polibije: 'Istorije', I, 7). Bičevanje je moglo da bude i samostalna, izolovana kazna; Tako se u Leges XII tabularum ukazuje: "Ko pesmom nekoga izvrgne ruglu, da se izbičuje." (VII, 16) - Ipak bičevanje je često bilo uvod u smrtnu kaznu: "Ako se slobodan čovek zateče /u kradji/ da se bičevan preda kome je pričinjena kradja, ako je rob da se bičevan baci sa stene - verberatus e saxo praecipitator." (Ibid., VII, 2) - "Ko zapali kuću ili stog žita uz kolibu, da se vezan i bičevan spali, ako je to svesno i podmuklo /s umišljajem/ učinio; ako je slučajno /zapalio/ da naknadi štetu, ili da se bičuje ako štetu ne može nadoknaditi." (VII, 9)

Treba znati da je se judejsko i rimsko bičevanje razlikovalo. Dok Rimljani u svojoj okrutnosti nisu brojali udarce (cp.: 'Dela', 16:23; Horacije: 'Satire', I, 3, 119), kod Judejaca je bijenje bičevima i volovskim žilama (cp.: 'Makabejci', II, 7:1) ono išlo do četrdeset udaraca. Kod starih Babilonaca ono je na javnom zboru išlo do 60 udaraca govedjom žilom ('Hamurabijev Zakonik', 202). Apostol Pavle svedoči za svoje stradanje: "Od Judejaca sam pet puta dobio četrdeset manje jedan udarac, triput sam šiban, jedanput zasut kamenjem,..." ('Korinćanima', II, 11:24-25) - U traktatu 'O Pashi' (Pesahim) talmuske Mišne, možemo pročitati i sledeću regulu: "Ko prebije kost u /kultski/ čistog pashalnog jagnjeta, neka se kazni sa četrdeset udaraca bičem. Ali ko ostavi nešto od čistoga, a od nečistoga slomi kost, ne bičuje se četrdeset /puta/." (VII. deo) - Zavisno od težine krivice i milosrdnosti sudije, osudjenik je mogao dobiti i manje udaraca: "Ako krivac zasluži da bude išiban, neka mu sudac naredi da legne, i tu pred njim neka mu odbroje onoliko udaraca koliko odgovara njegovoj krivnji. Do četrdeset udaraca može mu se dati, ali ne više, da modrica ne bi bila prevelika, te se ne bi ponizio brat tvoj pred tobom kad bi mu udarili više udaraca." ('Ponovljeni Zakon', 25:2-3) - Ratne okolnosti anulirala su ova pravilila. Flavije izveštava o sebi, da dok je bio zapovednik u Galileji, dao je neke svoje zemljake Judejce bičevati "sve dok im se ne pojaviše iznutrice." (Belum iudaicum, II, 21, 5)

Rimljani bi osudjenika privezali za stub, ili bi ga užetima raspeli izmedju dva zida, eventualno užetima obavili i vukli (Belum iudaicum, VII, 5,6), a onda bičevali poledjima i celom telu. Rimski bičevi (flagrum, sin.) su na vršku imali komadiće olova ili oštre koščice, tako da je bičevanjem telo duboko razranjivano (Eusebije: 'Istorija Crkve', IV,15, 4). Stoga je se dešavalo da već u toku bičevanja mnogi osudjenici umru. Prorok poljodelnik Isus, sin Ananjin, od 62. godine n. e. najavljivao je propast Jerusalima, te je zbog tog zloslutnog proročanstva od strane judejskih vlasti bio predan tadašnjem rimskom upravniku Albinu, koji ga je dao nemilosrdno bičevati. "Kada su ga tu strasno šibali sve do kostiju, niti je molio niti je plakao, nego je na svaki udarac odgovarao najžalosnijim glasom: 'Teško Jerusalimu'." (Ibid., VI, 5, 3) - Neki od aleksandrijskih Jevreja koji su bili bičevani po naredjenju rimskog upravnika Flaka, umrli još za vreme bičevanja, a drugi su se oporavili tek nakon dugog lečenja (Filon Aleksandrijski: Eis Phlakkon, X, prg. 75) - Rimski vojskjovodja Tit je se surovo obračunavao sa Judejcima koje je svakodnevno hvatao dok su bežali iz opkoljenog Jerusalima, njemu za početak neosvojivog: "Bičevani, morali su još pre smrti da pretrpe svemoguće muke, pa su zatim pribijani na krst nasuprot /gradskom/ zidu." (Belum iudaicum, V, 11, 1)

Kako judejsko Veliko veće nije imalo 'pravo mača' (ius gladii) tj. da osudi nekoga na smrt, to je ono Isusa predalo rimskoj vojnoj i državnoj vlasti da ona učini ono s njim što su oni hteli. Davši svojim vojnicima da izbičuju Isusa, Pilat je računao da će judejski razdraženi narod i prvosveštenici biti zadovoljni samo bičevanjem, te da će odustati od traženja da Isusa osudi na smrt, prepusti krstu ('Luka', 23:16): "... Pilat preuze Isusa i kazni Ga šibanjem." ('Jovan', 19:1)

[CF]

Aurora Aurea kaže:
~ Rimske metode raspinjanja i Isusovo stradanje (1) ~

da li imaš kakve tekstove o metodama paljenja na lomačama od strane crkve/ inkvizicija u tamnom dobu?

bilo bi zanimljivo povući paralelu o ubijanju Isusa i ubojicama u ime Isusa

[Aurora Aurea]

CroFag:

» da li imaš kakve tekstove o metodama paljenja na lomačama od strane crkve/ inkvizicija u tamnom dobu?

bilo bi zanimljivo povući paralelu o ubijanju Isusa i ubojicama u ime Isusa«

Istinski hrišćani i istinska Hristova Crkva nikada nisu nikoga spalili. Medjutim, rišćane su brutalno gonili i zatirali mnogi rimski carevi. Car Dioklicijan je svojim ediktom od 23. februara 303. godine čak naložio da se hrišćanstvo iskoreni sa svim svojim sakralnim službama i hramovima. Dželati su radili bez odmora i nezamislive torture sprovodili (slično onim koje su Rimljani esenima 'priredjivali'); krv hrišćana i krv Hristova je u potocima tekla. Samo u Nikomidiji, prestonici istočne rimske carevine, odjednom je bilo spaljeno nekih 20.000 hrišćana. O svireposti gonjenja koja su se proširila širom Carstva, crkveni spisatelj Laktancije ukazuje: "Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mučenja koja su hrišćani podnosili... Gvoždje se tupilo i lomilo; ubice su se zamarali, i radili na smenu, po redu." - Sve to pokazuje koju mržnju je satansko imalo prema Hristu. I kad je Satana najzad uvidela da represijom ne može savladati hrišćanstvo, opustošila ga je tako što ga je vezala za rimsku državu. A kad je došao mračni srednji vek, tobožnji hrišćani su kroz inkvizicione pomore i torture i krstaške ratove počeli raditi oponentima ono što je nekada rimska zver istinskim hrišćanima radila.

Rane hrišćane je rimska vlast je rado kako raspinjala tako i spaljivala (u čemu je se Neron naročito istakao), ali ih je inekad i prikivala za stub a onda spaljivala. U drevnoj martirologiji ‘Stradanje svetog Polikarpa’ opisuje se slavna mučenička smrt ovog episkopa iz Smirne, osudjenog na lomaču:

“… Masa je odmah sakupila drva i granje iz radionica i kupatila; a naročito se Judejci, kao što im je običaj, usrdno potrudiše u toj stvari. A kada vatra bi pripremljena, /Polikarp/ skide sa sebe svu odeću i odreši pojas, pa pokušavaše i da se izuje, ne uspevši to ranije zato što je sve vreme svaki od vernika trudio se ko će pre dotaći telo njegovo. Jer je i pre stradanja, zbog svoga dobrog življenja, bio ukrašen svim /vrlinama/. Potom beše odmah stavljena na njega odgovarajuća orudja za /uvodjenje/ u vatru. A kada htedoše i da ga prikuju, on reče: ‘Ostavite me ovako, jer Onaj Koji mi je dao /snage/ da podnesem oganj, daće da i bez vašeg osiguravanja klincima ostanem nepomičan u ognju.” (8:1-3)